Стивен Кинг

Susan Sto Helit:
Potpuno ista stvar.

Mene dobri markiz nije plašio nit mi se iole gadio, ali za razliku od tebe, njega sam čitala već pred kraj gimnazije. Mislim da je vrli markiz mnogo više navikan nego bi realno treabo biti, jer čitala sam i Justinu i još neke njegove stvari čisto filozofske prirode (znaš da je markiz bio naklonjen Revoluciji, zato su ga i oslobodili kad je kralj ubijen, i koliko se sećam jedno je vreme čak i bio u novom Parlamentu), i mogu ti reći da su mi njegova "socijalna" dela bila veoma suvisla, štaviše, izneo je dosta dobrih stvari u njima, i ti mu radovi veze nisu imali s nadimkom koji ga već vekovima prati.

Da, i mene jedino filmovi mogu uplašiti, ali me ne plaši gore, nikakvi Hosteli, Noći veštica i slične gluposti. Kao i uvek, može me uplašiti samo atmosfera, kao kod Japanaca koji su stručnjaci po tom pitanju, naprimer, ili Korejanci. Čak sam na yt pre par meseci odgledala par izuzetno strašnih turskih filmova, onda možeš misliti :) Ali, otišla sam u off.
Kliknite za proširenje...

De Sada je najbolje objasnio Danilo Kiš u svom kratkom eseju o njemu:
Razbludnost je data u čistom stanju, kao sublimacija; Gola, ne kao golo telo, nego kao gola ideja, kao jasna teza: Boga nema, avaj!
Prosvećenom gnostiku ostaje samo mimezis prirode kao čin krajnjeg očajanja i pobune.
Markiz de Sad je time samo radikalizovao filozofiju prosvećenosti, njen materijalizam, njen vitalizam, njen oprezni ateizam.
On je ideji progresa suprotstavio svoj pesimistički koncept čoveka bačenog u svet: Čovek teži apsolutu, i stoga mu nema utehe.
Sadov je pesimizam jedan od najmračnijih, najtemeljnijih i najdestruktivnijih za koje filozofija zna.
Sadova su dela, uprkos Markizovoj bezmernoj erotskoj fantaziji, užasno monotona, jer su tu "ništa ne događa".
A glavni i jedini hendikep svakog erotskog štiva jeste njegova repetitivnost, njegova monomanijakalnost.
Njegova dela su samo briljantna ilustracija jedne jedine ideje, jedne jedine opsesije: Ljudske egzistencije kao
poraza "vrlina i porok će se naći u grobu zajedno, jedno uz drugo".

Ima i Jovica Aćin knjigu o njemu, Apokalipsa Sad.

Isto i mene može samo uplašiti atmosfera u filmovima, prosipanje krvi i ostale gadosti ne.
 
U svakom je slučaju onda bio u pravu, bar kad se ticalo Revolucije, jer su se tu "vrlina i porok našli u grobu zajedno, jedno uz drugo." Svi znamo šta najposle bi od Revolucije, mada je na jakim temeljima počivala.
I, naravno, njegov prezir spram boga (religije?), kao i sve što to vuče, je evidentan.

Gore je samo odvratan, i posle određenog vremena dosadi. Atmosfera, ako je urađena kako treba, ne može da dosadi, samo može stići do krešenda.
 
Sve revolucije na kraju propadnu, pokažu se gore nego ono protiv čega su se borili, što samo potvrđuje moj apsolutni antropološki pesimizam.

Jeste gore odvratan, ali kao što kažeš posle nekog vremena dosadi. Zato je najbolji horor onaj koji se gradi na atmosferi, implikacijama saznanja do kojih
se u njemu dolazi. Malo je istinski dobrih horor filmova, pogotovo danas u moru hiperprodukcije, naići na neki kvalitet, pravo je čudo.
 
ghost in the shell:
Zaista ne razumem toliku opsesiju bolesnim, poremecnim umovima kao sto su Markiz de Sad, Nice itd. oni jESU istinski nenormalni ljudi,. To nije naprosto ekstremizam to je najbolesnije sto ljudski um moze da izrodi.
Kliknite za proširenje...

681571.gif
 
Truman:
Нађох на једној фејсбук групи УПОРИШТЕ, превод. Свега 1100 страница, размишљам кад да кренем да га читам...
Kliknite za proširenje...
Imam sve 3 knjige, dobio na poklon...Nije tako losha,prlicno mrachna, napeta prica...Ali prilicno fali dinamike...Humora da ne pricamo-to je ono sto ne voilm kod KInga-Den Simons napravi-strasno, napeto, dinamicno ali I duhovito. I ni blizu toliko morbidno.
 
ghost in the shell:
Imam sve 3 knjige, dobio na poklon...Nije tako losha,prlicno mrachna, napeta prica...Ali prilicno fali dinamike...Humora da ne pricamo-to je ono sto ne voilm kod KInga-Den Simons napravi-strasno, napeto, dinamicno ali I duhovito. I ni blizu toliko morbidno.
Kliknite za proširenje...
Симонса рецимо нисам читао. Али то је ствар личног укуса, неко више воли хороричност и морбидност, неко духовитост.
 
Truman:
Симонса рецимо нисам читао. Али то је ствар личног укуса, неко више воли хороричност и морбидност, неко духовитост.
Kliknite za proširenje...
Ali ja uopste nisam tako napisao! Kod Simonsa postoji idealan spoj-slicno pise i Rodger Zelazny-napetost, mastovitost, dobra akcija, dobri likovi plus fina doza tenzije. Plus toga ja sam citao i Kinga, i Simonsa.. Ne mozes govoriti o licnom ukusu ako nesto nisi ni probao-citao.
 
