Стивен Кинг

Kudžo je mnogo gori nego se film usudio da prikaže. Između ostalog, dete umire, u filmu preživi, a i majčini pokušaji da održi dete na životu su strašni za čitanje. Onda, uvek me je više pogađala patnja žvotinje, nego čoveka. Kudžo je u kolektivnoj svesti predstavljen ko čudovište, ali u knjizi to nije bio. Samo sam jednom čitala knjigu i nikad više ne bih mogla, jer me je najviše pogodio sukob Kudžove bolesti i trenutaka svesti, njegova golema patnja psa-ubice koji to zapravo uopšte ne želi da bude, i tokom trenutaka svesti (dok je još bio sposoban za njih) se užasava samog sebe i do krajnosti obožava ljude kojima će već sledećeg trena nauditi.
Komplikovano je, i film je sprdačina, treba pročitati knjigu :)
 
Genije fobije: Zašto volimo Stivena Kinga?

Zato što je napisao više od 200 romana, novela i priča, a na desetine tih dela pretočeno je u opasne filmove. Zato što je zahvaljujući njemu horor prestao da bude prezreno žanrovsko smeće. Zato što priča priču o većini nas.
Sijaset je razloga zbog kojih je nemoguće ne voleti Kinga, iako sve vreme umirete od straha, kao dete

„Strah je neprihvatanje neizvesnosti. Ako prihvatimo neizvesnost, to postaje avantura“, zapisao je Dželaludin Rumi, persijski pisac, filozof i mistik još pre osam vekova. A da zaključite da je život avantura bez ikakvih garancija, nije vam potreban niko, pa ni Stiven King, kultni američki pisac iza koga je više od 200 romana, novela i priča, tiraž od preko 350 miliona prodatih primeraka, na desetine filmskih blokbastera rađenih po njegovim delima. Jedina razlika je u tome što će vas King kroz tu avanturu provesti maestralno, raskošno oneskopkojavajuće i neodoljivo u isto vreme, i to je ono što ga svrstava u sam koren američke književnosti sve do Natanijela Hotorna, Edgara Alana Poa ili Hermana Melvila…
Ali svejedno, i pre nego što se književni mejnstrim nakon nekoliko decenija gađenja nad „najprezrenijim žanrovskim smećem – hororom“ i formalno poklonio ovom geniju fobije dodeljujući mu 2003. prestižniju nacionalnu nagradu za doprinos američkoj književnosti, Kinga smo zavoleli bez zadrške i ikakve kalkulacije.
Odgovor na pitanje zašto je tako jednoznačan je taman koliko su i kompleksni likovi njegovih romana – zato što je jedan od nas. Zato što stavljajući na svoje junake etiketu srednje klase u okruženju rodnog Mejna, King priča priču o većini nas… O odrastanju u teškoj materijalnoj situaciji, introvertnosti od koje se beži u svet muzike i knjiga, priznanju da je nakon što je diplomirao englesku književnost radio kao čistač u ženskom internatu i fabrici za proizvodnju uslužnih veš-mašina. Zvuči poznato i aktuelno…
Zato što obožava da mu se džepna izdanja knjiga prodaju po rafovima supermarketa, zato što i danas sa tolikom slavom i novcem za prijatelje svake nedelje pravi roštilj. Ili možda zato što nam je u lice sasuo bolnu istinu da jedino neprijatelji govore istinu, dok prijatelji i ljubavnici beskonačno lažu, uhvaćeni u mrežu dužnosti
Kliknite za proširenje...
I dok rimejk kultnog romana Groblje kućnih ljubimaca puni i ovdašnje bioskopske sale, iz same postavke filma postaje jasno zašto se obično ne razume da je strah samo mizanscen za duboke ljudske priče koje nam tako uporno, ponekad i prekomerno, servira King. Sva tajna leži u tome da je pisac fokusiran na porodičnu tragediju a ne na mitologiju lokacije koja žive vraća u mrtve. Groblje kućnih ljubimaca je tragični dnevnik o tugovanju, veri u život posle smrti, psihološka analiza detinjih trauma koje će postati košmar sa pokrovom straha od neizbežne smrti. Ali svejedno, iako rimejk niko nije ni tražio, bilo je dobro ponovo čuti Ramones u himničnoj istoimenoj numeri Pat Semetary. Naprosto jer smo voleli Ramones, a voli ih i King.

Kingovi junaci su ljudi različitih uzrasta, polova, obrazovanja, ali zgusnuti i sabijeni u nadolazećem strahu pred neminovnim – pred zlom. A to nije ništa sa čim se ne susrećemo svakodnevno. Ono što ga čini jedinstvenim jeste to da njegovi likovi imaju polifonijsku strukturu – da su podjednako ubedljivi i artikulisani kao mnoštvo glasova
Kliknite za proširenje...
Baš kao što nam je jednako lako bilo da se prepoznamo i zavolimo predivnu novelu Ostani sa mnom, povest o odrastanju u provinciji kada su jedine nama dostupne tehnologije bili džuboks i lokalni bioskop. Ili zato što u Vreći kostiju, kako je opisuje Glorija Nejlor, King priča ljubavnu priču koja dotiče mračna mesta u svakom od nas. Mladi pisac koji iznenada gubi suprugu odlazi u njihov letnjikovac i kroz susrete sa zajedničkim uspomenama pokušava da dokuči i prebrodi razmere sopstvene tragedije. King nam se u ovoj priči javlja kao jedan od najdirljivijih pisaca, a strah od gubitka nam približava na način od kojeg nas podilazi jeza.
King ima onu tako prepoznatljivu osobinu inteligentnih, ali i ranjivih – sumnju u sopstvenu vrednost. Nakon što je bogzna koliko izdavačkih kuća odbilo rukopis za roman Keri, Stiven ga je bacio u kantu za smeće
Kliknite za proširenje...
A možda smo se svih ovih godina čitajući ga samo plašili da priznamo da je sasvim lako zamislivo da vaš neodoljivi i trapavi ljubimac, pas Kudžo u istoimenom romanu, inficiran virusom besnila postaje pomahnitala zver koja kidiše i na najbliže. Ili zato što je sasvim realno da vam neko smesti ubistvo koje niste počinili kao Endiju Dufrenu u verovatno jednoj od najboljih filmskih adaptacija takozvanog zatvorskog filma, neodoljivoj noveli Bekstvo iz Šošenka. Da li ste se zapitali koliko je realno da kao u romanu Mizeri doživite saobraćajku i kao komercijalni pisac, Pol Šeldon, nemoćan, završite u rukama fanatične i psihotične obožavateljke kojoj se ne dopada kraj njenog omiljenog serijala. Za ovu adaptaciju u režiji Roba Rajnera, Keti Bejts je za ulogu pomahnitale bolničarke Eni Vilkis dobila Oskara. Ili ako vas je ikada zabolela nepravda nemoguće je da vas nije dirnuo roman Zelena milja o nevino na smrt osuđenom Džonu Kofiju i prokletstvu večnog života i griže savesti onih koji su dozvolili pogubljenje nevinog iako su istinu makar samo naslućivali. Jednostavno je, Kingovi junaci su ljudi različitih uzrasta, polova, obrazovanja, ali zgusnuti i sabijeni u nadolazećem strahu pred neminovnim – pred zlom. A to nije ništa sa čim se ne susrećemo svakodnevno. Ono što ga čini jedinstvenim jeste da njegovi likovi imaju polifonijsku strukturu – da su podjednako ubedljivi i artikulisani kao mnoštvo glasova.

