Stihovi za moju dusu

[Nina]

NOĆAS

Pred spavanje,
kad oči
sklopiš,
na vrhovima prstiju,
tiho, u tvoju sobu
ući ću.

Nežno,
dodirnuću ti lice
i šapatom
za laku noć,
usne spustiću.

Kroz
odškrinuta vrata,
tu bez glasa,
poražena,
zuriću u tvoj lik,
moja zabranjena
Ljubavi.

Neću te buditi.
Kad osvane,
saznaćeš,
otišla je ona,
što je u
ponoć dolazila,
da je ti
spasiš od samoće..

Lepa Simić

 

[Nina]

U dahu noćnog drhtaja

Volim kad je mesec pun…
Ta čarobna lopta,
kao da mi namiguje,
s nebeskog svoda.

On se gnezdi kraj mene
i zato nije mi žao
što ne mogu zaspati
kad mesec podivlja.

Ljubav je nešto najsvetije…
Sa njim su,
jedna druga jutra.
Ponekad napipam prošlost
stihovima istine…

Ti i Ja,
‘da li smo to nadu budili?
kad je duša nebom letela,
ali… ‘tvoj glas
više ne priželjkujem’.

Facinantna činjenica,
da inspiracija navire
u ovom trenutku…
Nemam više
nikakav osećaj za
tebe…
Ne postoji, umire,
i tebe vuče sa sobom.

A’ čuj i onako smo bili,
priča bez naslova…
Toliko toga zbog tebe nije išlo.
Ubilo me čekanje…
I možda je bolje
što sam njega srela…

Ugasio te, tako neosetno,
čim je zario prste
u mojoj kosi.

Lepa Simić

 

[Rusalka]

Može li se nežnost
Primati uvek
A ne samo na tren
Da služi sećanju

Zato ove sklopljene ruke
I tihe reči molitve upućujem tebi Bože


T. Ristić​

 

[Nina]

Reci mi ponovo

Savili se neki
čudni putevi oko tebe.
Ni da se sretnemo.
Samo ti lik pamtim.

Slutim, izmičeš mi iz ruku.
I zato…Ljubavi,
reci mi ponovo ‘volim te’,
reci mi po sto puta.

Sada dok moje misli
laju na tvoje oči,
dok moje prugaste nade,
svilenim osmehom te mole,
reci mi
dok vreme nije odmaklo.

Možda, ako se
jedanput nadjemo,
ostarelih pogleda,
proći ćemo jedno
pored drugog.

Od dve reči ‘volim te’
ostaće prošlost,
na nekom tavanu.

I ove pesme,
da me na tebe sete…
bio si moje veliko proleće.

Lepa Simić

 

[Mister]

NE ZNAM KAKO DA TE NAĐEM​

ne znam kako da te nađem

ne znam gde da te tražim

otisak tvoje senke je zauvek kraj mene

tvoj glas čujem u šaputanju vetra

pa zaplačem

krišom

jer ovde muškarci ne plaču

ali briga me

da si sad ispred mene

ne bih te pustio da odeš

obožavao bih te

držao čvrsto

ispričao legende

o tome kako su jednom davno

bogovi bili ljubomorni na smrtnike

na tebe i mene

i razdvojili nas

tada

jer je obožavanje bilo skupo

sada

nam dopustili tren i ponovo nas kaznili

za davni greh

zar ne znaš da bih zbog tebe obišao ceo svet

da bih se borio za tebe čak i protiv bogova ovih i onih davnih

da bih te sakrio u svakom redu koji ispišem

samo da bih ti se stalno vraćao



Tamara Petković

 

[Nina]

Branislav Petrović – Kako Ana rešava ukrštene reči

Kakve su njene namere,
kad sve druge sahranjuje,
samo mene oživljava?
Ima li, Ana, stvarnog razloga
da tako lepo spava?

Priznajem Pesnika,
al, znam:
niko ne može
žešće da opravda vazduh
od njene tamne kože.

Kad Ana plače!
(o ne lažem vas)
to je lepše
od voća!
Od kiše!

Od... rakova na žaru!
Od... čega god hoćete!
Od ptice u galopu!
pa nisam ja valjda vica radi
prokockao celu Evropu!

A kad se svlači!
Slobodan i proklet prisustvujem
(a ne znam kako da preživim)
najvećem čudu u svetlosti!

Zaklinjem se:
da bih tebe ogrejao,
Ana, zapalio bih i svoje kosti.

