Stihovi za moju dusu

NAŠA LJUBAV

Noć me ta u mladosti stiže,
pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje čovek tera od sebe,
a ono mu i dalje ruke liže?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova.
I mada mi davno reče sve,
uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
i jedno u drugom vidimo kugu,
a opet… izvan te kobne žene
u mojoj duši nema mesta za drugu.

Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
i već sam od toga kao mesec žut,
pa se opet neobjašnjivo sastanemo
da zajedno produžimo put.

Ne znam više da li je to ljubav,
ili zagonetni čulni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
o rečni brzak.

Rade Drainac
 
I OPET JESEN

I opet jesen
opet tutnje beskrajne kiše po Nikšiću,
i opet stare, crne slutnje,
i opet sam si, Nikoliću.

I opet neka pisma duga,
očajna pisma bez adrese,
a nigdje drage, nigdje druga,
samo ta jesen, opet jesen.

A šta ako prosviram taj metak
kroz ovo čelo neveselo,
pa onda počne sve iz početka,
život, stradanja, pa opet čelo..

A šta ako nema zaborava,
ako je to vječna igra kruga,
a šta ako tamo ispod trava
boli ova ista ljudska tuga.

Vito Nikolić
 
UPUTSTVO ZA RUKOVANJE ŽIVOTOM

Tačno u tom trenutku
Između dva gutljaja kafe
Zureći u nadolazeći sumrak
Jedna žena je spoznala
Ispraznost sopstvenog identiteta
Mrzeći fudbal
Promašila je penal

I sve je trebalo drugačije
Živeti tamo gde ima sunca
Kupovati raskošnu bižuteriju
Isprazniti ormare
Ne prezati da kažeš guski gusko
I magarcu magarče

Promeniti posao
Čitati Volta Vitmena
Naučiti kćer da kaže odbij
Bez objašnjavanja
A tek potom i ko zasluži
Da dobije i dobar dan

Važno je predočiti joj
Da je najveći stereotip
Žudnja balkanske žene
Da s nekim podeli život
Nije to internet
Da podeliš tek tako

Pogledaj kako je Hasanaginica
Prošla
A jeste bila je dobra
I odana i krotka
Šta će reći aga
I šta će reći svet

Nisi ti Milica
Da đipaš u kolu i gledaš predase
Nisi ni porcelanska lutka
Da kupuješ silikonske sise
Kćeri majčina
Niko ne piše šta je bilo posle

Penelopa je dvadeset godina čekala
Odisej se naživeo
On je junačina ona je stara čekalica
Ne spašavaju svet
Smerne budale
I žene husinskih rudara
U crnim maramama

Na kraju krajeva
Svet i ne zaslužuje da bude spasen
Evo ti Sonje Marmeladove
Svojski se trudila

Kažem ti putuj
Važno je samo da ima sunca
Ljudi su svakako zli
Ima i dobrih
Posreći li ti se
Naletećeš

Nisi glupa kćeri majčina
Metnuli su ti na čelo
Dangu generacija CET
Pusti šiške
Naspavaj se napij se opsuj
Razvedi se razvedri se

Nemoj u krdo
Nikom niz dlaku
Kaže li da te ne razume
Znaj tako počinje kraj
Jednostavno izađi

Pokušaš li
Da lepiš da krpiš da namičeš
Ono što ostane od života
Biće trapav i letargičan dan
U kojem ćeš
Ne bez izvesne zlobe
Spoznati
Da si promašila penal

Marija Vulović
 
Devojke koje smo nekad pratili kuci

Devojke koje smo nekad pratili kući
sada su dame sa torbama,
ili je jedna od njih ona sedokosa
stara vrana
koja te zveknula
štapom.

Devojke koje smo nekad pratili kući
sede na guskama u staračkim domovima,
igraju šaflbord u parkovima.

Ne rone više u
talase sa belim kapama,
te devojke koje smo pratili kući,
ne mažu više svoja tela uljem ispod sunca,
ne lickaju se više pred lepim ogledalom,
te devojke koje smo pratili kući.

Te devojke koje smo pratili kući
negde su otišle,
neke zauvek,
a mi koji smo ih pratili?

