Хашим Тачи је од 1992. кад је завршио терористичку обуку у Албанији, био у врху пирамиде која је руководила насилним отцепљењем јужне српске покрајине и један од најзаслужнијих за стварање Ослободилачке војске Косова. ОВК је почетком 1998. године већ била на листи терористичких организација америчке Централне обавештајне агенције. Према подацима МУП-а Србије, у више од 1.800 оружаних напада јединица и „тројки” ОВК током деведесетих убијено је 364, а рањено 605 особа, пренео је Танјуг.
Окружни суд у Приштини је 11. јула 1997. Тачија прогласио кривим и у одсуству осудио на 10 година затвора. По тој пресуди, Тачи је после војне обуке у Албанији, са припадницима армије Албаније и под командом њених старешина, на подручју Србице формирао непријатељско терористичко удружење, као део терористичке организације ОВК. „Тачијева екипа” је прибавила већу количину оружја и војне опреме, обука је извођена у селу Доњи Преказ, а терористички напади на подручју Косовске Митровице, Глоговца, Вучитрна и Србице.
Суд је утврдио да је Тачи био међу организаторима напада ватреним оружјем и бомбама на објекте, возила и припаднике полиције, војске и избегличке кампове 1993. на подручју Глоговца у којима су убијена четири и рањена три полицајца, док је покушано убиство још 16 људи. Била је то својеврсна терористичка „иницијација” Хашима Тачија, вође злогласне „Дреничке групе” која је вршила терор у Покрајини.
ОВК у међувремену волшебно нестаје са списка терористичких организација и уз подршку моћних западних ментора стиче третман „ослободилачког покрета”
Српске власти су после дуже истраге, 9. марта 1999. подигле другу оптужницу против Тачија због терористичких напада на путу Косовска Митровица–Пећ у којима су 17. јуна 1996. убијена три, а рањена шесторица полицајаца. Србија је тада оснажила потерницу за Тачијем и још седам албанских терориста, а на њен захтев расписана је и потерница Интерпола.
Упркос тешким оптужбама, Тачи је захваљујући својим менторима с терористичког поља пребачен на политичко, и промовисан као демократа за кога не важе међународне потернице. Та позиција није се променила упркос смени власти у Србији и рушењу Слободана Милошевића.
Против Тачија и команданта Главног штаба ОВК Агима Чекуа у Окружном суду у Нишу спроведена је истрага и, због основане сумње да су извршили кривично дело геноцида, 18. марта 2002. за њима је расписана потерница.
У захтеву за подизање оптужнице наведено је да је злочин геноцида спровођен убијањем косовских Срба у терористичким акцијама и нападима, логорима и затворима где су били изложени или присиљени да гледају убиства, сексуална злостављања, мучења и премлаћивања.
Тачи и Чеку, који је био командант Главног штаба ОВК, оптужени су и за саучесништво у геноциду, спровођење терора, прогон становника Покрајине, због чега је по уласку међународних трупа с Косова и Метохије избегло најмање 237.820 Срба и других неалбанаца.
Том оптужницом лидери ОВК се терете и за разарање и оштећење православних цркава, манастира и споменика српске националне баштине, с циљем да се „елиминишу сви трагови постојања Срба у Покрајини”.
Та кривична пријава никада није процесуирана.
Чеку и Тачи су у неколико наврата хапшени по Интероловој потерници, али уместо да буду изручени Србији, сваки пут су на интервенцију западних савезника били ослобођени.
Међународна потерница за Тачијем је у тајности укинута, а да никада није обелодањено зашто и на чији захтев, док се Харадинају, после ликвидације девет сведока и ослобађајуће пресуде, за злочине суди поново пред Хашким трибуналом.
Тачи је, међутим, у новембру 2009. преживео и сведочење припадника бивше ОВК и илегалне обавештајне службе (ШИК) о томе да је лично учествовао у 17 убистава, покушајима убистава и малтретирања Тачијевих политичких противника по налогу фунционера његове странке. Истрага коју је Еулекс покренуо на основу доказа, које је на компакт диску 22. октобра доставио Наим Блаца – човек који тврди да је лично учествовао у елиминацији 17 Тачијевих противника – заобишла је Тачија.
Тачи је остао недодирљив и када је априла 2008. бивши главни тужилац Хашког трибунала Карла дел Понте у својој књизи „Лов и ратне злочинце” обелоданила да је више од 300 Срба и мањи број Албанаца, које је заробила или отела ОВК, одведено на север Албаније где су убијани ради трговине органима. Тек тада је светска јавност сазнала да су истражитељи Хашког тужилаштва 13. јануара 2005. покренули истрагу под називом „Дон Кихот” и прикупили доказе који указују да су жртвама органи вађени у „жутој кући”, 15 километара од места Бурељ, али је део доказа годину дана касније уништен, а истрага никада није доведена до краја.
На иницијативу српског тужилаштва, Савет Европе је у другој половини 2008. одлучио да испита наводе Карле дел Понте, а специјални известилац Дик Марти је 16. децембра 2010. Савету Европе поднео извештај у којем је Тачи означен као шеф мафијашке групе одговорне за трговину оружјем, дрогом и људским органима.