Kad lađu crta! Kad ječam seje!
Kad objavljuje rat! Kad se smeje!
Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu!
Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu!
Kad pije pivo! Kad iznenada dođe!
Kad ljubi proleterske vođe!

Kad je moja desna ruka!
Kad je grčka azbuka!
Kad sanja cveće!
Kad NEĆE!

Sećanje na Nepojmljivog Dečka
uvek će moći vatru da zameni:
zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni!
Pa rumeni!

Pa kad se vokali spoje!
Dragi Bože,
usijane glavurde moje!

Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!
Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!
Mogu pod njenim prozorom da imitiram dunav,
il neke druge vulkane,
mogu da se zakunem
u sve što imam,
i nemam,
da svet postoji zbog Ane.

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava -
ima li Ana
stvarnog razloga
da bude tako lepa kad spava?

I cvetovi i puževi i Englezi
svi već znaju:
ona poljupcem može
od svake bolesti da izleči!
Ali ja nju naj, naj, naj volim
kad spaja svetlosti,
kad rešava ukrštene reči.

Ona to izvodi kao da se igra!
A mani izgleda kao da svet stvara!
Ko Vergilijev najmlađi konj:
u jednoj ruci drži svet,
a drugom ga osvetljava!

Traži se, na primer, reč, koja može
vodu da pije,
samu sebe da izgovara,
da gori,
da leti,
i da spava.

Neka reč
koja nije kao ostale reči:
reč koja ume da rešava ukrštene reči!

Tada nastaje mala drama:
voda otiče za svojim obalama:
Ana, naga,
na mom dlanu,
večnost osmišljava!

(A mogla bi baš nju briga da se razboli
ili da spava.)
I dddok je tttako
ooo opasnu
ddddržim u zzzz zagrljaju
rrrreči se
reči se
sssssame rrrrrr
rešavaju!

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava?

Što se bar ne pokrije kad spava?!

 

[Nina]

Voleo sam te

Voleo sam te,
Onako kako se jednom voli.
Istinski i čistoga srca.
Goreo u tvom zagrljaju,
Topio se od tvojih nežnih dodira.

Voleo sam te,
Ko nijednu pre.
Drhtao pred tobom kao pokislo mače,
Čudnog osećaja u stomaku kao raspleteno kolo leptira,
Raširenih zenica kao krila albatrosa gledao u tebe
i divio se tvojoj lepoti.

Voleo sam te,
Kao prvu lastu posle hladne zime,
Kao prvi cvrkut ptica u ranu zoru,
Kao prvi pupoljak posle snežnog pokrivača.

Voleo sam te,
Onako iz dubine duše.

Voleo sam te,
Kao lav svoju kraljicu,
Čuvao te kao lavica svoju mladunčad.
Pazio te kao otac svoju kćer,
Ko oči u glavi.

Branio sam te kao vučica svog vuka,
Nisam dao da ti iko priđe,
Bila si mi svetinja.
Voleo sam te,
Voleo više od sebe,
Više od svih, više od života.

Dao sam ti srce i dušu,
Dao sam ti celog sebe.
Dao sam ti ljubavi više no
što si mogla da primiš,
Svu svoju ljubav predao sam tebi.

Voleo sam te,
Kao koren stablo,
Kao list grančicu.
Voleo te kao biljka vodu i Sunčevu svetlost.
Voleo sam te,
Kao prvu jutarnju kafu,
Kao mrsno posle posta.

Voleo sam te,
Kao dugu posle kiše,
Voleo te kao mirno more posle bure.
Voleo sam te,
Kao Sunce posle oluje.

Voleo sam sve tvoje mane,
Mrzeo svakog ko te nije voleo.
Voleo sam sve što voliš,
Odrekao se sebe zarad tebe.

Voleo sam te,
Kao Adam Evu,
Kao Bog sve ljude na zemlji,
Kao princ svoju princezu.

Voleo sam te,
Ti mene nisi.
Voleo sam bol koju si mi nanela,
Voleo oluje koje si mi donela,
Kao i talase koje si mi slala.

Voleo sam svaku suzu prolivenu za tobom,
Svaku sušu i vrućine.
Kidao srce komad po komad
krpeći tvoje stare rane.

Voleo sam te,
Volim te i dalje,
Nikad nikog kao tebe.