Ako moramo da podastremo još argumenata za naklonost prema ovom geniju – nije problem. King ima onu tako prepoznatljivu osobinu inteligentnih, ali i ranjivih, sumnju u sopstvenu vrednost. Nakon što je bogzna koliko izdavačkih kuća odbilo rukopis za roman Keri, Stiven ga je bacio u kantu za smeće, a njegova žena Tabita krišom pokupila i poslala još jednom izdavaču. Sve ostalo je istorija. Blokbaster po ovoj knjizi u režiji Brajana de Palme i King kao autor za čije se rukopise Holivud otima.
Zato što nema problem da kaže da je veliki Stenli Kjubrik napravio očajan film po jednoj od njegovih najboljih knjiga Isijavanje
Kliknite za proširenje...
Zašto još volimo Kinga? Zato što se ne boji da nam u romanu Dalas ’63. o atentatu na Kenedija kaže da svet možda ne bi bio bolje mesto za život samo da je istorija krenula drugim tokom. Zato što nema problem da kaže da je veliki Stenli Kjubrik napravio očajan film po jednoj od njegovih najboljih knjiga Isijavanje. Zato što ne preza da odvali da ne voli Hemingveja a voli Zolu, zato što za sebe kaže da je književni ekvivalent big meka i pomfrita, zato što obožava da mu se džepna izdanja knjiga prodaju po rafovima supermarketa, zato što i danas sa tolikom slavom i novcem za prijatelje svake nedelje pravi roštilj. Ili možda zato što nam je u lice sasuo bolnu istinu da jedino neprijatelji govore istinu, dok prijatelji i ljubavnici beskonačno lažu, uhvaćeni u mrežu dužnosti.

Da zaključite da je život avantura bez ikakvih garancija, nije vam potreban niko, pa ni Stiven King. Jedina razlika je u tome što će vas King kroz tu avanturu provesti maestralno, raskošno oneskopkojavajuće i neodoljivo u isto vreme
Kliknite za proširenje...
Ako se Kingu može išta zameriti, to je činjenica da u svojim romanima promoviše američki način života ne suprotstavljajući se mnogo vladajućim konzumerskim i globalizujućim trendovima koji nas dehumanizuju i čine potpuno neempatičnim. Ali i kada to čini, čini to neodoljivo, vraćajući nas u vremena kada se iskreno verovalo u bolji svet. Pred našim očima kao kroz šareni kaleidoskop vrte se slike naših detinjstava. A ima li lepših uspomena od onih viđenih očima deteta?
Pa da je samo to, više je nego dovoljno za ljubav.

Zoran Preradović
 
Stiven King – krunisani kralj strašne fantastike

STIVEN KING – KRUNISANI KRALJ STRAŠNE FANTASTIKE I MOJ ODNOS PREMA NJEGOVOM STVARALAŠTVU

Dok sam razmišljao kako da uobličim naslov teksta javljala se prva nedoumica oko toga koje književne žanrove povezati sa ovim nestvarno bogatim stvaraocem, jer se raspon njegovih dela kreće od čistih drama, preko psiho trilera, tinejdž horora, do SF-a i fantazijskog romana strave i užasa. Na kraju se ispred svega toga sam pojavio jedan zajednički činilac – STRAŠNO, JEZOVITO, U DOMENU HORORA. Zaista, kada bolje analiziramo barem neki uzorak njegovog punog opusa videćemo da se element izazvane jeze (gotovo) uvek promiče i pomalja kao konstanta. Fantastika je pored toga onaj drugi element koji je praktično uvek tu, bilo da se radi o detaljno izmišljenim i bizarnim situacijama u stvarnom svetu kakvog znamo ili o izmišljanju čitavog novog sveta sa punim dijapazonom čudnih bića, pojava i događaja.

Za početak čovek se zaista zove King, Kralj, Kraljčina, i to mu nije tek neki pseudonim ili umetničko ime koje je uzeo kako bi lakše prodavao svoje romane. Ne. Puno ime glasi Stiven Edvin King, pa mu titula kralja fantastične strave leži ko salivena. Šta reći, kod nekih ljudi se poklope čak i takve sitnice i od njih stvore legendu o kojoj će se dugo, dugo pričati.

A zašto je čovek kralj i legenda? pitaće neki neupućeni i naivni čitalac. Odgovor je jednostavan. Steva Kralj je do sada ponosni potpisani autor dve stotine romana, kratkih priča i novela! Uau, šta kažete na to? Svi vi kojima je ponekad teško čak i jedan detaljniji SMS da sastavite
1f642.png
🙂 I tu nije kraj – ne samo što je napisao toliku gomilu knjiga već je veliki broj njih prerastao u svetski bestseler a mnogi su i ekranizovani i kao takvi postali klasici televizije i filmske umetnosti! Spomenimo samo romane/filmove kao što su Keri, Bekstvo iz Šošenka, To (znate onog simpatičnog klovna), Magla, Mizeri, Isijavanje (Heereee comees Johhnnyyy!!!!), Groblje kućnih ljubimaca, Kudžo, Zelena milja… Uf.. kako će ikada neki drugi pisac nadmašiti ovo ili se barem približiti?

Da, ali nije zapravo bitno koliko je neko napisao knjiga, u brojevima, nego da li su te knjige kvalitetna i vredna literatura? pitaće oni zadrtiji kritičari i baksuzni čitaoci koji ne cene baš toliko fantastiku i sve njene podžanrove gde priznaćemo, Steva suvereno vlada. Paa, ovde već zalazimo na teren subjektivne procene i ličnih osećanja i mišljenja koja, kako znamo, mogu biti svakojaka – sto ljudi, sto ćudi, kaže se ne bez razloga. No, bez obzira na to postoje neki objektivni, tvrdi pokazatelji da je Stiven King, pisac iako možda ne najvišeg stilskog i filozofskog ranga, svakako najvišeg stepena imaginacije, uverljivosti i deskripcije psihičkih stanja svojih likova.