Марти је навео да су лидери „Дреничке групе” највише одговорни за вођење објеката за заточенике на територији Албаније као и за одређивање њихове судбине, међу којима су многи отети цивили с Косова. Истрагу је паралелно водило и српско тужилаштво за ратне злочине које је отишло корак даље од Мартијевог извештаја и прикупило доказе да је злочине над Србима наредио Тачи, а један од главних доказа је видео снимак из логора у Ликовцу на коме се, поред припадника његове „Дреничке групе”, виде и четворица киднапованих Срба с Косова.
http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Sve-optuzbe-protiv-Hasima-Tacija.sr.html
Окружни суд у Приштини је 11. јула 1997. Тачија прогласио кривим и у одсуству осудио на 10 година затвора. По тој пресуди, Тачи је после војне обуке у Албанији, са припадницима армије Албаније и под командом њених старешина, на подручју Србице формирао непријатељско терористичко удружење, као део терористичке организације ОВК. „Тачијева екипа” је прибавила већу количину оружја и војне опреме, обука је извођена у селу Доњи Преказ, а терористички напади на подручју Косовске Митровице, Глоговца, Вучитрна и Србице.
Суд је утврдио да је Тачи био међу организаторима напада ватреним оружјем и бомбама на објекте, возила и припаднике полиције, војске и избегличке кампове 1993. на подручју Глоговца у којима су убијена четири и рањена три полицајца, док је покушано убиство још 16 људи. Била је то својеврсна терористичка „иницијација” Хашима Тачија, вође злогласне „Дреничке групе” која је вршила терор у Покрајини.
ОВК у међувремену волшебно нестаје са списка терористичких организација и уз подршку моћних западних ментора стиче третман „ослободилачког покрета”
Српске власти су после дуже истраге, 9. марта 1999. подигле другу оптужницу против Тачија због терористичких напада на путу Косовска Митровица–Пећ у којима су 17. јуна 1996. убијена три, а рањена шесторица полицајаца. Србија је тада оснажила потерницу за Тачијем и још седам албанских терориста, а на њен захтев расписана је и потерница Интерпола.
Упркос тешким оптужбама, Тачи је захваљујући својим менторима с терористичког поља пребачен на политичко, и промовисан као демократа за кога не важе међународне потернице. Та позиција није се променила упркос смени власти у Србији и рушењу Слободана Милошевића.
Против Тачија и команданта Главног штаба ОВК Агима Чекуа у Окружном суду у Нишу спроведена је истрага и, због основане сумње да су извршили кривично дело геноцида, 18. марта 2002. за њима је расписана потерница.
У захтеву за подизање оптужнице наведено је да је злочин геноцида спровођен убијањем косовских Срба у терористичким акцијама и нападима, логорима и затворима где су били изложени или присиљени да гледају убиства, сексуална злостављања, мучења и премлаћивања.
Тачи и Чеку, који је био командант Главног штаба ОВК, оптужени су и за саучесништво у геноциду, спровођење терора, прогон становника Покрајине, због чега је по уласку међународних трупа с Косова и Метохије избегло најмање 237.820 Срба и других неалбанаца.
Том оптужницом лидери ОВК се терете и за разарање и оштећење православних цркава, манастира и споменика српске националне баштине, с циљем да се „елиминишу сви трагови постојања Срба у Покрајини”.
Та кривична пријава никада није процесуирана.
Чеку и Тачи су у неколико наврата хапшени по Интероловој потерници, али уместо да буду изручени Србији, сваки пут су на интервенцију западних савезника били ослобођени.
Међународна потерница за Тачијем је у тајности укинута, а да никада није обелодањено зашто и на чији захтев, док се Харадинају, после ликвидације девет сведока и ослобађајуће пресуде, за злочине суди поново пред Хашким трибуналом.
Тачи је, међутим, у новембру 2009. преживео и сведочење припадника бивше ОВК и илегалне обавештајне службе (ШИК) о томе да је лично учествовао у 17 убистава, покушајима убистава и малтретирања Тачијевих политичких противника по налогу фунционера његове странке. Истрага коју је Еулекс покренуо на основу доказа, које је на компакт диску 22. октобра доставио Наим Блаца – човек који тврди да је лично учествовао у елиминацији 17 Тачијевих противника – заобишла је Тачија.
Тачи је остао недодирљив и када је априла 2008. бивши главни тужилац Хашког трибунала Карла дел Понте у својој књизи „Лов и ратне злочинце” обелоданила да је више од 300 Срба и мањи број Албанаца, које је заробила или отела ОВК, одведено на север Албаније где су убијани ради трговине органима. Тек тада је светска јавност сазнала да су истражитељи Хашког тужилаштва 13. јануара 2005. покренули истрагу под називом „Дон Кихот” и прикупили доказе који указују да су жртвама органи вађени у „жутој кући”, 15 километара од места Бурељ, али је део доказа годину дана касније уништен, а истрага никада није доведена до краја.
На иницијативу српског тужилаштва, Савет Европе је у другој половини 2008. одлучио да испита наводе Карле дел Понте, а специјални известилац Дик Марти је 16. децембра 2010. Савету Европе поднео извештај у којем је Тачи означен као шеф мафијашке групе одговорне за трговину оружјем, дрогом и људским органима.
Марти је навео да су лидери „Дреничке групе” највише одговорни за вођење објеката за заточенике на територији Албаније као и за одређивање њихове судбине, међу којима су многи отети цивили с Косова. Истрагу је паралелно водило и српско тужилаштво за ратне злочине које је отишло корак даље од Мартијевог извештаја и прикупило доказе да је злочине над Србима наредио Тачи, а један од главних доказа је видео снимак из логора у Ликовцу на коме се, поред припадника његове „Дреничке групе”, виде и четворица киднапованих Срба с Косова.
http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Sve-optuzbe-protiv-Hasima-Tacija.sr.html
Poslednja izmena:
