Ми сада имамо и друштвени проблем, који никада није био овако очигледан и изражен, односно друштвену поделу, делимо се не само на урбане и руралне, пошто на селу живе и урбани људи, који су побегли од градске џунгле, тамо живе и уметници и академски грађани који су ту нашли мир у природи, као што и овде у граду имамо људе који су примитивци који су дошли са села, који су мрзели село, донели ту мржњу овде, који мрзе овај град и који припадају руралној средини, односно оном најгорем што рурална средина може бити у својој најгорој форми.
Није исто, ако одеш на село или останеш на селу и направиш свој рај тамо и ако живиш на селу у некој распалој породичној кући, пијеш алкохол и мрзиш друге, мрзиш село, мрзиш град који ти као нешто отима.
Такође је велики проблем, што људи не желе да имају критичку свест, не желе да сами провере неке лажи или полуистине која им се пласира.
Ја сам у почетку мислио, да је људима проблем да мисле, што јесте делимично тачно, умни напор је најтежи, али онда сам схватио да људи не желе да се одвоје од својих емоција, било да је то љубав или мржња.
Ја то могу да разумем у емотивним везама. Девојка те остави, ти знаш да сте обоје одговорни, знаш и да си ти крив због тога, али и даље гајиш емоције према њој и то те у сваком смислу уништава, па је онда боље да је почнеш да је презиреш, како би је што брже и лакше преболео и заборавио и како би се вратио нормалном животу и упознао неку другу. Тада разумем људе који ће извући све најгоре о свом бившем партнеру, док ће себе идеализовати и доживети као жртву ... то је ок, јер је пролазно и за њих лековито.
Али не могу да схватим да људи желе трајно да живе у том свету лажи, мржње и презира. Па јбте ниси једина избеглица у овом свету, ниси једини који је доживео неку неправду или не знам шта већ.
Ти људи морају да остану затуцани и неинформисани, јер што мање знаш о свом објекту љубави или мржње, то ће та љубав или мржња трајати дуже.