Mrtvi u ratovima,
mrtvi od infarkta,
mrtvi od neutoljenjih čežnji,
naši snovi su tv-snovi,
a nekoliko nas,
tako malo nas pamti

Devojke koje smo pratili kući
kada sunce kao da je uvek sijalo.
Kada se život kretao tako nov i
neobičan i prekrasan u
svetlim haljinama.
Ja pamtim.

C. Bukovski
 
Ležim
ne spavam
mučim se
da li sam to pojeo
ono što ne treba
video ono što ne treba
pročitao ono što ne treba
pomislio ne na ono
čega ima
već na ono
čega nema

Evo i sna nema
to jeste
ako bi bilo
ono
čega nema
sve bi moglo biti drukčije
ne bolje
već lakše
a ja bih se već
sam tada
potrudio
da ne tugujem

Ivan Ahmatjev (iz "Šest pesama")
 
Saputnici - Miroslav Mika Antić
Znam : sve se neće na isti osmeh svesti.
Znam : neće svima jednako biti sunca.
Na istoj cesti uvek će se uplesti
Crni trag povratnika
I bele stope begunca.

Hodaće oba u jednom istom smeru
Tegleći svako svoju drukčiju veru.
Pa i mi tako
jedan uz drugog,
nemo,
po istoj cesti vučemo živote i dane.
I uporedo,
Rame uz rame,
Idemo.

I jedan drugog nikad ne prestižemo.
I trpimo se koliko god umemo
I lagaćemo kako se razumemo,
Sve dok na kraju zajedno ne stignemo
Tim istim putem na dve suprotne strane.
 
VEČERA U KRČMI "ZNAK PITANJA"

Anđeo s naočarima pored Patrijaršije
Sedi u krčmi kod "Znaka pitanja".
On mi pljunu u usta i reče:
"Prosti prostranstvu slov!"
Naručismo porciju sede trave s jezikom
I dva puta po čanak toplih božijih suza
Naručismo pohovan pogled
Od onih gorkih što ostare za sat, s limunom,
I pasulj na savskoj vodi.

Oglodasmo reč Uzalud
I zaboleše nas po obedu
Cvetovi u travi preko puta
I dve kašike u tanjiru
Jer stvari ne postadoše ono
Što smo ih naučili da budu.
Naplatiše nam svakom
Po jedan aprilski utornik
I uzesmo sat kusura.

Na rastanku on skide šešir i reče:
Dositej.
U porti preko puta
Sahranismo po ogledalo
I svaki svoj put odnese na leđima.

Milorad Pavić
 
Takva sam kakva sam.
Baš takva sam stvorena.
Kad imam želju da se smejem,
Smejem se grohotom.
Volim onog ko me voli.
Pa zar sam za to kriva?
Što nije uvek isti onaj koga volim.

Takva sam kakva sam.
Baš takva sam stvorena.
Pa šta sad hoćete?!
Šta hoćete od mene?!
Stvorena sam da se dopadam
I tu se ništa ne može izmeniti.

Potpetica mi je suviše visoka,
Struk mi je suviše vitak,
A grudi suviše čvrste.
I koluti pod očima suviše modri.
A onda i zatim
Takva sam kakva sam!

Dopadam se onome kome se dopadam.
I šta se to vas tiče?!
Ono što mi se dogodilo…
Da, ja sam volela nekoga.
Nekoga ko me je voleo.

Kao deca što se među sobom vole
I znaju prosto da vole,
Da vole, vole, vole…
I zašto me onda ispitivati?!
Ja sam ovde samo da vam se dopadam
I ništa se tu ne može izmeniti!

Žak Prever
 
Kad žena te izda, ti na drugu tad
upravi pogled svoj smeli.
Al' bolje će biti da ostaviš grad.
Na rame torbu, i - seli!

I jezero modro ćes naći. Ko krug
vrbicu tu turobni stoje.
Pa isplači onde sav sitni svoj vaj
i sićušne bolove svoje.

I dok ćes na strme se bregove peti,
dašcući gazićes sporo,
al kada se popneš na kameni vrh,
nad tobom kreštat će orao.

Sam bićes ko orao, preporodjen sav
na onoj planinskoj klisi;
I doznaćes kako na tom našem dnu
izgubio mnogo baš nisi...



