..ja sam najstarije dete i moja je mama proshle godine otishla u penziju..
..tek kad se aleksej rodio sam od nje imala neku vrstu pomoci, uglavnom da izvede jakshu napolje ili da se poigra sa njim..
..ima svojih bisera, kao i svaka starija zena, ali poshtuje moje mishljenje chak i kad se ne slaze sa njim,
poshto sam "odgajila" troje bez njene pomoci..
..sveki mi je bila desna ruka kad je cera bila mala, otishla je u penziju kad je ona imala tri meseca i poshto je bila prva devojchica posle ko zna
koliko godina jedva je chekala da se bavi devojchicastim stvarima sa njom, na chemu sam joj neizmerno zahvalna..
..da nije bila takva, ili da je moje dete nije prihvatilo, ko zna shta bi bilo s mojim faksom, ko zna kako bi izgledao moj zivot danas..
..ali kada se rodio sin, koji je bio kolichna, nervozna i dramatichna beba
(sva deca kenjkaju, pa kmekaju, pa plachu, pa urlaju - on je za 4sec dolazio do urlanja,
kada dete koje plache uzmesh u ruke, nosish, ljuljash, prichash ono reguje na tebe nekako - on je bio kao igrachka na baterije, ukljuchi sirenu i
ne menja ton i intenzitet shta god ti radio..

)
moja svekrva me je izludjivala panikom, nesuvislim i nekorisnim komentarima
(od "shta mu radish kad se toliko dere?"

do "gladan je"

)
i poredjenjem svoje dece sa mojom
(od "bash je pre neki dankomshinica komentarisala kako su moja deca porasla a nisu se chula da plachu"

do
"moji nikada nisu bili bolesni"

)
i vrlo brzo smo i mm i ja zakljuchili da je za sve nas bolje da se kucimo na silu i shto pre..
..teshko, mnogo odricanja bez preke potrebe, mnogo briga koje u dvadesetim ne treba da brinesh - ali osecaj kada za sobom okrenesh kljuch je neprocenjiv..

..mesecima ne pojedem neshto shto nije skuvano u mojoj kuhinji, nekada mi se chini da cu da se podelim na (bar

) dve lichnosti, psihofizichki,
chesto padnem u krevet i zaspim pre nego shto se pokrijem, skoro uvek imam pesak u ochima dok kuvam kafu, ali sam mirna i ne troshim zivce na gluposti..
