SVE PRAVE LJUBAVI SU TUŽNE

....
Gorci silno
morska voda.

Smeshi se more
izdaleka.
Zubi od pene,
usne od neba.

F.G.Lorka
572664
 
AKO ODEM
Ako odem,
da li ćeš me pamtiti,
po nečemu,
možda lepom...
Da li sam bio,
bar malo sličan,
onima koje si volela,
ruke pružala u nedogled...
Ako odem,
hoće li postojati
neki trag,
na tebi,
u tebi...
U onom što te okružuje,
da te bar malo,
seća na mene...
Ako odem,
neću to učiniti
zbog sebe...
Možda će te
one jesenje kiše,
podsećati
na moje oči,
na mene...
Goran gorki...
 
Ti ostaješ u mome srcu,Ti moja mladosti i moja tajno.
Sve prolazi i sve odlazio,ali Ti si u meni kao proljetni miris,
kao zimska pahulja.
Cvjetam od tvoje topline i drhtim od tvog dodira.
Ti ostaješ na mome nebu,oblaku moj plavičasti ,
ptico moja njezna.
Sve putuje ,ali ti si uvijek moja stanica i moje utočište.
Ti si moj i kada te nema u mom zagrljaju,ljubavi moja jedina
zauvijek moja jedina... ❤ ❤ ❤ ❤
 
San prošle noći narastao u potrebi nakon bola,u umoru predjene daljine pun je bio mirisa i širokih bulevara..
Pokušaj kontrole sna ostao je samo pokušaj!
Trudila se snom da ga ne dozove,iako su pucketale i varničile one mrvice tišine,koja je divljala!
Znala je da nikada više njegov pogled ne sme da uhvati njen teret iz daljine,iz sećanja.
Boli je saznanje nemoći u pojašnjenju,da svakodnevno na momenat uspeva da umakne onim putem,i iz nekog ugla vidi ga,i tada samo tada u skrivenom kutku duše,istrči na uglu njene usnice osmeh,jer zna da je na mestu gde pripada!
Možda je to ponese onaj vetar o kome je pričao da će šumoreći , šaputati da tragovi i reči,znaci i susret nisu potrebni,da bi znala....
Sa džepovima punim izgladnelih čežnji vidjeno skriva, tamo,gde samo ona zna put ulaska u odaje lavirinta nezaborava!
Tamo je duboko skrivena hemija one goruće crvene boje,treperava,smotana a nasmejana,iskričava...
Sa glavom medju dlanovima od teških misli i bolova,uspeva da zadrži ruke,da na onom poznatom mestu budnih snova ,ne ostave trag znakom.
tumblr_py42z4TdDW1sypuuko1_500.jpg
 
https://s19.****************/images/191117/zex5jmw3.jpg

Balerina

Rekla je:
"Kad porastem,
bicu balerina,
kao sto je bila moja mama.
Postacu dama
i udacu se za svog baletana."

"A, jel mogu ja
da budem tvoj baletan?"

"A, jel umes da se
ljubis?"

"Umem!", rekoh
i poljubih je u obraz.

"Ne tako!"

"Nego kako?!"

"Onako filmski!"

"A, to ono kao bajagi..."

"Me ne, izistinski"

"Izistinski!?"

"Da, izistinski."

"Hajde, pokazi."

"Vazi.
Zazmuri prvi
i otvori malo usta."

"A ti?"

"I ja cu svoja,
pa kad ih prislonim na tvoja,
a ti se onda isplazi."

"Ma, necu da se plazim!
Na sta to lici?!"

"Pssst, ne vici!

To se tako radi samo.
Hajde, dodji da probamo."

"Hajde."

"Hej, stani, ne tako jako!"

"Pa kako?"

"Polako.
Evo ovako!"

I onda se ona meni
prva isplazila.
Pa ja njoj.
Pa opet ona meni,
ja njoj,
a onda istovremeno
jedno drugom
sve dok nam se jezici
nisu dotakli.
U pocetku malo stidljivo,
kao da se ispituju, a onda sve
hrabrije
i smelije
poceli su da se dodiruju,
da se gurkaju
i da se igraju.
I mogli smo tako
da se plazimo
ko zna do kada,
samo da smo imali
dovoljno vazduha.
Prestajali bi tek tada
kad pocnemo da duvamo
jedno drugom u usta.
Tada bismo se razdvojili
i raspravljali
ko je prvi poceo da dise.
Hvatali bismo
jedno drugo za nos
i takmicili se
ko moze bez vazduha
da izdrzi vise.

"Pazi, ne sme da se vara
i da se dise."

"Znam"

"Ti dises!"

"Ne disem!"

"Lazes!"

"Ne lazem, majke mi!"

Malo je falilo
pa da se onesvestim.
Pred ocima mi se pojavilo
nekakvo plavilo,
al' nisam hteo
prvi da popustim.
Posle me je sve do uvece
jako boleo nos.
I tad, a jos kao decak,
shvatio sam
da kad se voli
mora i da boli.
I tako smo se mi plazili,
duvali jedno drugom u usta
i vukli za noseve
citavih nedelju dana,
sve dok nas
slucajno nije zatekla
jedna starija dama,
a koja se i inace brinula o njoj
i razdvojila nas.
Da je zauvek, to tada nismo znali.
Nismo se cak ni pozdravili.
Sutradan,
zajedno sa drugom decom,
jurio sam za kolonom
cirkuskih kola
koja je napustala nas grad.
Mahali smo onako trceci
i gurajuci se i spoticuci
jedno o drugo,
vikali smo u glas:
"Dodjite i opet kod nas!"
Mahala je i ona
i brisala suze s lica.
Meni je podrhtavala vilica,
ali sam morao da pazim
da me ne primeti neko.
Hteo sam jos jednom
da joj se isplazim,
ali ona je vec bila daleko.
Ne znam zasto,
al toga dana
kod nas je padala kisa.
Al nije ni bilo
bas nesto puno sunca.
Bila je
samo neka cudna tisina
i praznina.
Kao da je sve ono
sto je lepo
otislo zajedno sa njom
i cirkusom.
Ostala je samo
jedna livada,
ugazena trava
u obliku kruga
i tuga.
Ponekad,
kada se zateknete tamo,
negde izvan grada,
ako li malo slusnete,
cucete dva razdvojena
decija srca
kako se jure,
dovikuju i traze
da se ponovo spoje,
duvaju jedno drugom u usta
i da se plaze.
Jos uvek obilazim
cirkuske satre
trazeci svoju balerinu
i ako je ikada
budem sreo,
pitacu je samo jedno tada:

"Koliko dugo moze da izdrzi bez vazduha?"


Ja, evo,
sve do sada......

:heart:
Autor mi nije poznat
 
c685e96511040cc58b79323e6b88a81ab04ca660[1].jpg

..."Ptice moje s tvojih su grana sašle.
Da si blizu. Da si barem tako nestalno blizu
kao kišni oblak nad izgubljenom kućom u dolini.
Kao nad morem surim krik galeba što odleće
pred dolazak oluje u veče punu briga.
O da si barem tako tužno blizu
kao cvet što spava zatvorenih očiju
pod belim pokrovom snega u tišini
kamenih šuma, čekajući proleće.
Ali, noć je i svet je daleko
a ja ne znam mir tvoj. "
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top