Hajnrih Hajne
 
"Reci mi zašto si tako distancirana, ozbiljna i hladna?
Zašto ne daš nikome ni blizu da ti priđe?
Ko ti je uzeo srce, a ostavio telo?
Čija si tako ničija?
Ko ti je sve, pa su ti svi drugi ništa?
Reci mi, zna li taj koga nemaš, koliko te ima?"

Stefan Simić
 
Stevan Raičković
POVRATAK

Ona ima ruke od trave.
Ona ima glas od vetra i žita.
Ona ima oko od kiše.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Ona ima grudi od ruže.
Ona ima koleno od belutka.
Ona ima oko od kiše.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Ona ima smeh od lišća.
Ona ima hod od vode i peska.
Ona ima kožu od protegnutog labuda.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Ona ima kosu od mojih prstiju.
Ona ima mozak od mojih godina.
Ona ima sluh od mojih koraka.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
 
Duško Trifunović - Ne očekuj da te iko razume

Ne očekuj da te iko razume,
radi svoje - ti si čovek od zanata;
svu nesreću oko tebe što se vije
stvorile su sitne duše iz inata.

Imao si ludu sreću da si bolji.
Zar još čekaš da si svima baš po volji?!
Spalio si što je moglo da izgori,
pomogao ko je hteo da se bori

Voleo si ko je znao da ti vrati;
davao si - imalo se kome dati;
video si šta je život,ljubav šta je;
plamen prođe a pepeo večno traje.

Grejao si na plamenu svoga dara
hladna srca čije sunce davno zađe.
Pod pepelom tvojim ima starog žara
za onoga ko bi znao da ga nađe.

Al ti ne očekuj da te iko razume,
radi svoje-ti si čovek od zanata;
svu nesreću oko tebe što se vije
stvorile su stine duše - iz inata...
 
Muškarac je najuzvišenije stvorenje.
Žena je najdivniji ideal.
Bog je stvorio presto za muškarca;
Za ženu oltar.
Presto slavi;
Oltar sveti.

Muškarac je um.
Žena je srce.
Um stvara svetlost; srce proizvodi ljubav.
Svetlost oplođava; Ljubav oživljava.

Muškarac je snažan zbog razuma.
Žena je nepobediva zahvaljujući suzama.
Razum ubeđuje;
Suze smiluju.

Muškarac je spreman za svako herojstvo.
Žena za sve patnje.
Herojstvo oplemenjuje;
Martirijum uzdiže.

Muškarac ima nadmoć.
Žena izbor.
Nadmoć znači sila;
Izbor predstavlja pravo.

Muškarac je genije.
Žena je anđeo.
Genije je neizmeriv;
Anđeo neodrediv.

Težnja muškarca je najviša slava.
Težnja žene je krajna vrlina.
Slava čini sve što je veličanstveno;
Vrlina čini sve što je božanstveno.

Muškarac je kod.
Žena je jevanđelje.
Kod popravlja;
Jevanđelje usavršava.

Muškarac razmišlja.
Žena sanja.
Razmišljati znači imati u glavi larvu;
Sanjati znači imati na čelu aureolu.

Muškarac je okean.
Žena je jezero.
Okean sadrži biser koji kiti;
Jezero je pesma koja zadivljuje.

Muškarac je orao u letu.
Žena je slavuj što peva.
Leteti znači gospodariti prostorom;
Pevati znači osvajati Dušu.

Muškarac je hram.
Žena je sakrarijum.
Pred hramom skidamo kapu;
Pred sakrarijumom klečimo.

Ukratko: muškarac je tamo gde se zemlja završava;
Žena, gde nebo počinje.

Viktor Igo, Muškarac i Žena
 
T.S.Eliot –Četiri Kvarteta

Vreme sadašnje i vreme prošlo
Oba su možda prisutna u vremenu budućem,
A vreme buduće sadržano u vremenu prošlom.
Ako je čitavo vreme večno prisutno
Čitavom vremenu nema iskupljenja.
Šta je moglo biti jeste apstrakcija
I ostaje trajna mogućnost
Samo u jednom svetu razmišljanja.

Šta je moglo biti i šta bilo je
Ukazuje na isti kraj, uvek prisutan.
Koraci odjekuju sećanjem
Niz hodnik kojim nismo krenuli
Ka vratima što ih nikad ne otvorismo
U vrt ruža. Moje reči odjekuju
Tako, u tvom duhu.

