Dragan_srbcg
Ističe se
- Poruka
- 2.641
Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska
Švajcarska na Balkanu?
Vladislav B. Sotirović
četvrtak, 08. oktobar 2009.
Trenutno smo svedoci latentnog ukidanja Dejtonskog sporazuma i pokušaja vraćanja povesnog točka unazad na proleće 1992. g. Umesto Dejtona u igri je lako prepoznatljiv Kutiljerov plan iz marta 1992. g. o podeli Bosne i Hercegovine na četiri teritorijalne celine (tri etničke plus Grad Sarajevo zajednički). Cilj ove skrivene igre je ukidanje Republike Srpske kao jedinog dobitka za Srbe nakon raspada bivše Jugoslavije i građanskog rata koji ga je pratio. Stoga, nije na odmet da se potsetimo o čemu se tog proleća 1992. g. radilo.
Upravo u cilju sprečavanja izbijanja građanskog rata u Bosni i Hercegovini sa unapred predvidljivim posledicama (uzimajući u obzir istorijsko nasleđe međunacionalnih odnosa) organizovana je međunarodna konferencija o ovoj jugoslovenskoj republici pod pokroviteljstvom Evropske Zajednice, a pod rukovodstvom iskusnog diplomate Hoze (Žoze) Kutiljera iz Portugala. Prve sednice konferencije su otvorene u Sarajevu i to 14. februara 1992. g. (dakle, mesec dana nakon jednostranog nemačkog priznavanja samoproklamovanih nezavisnih država Slovenije i Hrvatske). Na zasedanje konferencije u Sarajevu, Hoze Kutiljero je došao sa već unapred pripremljenim nacrtom o uspostavljanju neke vrste bosanskohercegovačke konfederacije, a suština politike tog nacrta se sastojala u primeni tzv. „švajcarskog“ modela na Balkanu, tj. u podeli čitave Bosne i Hercegovine na etnonacionalne političke celine – kantone. Kutiljerova logika razmišljanja je u principu bila jednostavna – ako takav model može da funkcioniše u evropskoj Švajcarskoj zašto ne bi mogao i u balkanskoj Bosni i Hercegovini! Međutim, na kraju se ispostavilo da je tehnički iskusni, ali ne i dovoljno načitan balkanskom stručnom literaturom i politološkim pamfletima, portugalski diplomata kiksnuo iz dva krucijalna razloga: 1. nije pročitao knjigu Vladimira Dvornikovića „Karakterologija Jugoslovena“ iz koje bi se upoznao sa mentalitetom homo dinaricus-a; i 2. nije bio upoznat sa tekstom Izetbegovićeve „Islamske deklaracije“ u kojoj jasno stoji da muslimani ne mogu da žive zajedno sa nemuslimanima u istoj političkoj zajednici, tj. državi.
Međunarodna konferencija o Bosni i Hercegovini je nakon sesija u sarajevskoj kotlini 21. februara nastavila svoj rad na obalama Atlantika u Lisabonu, a 9. marta (nakon de facto otpočinjanja ratnih sukoba kada su muslimanski snajperisti ubili jednog i ranili još jednog srpskog svata na Baš Čaršiji u Sarajevu 1. marta) u multietnolingvističkom Briselu. Princip Kutiljerove kantonizacije Bosne i Hercegovine je bio zasnovan pre svega na etnonacionalnom načelu ali su i ekonomski, geografski, povesni i verski kriterijumi uzimani u obzir. Sam tvorac ovog projekta je predlagao da se za osnovu kantonalnog razrganičenja uzme popis stanovništva BiH iz 1981. g. (tj. poslednji koji je do tada sproveden u SFRJ, ali ne i faktor etničkog čišćenja i genocida protiv Srba od strane Hrvata i Muslimana/Bošnjaka za vreme endehazije). Tako su prema tom popisu, 52 opštine imale muslimansku većinu (37 apsolutnu i 15 relativnu), 37 imale srpsku većinu a 20 hrvatsku većinu. Ipak, odmah na početku pregovora se ispostavilo da Kutiljerova mapa ne odgovara zahtevima triju sukobljenih strana. Konkretno, Mate Boban na čelu hrvatske delegacije je zahtevao 32% teritorije BiH za hercegbosanske Hrvate, dok je Radovan Karadžić na čelu srpske delegacije iz Bosne i Hercegovine tražio 70% bosanskohercegovačke zemlje za Srbe. Treba napomenuti da su se dotični i hrvatski i srpski zahtevi bazirali na obostranom uverenju da njihovim etnosima pripada baš toliki procentualni deo BiH – uverenju koje je trebalo da bude zasnovano i dokazano na osnovu katastarskih knjiga (koje su uzgred budi rečeno u velikom broju izgorele za vreme potonjeg građanskog rata). Međutim, mora se napomenuti i to da je tzv. „međunarodna zajednica“ bar u nekim relevantnim slučajevima (npr. intervjui ser Lorda Ovena na britanskoj televiziji ili kazivanja prof. Malera za američki dokumentarac „Truth is the victim in Bosnia”) okvirno potvrdila opravdanost srpskih zahteva za dve trećine BiH dok se za hrvatski zahtev o 32% Herceg-Bosne ne može naći ni jedna „međunarodna“ potvrda opravdanosti.
Švajcarska na Balkanu?
Vladislav B. Sotirović
četvrtak, 08. oktobar 2009.
