Stihovi za moju dusu

[Rusalka]

Dok se još Zemlja okreće,
dok je još jarko svetlo
Gospode,
daj ti svakome ono čega nema.

Mudracu daj glavu,
plašljivcu konja,
daj srećnom novac
i ne zaboravi na mene.

Dok se još zemlja okreće,

Gospode – tvoja je vlast.

Bulat Okudžava

​

 

[Nina]

KRUG

Tražeći istinu – izgubih tebe
tražeći tebe izgubih istinu
tražeći istinu u tebi
izgubih ljubav
tražeći ljubav izgubih sebe
tražeći sebe ništa ne nađoh

Duboko u meni zjapi praznina
praznina
duše ili čoveka

Andjelko Zablaćanski

Iz zbirke Pijano praskozorje (2014)

 

[Nina]

Ljubav je soba za dvoje – Sanja Atanasovska

Ponekad mislim da je sve uzalud.
Objasnila sam da je voda najčistija
i zaspala sam u snegu.

Volim duboki bunar sna
i tamo bacim kofu
negde posle ponoći.

U tvom životu postoji knjiga gostiju
i tamo si me registrovao sa tuđim podacima.

Ljubav nije hemija,
ljubav je matematika.

Ponekad mislim da ništa nije uzalud
i da je ljubav soba samo za dvoje.

 

[Nina]

Vrtovi Jina – Hauard F. Lavkraft

Unutar drevnog zida, do neba uzdižućeg,
iza tih moćnih kula, mahovinom obraslih,
buja bogatstvo cvetnih vrtova terasastih,
uz jezerce lotosa promenadom se šeće.

Slobodni – leptiri, ptice, pčele se susreću.
Tu su sviti mostovi i tremovi hramova,
divna trešnjeva stabla gracioznih listova,
spram ružičastog neba kojim čaplje preleću.

Sve to me očekuje, amanet snova davnih
otvara kapiju – staza, lanterna kamena,
u blizini je krivudav tok potoka snena,
a zelen bršljan visi sa grana povijenih.
Hitam do tog monumentalnog, tamnog bedema…
ali iščekivane kapije tamo nema.

Sa engleskog prepevao Milan Drašković

 

[Nina]

Tebe mi – Vesna Prugić Mileusnić

Šta ćeš tamo?
Samo se mučiš.
Prodaj to i reši se muka.

Oni ne čuju glasove koje ja čujem
ne vide slike koje ja vidim,
ne osećaju mirise koje ja osećam.

Gluvi za otkucaje drugih srca.
Slepi za tuđe misli.
Kameni za srca tuđa.
Samo ih novac pokreće
daleko od čoveka u sebi.

Ne znaju da sebe mogu pronaći
samo u mislima sopstvenog oblika,
sopstvenog ognjišta.
Na pragu ispod koga su svi.
Pred ikonom, „tebe mi“.

Postojao je neko ko mi je život dao.
I prozori goli.
I podovi propali.
I krov progledao.

Al’ orah i lipa zagrljeni
granama zaštitili kuću
i dugo šapuću.

 

[Nina]

Tvoje savršeno – Dona Ešvort

Ako nisi slomljen
u modricama
izubijan
i istrošen
gde si mi ti, prijatelju?

Ako se tvoje ranjeno srce
još ne lomi
svakog dana
onda možda
ne obraćaš pažnju?

Ne trudi se da iz ovog života
izađeš očuvan i savršen
treba da se rušiš
i ponovo gradiš
milion puta
dok ti duša ne bude zadovoljna
da si dao sve od sebe.

Jer si zato ovde.
Tvoje savršeno nije potrebno
ali tvoje slomljeno
je veoma važno
veoma važno
stvarno.

 

[Rusalka]

Zadnje vesti

Sa mnom je gotovo bilo onoga trena
kad sam rekao
Nemoj

A ti si htela i htela

A ja sam pitao
Zašto

A ti si rekla
Zato zato i zato
jer tako čini žena

Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi

Suviše znam o sebi i o svemu
već sam prešao granicu grešnu
gde ništa nije sveto
i ništa nije sramota
Sav sam na drugoj strani
a iza mene gori ko večni plamen
jedino tvoja lepota

Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi

al sad je kasno
ovo su zadnje vesti
Više se nećemo sresti
osim u nekom teškom snu.


