eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.180
Sudbina Srba određena je 1928. godine u Drezdenu
15. jul 2012. 17:11 |
Ratko Dmitrović - Sudbina Srba određena je 1928. godine u Drezdenu
15. jul 2012. 17:11 |
Prošlo je osam decenija od jednog skupa jugoslovenskih komunista, koji je u politički život tadašnje države uveo mržnju prema Srbima i nacrtao granice država koje će se roditi početkom devedesetih
Ulupao sam pedeset i četiri godine, od toga trideset u novinarstvu, namenski pročitao brežuljak knjiga, dokumenata, zapisnika, istorijskih udžbenika, sećanja učesnika važnih događaja, analiza ideološki protkanih i analiza oslobođenih ideologija, razgovarao sa ljudima, sve tragajući za rešenjem jedne misterije, ali … nije vredelo.
Ulupao sam pedeset i četiri godine, od toga trideset u novinarstvu, namenski pročitao brežuljak knjiga, dokumenata, zapisnika, istorijskih udžbenika, sećanja učesnika važnih događaja, analiza ideološki protkanih i analiza oslobođenih ideologija, razgovarao sa ljudima, sve tragajući za rešenjem jedne misterije, ali … nije vredelo.
Nikada nisam dokučio odgovor na pitanje zbog čega se komunizam, sa svim pojavnim oblicima na prostoru bivše Jugoslavije, najdublje ukorenio kod Srba, iako je ta ideologija u bivšoj državi jedino Srbima donela ogromna stradanja, muke, proterivanja, gubitak teritorija.
Odnosno, zbog čega mnogi Srbi i danas poštuju komunističke vođe koje su im nanele više zla nego Hitlerove divizije. Preterujem? Ne, nažalost. Onaj ko hoće, može da sazna, samo je pitanje truda i vremena.
GENOCID NAD SRBIMA
I na ovom mestu, u „Pečatu“, nekoliko puta do sada ukazivao sam na jedan datum i događaj iz istorije Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) koji se decenijama vrlo smerno, uporno i pedantno sakriva od srpske javnosti. Da, u pitanju je Četvrti kongres KPJ održan 1928. godine u Drezdenu. Značaj tog skupa, rasprava na njemu, programski dokumenti koji su usvojeni, osnov su svih kasnijih antisrpskih činjenja na prostoru Jugoslavije, uključujući – nemam problem da ovo kažem – genocid koji su ustaše u NDH provele nad Srbima. Tvrdnja jeste jaka, ali su dokazi još jači.
I na ovom mestu, u „Pečatu“, nekoliko puta do sada ukazivao sam na jedan datum i događaj iz istorije Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) koji se decenijama vrlo smerno, uporno i pedantno sakriva od srpske javnosti. Da, u pitanju je Četvrti kongres KPJ održan 1928. godine u Drezdenu. Značaj tog skupa, rasprava na njemu, programski dokumenti koji su usvojeni, osnov su svih kasnijih antisrpskih činjenja na prostoru Jugoslavije, uključujući – nemam problem da ovo kažem – genocid koji su ustaše u NDH provele nad Srbima. Tvrdnja jeste jaka, ali su dokazi još jači.
Šta se to dogodilo u Drezdenu, od 3. do 15. novembra 1928. godine na Četvrtom kongresu KPJ? Ko je bio tamo? Da li je taj skup jugoslovenskih komunista zaista naduo jedra ustaškog pokreta, ohrabrio svako antisrpsko delovanje u budućnosti, postavio temelje budućih nezavisnih država, a na štetu Srba, stvorio embrione budućih naroda koji će nastati iz srpskog bića i živeti na patološkoj mržnji prema Srbima? Svaki odgovor na ova pitanja je potvrdan.
Dakle, u Drezdenu je na početku Kongresa, u analizi političkog stanja u Kraljevini SHS, konstatovano da su stvaranjem te države južnih Slovena pod vlast velikosrpske buržoazije stavljeni Slovenci, Hrvati, Crnogorci, ali i znatna albanska, bugarska i mađarska područja. Ova konstatacija i ono što sledi, izvučeno je iz dokumenata KPJ, i ne predstavlja ni najmanju tajnu. Ne upotrebljavam navodnike iz razloga što su sve te tvrdnje bukvalno prepisane i nesumnjivo su autentične.