Za početak, Stiven King JESTE studirao eneglesku književnost, dakle bogata i duboka teorijska podloga mu nije strana i to se naravno očitava u brojnim njegovim referencama na klasike svetske književnosti. Dalje, Stiven King je dobitnik pozamašnog i zavidnog broja književnih nagrada, od koje su mnoge zaista prestižne i neverovatno cenjene u njegovoj branši.Neke od tih nagrada su i za njegovo celokupno stvaralaštvo, što čitavu priču izdiže na viši nivo. Spomenimo samo neke – nagrada “Brem Stoker”, nagrada Svetske fantastike, nagrada Britanskog udruženja fantastike, Nagrada za životno dostignuće još 2004. Godine, Velika nagrada za najboljeg pisca misterije u Americi 2007. god, Nacionalna (američka) medalja umetnosti za doprinos u književnosti, itd. Itd.

Da rezimiramo, ne zna se ko više voli Stivena Kinga, njegovi čitaoci ili kritičari, a sa tako bogatim stvaralaštvom iz kojeg se vremenom morao izroditi i kakav takav kvalitet siguran sam da se možemo složiti da je Stiven jedan veliki i značajan pisac koga će i sam test vremena potvrditi kao takvog.

E sad, kakvo je zapravo moje lično mišljenje o stvaralaštvu ovog američkog kralja horora? Ne naglašavam bezveze “američkog” jer je način života i društvo koje King opisuje u svojim romanima, pa na taj način i (svesno ili nesvesno, svejedno je) u velikoj meri promoviše i podržava upravo američko, klasično kapitalističko i kvazi-demokratsko. Da li se tu upravo krije glavna i možda fatalna mana njegovog navodnog genija? Da li King kao umetnik uopšte i na bilo koji način doprinosi humanističkom idealu čovečanstva koji je, znamo to sada sigurno, čvrsto suprostavljen kapitalističkim, konzumerskim i globalizujućim trendovima koji vladaju danas a koji nas u velikoj meri obezhumanjuju, bilo da živimo u SAD-u ili u nekom seocetu u Siriji? Ostaviću ovo pitanje još uvek bez odgovora iako bi prvenstveno sam sebi voleo to da raščistim i svedem račune.

Što se mene tiče kao tinejdžer sam naravno prosto obožavao Kinga i njegove romane. Tu je bilo svega, akcije, misterije, slatkog slatkog horora, malo romantike, podosta naučne i bilo kakve druge fantastike i tone krvi i odsečenih delova tela. Kome se zaboga to ne može sviđati? Vremenom sam naravno pored Kinga saznao i za brojne druge pisce fantastike i horora i dolazio u priliku da ih upoređujem i ocenjujem. Recimo da sam u tom dobu (kraj srednje škole) naišao i na Lovkrafta, brzo zaljubio u njegov mistični Ktulu univerzum i dugo, dugo sebe ubeđivao da je Lovkraft bolji pisac, sa nekim “iskonskijim” genijem u dočaravanju atmosfere strave i užasa.

Bez obzira na to Kinga sam i dalje gutao u velikim količinama jer je on uvek bio tu, svake godine sa po par novih romana, uvek svež i pristupačan, sa toliko filmova i serija urađenih po njegovim delima… Sve me je to nateralo da shvatim da je i to neka vrsta, i to veoma značajna vrsta kvaliteta – uvek biti dopadljiv i pred očima čitalaca.

Krenuvši na fakultet odlučio sam (iz ove perspektive prilično naprasno) da King i njegovi bljutkasti žanrovi više nisu onaj nivo na koji bi ja, kao samoosvešćeni akademski građanin i strastveni čitalac, trebalo da se spuštam, ikada više. Na red su došle “ozbiljne knjige”, istorijske drame, ratne ispovesti, klasici svetske književnosti, filozofski traktati, možda i poneki priznati i nagrađivani triler, i ništa “niže” od toga.

Ali ne lezi vraže! Kadgod bi mi zatrebala KNJIGA, knjiga kao razbibriga, knjiga kao zabava, knjiga kao lek, knjiga kao odmor, knjiga kao mentalna zanimacija, knjiga kao brzi skok u popularno štivo, tu je bio King. Ponovo on, nikada i ne pomišljajući da kapitulira i nestane sa mojih polica. Moja snobovska čitalačka faza srećom nije potrajala dugo i brzo sam morao sebi da priznam da Kinga i dalje volim, možda ne kao pre, ne kao zaljubljena šiparica, ali kao dobrostojeća domaćica koja dobro zna kako da iskoristi svoje slobodno vreme, to da
1f642.png
🙂 (ne, ja ne volim da se oblačim u žensku odeću i preuzimam ženski identitet, ovo je bila tek nezgrapno iskorišćena stilska figura
1f61b.png
😛 )

Vremenom se desila i treća faza, treća razvojna faza mog odnosa prema Kingu kao piscu i njegovoj pisanoj reči u totalu. Može se reči da je u pitanju zasićenje ili barem njegov aftertejst, a sa tim povezano i ono uvek prisutno nesvesno osećanje da je njegova pisana reč previše “amerikanizovana” za moj ukus. Ne znam tačno koju drugu reč da upotrebim, možda i ne shvatate tačno šta hoću da kažem, ali malo malo pa bi me neka sitnica i detalj iz njegovog romana, neka odvratna američka navika kojoj se njegovi likovi predaju, kao spremanje mek‚n čiza, odlazak na Superbol, opsesija automobilima i mašinama, potpuno pogrešno i politički nekorektno spominjanje drugih nacija i stereotipa o njima, natera da knjigu bacim i ne pročitam do kraja.

Sve u svemu, počevši od 2000-tih nadalje skupio se sad već poveći broj Kingovih knjiga koje mi nikako ne prijaju i koje jednostavno ne želim da pročitam. Tu spada čitav serijal Mračne kule, po meni sasvim nezanimljiva i nedovoljno promišljena mešavina fantastike i vesterna?!, zatim romani Mobilni telefon, Talisman, Crna kuća, Nesanica… ima ih verovatno još. To je u velikoj meri u meni umanjilo poštovanje i divljenje koje sam gajio prema Kingu, iako nije smanjilo ljubav prema njegovim naivnijim ali i iskrenijim delima sa početka karijere.

I gde sad stojimo? King i ja? Negde u limbu neodređenosti. Ne smatram kao u mojoj pogrešnoj snobovskoj fazi od ranije da je on pisac nižeg ranga i da se fantastika koju piše ne sme ocenjivati istim aršinima kao i drugi “priznatiji” žanrovi. Samo, imam problem da svarim njegov pogled na svet koji implicitno izbija iz njegovih dela a koji mi organski ne prija na nekom unutrašnjem nivou.