Dušan Trifunović​

 

[Nina]

U inat proleću – Tanja Maletić

Dosadilo mi je, dosadilo više!
Ja neću proleću da se divim!
Dozivam ga iz blata i snega
pesmom, a ono beži od svega
i strpljivo čeka da posivim.

Danas i sutra se sliva u juče.
Zatvaram oči. Uzvikujem:
„Eto,odlazim da se u sebe povučem,
da se tom proleću smejem u lice
i da mu pravim zazubice
tako što uporno sanjam leto.“

 

[Nina]

Balada o travi – Milovan Danojlić

U februaru, između dva snega,
mokra, prljava, puna lepljive sluzi,
trava, na kraju svega, il na početku svega,
iz ničeg kreće, odasvud stiže, puzi;
ne raste, nego miriše, što moćnije, to nemlje,
sunce joj svetli poput hladnoga mača,
narasta, trepti, otima se iz zemlje,
nezadrživa, od same sebe jača.

Upliće pipke, končiće i žilice,
podrhtava (u mestu, valjda, korača!)
ovde, mekša od kukuruzne svilice,
onamo, zubata kao pirevača,
probija se iz šuplje konjske vilice,
iz pseće dlake, iz lanjske kamilice,
ispod ćeramide, iz živice, iz drača,
nezadrživa, od same sebe jača.

Strpljiva i izdržljiva, kao što su
strpljivi naše majke i naše sestre i braća,
tvrdoglava i uporna u poslu,
od zemlje što uzme, četvorostruko vraća,
dok sunce, eno, povlači se u Bosnu,
i nebo se zatamnjuje (lice uoči plača),
kraj starog plota guta večeru posnu,
nezadrživa, od same sebe jača.

 

[Nina]

Deset ljutih gusara

Deset ljutih gusara
Došlo u moj krevet
Jedan pao s kreveta
Ostalo ih devet

Devet ljutih gusara
Još ne znaju ko sam
Jednog sam uspavao
Ostalo ih osam

Osam ljutih gusara
Ja ih oštro gledam
Jedan pao u nesvest
Ostalo ih sedam

Sedam ljutih gusara
Pobeglo na brest
Jedan pao na glavu
Ostalo ih šest

Šest ljutih gusara
Zbrisalo u svet
Jedan se izgubio
Ostalo ih pet

Pet ljutih gusara
Lete ko leptiri
Jedan pao u bunar
Ostalo ih četiri

Gle četiri gusara
Bes u njima vri
Jedan puko od muke
Ostalo ih tri

Tri ljuta gusara
A protiv njih ja
Jednog sam zviznuo
Ostala su dva

Dva ljuta gusara
A pogled im ledan
Jedan se okliznuo
Još ostao jedan

Jedan ljuti gusar
Postao je medan
Prosto se istopio
Ostao nijedan

U svakom pogledu
Prošla me je strava
Sad je sve u redu
Može da se spava

Ljubivoje Ršumović

 

[Nina]

Pre tebe, jedino je bolno i utešno
čekanje tebe imalo smisla.
Pogrešni izbori,
davanje sebe do nemanja sebe
pogrešnim ljudima i idejama,
loše procene loših ljudi
i život na određeno vreme
neprimetno su me odveli
daleko od mene,
gde sam, konačno poražen,
prestao da se nadam
da za mene postojiš
i postao ravnodušan
prema svemu pogrešnom.

Sudbina, ili Bog,
nema ko drugi,
da l' iz sažaljenja
prema polumrtvom meni,
ili tek zabave radi,
udesili su da neko od nas dvoje
zaluta u nekog od nas dvoje
i poremeti sve što su do tada
sudbina, ili Bog, nema ko drugi,
napravili od tebe i mene,
a protiv njih se ne može.

I da može, ko bi odbio
ponovno rođenje
i šansu da uz takvu mrvicu od žene,
a gromadu od čoveka,
izbegne sve pogrešno?

Od tog časa,
nek' se ne uvrede sudbina i Bog,
ne može se ni protiv nas.