No u kom cilju
Uznemiriti prah na vazi s listićima ruže,
Ja to ne znam.
Drugi odjeci
Prebivaju u vrtu. Da ih sledimo?
Brzo, reče ptica, nađi ih, nađi ih,
Iza ugla. Kroz prvu kapiju,
U naš prvi svet, da li da sledimo
Varku drozda? U naš prvi svet.

Behu tamo oni, dostojanstveni, nevidljivi,
U kretanju bez žurbe, po mrtvom lišću,
U žaru jeseni, kroz vazduh treperav,
A ptica se glasila, kao odgovor
Nečujnoj muzici skrivenoj u grmlju.

I neviđen pogled pređe, jer su ruže
Naličile cveću što ga neko gleda.
Tu nam oni behu gosti, primljeni, što i primaju.
Tako smo krenuli, s njima, u strogom rasporedu
Duž praznog drvoreda, do kruga živice
Da pogledamo dole u isušeni bazen.

Bazen suv, beton suv, smeđ na ivicama,
A svetlost sunca ispunila je bazen vodom,
I uzdiže se lokvanj tiho, tiho,
I površina je blistala iz srca svetlosti,
A oni behu iza nas, odraz njihov u bazenu.

Pa pređe oblak, bazen beše prazan.
Idi, reče ptica, jer lišće beše puno dece
Skrivene uzbudljivo, a u njima beše smeh.

Idi, idi, idi, reče ptica: ljudski rod
Ne može podneti previše stvarnosti.
Vreme prošlo i vreme buduće
Šta je moglo biti i šta bilo je
Ukazuje na isti kraj, uvek prisutan.

Preveo Ivan V. Lalić
 
DOLAZI TAKAV SVET

Dolazi takav svet,
u kome će svako biti sumnjiv,
ko je lep i talentovan.
I ko ima karakter.

Lepota će biti uvreda,
talenat provokacija,
a karakter - atentat!

Jer dolaze oni...
Ružni,
nesposobni,
beskarakterni.

Posuće vitriolom lepotu,
premazati katranom i klevetom talenat.
Probošće srce onih sa karakterom.

Šandor Marai
 
CEO SVET JE POZORNICA

Pa ceo svet je pozornica
gde ljudi svi i žene glume;
Svak se pojavi tu i ode; i odglumi
U svom životu mnoge uloge
Kroz sedam činova: prvo kao dete
Što plače i guče dadilji u krilu;
Potom, k'o đačić plačljiv, što sa torbom,
Svetla jutarnja lica, puzeći k'o puž,
Nerado školi ide; pa k'o ljubavnik
Što uzdiše k'o odžak, uz baladu tužnu

O veđi svoje drage; pa k'o vojnik
Što pun čudnih psovki, s bradom kao panter,
Na čast ljubomoran i na svađu brz,
Mehurić slave traži ispred same
Čeljusti topa; pa k'o pupav sudac,
Stomaka punog masnih petlova,
Što oštra oka, a propisne brade,
Pun otrcanih primera i sentenca,

Ulogu svoju igra. U doba šesto
U papučama je lutak presamićen
S naočarima na nosu, s kesom uza se,
Na listovima mu smršalim landaraju
Bestraga široke čakšire, a glas

Nekada muški, a sad piska dečja
Pijuče i zviždi. A poslednji čin,
K'o konac te čudne istorije burne,
Drugo je detinjstvo, sušti zaborav:
Bez zuba, bez vida, bez ukusa, bez ičeg.

Viljem Šekspir
 
"Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
živio sam usput, k'o da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici, dijete,
kao što sam mnoge ljubio, bolećiv,
zato usput, k'o što palim cigarete,
govorim i šapćem zaljubljene riječi.

"Uvijek" i "ljubljena" i "upamtit ću",
a u duši vazda ista pustoš zrači;
ako dirneš strast u čovjekovu biću,
istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna što je jeza
odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga brezo,
stvorena i za me i za mnoge druge.

Ali, ako tražeć neku srodnu dušu,
vezan protiv želje, utonem u sjeti,
nikad neću da te ljubomorom gušim,
nikad neću tebe grditi ni kleti.