Veru u Kinga mi vraća filmovana mini-serija “Gospodin Mercedes” urađena po njegovoj knjizi. Gospode bože, koliko je ta serija dobra, istovremeno napeta, duboka i dobro odglumljena. Ako je King dobrim delom svojim pisanim predloškom doprineo kvalitetu serije, onda i dalje ima nade da Kinga (ponovo) svrstam u moje književne heroje i bogove pisane reči. Za to će međutim biti potrebno da napiše još neko delo koje će me oduševiti i protresti iz čamotinje fantastičnog horor žanra. Trenutno je King kao pisac zastao na nivou polumitskog heroja, ni manje ni više, i može se desiti da tu ostane zanavek i da nikad ne uđe u najviši eksluzivni klub Tolkina, Martina, Lovkrafta, Stokera, Orvela, Velsa, Poa, Asimova, Verna, Klarka itd, itd. da spomenem samo neke (glavne) od božanstava mog književnog panteona.

Nenad Mitrović
 
stiven_king.jpg


Upravo pročitala! Prvi deo knjige je autobiografski i izuzetno zanimljiv, dok je drugi posvećen pisanju.

Otvoreno piše o svom životu od detinjstva do zrelih godina i raznim skretanjima i stranputicama.

Upoznaćete izbliza Tabitu - Kingov glavni korektivni faktor i ženu koja je spasla Keri.

Drugi deo od vas neće napraviti pisca, ali će vam pomoći da pisanju pristupate opuštenije i možda da razrešite
neke dileme. U svakom slučaju, sadrži dosta korisnih i primenjivih saveta o pisanju.

Čak i ako nemate spisateljske pretenzije i niste Kingov fan, ovu knjigu ćete teško ispustiti iz ruku.
 
Šta Stiven King misli o Kjubrikovom „Isijavanju“

Dela američkog pisca, Stivena Kinga, često su adaptirana i pretvarana u neke od najboljih filmskih ostvarenja svetske kinematografije. Među njih se ubrajaju: Bekstvo iz Šošenka, reditelja Frenka Darabonta, prvog na IMDb-ovoj listi najboljih filmova ikada snimljenih, Zelena milja istog reditelja, Ostani uz mene Roba Rajnera i Isijavanje Stenlija Kjubrika.

Film Isijavanje, smatra se najvećim ostvarenjem ovog autora što jeste velika titula uzimajući u obzir da je Kjubrik bio pravi majstor svog zanata. King, međutim, misli da je to prilično bleda adaptacija njegovog romana.

Stiven King i Stenli Kjubrik

Stiven King i Stenli Kjubrik

Kada je 1980. film imao svoju premijeru, pisac, tada 28-godišnjak na početku svoje karijere, nije želeo da se oglašava, ali 34 godine kasnije, sa izuzetnom karijerom iza sebe, u intervjuu za časopis Rolling Stone rekao je da se film očigledno svideo ljudima i da niko ne shvata njegove primedbe.


poster za Isijavanje

poster za Isijavanje

Po Kingovim rečima njegov roman je topao, a film hladan i dok se knjiga završava u vatri, završetak Kjubrkikovog dela je na snegu i ledu. Dok se Džekov lik u romanu trudi da bude dobar, ali kako vreme prolazi sve više ludi završavajući u potpunom ludilu, u filmu je, po Kingovom mišljenju, lud od prve scene.

Liku Džekove žene, Šeli, zamerio je što je na filmskom platnu pretvorena u vrišteću kuhinjsku krpu, nasuprot njegovoj nameri da bude oličenje snažnog majčinskog karaktera. Kjubrikovi junaci su kao mravi u mravinjaku, kaže King.

U intervjuu za BBC, pisac je izrazio veliku nadu da će neko posle odgledanog filma uzeti njegovu knjigu i reći da je makar jednako dobra.

Ne treba zaboraviti da su film i knjiga dve različite vrste umetnosti, da imaju drugačija pravila po kojima nastaju i da je zato moguće da jednako uživate i u jednom i u drugom Isijavanju.

Naravno, ukoliko niste Stiven King.