/Goran Tadić/

 

[Plant]

Sebi sečeš krila moj anđele,

Zašto si sebi odsekla krila,
Zašto si se svoje sreće odrekla,
Zašto me mrziš sve ove godine,
A bila si i ostala ,.. ovog neba, najlepša vila...
Zar si se toliko na snovima opekla..
Glavu gore, jare moje, ..
i tvoja će savest da umine...

n.a. (nepoznat autor )​

Idemo anđele,.. bez krila

(alii, kako ja umem sve da zaebem.. pa to je neviđeno i neopevanoo )

 

[Nina]

Noć pegavih misli – šugavih htenja
kroz zidove mi gmiže
da zaboravim svanuće
lomljiv kao suvo pruće
kraju sve bliže
u praznini ljubavnog bdenja
jer jedino su njene oči
život znale da bude
i svaku stišanu notu
usnom na koži kao modrom somotu
vrelinu u meni – da začude
kao kad u mladosti strasti skoče

Andjelko Zablaćanski

 

[echinacea]

 

[Nina]

Tebi

Na dan kad sam došla,
znala sam šta hoću.
Tražila sam tebe noću,
osmeh i oči čarne
koje za mene bejahu tada tajne.

Nisam znala da srešću te ikad,
priča naša počela je sama,
tražili smo ljubav i
našli jedno drugo, ali
opet tražimo se dugo.

Tražila od tebe da me samo voliš,
ti odlučio si da me sagoriš.
Izdao me kada najmanje srce se nada,
ostala sam skamenjena hladna.

Juda, u moje zašao je srce,
uzeo sve što sam časno i čisto dala,
krala i od sebe same da bih tebi
plaventilo neba dala.

Ostala sam sama sa bolom u srcu,
opraštam ti bol na licu,
opraštam srce i slomljene snove,
ali tvoja patnja neka me ne zove.

Odlazim sada i želim ti sreću,
bežati od sudbine više ja neću.
Neka Bog ti savršenstvo sazda,
ali onog koji izda – sam je sebi kazna.

Milana Janjičić

 

[Plant]

Malo moje ćudljivo, pusti šta je bilo, ne budi zlopamtilo,…
Obići svet je zbog tog uzbudljivo da bi se ovde vratilo,…
Digni tu lepu glavu, o, pogledaj me bar,…
U suzici što blista čuda se trista vide,…
Tvoja je sreća samo tvoja stvar…

....​

Al’ zato tvoja tuga…
To je već priča druga… To na moj račun ide .
balašević​

 

[Nina]

Ponovo imam potrebu da ćutim

Ponovo imam potrebu da ćutim
Jer ono što najlepše umem da kažem više me ne zanima.
Odlučio sam da govorim kao da će mi svaka reč biti poslednja
Šta sam ja da bi pevao?
Moj siromašni rečnik zamenjujem prirodom
I gdje god putujem nailazim na nju
I njena smela poređenja.

Priroda je izrazila moje namere na više načina
Svojim biljem,svojim požarima
I drugim čudesima čiji sam učenik.
Ona je dala oblik ptici
Smelije no što se usudio ijedan pesnik
I ja se ispod njenih ptica potpisujem
Ne dodajući im gotovo ništa.

O mutna jelo izrasla iz moje mastionice,
Priroda je puna mojih pogleda na svet
Ja stoim iza njenih cvetova bez granica
Ja poštujem jedino njene neumoljive zakone.
U čitavoj prirodi nigde,osim na svoj život,
Ne mogu da stavim tačku,
Jer se sve javlja ponovo i ravnomerno sa godišnjim dobima.

Kad posle jeseni ne bi došla zima
U šta bi smo onda verovali i čemu se nadali?
Ponovo imam potrebu da ćutim
Jer govorim sa željom da budem ućutkan.
Vetar upada u sudsku pisarnicu i diže papire sa stolova

Ceo dan sam napolju kao da sam cvet,
Napolju su šume, oblasti pod snegom, ovas i raž su napolju,
Gradovi su na ulicama, ulice su na ulicama
Svi kontinenti su napolju.
Ja bih bio jedini grad koji sam unutra!
O nebesa jedini naslove na mome grobu
Bunim se protiv svega, jer nemam na šta da pristanem.

Šta sam ja da bih ćutao?
Sve što sam rekao ponavljam još jedamput,
Moje ćutanje je službi strašne istine.
Sve što ima na svetu ima i u meni.
Ne znam dali je noć ili sam sklopio oči:
Moje slike sveta se menjaju dok putujem.

