Одлична прича. Одавно ме ништа није заинтригирало у овој мјери. Тачно знам тај моменат кад почнеш да размишљаш како то да може нестати човјек буквално преко ноћи, нема Југославије, нема људи, ниси ничији, постојиш а званично те нема. И тако кроз вијекове. Не иде ти у главу, одбијаш да будеш невидљив, али немаш пуно времена да о томе размишљаш. При том си млад, све и сам приписујеш својој бујној машти, тврдоглавом карактеру и бунтовној младости, станеш у ред с осталим овцама у тору, узмеш број, име и презиме, државу...и конташ да заиста ако то пожелиш у тренутку можеш да се зовеш Петар Петровић, будеш рођен у Сарајеву, с новим мјестом превалишта у Котору, држава која већ тад бјеше на тој локацији те и те године, тог и тог датума, јер гле чуда, данс није, тако да два пута у року од десетак година постајеш невидљив, нико, број...и све испочетка. Сутра може да се понови па овдје гдје сад станујем буде ван Србије и опет...особа нн... Стварно се јави у Човјеку невиђен бунт, невјерица да си сваког часа у могућности да гледаш сопствено непостојање и знаш да није у реду, да то тако нема логике, смијао би се и плакао јер од немоћи да то и докажеш идеш као и свака "добра овца" у стаду, на испашу, ливадама које чобанин изабере. Грозно.
Сјећам се првог пописа становништва, мислим да је био 2000? исправите ме ако гријешим, све што сам тад смислила било је да се изјасним као Марсовац, јер се заиста нисам осјећала као Земљанин
, једва ме уписаше људи, овај задњи нисам имала ни ту мрву воље да се супротстављам бар ситницама. Прије пописа је био моменат нн, моменат кад Петар Петровић има мјесто пребивалишта у Котору, али се у међувремену нашао у Нишу. Имао је додуше избор, отићи у ЦГ или постати, хм....особа с територије Србије...или нпр. особа из Бих с обзиром на мјесто рођења, затим осба из Хрватске по мјесту рођења мајке, или особа из Словеније по мјесту рођења оца...итд. итд. У себи помислиш, нека све иде дођавола, нећу никакве папире, али...ниси сам, некоме правиш проблеме и тако одлучиш на основу постојећих околности. У себи и осеби мислиш као о човјеку који је дио васионе, универзума, космоса...шта год. Не осјећаш се тиме боље јер приде себи закачиш придјев кукавица и лицемјер јер све што радиш од свог постојања углавном радиш јер "тако систем функционише" . Има дана кад се пробаш наћи у некој географској ширини и дужини, али бивају све рјеђи.
Кад сам некад давно гласно изјављивала негодовање због напрасног нестанка стотине хиљада људи, гледали су ме не схваћајући баш о чему причам али и сами осјећајући да то баш нема логике. Наравно, бунтовна младост је имала и бунтовне идеје
.
Покушавам наћи мало духа у овој озбиљној теми, насмијати сјећањима саму себе, али ми не успијава. Петар Петровић као примјер из приче је одрастао човјек, снаћи ће се, али са својим помало утопијским погледима на живот и људе, може довести друге људе у проблем. Готово увијек неко о некоме овиси, при том не мислим на материју већ на одговорност Човјека према другом Човјеку. Одговорност Петра Петровића чини нн особом. Лицемјером. Кукавицом. Могу ли га оправдати оном чувеном - то тако мора ?
Не могу. Не да ми човјек васионе. Но, одговорност Човјека према другом Човјеку га оправдава у мојим очима. Самим тиме, колико год ми се допао чланк и покренуо неке давно одбачене мисли, не могу наћи ширу примјену идеја главног јунака. Мислим да има одређену врсту комфора да узме себи такву слободу. Поставим себи увијек питање; гдје је ту могућност за велики број људи, шта моја "лудост" може допринијети широј слици ? Одговор увијек буде ништа. Мислим да га немају још ни много паметнији и мудрији, а мислим да их ипак има сасвим довољно да мијењају свијет, но опет се поставља питање, да ли то уопште ико жели...
Одужих...баш ме инспирасо
, али га ничим не могу подржати сем да га сврстам у групу оних који су нашли начин да добиу - својих 5 минута. Особењаци који су се одлучили за животе без градова и како он каже, помагала у егзистенцији, су ми далеко изнад њега. Могу да разумијем причу, али...може ли се кренути у њу без "помагала"...за почетак само таксе дотичним судовима, да не идем даље ?
Дакле, сума сумарум, још само једна "прича без покрића" . Свакако занимљива за размишљање.