Divna Stojanov
 
stiven_king-knjiga.png


Ne, ovo nije recenzija knjige O pisanju. Ovo su citati koji mi se sviđaju i koje želim s vremena na vreme da pročitam i podsetim se zašto radim ovo što radim. Možda se i vama dopadnu, ili poželite da pročitate O pisanju u celosti. Nikakva količina odlomaka ne može da dočara svet unutar jedne knjige.
***
Izbegavajte suvišne reči.
*
Urednik je uvek u pravu. Drugim rečima, pisati je ljudski, uređivati je božanski.
*
Kad počnete da se bavite pisanjem, ne bi bilo loše da oljuštite električni kabl televizora, obavijete golu žicu oko njega i gurnete utikač u zid.
*
Dobre ideje za priču doslovice stižu niotkuda. Od vas se ne očekuje da ih pronađete, već da ih prepoznate kad se pojave.
*
Mislim da sam tek oko četrdesete shvatio da je gotovo svaki pisac beletristike ili poezije, koji je objavio makar i jedan redak, optužen za traćenje bogomdanog dara. Ako pišete (ili slikate, igrate, vajate ili pevate), neko će već pokušati da vas unizi zbog onog što radite. Tako je to.
*
Dok pišeš priču, prepričavaš je sebi. U sledećoj verziji, najvažnije je da izbaciš sve ono što nije priča.
*
Pisanje je usamljenički posao i od ključne je važnosti imati nekog ko veruje u vas. Ne moraju da vam drže govore, dovoljno je da veruju u vas.
*
Najvažnije je što piščeva prvobitna predstava o liku ili likovima može biti pogrešna koliko i čitaočeva. Na bliskom drugom mestu je uvid da dizanje ruku od posla samo zato što je težak, na emocionalnom ili imaginativnom nivou, nije dobra ideja. Ponekad morate da nastavite i kad vam se to ne sviđa, i ponekad ćete napravti nešto dobro, iako vam se čini da presipate iz šupljeg u prazno.
*
Uverenje da stvaralačka snaga izvire iz supstanci koje utiču na um jedan je od velikih mitova današnjice.
*
Stavite radni sto u ćošak. Kad god sednete da pišete, podsetite sebe zašto nije na sredini prostorije. Život nije sistem za podršku umetnosti. Situacija je obrnuta.
*
Šta je pisanje? Telepatija, eto šta je. /Ja pišem, vi čitate./
Nismo čak ni u istoj godini, da ne govorimo o istoj prostoriji… a ipak smo zajedno. Bliski smo.
Upriličili smo susret umova.
*
Ne bi trebalo da olako pristupate praznoj stranici. Od tog posla neće biti ništa ako ne možete da ga shvatite ozbiljno.
*
Rečnik je najčešće korišćena alatka od svih, on je temelj pisanja.
Jedna od zbilja loših usluga koju možete učiniti svom pisanju jeste da doterujete rečnik, tragajući za dužim rečima zato što se pomalo stidite kratkih.
Ne zaboravite da je osnovno pravilo rečnika: upotrebite prvu reč koja vam padne na pamet, ako je odgovoarajuća i živopisna.
I slobodno vodite računa o doličnosti.
*
Loša gramatika proizvodi loše rečenice.
Gramatička policija neće doći u po noći da vas odvede ako se vaše delo sastoji samo od fragmenata i lebdećih misli.
Gramatika nije samo neviđeno gušenje. Ona je štap koji ćete dohvatiti da podignete vaše misli na noge i omogućite im da hodaju.
*
Izbegavajte pasivne oblike!
Mislim da se oni dopadaju stidljivim piscima. Pasivni glas je bezbedan. Neće vas suočiti s problematičnom akcijom.
*
Verovatno ste uočili koliko je jednostavnije razumeti misao kad je rastavimo na dva dela. To olakšava život i čitaocu, a on uvek mora biti naša najpreča briga.
*
Prilog vam nikad nije prijatelj.
Pisci prilozima obično poručuju da se ne izražavaju jasno, da ne odašilju preciznu misao ili sliku.
*
‘’Reći’’ je osnovni i najbolji izrični glagol za dijaloge, kao rekao je, rekla je. Bili je rekao, Monika je rekla.
*
Ubeđen sam da je strah u pozadini najvećeg dela lošeg pisanja.
*
Pisanje je unapređeno razmišljanje.
*
Jezik ne mora uvek da nosi kravatu i cipele na pertlanje. Cilj beletristike nije gramatička tačnost, već ukazivanje dobrodošlice čitaocu i pripovedanje priče… da ga natera da, kad god je to moguće, zaboravi da čita priču.
*
Pisanje je zavođenje.
*
Ne mogu da lažem i kažem da nema loših pisaca. Izvinite, ali ima ih mnogo.
*
Dok je nemoguće napraviti sposobnog od lošeg pisca i dok je jednako nemoguće napraviti velikog od dobrog pisca, ipak je moguće, uz mnogo teškog rada, posvećenosti i pravovremene pomoći od sposobnog pisca napraviti dobrog.
*
Niko ne može da bude intelektualno lenj kao zaista pametna osoba.
*
Ako želite da budete pisac, pre svega morate raditi sledeće: mnogo čitati i pisati. Koliko je meni poznato, nema načina da ovo zaobiđete, nema prečica.
*
Svaka knjiga koju uzmete u ruke nudi više lekcija. Iz loših knjiga često možete naučiti i više nego iz dobrih.
*
Pisac u nastajanju u dobrim knjigama može naći pouke o stilu, slegantnoj naraciji, razvoju zapleta, stvaranju uverljivih likova i govorenju istine.
*
Biti oboren s nogu mešavinom sjajne priče i sjajnog pisanja – ili biti pregažen njome – deo je neophodnog procesa oblikovanja pisca.
Zato čitamo da bismo se upoznali s mediokritetima i najgorom truleži: takvo iskustvo pomaže nam da prepoznamo i oteramo te stvari kad pokušaju da se ušunjaju u naš rad. Čitamo da bismo mogli da se poredimo s dobrim i velikim, da bismo shvatili šta sve može biti učinjeno i da bismo upoznali različite stilove.
Ako nemate vremena za čitanje, nemate vremena (a ni alata) ni za pisanje.
*
Čitanje je kreativno središte piščevog života.
*
Neprekidno čitanje dovešće vas na mesto (ili do stanja uma, ako vam se taj izraz više dopada) odakle ćete pisati poletno i bez samosvesti.
*
Veliki broj pisaca(…) napisao je manje od pet romana. To je u redu, iako ne mogu a da ne pomislim o tim ljudima sledeće: koliko im je trebalo da napišu svoje knjige, i šta su radili s ostatkom svog vremena.
Ako vam je Bog dao talenat za nešto, zašto, za ime božje, bežite od njega?
*
Pisanje je najbolje kad ga pisac poima kao nadahnutu igru.
*
Ja mislim da pisanje knjige, čak i obimne, ne bi trebalo da traje duže od tri meseca, što će reći jednog godišnjeg doba. Ako potraje duže, priča počinje da biva strana.
*
Kada pišete, želite da se rešite sveta, zar ne? Naravno da je tako! Jer pisanjem stvarate vlastite svetove.
*
O čemu ćete pisati? O čemu god prokleto hoćete! O bilo čemu… dokle god ste iskreni.
*
Čitalac je odmah spreman da se zainteresuje za priču kad čuje snažan eho sopstvenog života.
 
Nevjerovatna priča o nastanku “Keri” – prvog romana Stivena Kinga

Keri-1-770x519.jpg


Bila je to 1973. godina i Stiven King (Stephen King) je hodao praznih džepova. Stanovao je u prikolici i vozio slomljeni “bjuik”, koje su na okupu držali žica, selotejp i slučajnost. Njegova supruga Tabita (Tabi) radila je u pekari, dok je on predavao engleski jezik u jednoj privatnoj srednjoj školi u istočnom Mejnu.
Da bi skrpili kraj s krajem, King je radio i dodatne poslove – u hemijskoj čistionici, kao domar i kao radnik na benziskoj pumpi. Sa dvoje sitne djece koje treba nahraniti, Kingu je nedostajalo i novca i vremena za pisanje.
Nije mogao priuštiti ni kucaću mašinu; koristio je Tabinu mašinu sa koledža. Postoji čak priča (šala) da ju je King oženio samo zato što je posjedovala sopstvenu kucaću mašinu.

5de120c2d386975da8499c2ec86ee625.png

Stiven i Tabita King

Da bi nekako pomogla suprugu, Tabi je postavila improvizovani sto u vešeraju, negdje između mašine za veš i sušilice. Svake večeri, dok bi ona mijenjala pelene, spremala večeru i uspavljivala djecu, King je ignorisao neocjenjene radove učenika i zaključavao se u vešeraj da piše.
Prvi radovi nisu obećavali. King ih je slao magazinima za muškarce, poput Plejboja, Kavalira i Penthausa. Kad bi mu se posrećilo, stigao bi i koji ček u pošti – što se nije baš često dešavalo. Ali, opet, i to sitno je bilo dovoljno da ih drži dalje od socijalne pomoći.
Jednog dana, šef katedre za engleski jezik je prišao Kingu sa ponudom koju nije mogao da odbije. Debatnom klubu je trebao novi savjetnik, i posao je bio njegov, samo ako ga želi. Plaćao se mizernih 300 dolara godišnje, ali je mogao hraniti Kingove bar nekih 10 sedmica.
Dodatni prihod je značio mali spas porodici, i King je došao kući očekujući da će Tabi biti presrećna. Ali, nije. Pitala ga je samo: “Hoćeš li imati vremena za pisanje?”
“Ne baš”, odgovorio je Stiven.
“Pa onda ne možeš prihvatiti posao”, zaključila je Tabi.