Nisam ništa video prvi put sve sam prepoznao.
Predeli koje otkrivam oni su koje sam sanjao.
Šta će mi more.Imam ga u glavi
I ja ih samo poredim i bratimim.
Prizor koji gledam odavno postoji u mome sjećanju,
Putevi što godinama zavijaju na istom uglu,
Najređe biljke,jedini primeri,
Nalaze se i u mom srcu,

A sve što je u njemu
Postoji i još negde u svetu ili se potuca.
Ja putujem da bi svakoj stvari prineo drugu svojom dušom
Da bi obe bile manje usamljene.
Sedeći među drvećem govorim o svojoj prirodi,
A kad bih razumeo pticu
Rekao bih joj isti što i vama:
Svemu pretpostvaljam prirodu,
Ali svoju!

Matija Bećković

 

[Nina]

Noć kaplje – Olivera Sinđelić

Noć kaplje, studena mesečina se prosula po dolu…
Mir i tišina, a reka šumi i stara šuma
miriše na mokru travu i borovu smolu.
Malo, malo me prene iz sna krik bele čaplje…
Sporo teku minuti, a noć kaplje li kaplje…
Ćuk peva u dubini šume, nečiju skoru smrt sluti…

Stare topole osluškuju kišu i šapuću tiho
molitve svoje, nigde nikog u ovom carstvu
četinara,vresa i trava…
Moja umorna četa u čestaru pod vrbama spava,
oko vatrice zgasle tamne se senke mole…
Kiša uporno sipi… Šume stare topole…

Pomozi Bože mojoj četi i hrišćanskoj vojsci celoj
da ne ostanemo zauvek u ovoj procvaloj šumi sveloj.
Molim ti se Bože, znam da milost nas Tvoja prati,
pomozi Bože da svako od nas svojoj se kući vrati.

Pošla je u vojnu ovu poslednja vojska Hrista
po blagoslovu očeva naših, iskrena srca čista…
Prolaze crne teške noći i sporo idu dani…
Pomozi Gospode jer ako nas nestane
ko će tada našu zemlju da brani?

Znam da zalud ne spava stražar ako Ti ne želiš
sačuvati naš Grad,
rekao si da što je veća gordost to je strašniji pad.
Kao što si spasao Jonu iz groba njegovoga
tako izvedi i nas na svetlost iz doline sjena smrtnoga.
Ti si stvorio nebo i zemlju, Tvoja je vasiona
čuješ li Bože sa crkava naših i dan i noć zvone zvona?

Oprosti Bože i pomozi, znam da milost nas Tvoja prati,
pomozi Bože da večito živi Rusija naša mati…
Pomozi Bože da svetla Kremlja i Lavre zauvek sjaje,
da reč Tvoja do kraja krajeva poštuje se i traje.

 

[Nina]

Sonet za jedan poljubac – Milan Drašković

U setnom okruženju somota i skerleta,
pronađeni talisman među drevnim stvarima,
zaneseni poeta kroz lavirint soneta,
u Kuli van vremena i okružen snovima.

Mistično popodne u Dvorani ogledala,
zvuk vilinske muzike začarane ponoći,
zamke i mogućnosti okultnog rituala,
na pravom odredištu nada kada zanoći.

Gospodara privida ogrtač paučine.
Njen pogled tad iskrsne pred pretposlednji uzdah,
sa prigodnim lamentom zbog svenulih krinova.
Još jedna preduga noć u pejzažu iz snova.
Nova zora donosi blagosloveni predah –
da pamti taj poljubac sa aromom gorčine.

 

[Nina]

Ljubavi, gde si? – Sanja Atanasovska

Na crnoj svadbi
sa šarenim gostima
i bledim mladencima,
samo je muzika stvarna.

Ljubavi, gde si?
Ako postojiš, javi se!
A beže od tebe
kao vatra od vode.

Jesi li zaključana
u iznajmljenom sefu u banci
ili su te sahranila
decembarska deca?

 

[Nina]

Boj s anđelima – Nikola Šimić Tonin

Neumom skrhan, onaj drugi
u mani živi, goneći stada
debelih anđela, što u dugi
lepršaju, umorni od nerada.

Bolestan u grlu, u oku
roneći zenicu svoje boli,
čeka me s mačem o boku
sit anđeo što ljubiti voli.

Proklinjući to crveno lice
rečima sočnijim od mesa
dohvatiti želim krilo ptice
Božje, goneći ih u nebesa.