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, k'o da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji."


meni se vise svidja hrvatski prevod zbog stiha "Uvijek" i ljubljena i upamtit cu
 

ЗБОГОМ МАШТО МОЈА​

Збогом, Машто моја!
Збогом мили друже, љубави!
Ја одлазим, не знам куда,
нити каквој коби, ни да ли ћу те опет видети.
Збогом дакле, Машто моја.

На крају - дај да се осврнем на трен;
Све спорије, све слабије откуцава сат у мени,
одлазак, сумрак, и ускоро срце стаје.

Дуго смо заједно живели, радовали се, миловали;
Дивно! Сада се растајемо, збогом Машто моја.

Па ипак, да се не залетим;
Заиста, дуго смо живели, спавали, частили се,
стварно се стопили у једно;
Дакле, ако умиремо – умиремо заједно (да, остаћемо једно),
где год да идемо, заједно идемо у сусрет ономе што бива,
можда ће нам тамо бити боље и лепше,
можда ћемо нешто научити,
можда ме то сада у ствари ти наводиш на ове истинске песме (ко зна),
можда то ти браву смрти покрећеш, окрећеш...
Зато сад коначно збогом – и здраво – Машто моја.

Волт Витман ​

 
Jedan jedini– Milosav Mirković Buca

Između pamćenja i zaborava
Lebdi javorov list jedan jedini.
Između vere i neverice
Jedan jedini talas sa Dunava.
Između časovnika na kulama
Bdi orao jedan jedini.

Između bačije i kolevke
Jedno jedino dete dok spava.
Između vatre i kovačke varnice
Ruka čoveka jedna jedina.
Jedne jedine u mome srcu
Jedne jedine golubice.
 
HLADNO JE

Meni je u ovom svetu bez tebe hladno...
Gledam našu ulicu prolaze bezlična lica,
užurbano na putu bez srca, svet je hladno mesto bez ljubavi.
Ne, nije mi lako prihvatiti da se nikada više nećemo videti...

Meni je u ovom svetu bez tebe hladno...
Znam, da polako, vrlo lagano nestajemo zajedno,
kao voda na velikoj toploti, kao poslednji zrak na horizontu bezimenosti.
Hoću da te pitam nešto...
Znaš li da sam tvoj obris je isklesala detlom srčanog mišića...
Jer mi je jedino to ostalo...

Meni je u ovom svetu bez tebe hladno...
I znam, ah, osećam da je i tebi isto tako...

Tanja Petrović Miljković
 
Silvija Plat - Pismo u novembru

Ljubavi, svet
Naglo menja, menja boju. Ulično svetlo
Pacovskim repom polovi
Mahune zanoveti u devet izjutra.
Arktik je to,

Taj mali crni
Krug, s žućkasto-smeđom svilom trava – kosicom beba...
Zelenog nečeg ima u zraku.
Mekanog, finog.
S ljubavlju me ušuškava.

Zajapurena sam i topla.
Mislim da mogla bih biti ogromna.
Tako sam nerazumno srećna,
Moji Velingtoni
Gacaju i gacaju kroz bajno crvenilo.

To je moj posed.
Dva puta na dan
Korakom ga merim, njušeći
Divlji zimzelen s hirom-zelenim
Rubovima nazubljenim, gvožđe čisto,

I zidinu od starih lešina.
Ja njih volim.
Volim ko što se voli istorija.
Jabuke su od zlata,
Zamisli samo –

Sedamdeset mojih stabala
Što tvoje zlatnorumene lopte drže
U gustoj sivoj samrtnoj supi,
Milion njihovih
Zlatnih listova metalnih i mrtvih.

O ljubavi, O, celibatu,
Niko sem mene
Do pojasa mokar ne hodi.
Nenadoknadivo
Zlato krvari i tamni, ždrelo Termopila
 
Имаш бисер, дијаманте
И све за чим свет уздише;
Ти најлепше очи имаш –
Мила моја, шта би хтела више?

Твоје миле, дивне очи
Из срца ми измамише
Безбројне ми вечне песме –
Мила моја, шта би хтела више?

Твоје миле, дивне очи
Многим болом мене бише;
Ти ме њима упропасти –
Мила моја, шта би хтела више?