1980-Naomi-Owen-Stephen-and-Joe-King-1-The-Tomb-of-Dracula-4.jpg


Tako je King odbio posao. To se pokazalo kao dobra odluka, jer će u roku od godinu dana pisanjem probiti sebi put i iz kamp kućice i iz Bjuika – a za sve će biti zaslužna “Keri” (“Carrie”).

“Keri”

King se i dalje vukao po časopisima za muškarce – između duplerica i oglasa, uglavnom. Jedan od čitalaca (čitateljka, nadamo se) mu je napisao komentar, kritiku tačnije: “Pišete sve te mačo stvri, jer ne znate pisati o ženama. Vi se plašite žena.”
Kingu je ovo zvučalo kao izazov. I prihvatio ga je.
“Keri” je priča o djevojci po imenu Keri Vajt – usamljenoj srednjoškolki, koja ima moć kontrolisanja objekata umom – telekinezu. Jednog dana, na času fizičkog, ona dobija prvu menstruaciju. Zatucana od strane svoje religiozno hiperfanatične majke, ona i ne zna šta joj se dešava – misli da će iskrvariti nasmrt. Druge djevojke joj se rugaju i malteriraju je, dok hororična navala hormona budi u njoj telekinetičke moći, koje će na kraju iskoristiti da se osveti svima koji su joj nanijeli zlo.
King je ideju dobio u snu. Prvo se sjetio članka o telekinezi, koji je čitao u časopisu Life, u kojem je pisalo da je sposobnost najizraženija kod tinejdžerki. Zatim se sjetio svog iskustva domara u srednjoj školi – pogotovo kada je morao čisiti tuševe u ženskoj svlačionici. Prije toga nikad nije ulazio u ženske svlačionice i prizori tampona su mu se činili kao dio pejzaža strane planete.

StephenKingRarr.jpg


Zatim su se dva sjećanja spojila u jednu viziju – viziju Keri Vajt. Oba sjećanja su se odnoslia na najusamljenije djevojke koje je poznavao u srednjoj školi. Prva je bila epileptičarka, čiji je glas uvijek ispunjen sa sluzi. Njena majka je u dnevnoj sobi držala raspeće u prirodnoj veličini. Druga je bila potpuni usamljenik i svaki dan je nosila istu odjeću – što je izazivalo konstantna ruganja druge djece.
Kada je King počeo pisati “Keri”, obje djevojke su bile mrtve. Prva je preminula nakon epileptičnog napada, a druga je patila od postporođajne depresije, te je jednog dana uzela pušku, prislonila je sebi na stomak i povukla okidač.
Obje tragedije su činile pisanje romana izuzetno teškim za Kinga. Počeo je sa tri stranice, koje je zgužvao i bacio, ljut i razočaran u sebe. Pomislio je da su njegovi kritičari u pravu – da ne može pisati iz ženske perspektive. I pored toga, priča mu se gadila. Keri je bila preočigledna žrtva, a zaplet se vukao previše sporo, što je značilo da će priča biti preduga da bi se objavila u časopisu.
“Nisam bio spreman protraćiti dvije sedmice, možda i mjesec, pišući novelu koja mi se ne dopada i koju neću moći prodati časopisu”, prisjetio se King u svojim memoarima “O pisanju” (“On Writing”), “tako da sam je bacio… jer ko bi uopšte htio da čita knjigu o jadnoj djevojci sa mentrualnim problemima?!”
Sutradan je Tadi otišla u vešeraj i u kanti za smeće našla tri zgužvane stranice. Kad se King vratio kući sa posla, zatekao je Tabi sa stranicama u ruci.
“Ovdje imaš nešto”, rekla je Tabi, “zaista mislim da imaš”.
Tokom idućih par sedmica, Tabi je vodila Stivena kroz svijet žena, dajući mu savjete za modelovanje likova, kao i za čuvenu scenu pod tuševima. Devet mjeseci kasnije, King je napisao “Keri”.

7119c_lg.jpeg
“Keri” – prvo izdanje

Trideset izdavača je odbilo rukopis

Bio je kraj godine i čitav cirkus sa ocjenjivanjem završnih radova na Hampden akademiji, privatnoj srednjoj školi, u kojoj je King predavao. Glas se začuo preko razglasnog sistema. Bila je to sekretarica.
“Stivene King, jesi li tu? Stiven King?”
King je došao do interfona i javio se.
“Molim Vas da dođete do kancelarije”, odgovorila je sekretarica, “imate telefonski poziv. Vaša žena Vas treba.”
King je odjurio do kancelarije. Tabi ga nikad nije zvala na posao. Tačnije, Tabi ga nikad nigdje nije zvala – nisu ni posjedovali telefon. Da bi ga uopšte nazvala, morala je obući djecu, odvući ih do komšijske kuće i otamo ga zvati. To bi moglo značiti da se nešto desilo, nešto nesvakidašnje – užasno ili fenomenalno, ali nesvakidašnje. King je podigao slušalicu, očekujući najgore. I on i Tabi su bili bez daha.
Rekla mu je da je urednik izdavačke kuće Doubleday, Bil Tomson (Bill Thomson), poslao telegram. Napisao je:
“ČESTITAM. ‘KERI’ JE ZVANIČNO DABLDEJ IZDANJE. DA LI JE UREDU 2.500 DOLARA UNAPRIJED? BUDUĆNOST JE PRED NAMA. S LJUBAVLJU, BIL”
King se konačno probio. Avans od 2.500 dolara nije bio bogzna šta – sigurno ne dovoljno da napusti posao predavača i potpuno se posveti pisanju – ali je značio da se mogu iseliti iz kamp kućice i useliti u skučeni četvorosobni sat u Bangoru, u Mejnu, da može kupiti sebi novi “ford pinto” i da će konačno imati nešto više novca za namirnice. Čak su sebi priuštili i telefon.
Stiven se nadao da će čekovi nastaviti da stižu, ali “Keri” se prodala samo u 13.000 primjeraka tvrdog izdanja, a to je značilo da morao potpisati novi ugovor sa školom u kojoj predaje. Počeo je rad na novoj noveli, nazvanoj “Kuća u ulici Valju”, a na Keri je potpuno zaboravio i smatrao je da je učinila koliko je mogla – da više od nje ničega nema.

screen-shot-2015-04-20-at-10-22-42-am-1.png


Zatim je jedan telefonski poziv sve promijenio. Bio je to opet Bil Tomson. “Sjediš li”, pitao je Bil.
King je bio sam kod kuće i stajao je u prolazu između kuhinje i dnevne sobe. “Teba li da sjednem”, pitao je.
“Možda bi trebalo”, odgovorio je Tomson, “prava na meko izdanje ‘Keri’ su upravo prodata izdavaču Signet Books, za 400.000 dolara… 200.000 je tvoje. Čestitam, Stivene.”
Kingove noge su se stresle i popustile. Spustio se na pod i tresao se od uzbuđenja. Nikoga nije bilo u blizini, s kim bi podijelio vijesti. Tabi je odvela djecu kod bake. Htio je da je iznenadi, da joj kupi nešto nevjerovatno. Otrčao je do centra Bangora. Ali, bila je nedjelja, i svaka prodavnica je bila zatvorena – svaka osim dežurne apoteke. Tako da joj je kupio najbolju stvar koju je u apoteci mogao neći – fen za kosu.
Stiven je napustio posao predavača, a Tabi je napustila pekaru.
Tri godine kasnije, Stiven joj je kupio pravi poklon. Svratio je u Kartijeovu draguljarnicu na Menhetnu i kupio joj vjerenički prsten. Bili su već šest godina u braku.

