endforever:
Slažem se sa ovim, s tim što mislim da nešto veoma važno nedostaje:
- i ogroman bol koji neko nosi u sebi godinama, nebitno zbog čega, da li je problem rešiv ili ne, nema kome da otvori dušu i samo hoće da prekine tu patnju koja ga je obuzela i oduzela.[/q
prilicno tacan zakljucak komsinice,(pitam se samo kako si dosla do toga,iz licnog iskustva ili...)
ja bih dodao samo da otvaranje duse ne mora biti od velike pomoci,ako su neke stvari u zivotu godinama naopako isle,malo verovatno da bi "otvaranje duse"moglo sve to da ispravi.[/quote]
Moje iskustvo je poveliko, malo zbog mojih godinica, a više zato što sam uvek bila zainteresovana za patnju. E, u patnji sam ti pravi expert. Što se same teme tiče, nešto se dogodilo pre izvesnog vremena: jedan mlad čovek kojeg sam poznavala (toliko mlad da mi je mogao biti sin) izvršio je samoubistvo. Sticajem različitih okolnosti ja sam nekako bila sa tim događajem u toku, u smislu da sam znala da mu se stanje pogoršalo, da sam znala kada su otišli lekaru (kasno, naravno), pa da sam saznala kakvu je malverzaciju napravio da bi to ipak učinio. I, nažalost - uspeo je. Mnogo sam patila za tim momkom, iako sa njim nikada nisam ni razgovarala. Ali, znajući nešto veoma bitno iz njegovog života, meni nije bilo teško da stvari povežem. A vidiš, ljudima iz njegove najbliže okoline bilo je nemoguće da iste te stvari vide.
Ovo sam ispričala prosto da iskoristimo da na ovom mestu, kod ovako značajne teme, razmenimo razna iskustva.
I moj zaključak, rekla bih, nije PRILIČNO već SASVIM tačan i ti to znaš. Stvari koje su se desile, već su se desile. Njih ništa više ne promeni. Ali, zato smo mi tu i menjajući (to jeste teško, ali je mnoooogo dobar posao, sa velikom satisfakcijom i olakšanjem koje postepeno donosi), dakle menjajući način na koji ih posmatramo i doživljavamo, mi menjamo i same te stvari koje su se dogodile i teško nam ih je nositi. A to možemo samo ako živimo. Ako umremo, tj. na taj način samo prekinemo patnju, a ne uhvatimo se sa njom u koštac i malko joj zavrnemo šiju, pa opet ona nama, pa mi njoj, dok joj ne stanemo za vrat, ako umremo - onda smo prekinuli sve to da radimo.
Mnogo je ovo dugačko, ali morala sam da ti kažem. To je samo deo, i to mnogo mali deo onoga što ja mislim.
Možeš misliti koliki sam smarač. :wink:
Živ mi bio!
rimer Stevana Sindjelica i Milana Tepica!U zavisnosti od okolnosti,Crkva nekad ne osudjuje vec pohvaljuje samoubistvo:u vreme Turaka,hteli su da obescaste jednu nevinu devojku,i ona je radije da skoci u provaliju i sacuva devojastvo,nego da bude obescascena!Dalje,Crkva gleda na stanje coveka:ako se neko ubio u stanju teskog dusevnog rastrojstva,to se prasta.Medjutim,za svaku osudu je takav cin pocinjen svesno i sa znanjem sta se radi.Zanimljivo je da Satanisti kao vrhunski cin odanosti Satani smatraju samoubistvo,i jos ako nekoliko neduznih ljudi ubiju pre toga.Sve je to veoma slozeno i ne mozemo razgovarati prosto o "samoubistvu".Smatram da se moze razgovarati samo o konkretnim samoubistvima,jer je svako razlicito!
)