Hajnrih Hajne
 
MOJA LJUBAV
Moja ljubav ima sedam pasa.
Ide ulicom tako, pa vidi
neko napušteno i gladno,
malecko il matoro,
njoj je to sasvim svejedno.
Čak i najružnije! Ona uzima.
Kupa ga, hrani, vodi po veterinarima
pa posle nema sebi da kupi nove cipele.
I kaže – nema veze. A cipela zinula
u jesenji dan.
I nasmeje se tako slatko ko da to nije bitno.
A i nije.
Obuje ponekad dve različite
čarape.
Rukavi joj predugački,
ali voli taj džemper.
Postidi se zbog nekih običnih stvari.
Ne bih se setio da se žene danas
još uvek postide zbog toga…
Pocrveni, pa se smeje ko devojčica.
Sakrije iza vrata pa viri.
Kaže "Neeeeemooooj!"
a sve se smejulji.
Kad voli pesmu,
žmuri dok peva i smeška se.
Pa izmisli lepši tekst,
i prepravi u magiju.
Probudi me u tri ujutru,
da mi "nešto pokaže".
A vidim i sama se probudila
pre deset sekundi.
Čoveče, ona zna da kuva.
Sva jela sveta.
Svira gitaru. Sve pesme sveta.
Samo kaže "A jel znaš sad ovu…?"
Ona tačno zna kad će kiša.
I koliko je sati bez gledanja na sat. (??!)
Kada sam najgori, nepodnošljiv,
zna da samo treba da me zagrli.
"Ne bismo se drugačije razumeli danas."
kaže samo to. MOJU REČENICU!
I ja sam već izlečen.
Ako sam napisao pesmu,
pita me "Ok. Šta to nije u redu danas?"
Zna odakle dolaze.
Ima odličan smisao za humor.
Drži dvadeset i pet ljudi konstantno na smehu,
i ima svoj šou improvizacije pozitivne energije.
Žene je vole! Ne znam šta im radi,
prosto satima posle pričaju (dobro) o njoj.
Sve se ozare. Oči im ovolike!
Smeju se s njom, pa svaka druga kaže:
"E, ovog puta mislim da sam se upiškila."
I onda kažu "Ja mislim da ću vam biti kuma
ako treba… to jest ne ako treba, nego MORA!"
Uspeva nekako da posle sat vremena poznanstva
dobije poziv da noćas prespava kod moje drugarice.
Ima dva citroenčeta. Jedan novi, jedan stari.
Novi kad vozi sve je u redu. Ali kad vozi Spačeka!
Vozi i zakačinje retrovizore automobila
od po 60.000 evra i kaže:
"Ako ima toliko za kola, još 600 nije ništa za njega…
toliko on da za jutarnju kafu… Zašto da stajemo?
Nemamo sad vremena, gužva je na Brankovom…"
ili: "Parkiraj mi ti. Auto mi se nešto ugojio…
Volan se ukrutio."
Ne znam šta je to. Zakopčavam je.
Vezujem joj pertle.
Ušijem joj razdrndano dugme
(koncem pogrešne boje).
Ne voli fotke, ni da se slika.
Kaže "Ne umem da ispadnem Ja.
Ispadne neka druga… Nekad lepša, nekad
neka ružnija."
(Izmišlja(va)!)
Kada nosi haljine,
tih dana se (opet) zaljubim u nju.
Priča i u snu.
Samo se namršti, promrmlja nešto,
pa se (kao i uvek) nasmeši.
Ta devojka zna matematiku.
Razume se u hemiju.
Razume se u karburatorske motore
ali neće da prlja ruke,
samo kaže "Zameni.
To ti je dvogrli Veber.
Ne pravi dobru smešu…
A i bimetal na saugu ti
nije ni za šta,
kompresije na cilindrima proveri…
Imaš na Čuburi jednog
starog majstora…
I vidi ploču dole!
Dihtung ti je riknuo čoveče!
Šta me zajebavaš, vidiš
da ti tu vuče falš vazduh?!
Vidiš da pišti ko Boing na forsažu!
Eto! Sad isprlja ruke, vidi mi nokte!"
a ja pritom samo zinem, ništa mi nije jasno.
Ni šta priča, ni odakle zna!
Posle proverim, kod majstora
– sve istina!
Diploma faksa joj još uvek stoji u rancu,
nije je ni pogledala. Majke mi! Godinama…
Ali joj zato slika sa Kilimandžara
stoji okačena i uramljena na počasnom mestu.
5.890 plus pet, šest metara iz kojih se vratila s posledicama,
(glava joj još uvek u oblacima)
Kaže "Hej ti? Šta ima da se dokazuješ…
Znam ko si. Opusti se malo…"
Dvanaest Japanaca i Japanki, doletelo je za
njen rođendan, a provela je sa njima družeći se
samo jedno popodne u Barseloni.
Opseli grad, vodim ih da slikaju što nas
NATO rokao i Kališ…
Osećam se kao da vodim ekskurziju,
a Džapanezi spikaju engleski bolje od mene
sve samo književne reči bacaju
ja se samo prekrstim kad ih ne razumem.
I oni isto, misle to je običaj.
Jedva čekam da prođe rođus,
da ih potrpam nazad na avion!
I da ostanemo sami.
Sedam pasa, ona i ja.
I kaže mi:
"Nemaš ti pojma srećo,
Ibanez je bolji od Fendera.
Ibanez je muška gitara.
Fender je za sviruckanje…
To sranje bi trebalo samo
da proizvode u rozoj boji…"
Troši samo pare koje zaradi.
Svi je nutkaju, tutkaju,
meni žao da propadnu,
a ona… ne uzima.
Kaže "Imam dovoljno.
Da imam više,
bila bih bezobrazna."
Čak i sedam pasa
to gleda i pretvara u koske
i šnicle i cvile instant.
Nekad se svi okreću za njom.
Zevaju, zinuli, dođe im da im posadim
po pesnicu po sred čeljusti.
A nekad hoda kao zamlata,
spadaju joj pantalone,
u maminom kaputu iz 1976.
sa lizalicom,
debelom ruskom knjigom
u ruci,
i misliš i sam – ova nema
pojma kud je pošla.
Ne zna da se bije.
Nije nešto jaka,
ali ima najopakiji
udarac kolenom ikada.
Pozavideli bi joj u svim
kafanskim tučama na tome.
A kolence malo,
lepo, žensko,
nikad ne bi reko…
Za nju su stvari samo stvari.
Nešto se pocepa,
slomi – nije problem.
Kupićemo drugo.
Sem što ja umem da slomim
uspomenu! Taj sam!
Govedo! Nisam ja za kućnu upotrebu.
Ja sam za s psima
tamo napolju!
Al i drveće bi joj,
čini mi se polomio.
I moram sad da idem.
Ćaskao bih još,
al čekaju me Japanci.
A i sedam pasa je gladno!
Ratko Petrović
 