Uspjeh

Keri je prodata u million primjeraka prve godine, uprkos podijeljenim mišljenjima kritičara. Njujork Tajms je bio zadivljen, imajući na umu da je riječ o prvom romanu mladog autora, dok je Književni žurnal napao roman, nazivajući ga “užasno pretjeranim”.
Ali, publika nije marila ni za jedne ni za druge. Pogotovo su tinejdžeri obožavali “Keri”.
Ubrzo je adaptirana u hit film – danas kultni, De Palmin (Brian De Palma) horor, sa Sisi Spejsek (Sissy Spacek) u glavnoj ulozi. Takođe, prije sedam godina snimljen je i rimejk u režiji Kimberli Pirs( Kimberly Pierce), ali bilo bi bolje da nije.
“Keri” je Kinga učinila Kingom i pokrenula mu karijeru, te sve uspjehe koji su došli naknadno. I to sve se desilo zahvaljujući Tabi. Zahvaljujući njenoj posvećenosti, pažnji i upornosti.
Otvorite bilo koje izdanje “Keri” i vijedćete istu posvetu: “This is for Tabby, who got me into it—and then bailed me out of it.”

sk-tours-of-maine-llc.jpg

Stiven i Tabita King
 
"Porazgovarajmo nas dvoje. Porazgovarajmo o strahu. Pišem u praznoj kući. Napolju pada hladna februarska kiša. Noć je. Kad vetar duva kao sada, ponekad nestane struje. Zasad je ima, pa porazgovarajmo otvoreno o strahu. Porazgovarajmo veoma razumno o prilasku ivici ludila... a možda i o prelaženju preko nje. Zovem se Stiven King. Odrastao sam čovek. Imam ženu i troje dece. Volim ih i verujem da mi uzvraćaju istom merom. Pisanje je moj posao, koji mi je veoma drag. Pripovesti – Keri, Salemovo i Isijavanje – prošle su dovoljno dobro da mi dozvole da mu se u potpunosti posvetim, što mi veoma prija. Izgleda da sam prilično zdrav. Prošle godine prešao sam s cigareta bez filtera, koje sam pušio od osamnaeste, na one s malo nikotina i katrana. Još nisam prestao da se nadam da ću se zauvek ratosiljati te bede. Žena, deca i ja živimo u udobnoj kući pored relativno nezagađenog jezera u Mejnu. Prošle jeseni probudio sam sam se jednog jutra i video jelena iza kuće, pored stola za piknik. Imamo lep život. Ipak... razgovarajmo o strahu. Nećemo dizati glasove i nećemo vrištati; razgovaraćemo razumno, oči u oči. Razgovaraćemo o dobrom tkanju stvarnosti koje se nekad pokida šokantnom brzinom ."


Deo iz predgovora knjige "Uporište"
S.King
 
Groblje kućnih ljubimaca

Prvo je šolja Starbaks kafe koja se pojavila u osmoj sezoni ‘Igre prestola’ postala planetarna vest, da bi onda Stiven King ostavio tvit sa svojim spojlerom euforično iščekivanog finala – da na gvozdeni presto neće sesti (naravno tek kad s njega oteraju ili ubiju kraljicu Sersei), ni DŽon Snežni i Deneris – Majka zmajeva, već ‘mali čovek s velikim srcem’, aludirajući na Tiriona Lanistera.

Piše: Zoran Panović 11. maja 2019.