KPJ označila je srpsku buržoaziju i vojsku Monarhije kao svog glavnog neprijatelja, podvlačeći da se borba mora preneti u samu Srbiju, kao bazu hegemonističkog režima, a da ta borba mora da započne priznavanjem otcepljenja etničkim zajednicama koje to žele i oružanim ustankom, odnosno izazivanjem oružane pobune u zemlji, njenim rasturanjem i stvaranjem novih država na ruševinama Kraljevine SHS.
To se vrlo precizno navodi u dokumentu Kongresa, nazvanom „Rezolucija o privrednom i političkom položaju“, gde stoji da će se KPJ boriti za uspostavu nezavisne Hrvatske, nezavisne Crne Gore, Makedonije i nezavisne Slovenije, dok će mađarskoj manjini u Vojvodini dati pravo na otcepljenje.
Posebna pažnja posvećena je „albanskom pitanju“ za koje su delegati Četvrtog kongresa KPJ rekli da je suštinsko. Konstatuje se da je posle Prvog svetskog rata jedna trećina sveukupnog albanskog stanovništva pala pod vladavinu ugnjetačkog režima velikosrpske buržoazije i naglašava da je oslobođenje tog naroda od srpske okupacije moguće samo kroz sveopšti ustanak.
„VELIKA ALBANIJA“
U ovom smislu jugokomunisti su te 1928. godine pozvali „Kosovski komitet“ da se digne protiv srpske okupacije, kao i radničku klasu na tom prostoru Balkana da ustanak podrži i pomogne kako bi se spojio ugnjeteni i raskomadani albanski narod i stvorio svoju nezavisnu i ujedinjenu Albaniju. Skrećem pažnju na ovo „ujedinjenu“, pošto se radi o pozivu na stvaranje „velike Albanije“, ovoga što danas imamo; Albanija, Kosovo i zapadna Makedonija, prostor nastanjen isključivo Šiptarima, na kojem samo formalno postoje granice. U praksi je to jedinstven teritorij i preostaje samo njegovo proglašenje za jednu državu, sa delom Crne Gore u njoj, što je ovih dana najavio i Adem Demaći.
U ovom smislu jugokomunisti su te 1928. godine pozvali „Kosovski komitet“ da se digne protiv srpske okupacije, kao i radničku klasu na tom prostoru Balkana da ustanak podrži i pomogne kako bi se spojio ugnjeteni i raskomadani albanski narod i stvorio svoju nezavisnu i ujedinjenu Albaniju. Skrećem pažnju na ovo „ujedinjenu“, pošto se radi o pozivu na stvaranje „velike Albanije“, ovoga što danas imamo; Albanija, Kosovo i zapadna Makedonija, prostor nastanjen isključivo Šiptarima, na kojem samo formalno postoje granice. U praksi je to jedinstven teritorij i preostaje samo njegovo proglašenje za jednu državu, sa delom Crne Gore u njoj, što je ovih dana najavio i Adem Demaći.
E sada dolazimo do „Akcionog programa“ najvažnijeg dokumenta Četvrtog kongresa KPJ koji izaziva jezu i osam decenija posle tog za Jugoslaviju i Srbe sudbonosnog događaja. U njemu se naglašava da u tim danima samo KPJ pomaže borbu potlačenih naroda za oslobađanje od velikosrpske okupacije, ali da to jugo-komuniste neće omesti, ni demoralisati.
Komunisti u spomenutom dokumentu otvoreno pozivaju sve nacionalno-revolucionarne organizacije u Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori, Kosovu i VMRO u Makedoniji, na „progon srpskih okupatora, srpskih trupa, činovnika i žandarma, kao i srpskih četnika iz Hrvatske, Slovenije, Dalmacije, Vojvodine, Bosne, Crne Gore, Makedonije i sa Kosova“. Na kraju dokumenta komunisti pozivaju sve potlačene narode, nesrbe, da odbiju služenje vojnog roka izvan svog zavičaja.