Uberi dan, jer taj dan si ti - Fernando Pesoa

Jedni, s očima uprtim u prošlost
Vide ono što ne vide; drugi, uperivši
Iste oči u budučnost, vide
Ono što se ne može videti.

Zašto postavljati tako daleko ono što je blizu -
Pouzdanje naše? Ovo je dan,
Ovo je sat, ovo je tren, to je to
Što jesmo, a to je sve.

Večito protiče beskrajni sat
Što nas proglašava za ništavne. U istom dahu
I živimo i mremo. Uberi dan,
Jer taj dan si ti.
 
  • Voli
Reactions: Tea
Majstor sam zablude,
A ti kraljica iluzije...
Pokazaću ti
Kako se pleše sa zvezdama,
Postaću princ
Tvojih neodsanjanih snova,
A ti ćeš pogledom omekšati oblake
U posteljinu mirisnu ih pretvoriti
Da naša kočija nečujno klizi po nebu,
Zvezde će nam se pokloniti
Stidljivo
Jedna po jedna
I krenuti za nama
Trag večni da napišu,
Majstor sam zablude
Kraljice iluzije,
Naučiću te da letiš
A ti mene da ne padam
Naučiću te da hodaš po vodi
A ti mene da se ne udavim,
Naučićeš me da žmurim
Da bih bolje video
Naučićeš me da ćutim
Da bih tišinu razumeo,
Sve ćemo jedno drugome dati
I sve jedno drugome uzeti,
A što pretekne
Ako išta od nas ostane
Zvezdama ćemo darivati...


autor: Ivan Mijailović
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top