Ima smisla. Na kladionicama ja sam ipak odigrao da će na kraju monarhija biti ukinuta i da će prvi predsednik (kon)federacije Vesterosa biti perfidni i mudri evnuh Varis. Pa pre biste možda poverovali u ovo nego što ste hteli da poverujete u četiri gola Liverpula u revanšu protiv Barselone.
Tema ipak nije ‘Igra prestola’, nego Stiven King. Ali, krenimo redom:
Tamo negde 2001. na putu za bioskop (nameravao sam da pogledam blokbaster ‘Perl Harbor’ sa Benom Aflekom), sretnem Svetislava Basaru, i kad sam mu rekao gde idem, on mi je skrenuo pažnju da film traje tri sata i koji minut kusur, ali kad kupim kartu da nema potrebe da ulazim u salu dok ne prođu prva dva sata. Bolje negde popij kafu i uđi taman kad polete japanski avioni, posavetovao me je s pravom Basara. Od tada je film odličan – pravi ratni spektakl, a do tada je zaista očajan – smaračka romansa uvijena u patriotizam američke zastave.
Kad sam načuo da se Pet Sematary (…I don’t want to live my life again), pesma Ramonesa inspirisana romanom Stivena Kinga ‘Groblje kućnih ljubimaca’, čuje tek na odjavnoj špici, pomislio sam da li je ipak bolje ući u salu na samom kraju, jer su se već počele širiti glasine da je ovo još jedan generički, instant, horor za jednu sezonu.
Srećom, strepnje su bile neosnovane. ‘Groblje kućnih ljubimaca’ (sa spretno promenjenim krajem u odnosu na Kingov roman), je visoko estetizovan i zlokoban horor koji su potpisali Kevin Kolč i Denis Vidmajer. Na opskuran način (inspirativniji od adaptacije iz 1989), ovo je i ‘porodični film’, mada je suštinski njegov glavni lik jedan mačak. Za kratko vreme dve su se mačke (mačka) proslavile na filmu.
Još kad se pojavio trejler za ‘Kapetan (kapetanicu) Marvel’, fanovi Marvela su pretpostavljali da Gus nije obična mačka. I bili su u pravu jer je to ‘flerken’ – predatorski vanzemaljski stvor. Odmah za njim slavu je stekao i mačak Čerč (ime je dobio po Vinstonu Čerčilu) iz ‘Groblja kućnih ljubimaca’. Mada, što se tiče zlokobnosti estetizacije i Čerč posle tretmana u ‘kiseloj zemlji’ postaje neka vrsta ‘flerkena’.
Stiven King je globalno bitan pisac, ali je u neku ruku i ‘zavičajni pisac’, ako tretiramo lokalitet Mejna kao skladište kolektivnog nesvesnog američkog društva – reciklažnu deponiju arhetipskih resursa prožetih strahovima, paranojama i osećajima krivice. Na kingovski način ‘Groblje kućnih ljubimaca’ je i ekološki angažovana priča – bar bi se tako mogao primiti film sa prikazom indijanske ‘kisele zemlje’ (uklete parcele) prema kojoj Tolkinov i DŽeksonov Mordor izgleda kao Bačka.
Morbidna priča o četvoročlanoj porodici Krid, istovremeno je i zombi kritika mita o srednjoj klasi. U kontekstu da je komformizam za nju bitnija karakteristika od revolucionarnosti.
Strepnja kakav će biti film razloge ima u promenjivo uspešnim adaptacijama Kingovih romana. Po tome je karakteristična 2017. godina: Prvo je ‘Mračna kula’ u režiji Nikolaja Arsela, donela prilično razočarenje. Još gore jer je to serijal koji se smatra Kingovim magnum opusom: Prve redove je napisao dok je još bio na koledžu, davne 1970. godine. Izjavio je pre koju godinu da nikad neće završiti s pisanjem ‘Mračne kule’ jer postoje elementi koji nedostaju – velika bitka na mestu koje se zove Jericho Hill.
Srećom, nova adaptacija kultnog Kingovog romana ‘To’ (It), u režiji Andresa Muskjetija, kudikamo je bila bolja. Ali i vremena su se promenila od 1986. kada se pojavio roman o klovnu Penivajzu (Pennywise) koji svakih 27. godina izlazi iz kanalizacije i progoni dečicu iz malog grada Derija u saveznoj državi Mejn. Penivajz se hrani strahom: Klinci okupljeni u ekipu Gubitnici s klovnom se u romanu sreću u dva narativna i temporalna toka. U novoj ekranizaciji je to uprošćeno iz razloga nastavka.
Da, vremena su se promenila jer se u filmu ‘Prizivanje zla’ DŽejmsa Vana, iz leta 2013, nakratko prikazala lutka Anabela (Annabelle), zastrašujuća igračka koja je u međuvremenu dobila i vlastiti film, zasnovala profitabilnu franšizu, i Penivazja učinila manje strašnim.
Ima fanova koji mi govore da ih Penivajz više ne plaši – ‘ne radi’. Od katarze koju provocira bioskopsko plašenje na stare proverene fore, danas je bitnije razmišljanje o strahu kroz nostalgičnu vizuru. Čime se (de)kompenzuje razmišljanje o neizvesnosti (strahu) sutrašnjice.
Novi ‘To’ je vratio magiju osamdesetih u ovo turobno vreme globalnog straha kad se aktuelizuje omot albuma Metalike Master of Puppets (bend se odlučio za reizdanje) iz tih idiličnih vremena. Penivajz na pitanje od čega je napravljen, danas može komotno, bez imalo cinizma, da odgovori baš kao dobri duh Kasper nekom klincu koji ne pripada Kingovim Gubitnicima – od onoga što te golica kad zaspiš. Zato ‘Ono’, što kažu ‘ne radi’ kao nekad.
Novi ‘It’ vraća atmosferu Spilberga sa ‘E.T.’, kao što je J. J. Abrams sa ‘Super 8’, tražio ‘duh epohe’. U tom kontekstu je i novo filmsko ‘Groblje kućnih ljubimaca’ prilično nostalgično, ali sudeći po cimanjima u kokičavom bioskopskom mraku ne baš toliko mladolike publike, bar u nekoliko scena dobro ‘radi’. Ispred mene je bila i grupa nesnosnih klinaca koji su se prvo cerekali i glupirali, a posle su međusobnim plašenjem, probali da skrenu pažnju sa ekrana. Nervoza koju su mi ti kokičavi klinci nabili, pomogla mi je da lakše podnesem scene gde se pojavljuje mačak Čerč nakon što je postao ‘flerken’ i naročito par scena gde se pojavljuje sestra traumatizirane Račel Krid koja je sa svojim suprugom – lekarom Luisom i dvoje male deca došla u Mejn da resetuje porodicu ali i svoju prošlost i neurotični odnos sa sestrom.
Film ima dva emotivna katalizatora – Račelinu sestru i tihog komšiju DŽada Krandela (izvrsni DŽon Litgou). Posle odgledanog filma i rečenice koju izgovara Krandel: ‘Neke stvari bolje da ostanu mrtve’, još bolje sam razumeo Tita i jugoslovenske komuniste što su neke stvari ‘gurali pod tepih’.
Ako je DŽordž Martin za svoju ‘Igru prestola’ proučavao i raspad Jugoslavije, ako je Tarantinovih ‘Podlih osam’ nesvesna psihološka analiza terminalnog stanja šest republika i dve autonomne pokrajine, onda i ‘Groblje kućnih ljubimaca’ može da posluži kao metafora iluzije suvereniteta nad nekom teritorijom. Pa čak i kao morbidna parodija popularne identitetske poštapalice ‘svoji na svome’.
Bilo bi korisno da srpski i albanski pregovarački timovi zajedno sa Federikom Mogerini pogledaju ovaj film pre nove runde pregovora.
Nezavisno da li će biti ukinute kosovske takse na srpsku robu.
A čega se plaši Stiven King? Kada mu je to pitanje postavio jedan student Univerziteta Masačusets, bestseler pisac je priznao – paukova, zmija i tašte.
Za Rolling Stone 2014. Stiven King, fan američkog thrash metal band Anthrax je rekao da voli Emila Zolu, Ficdžeralda ne previše, a Hemingveja uopšte ne. Odlučio je da veruje u Boga, ljubitelj groteske u literaturi, agnostik je po pitanju života i smrti. Problematizovao je pitanje zla. Za njega ono primarno zlo dolazi iznutra, iz naše ličnosti. Sad već postoji dokumentarac ‘Soba 237’ o opsesivnim obožavateljima filma ‘Isijavanje’ Stenlija Kjubrika rađenog po Kingovoj literaturi, iako pisac smatra da je ‘Isijavanje’ vruća knjiga, a hladan film. Za Kinga je ‘Bambi’ prvi horor koji je gledao. Smatra da su najbolje filmske adaptacije njegovih knjiga ‘Ostani uz mene’ i ‘Mizeri’ Roba Rajnera. Ceni i ‘Bekstvo iz Šošenka’ i ‘Zelenu milju’. Pisanjem se King, navodno, bori protiv noćnih mora, a ključ njegove produktivnosti se objašnjava stresnim detinjstvom.
Inače, ‘Mizeri’ je knjiga o kokainu. Glavna junakinja, opsesivna Eni Vilks je u stvari kokain.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top