Neverovatno koliko sve ovo podseća na 1991. godinu. Tuđman, Kučan i Alija delovali su doslovno po uputstvima iz Drezdena.
Četvrti kongres izabrao je novi Centralni komitet i Politbiro u koji su ušli: Filip Filipović, Milan Gorkić, Gojko Vuković, Đuro Đaković, Jakov Žorga, Jovan Mališić, Đuro Salaj, Božo Vidas, Marko Mašanović, Laza Stefanović i Petar Radovanović. Za političkog sekretara izabran je Jovan Mališić, a za organizacionog Đuro Đaković. Kongres je, ovo je dodatno interesantno, osudio delovanje „desne frakcije“ KPJ, predvođene Simom Markovićem.
O čemu se radi. Marković je bio jedan od najobrazovanijih komunista tog vremena u Evropi. Doktorirao je 26. juna 1913. godine, sa disertacijom „Opšta Rakatijeva jednačina prvog reda“, pred Odborom koji su činili Milutin Milanković i Mihajlo Petrović Alas.
Marković je bio lični prijatelj Lenjina, član Izvršnog komiteta Kominterne, ali se nije slagao ni sa Kominternom, ni sa svojim partijskim drugovima u vezi sa pitanjem budućnosti Jugoslavije. On je branio stav da Jugoslaviju ne bi trebalo razbijati, da stvaranje nacionalnih država može da bude pogubno i tragično. Samo nekoliko meseci po okončanju Četvrtog kongresa rukovodstvo KPJ isključilo je Markovića iz svojih redova.
Da se vratimo i pojasnimo onaj deo gde spominjem komunistički vetar i ustaška jedra. Zvuči nestvarno, ali samo za neupućene. I jedni i drugi, komunisti i ustaše, imali su, videli smo, iste ciljeve na početku antisrpskog delovanja. I načini borbe bili su im isti. Jačih dokaza za tu tvrdnju ne bi trebalo tražiti izvan događaja koji istoričari definišu kao „Velebitski ustanak“.
ANTIFAŠISTIČKI USTANAK
Dogodio se 1932. godine, samo četiri godine posle Kongresa KPJ i apela svim nesrpskim narodima, njihovim revolucionarnim i terorističkim organizacijama, da se dižu na ustanak protiv srpske okupacije. Pred kraj leta, te 1932, „Hrvatska revolucionarna organizacija“, poznata kao ustaše, predvođena Antom Pavelićem donosi odluku da se oružano napadnu institucije Kraljevine Jugoslavije u Lici, i na taj način otpočne borba za oslobađanje hrvatskog naroda od srpske okupacije.
Taman kako su rekli i preporučili jugo-komunisti u Drezdenu. Pod okriljem noći, između šestog i sedmog septembra, ustaše predvođene Andrijom Artukovićem napadaju žandarmerijsku stanicu u selu Brušani, kod Gospića. Sukob je trajao manje od jednog sata, žandarmi su spremno odgovorili na napad i naterali pavelićevce da se povuku prema Velebitu. U pucnjavi je ubijen ustaša Stjepan Devčić, a jedan žandarm lakše je ranjen.
Dogodio se 1932. godine, samo četiri godine posle Kongresa KPJ i apela svim nesrpskim narodima, njihovim revolucionarnim i terorističkim organizacijama, da se dižu na ustanak protiv srpske okupacije. Pred kraj leta, te 1932, „Hrvatska revolucionarna organizacija“, poznata kao ustaše, predvođena Antom Pavelićem donosi odluku da se oružano napadnu institucije Kraljevine Jugoslavije u Lici, i na taj način otpočne borba za oslobađanje hrvatskog naroda od srpske okupacije.
Taman kako su rekli i preporučili jugo-komunisti u Drezdenu. Pod okriljem noći, između šestog i sedmog septembra, ustaše predvođene Andrijom Artukovićem napadaju žandarmerijsku stanicu u selu Brušani, kod Gospića. Sukob je trajao manje od jednog sata, žandarmi su spremno odgovorili na napad i naterali pavelićevce da se povuku prema Velebitu. U pucnjavi je ubijen ustaša Stjepan Devčić, a jedan žandarm lakše je ranjen.
./.
...........
..............
