Анабел Ли
У царству једном, пре много лета,
Крај сињег мора све то се зби —
Живела једна девојка лепа,
Име јој беше Анабел Ли;
Њој само љубав на срцу цвета,
Љубав којом се волесмо ми.
Била је дете и млад бих и ја,
Ал’ љубав страсна тада се зби,
Што од свих више љубави сија —
Мене и моје Анабел Ли;
Да таква љубав у њима клија
Жудеше с неба анђели сви.
Због тога стравно серафим вреба,
Крај сињег мора анђели зли;
И дуну ветар да следи с неба
Прелепу моју Анабел Ли.
Витеза њених поворка стала,
Да је од мене однесу сви;
У гроб је морских спустише жала,
Да вечне снове у њима сни.
Анђеле завист мори у рају,
Јер су упола срећни кô ми.
Да! – само зато (као што знају
Крај сињег мора у царству сви)
Са неба ветар дуну на крају
И следи моју Анабел Ли.
Ту нашу љубав пребајна што је,
Њу желе мудри и стари сви —
Од њих се више волесмо ми —
Ни анђели од зависти своје,
Нити из мора демони зли,
Склонили нису од душе моје
Душу предивне Анабел Ли.
Док месец зрачи, ја снивам снове,
Снове о мојој Анабел Ли,
И виђам очи док звезде плове,
Прелепе очи Анабел Ли.
И док по сињем мору ноћ плива,
Ја лежим где ми драга почива,
Крај њеног гроба где тихо спи,
Где моја драга сад снове сни.
nastavak moga prekratkog buđenja. "