Trenutno smo svedoci latentnog ukidanja Dejtonskog sporazuma i pokušaja vraćanja povesnog točka unazad na proleće 1992. g. Umesto Dejtona u igri je lako prepoznatljiv Kutiljerov plan iz marta 1992. g. o podeli Bosne i Hercegovine na četiri teritorijalne celine (tri etničke plus Grad Sarajevo zajednički). Cilj ove skrivene igre je ukidanje Republike Srpske kao jedinog dobitka za Srbe nakon raspada bivše Jugoslavije i građanskog rata koji ga je pratio. Stoga, nije na odmet da se potsetimo o čemu se tog proleća 1992. g. radilo.
Upravo u cilju sprečavanja izbijanja građanskog rata u Bosni i Hercegovini sa unapred predvidljivim posledicama (uzimajući u obzir istorijsko nasleđe međunacionalnih odnosa) organizovana je međunarodna konferencija o ovoj jugoslovenskoj republici pod pokroviteljstvom Evropske Zajednice, a pod rukovodstvom iskusnog diplomate Hoze (Žoze) Kutiljera iz Portugala. Prve sednice konferencije su otvorene u Sarajevu i to 14. februara 1992. g. (dakle, mesec dana nakon jednostranog nemačkog priznavanja samoproklamovanih nezavisnih država Slovenije i Hrvatske). Na zasedanje konferencije u Sarajevu, Hoze Kutiljero je došao sa već unapred pripremljenim nacrtom o uspostavljanju neke vrste bosanskohercegovačke konfederacije, a suština politike tog nacrta se sastojala u primeni tzv. „švajcarskog“ modela na Balkanu, tj. u podeli čitave Bosne i Hercegovine na etnonacionalne političke celine – kantone. Kutiljerova logika razmišljanja je u principu bila jednostavna – ako takav model može da funkcioniše u evropskoj Švajcarskoj zašto ne bi mogao i u balkanskoj Bosni i Hercegovini! Međutim, na kraju se ispostavilo da je tehnički iskusni, ali ne i dovoljno načitan balkanskom stručnom literaturom i politološkim pamfletima, portugalski diplomata kiksnuo iz dva krucijalna razloga: 1. nije pročitao knjigu Vladimira Dvornikovića „Karakterologija Jugoslovena“ iz koje bi se upoznao sa mentalitetom homo dinaricus-a; i 2. nije bio upoznat sa tekstom Izetbegovićeve „Islamske deklaracije“ u kojoj jasno stoji da muslimani ne mogu da žive zajedno sa nemuslimanima u istoj političkoj zajednici, tj. državi.
Međunarodna konferencija o Bosni i Hercegovini je nakon sesija u sarajevskoj kotlini 21. februara nastavila svoj rad na obalama Atlantika u Lisabonu, a 9. marta (nakon de facto otpočinjanja ratnih sukoba kada su muslimanski snajperisti ubili jednog i ranili još jednog srpskog svata na Baš Čaršiji u Sarajevu 1. marta) u multietnolingvističkom Briselu. Princip Kutiljerove kantonizacije Bosne i Hercegovine je bio zasnovan pre svega na etnonacionalnom načelu ali su i ekonomski, geografski, povesni i verski kriterijumi uzimani u obzir. Sam tvorac ovog projekta je predlagao da se za osnovu kantonalnog razrganičenja uzme popis stanovništva BiH iz 1981. g. (tj. poslednji koji je do tada sproveden u SFRJ, ali ne i faktor etničkog čišćenja i genocida protiv Srba od strane Hrvata i Muslimana/Bošnjaka za vreme endehazije). Tako su prema tom popisu, 52 opštine imale muslimansku većinu (37 apsolutnu i 15 relativnu), 37 imale srpsku većinu a 20 hrvatsku većinu. Ipak, odmah na početku pregovora se ispostavilo da Kutiljerova mapa ne odgovara zahtevima triju sukobljenih strana. Konkretno, Mate Boban na čelu hrvatske delegacije je zahtevao 32% teritorije BiH za hercegbosanske Hrvate, dok je Radovan Karadžić na čelu srpske delegacije iz Bosne i Hercegovine tražio 70% bosanskohercegovačke zemlje za Srbe. Treba napomenuti da su se dotični i hrvatski i srpski zahtevi bazirali na obostranom uverenju da njihovim etnosima pripada baš toliki procentualni deo BiH – uverenju koje je trebalo da bude zasnovano i dokazano na osnovu katastarskih knjiga (koje su uzgred budi rečeno u velikom broju izgorele za vreme potonjeg građanskog rata). Međutim, mora se napomenuti i to da je tzv. „međunarodna zajednica“ bar u nekim relevantnim slučajevima (npr. intervjui ser Lorda Ovena na britanskoj televiziji ili kazivanja prof. Malera za američki dokumentarac „Truth is the victim in Bosnia”) okvirno potvrdila opravdanost srpskih zahteva za dve trećine BiH dok se za hrvatski zahtev o 32% Herceg-Bosne ne može naći ni jedna „međunarodna“ potvrda opravdanosti.
neznam trebalo bi ovih 22 miliona Balkanac poslati na "ekskurziju" malo u Sibir na jedno 20-30 godina...a Balkan naselii, Skandinavcima, Švicarcima, kojim Japancom, Austrijancom i Nemcom i tek onda bi mogli bit Balkanska Švajcarska....