Stiven King – kralj trilera, horora i naučne fantastike


“The scariest moment is always just before you start”. Upravo mi je ovaj citat Stivena Kinga prolazio kroz glavu u trenutku kad sam počeo da pišem ovaj tekst. Verovatno zbog ogromnog poštovanja koje imam prema njemu, jer činjenica je da je čovek napisao preko 200 romana, kratkih priča, i novela, i da je jedan od najboljih (ako ne i najbolji) pisac horora svih vremena, a pored toga muzičar i kolumnista.
Stiven King je, kako to i samo njegovo prezime kaže kada se prevede na srpski jezik, kralj horora i naučne fantastike. Na internetu i u ostalim medijima postoje brojni tekstovi o njemu i njegovom životu, a postoji čak i nekoliko knjiga o njemu.
Novinari su mu postaviljali sva moguća pitanja tako da horde njegovih obožavalaca znaju verovatno sve o njemu, njegovoj ženi Tabiti (koja je takođe književnica), o njihovo troje dece, unucima, o gurmanskim jelima u kojima King uživa (burgeri koje prati obilno zalivanje pivom), tabletama koje pije kad ga boli glava (ekscedrin i to na suvo – kao i glavni lik iz jedne od njegovih najpoznatijih knjiga –The Shining), knjigama i filmovima koje voli, ko su mu roditelji i ostali preci, kako se osećao kada mu je u kuću upao psihopata, za koga navija (Boston Red Sox), kad i koliko piše, koliko vremena provodi čitajući (svakog dana osim za rođendan, Božić i Četvrti jul), njegovimstrahovima, humanitarnom radu, itd…
Stiven King rođen je 21. septembra 1947. godine u Portlandu, u saveznoj državi Mejn koja se nalazi na krajnjem severoistoku Sjedinjenih Američkih Država. Radnja velikog broja njegovih pričasmeštena je upravo u tom gradiću ili bar nekim izmišljenim mestima koje liče na njega. Kada je imao samo dve godine njegov otac Donald King je napustio porodicu, a Stivena Kinga i njegovog usvojenog brata, majka Neli je podizala u vrlo teškim uslovima. Počeo je da piše još kao dete, i to priče koje su nastajale na osnovu filmova koje je gledao. Prodavao ih je prijateljima, što nije nailazilo na odobravanje nastavnika, te su ga naterali da vrati zarađen novac.
Zahvaljujući kutiji starih knjiga koje su pripadale njegovom ocu, i bile uglavnom naučno- fantastične i horor priče, koju je Stiven King našao, kada je imao trinaest godina nastala je i njegova prva priča In Half World of Teror koja je objavljena u jednom magazinu, ali i sve što mu je kasnije donelo svetsku slavu.
Studirao je engleski jezik na Univerzitetu u Mejnu, a pored toga pisao je i nedeljnu kolumnu za univerzitetski list i kao član studentskog senata podržavao je antiratni pokret i osuđivao rat u Vijetnamu. Uporedo, da bi mogao da studira, King je radio sve poslove koje je mogao da nađe. U toku studija od 1966. do 1971. godine upoznao je i svoju buduću suprugu Tabitu. Ona je uprkos lošem imovinskom stanju na početku zajedničkog života u prikolici, uporno podsticala njegove ambicije i prolazila kroz teške situacije zajedno s njim: alkoholizam, saobraćajnu nesreću…
Stiven King je pisao, prvo da bi izdržavao porodicu, a kasnije zato što mu je to postala i potreba i profesija. Pisao je kolumne i kratke priče za muške časopise pored posla profesora engleskog jezika koji je dobio nakon diplomiranja u Mejnu, a kasnije i mjuzikle, bio je scenarista stripova, filmova, reditelj, pisac eseja… King svake godine izbacuje nove romane. Prosečan Kingov roman ima 600 i više strana a ume i da uveliko pređe 1000, kao na primer It, što je dokaz da ima nepresušnu maštu.