I kad se u um sunovratim
ruku prepunih belih pera,
prepoznajem se: silno patim
za anđeoskim Finis opera.

 

[Nina]

Kao i juče
Ruke su mi bile slani pesak
Sanjao sam te
Ruke su mi bile na oltaru mnogo godina
Zaronjene stene plaču
Svetlost počinje
Tihim menjanjem mojih pobuda
Kao i juče
Iza zavese
Možda na mom licu nađeš tragove sećanja
Možda ne razumeš,
Ali volim te

Krenuo sam u dubinu sobe s jasnom namerom
Da materijalizujem nemoguće snagom poruke
Razuzdanost histriona blisko odzvanja
Neka drugi broje križeve
Kao i juče
Iza zavese
Ono što me stalno plaši zvuči poznato
Možda ne razumeš,
Ali volim te

Otkud osećaj da gubiš pouzdano zaleđe
Umetnost te čini jačom nego što pretpostavljaš
Možda tvoja slutnja vara
Možda umišljam
Hteo bih da budeš sretnija
Kao i juče
Iza zavese
Igraću pred tobom opet ulogu pesnika
Možda ne razumeš,
Ali volim te

Gledaj kako konci aluzije prodiru u svest
Ni teskoba kao nemi svedok ne vredi suviše
Stajao sam na peronu leta gospodnjeg
Moglo je biti prošlo stoleće
Kao i juče
Iza zavese
Zamisli da brdo slika putuje svemirom
Možda ne razumeš,
Ali volim te

Branimir Džoni Štulić

 

[Plant]

Ljubav

Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
Potreba da ljubim? Ova želja plava,
Je li želja srca moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?

Je li ovo žena koju ljubim, zbilja?
Il’ sen na prolasku preko moga puta,
Tumaranje misli bez svesti i cilja,
I sve delo jednog bolnoga minuta!

Ne znam; no na međi toga sna i jave,
Vidim moje srce da čezne i pati.
I suze kad dođu, rane zakrvave —
Ja ni onda od tog ništa neću znati.

Jovan Dučić

biće, pree, da je to drugo ,..
Od ljubavi se ne živi.
ali bez nje, se umire,..
Ne daj se samo,..Ti moja rano,...

 

[Rusalka]

I pričaćeš sutra
da žao ti je…
što prilike bilo nije.

A prilike su
k’o životni puti
Božijom rukom
unedogled iscrtani,
a ti se na ringišpilu
što ga sujeta vrtjela
cijelog svog života
oko sebe samog okreta.

I pričaćeš sutra
da žao ti je…
što prilike bilo nije.

A prilike su
k’o sjajne zvijezde
što Božija ruka
po nebu posula,
a oči tvoje nikada…
od taštine nosa natekla
nisu se gore zagledala.

I pričaćeš sutra
da žao ti je…
što prilike bilo nije.

A prilike su
k’o i brojni ljudi
što ih Božija ruka
oko tebe posadila
pa govoriše…
i ruke svoje tebi širiše…
A ti opet,
volio si biti sam
i u krugu mračnom
okretati se vazdan,
samo ti – poseban.

Senada Brčaninović​

 

[Nina]

Jednom tati u životu beše glavna stvar
da mu sinčić pošto-poto bude muzičar
zasviraće lepo da ga čuje svet
kupiće mu trubu ili klarinet

Kaži mi kaži reče tata sinu
da li voliš trubu ili violinu
kaži mi kaži reče tata sinu
da li voliš trubu ili violinu

U rukama tatinog muzikalnog sina
plakala je škripala tužna violina
zakašlja se truba poče da se guši
komšije i tata zapušiše uši

Bezbroj puta srećni tata pita sina svog
da li želi tamburicu, klavir ili rog
ili možda voli jako dubok ton
kupiće mu dva tri basa i trombon

Kaži mi kaži reče tata sinu
da li voliš trubu ili violinu
kaži mi kaži reče tata sinu
da li voliš trubu ili violinu

A sin razmišljao dugo
pa hrabrost najzad skupi
i reče imam ideju
gramofon mi tata kupi

U rukama tatinog muzikalnog sina
lepše svira gramofon nego violina
u rukama tatinog muzikalnog sina
lepše svira gramofon nego violina
nego violina, nego violina

Duško Radović