Na početku svoje karijere počeo je i da pije i to je postalo veliki problem. Neke zamisli koje je hteo da pretvori u roman, završavale su u smeću. Iz takvog stanja, zavisnosti od alkohola i svega ostalog, osamdesetih je otišao na lečenje i posle se nikada više nije vratio tim porocima.
Njegova uporna supruga Tabita je takođe imala važan uticaj na njegovu odluku da svoj roman Carrie pošalje izdavaču 1974. godine. Nije očekivao previše, ali dobio je skromnu ponudu od 2.500 dolara, da bi nakon prepoznavanja vrednosti romana autorska prava prodao za sumu od 400.000 dolara. To je značilo početak uspešne karijere koja traje i dan danas sa više od pedeset knjiga koje je napisao i koje su prevedene na skoro sve jezike sveta.
Znalci romana strave i užasa, a posebno dela Stivena Kinga smatraju da je svoje navažnije i najuticajnije romane ovaj autor napisao na početku karijere počev od Carrie (1974), The Shining i Rage (1977) da bi osamdesetih objavio Cujo (1982), Cristine i Pet Semetary (1983), It (1986), Misery (1987) . Iz devedesetih mu je svakako najpoznatije delo The Green Mile, dok je u ovom milenijumu izdao knjige kao što su Dreamcatcher, Cell, Under The Dome i Doctor Sleep.
Dark Tower je serijal od devet knjiga koje je Stiven King napisao u periodu od 1982. godine do 2004. godine, i zanimljiva je žanrovska mešavina horora i vesterna.
Po njegovim romanima filmove su snimali čuveni reditelji, kao što su Stenli Kjubrik, Ron Huard, Brajan de Palma, Džon Karpetner i dr. Veliki broj njegovih knjiga su iskorištene za stvaranje holivudskih filmova i serija. Iako nisu sve filmske adaptacije romana Stephena Kinga bile uspešne, mnoge su postali kultni filmovi. Ako pogledate naslove poput The Shining, Carrie, Cujo, Misery, The Green Mile, Shawshank Redemption biće vam jasno kakav uticaj ima ovaj pisac na popularnu kulturu.
U leto 1999. godine doživeo je saobraćajnu nesreću kada je na njega naleteo kamion dok je hodao ulicom. Lečenje je zahtevalo boravak u bolnici i operacije, a i dugotrajne fizikalne terapije. Stiven King je nastavio da piše uprkos tome, iako je bilo perioda kada je razmišljao da prestane, odustane od zamišljenih i nedovršenih poslova koje je započeo pre ove nesreće.
Stiven King je 2003. godine dobio Orden američke književne fondacije za doprinos svetskoj književnosti, a to je pored nagade Edgar Alan Po za životno delo još jedna nagrada u nizu koje je za svoj rad dobio ovaj, po mnogima najplodonosniji pisac današnjice. I zaista, za nekoga ko praktično svake godine objavi knjigu, a pri tome redovno ostvari značajan komercijalni uspeh i pozitivne kritike, ne može se drugačije reći osim da je vrhunski pisac.
Evo još nekih zanimljivosti o Stivenu Kingu. Naime, on i njegov brat su osnovali svoje novine krajem pedesetih prošlog veka, porodičan je čovek, živeo je u tri kuće u kojima su izvršena samoubistva pre njegovog useljenja, trenutno živi u kući koju je povezao podzemnim tunelima sa kućama u komšiluku koje su takođe njegove, ima biblioteku od 17.000 knjiga, veliki je fan bejzbola i Hari Potera, voli rokenrol i svira gitaru. Takođe voli pse (vlasnik je jednog korgija kojeg obožava).

Saša Stanković
 
O ZBIRCI PRICA"Nocna smena"


Iz najvecih dubina tame , u kojoj mutirani pacovi brane svoje carstvo , a kataklizmicki virusi prete da uniste covecanstvo , pa sve do vrtoglavih visina sa kojih se prelepa devojka baca u susret mracnoj sudbini , ova jedinstvena zbirka dvadeset kratkih prica odvesce vas u podzemne lavirinte najjezivije , najstrasnije maste naseg vremena ,Kingova namera ovde je jasna :uplasice vas toliko da cete doci na korak do ludila....A mozda i predjete tu tanku liniju , ko zna?
 
Koliko je Stiven King zaslužan što je pop kultura tako uvrnuta

Prekrajanje granica žanrova danas je glavna stvar, i u popularnoj kulturi i kod književnih kritičara. Ponekad se predstavlja kao popularan novi trend, ali Stiven King to radi već decenijama.

Ako niste čuli, "uvrnuto" je ponovo u modi. Od hit TV serija kao što su Stranger Things i True Detective (samo prva sezona, molim) do bestseler knjiga kao što je trilogija Southern Reach Džefa Vandermira i Pesma leda i vatre Džordža Martina (uvrnutija od serije), popularna kultura je svakim danom sve neobičnija. Čudni stvorovi, mračni tuneli i razmahani pipci ponovo su postali kul. A neposredno pošto je napunio svoj 69. rođendan, čini se da je došlo vreme da odamo počast čoveku koji je najzaslužniji za to što je pop kultura uopšte tako uvrnuta: Stivenu Kingu.

Stiven King je jebeno uvrnut. Mislim, ono, istinski uvrnut, kod njega ima svega, od zlih zagonetnih igračka vozova do međugalaktičkih paukolikih vampirskih klovnova. Stiven King je zaslužan za mnoge stvari. Poznat je kao jedan od najprodavanijih pisaca u poslednjih 50 godina, slavan po svojoj etici strogih radnih navika zbog koje uspeva da izbacuje otprilike knjigu godišnje, a cenjen je i po tome što je jedan od najzahvalnijih autora za ekranizacije svih vremena. Kingova pisanija pretvorena su u Isijavanje, Bekstvo iz Šošenka, Ostani sa mnom i mnoge druge filmove . O njegovom statusu naširoko se razglabalo , a različite strane su ga nazivale raznim imenima, od žanrovskog piskarala , preko neotkrivenog genija, do pravog velikog književnika maskiranog u petparačko ruho . Istinu govoreći, King, čija su dela ludački neujednačenog kvaliteta, zapravo je bio sve nabrojano u različitim periodima svog stvaralaštva. Ali za mene je jedna od najinteresantnijih činjenica o Kingu to koliko je njegovo pisanje uvrnuto u poređenju sa prozom glavnog toka. Jedinstveno uvrnuta, čak.
Nema ničeg uvrnutog kod Džejsma Patersona, Danijele Stil ili Džona Grišama. Jedino neobično u vezi sa Denom Braunom je da je uopšte popularan. Većina bestseler proze je šablonska i repetitivna, kada autor provali jednu ili dve stvari koje funkcionišu, ponavlja ih u nedogled u jednom ili dva žanra. Šefovi studija uspevaju da iscede svaku uvrnutost iz većine blokbaster filmova pre nego što dožive premijeru. Ali Stivenu Kingu je pošlo za rukom da održi popularnost bilo kog bestseler pisca sa aerodromskih rafova istovremeno radeći, ono, bukvalno sve. Kad se njegova karijera sagleda u celosti, postaje još šokantnija, jer obuhvata hvaljene kratke priče, novele, eseje, romane i memoare u realističnom, fentezi, naučnofantastičnom, horor, vestern i krimi ključu.

Prekrajanje granica žanrova danas je glavna stvar, i u popularnoj kulturi i kod književnih kritičara koji otvoreno podržavaju mešanje različitih stilova i žanrova. To se ponekad predstavlja kao popularan novi trend, ali Stiven King to radi već decenijama. To je fentezi-horor priča o odrastanju, 11/22/63 je istorijsko-ljubavna priča o putovanju kroz vreme, Mračna kula kombinuje svaki mogući žanr, od vesterna i naučne fantastike do epske fantastike i krimića. Štaviše, jedna od velikih atraktivnosti romana Stivena Kinga jeste da poseduju više slojeva koje možete da ogulite i otkrijete još više zagonetki ispod. I dok bi manje vredan pisac izgradio čitavu karijeru samo na temama alkoholizma ili vidovite dece ili ukletih kuća, King sve to trpa u Isijavanje i 'ladno ide dalje. (Mada, da budemo sasvim iskreni, tokom njegove karijere koja broji više od 70 knjiga, mnogi elementi se takođe uporno recikliraju).

Teško je setiti se još nekoga ko je uveo toliko mnogo neobičnosti u svest popularne kulture, a niko drugi to nije radio ovoliko dugo.
Kliknite za proširenje...

Opet, on je tako prokleto veliki čudak. Setite se samo — upozorenje: slede spojleri! —epskog romana To, sa jezivim smrtonosnim klovnom a zapravo ogromnim paukom/kuglom zlog svetla, koga konačno uspeva da porazi tinejdžerska orgija. Setite se samo Uporišta, sa smrtonosnom kugom posle koje nastaje postapokaliptična pustoš u kojoj neku vrstu demonskog entiteta može da zaustavi samo bukvalna svetleća Božja ruka. Mnogi pisci pišu knjige koje su u jednakoj meri mračne, uvrnute, multižanrovske, ali malo koji od njih ostavlja takvog traga na popularnu kulturu kao King. U svetu popularnih horor pisaca, tu je En Rajs, ali — iako ona piše i erotske i hrišćanske knjige — njen kulturološki uticaj je ograničen na serijal vampirskih romana koji nisu čak ni nešto posebno neobični u okviru svog žanra. Romani Džordža R.R. Martina iz serijala Pesme leda i vatre sadrži određenu meru jezivih lavkraftovskih i bizarnih elemenata, ne kažemo. Najbliže poređenje u domenu istinski bizarne i popularne proze jeste Klajv Barker, koji nam je doneo Helrejzera i Kendimena. U nešto lakšoj kategoriji, romani Harukija Murakamija umeju da budu istinski neobični i da istovremeno uživaju veliku popularnost. Ali opet, teško je setiti se još nekoga ko je uveo toliko mnogo neobičnosti u svest popularne kulture, a niko drugi to nije radio ovoliko dugo.
Kingovo čudaštvo, naravno, nije njegov lični patent. King već dugo otvoreno govori o tome ko su sve bili njegove inspiracije za bizarno, uključujući Reja Bredberija, H.F. Lavkrafta, Širli Džekson i stare E.C. horor stripove. Ali iako horor ima dugu tradiciju uvrnutog, to je žanr koji je poslednjih nekoliko decenija bio sve više normalizovan. Na filmu i u televizijskim serijama, glavnotokovski pojavni oblici žanra kao da su se podelili ili na dosadno krvoliptanje beskrajnih filmova iz serijala Testera ili na kičasti kemp Američke horor priče. Retkost je naići na popularno horor delo koje je istinski jezivo, koje tavori u senci i pokušava da vas dovede do ludila umesto da vam deli lekcije iz morala... e, pa retko, sve dok ne pogledate adaptaciju nekog dela Stivena Kinga.
Stiven King je godinama bio usamljeno neobično svetlo na rafovima bestselera. Makar sve donedavno. Živimo u sve bizarnijim vremenima. Naši svakodnevni životi sve više liče na naučnu fantastiku, dok je naša politika sve nasilnija. Onda nije čudo što je i naša književnost postala sve čudnija. Autori koji izvrću žanrovske konvencije kao što su Keli Link, Karen Rasel i Viktor Laval dobijaju sve veću i (zasluženu) pažnju. Nije slučajnost da svo troje ovih autora — kao i većina pisaca mog godišta koji vole mračno, neobično i nepoznato — navode Stivena Kinga kao svog uzora. Nije slučajnost da je najuzbudljivija serija ove godine, Stranger Things, bila praktično spoj različitih adaptacija dela Stivena Kinga (uz pridodat sjaj Stivena Spilberga da bi bila prijemčivija).
Na kraju krajeva, King se decenijama starao o tome da sve bude uvrnutije. Nadajmo se da će nastaviti to da radi tokom još mnogih koje dolaze.

Lincoln Michel
 
Pre par nedelja gledala sam neke review-e Kinga na yt.
Ono što me je najviše zbunilo, među ljudima koji su se prvi put sreli s Kingom, bilo je očekivanje STRAHA. Ne znam šta njima strah znači,. rekla bih, nakon što sam ih odslušala, neka novelizacija Paranoramal Activity i sličnih majmunskih jump scares-a. Rekla bih, jer ne umem razumeti to što njima znači "strah".
Žalili su se da King uopšte nije "strašan", više je "neprijatan i nelagodan".

?

Možda stravu tumačim drukčije (sigurno), ali za mene je prava strava UPRAVO u neprijatnosti i nelagodi. Ne plaše me zombiji ni bacanje raskomadanih tela po zidovima. Hostel je budalaština. "Gore" može biti umetnost, stvarno može, i ja ga volim kad se kao umetnost prikazuje; ali to nije slučaj s Hollywood-om. Njemu je "gore" jeftina zabava miliona, i posle prvog šoka postaje naprosto dosadan. Nije mi jasno kako iko vidi stravu u tome, ali svakom svoje.

Ne znam kako bih bolje objasnila svoj stav spram Kinga, nego (pomalo čudno) pominjanjem jednog posve drugog pisca, a to je Dan Simmons. Ko je ikad čitao Leto noći, znaće o čemu pričam, ko nije ... Isti je razlog usled kojeg smatram da su Azijci u stanju napraviti mnogo bolje horore nego Zapad. Za mene je strava u onome što se krije ispod uobičajenosti i "normalnosti"; i realnost koja se može drukčije tumačiti. Strava je u posve "normalnim" ljudima, ne zombijima i vampirima, koji se ponašaju i odaju utisak neprijatnosti i nelagode, i kako vreme više prolazi, sve većeg dojma neprijatnosti koji najzad prerasta u otvoren užas, gađenje... Za mene je strava običnost koja očas posla može prerasti u nakaznost, i iza čijeg se uobičajenog lica nakaznost krije i samo nagoveštava. Flowers in the attic, naprimer? Ili, nevinije, We have always lived in the castle. Za mene je TO strava, ne zombi apokalipa i slične gluposti.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top