Dušan Matko

 

[Nina]

Ne traži me

Jesen zgažena sedi na obrazu osušenog lista kestena
Pucketa poslednja želja iz očiju nabreklih pogleda
Ko je osudu bacio u zubima ciče zime
A sneg paperjem Pokrio penušave rime

Ne postojiš u pahulji koja stidljivo plešući kvasi moje lice
Ne traži me u poju smrznute ptice
Pognuta glava tišinu guta
odlazi korak, gubi se poslednja minuta,

Ne traži me, dok izmaglica navlači srebrno inje
na naše davno izgubljene snove
Nekoć bejah ti mirisni jastuk, posuto smilje
čemerne stižu godine nove….
sve prestaje u okrilje prošlosti se zove..
Ne traži me u bespuću zavejanom bivši postoje..

Gordana Kocić

 

[Nina]

Branko Miljković – Raspored reči

Plod neumoljen vidom slep
Dozivanje zdravca pokoj i san
Vek njiše se peskom i sen
Padom i harfom probuđen slap
Isceljen zabludom pretvoren u kip

Javu kad zbuni pesnik i mag
Krije početak tajnu i mig
Od jezera dublja stoji kap

Poverene boli dostojan stih
Marljivim zaboravom izmenjen lik
Veni u gromu kasna za lek
Prognane šume gde nogom stah

 

[Nina]

Okviri - Zoran Marošan

Procesije namrgođenih slika
Povorke žalosti bez suza
Biblioteke zakatančenih knjiga
Karavani sa fenjerima i uštavljenim
Kamilama, pokornih slugu digitalnih
Gospodara.

Poplava dvorskih luda, bez humora,
Sa džepovima punih para,
Selfiji sa letovanja ispred bilborda
Detinjstvo u reklami kancerogenih
Igračaka.
Ljubav u epruvetama, koja se plaća

“Nasmešite se!
Sve je moguće sa našim vodičem
Kako do sreće već u ovom životu?”

 

[Tea]

Necemo vise tako kasno
lutat' u nocni sat,
premda ce grudi jos ljubit' strasno
i mjesec jednako sjat'.

Jer korice mac trosi jak,
A dusa trosi grudi,
Predah i srcu treba cak,
i ljubav odmor zudi.

Noc je za ljubav doba strasno,
Al' brzo dan stici zna,
necemo vise tako kasno
dok blistav mjesec sja.


G.G.L. Byron

 

[Nina]

Divlji iris – Luis Glik

Na kraju moje patnje
bila su vrata.
Počuj me: ono što nazivaš smrću,
ja pamtim.

Nada mnom, šumovi, njišu se borove grane.
Potom ništa. Slabašno sunce
svetlucalo je ponad suve površine.

Užasno je preživeti
kao svest
zakopana u crnoj zemlji.

A onda je svemu došao kraj: ono čega se bojite, da ste
duša a ne možete
progovoriti, naglo se okonča, stvrdnuta zemlja
lagano popusti. I ono što mi se učinilo
pticama proleće brzo u žbunju.

Vi koji se ne sećate
prelaska s onoga sveta,
kažem vam, opet sam mogao da govorim: sve
što se iz zaborava vrati, vrati se
da pronađe glas:

iz središta mog života pokuljao je
divan izvor, tamnomodre
senke na azurnoj morskoj vodi.

 

[Mister]

Sitni sati

Nenajavljene posjete onih iz proslosti
kucaju na vrata u taktu klatna starog
sata sa svakim otkucajem zovu, zele reci
jos par stvari, nepotrebnih, sa razlogom
zadrzanih iza bisernih zuba.

Sitni sati traju po minuta, svaki, vrijeme
nista manaje vrijedno od ostalih dana,
sitni su zbog gomila sitnih misli
koje kolaju glavama pijanih, umornih,
sjetnih sanjara koji u njima pronalaze
jedini mir i zadovoljstvo.

Sekunde sitnih sati otkucavaju drugacije,
svako po jedno slovo pisu najdivniju poeziju,
odgovore ili samo vode prazne razgovore
koji te drze budnim kad svi ostali spavaju.

Klatno otkucava zoru, dok dan pocinje za obicne
ljude
mi polako tonemo u san,
zagrljeno cekamo da stari sat otkuca samo
jednom
za poziv da opet krenemo u noc.

Bojan Zdrale

 

[Tea]

Ti si kao srna u begu
kao leptir u letu
eto, to si ti

Trazis tvoj korak u snegu
tvoje prste u pesku
samo to trazim



Cuvam pokisle snove
besane, nove
jos ih cuvam

Pustam godine nove
jos cekam ove
sto ne postoje

Zima je
vreme da usne se ljube
zima je dosla kod nas
u zao cas

Sama, crna i bela
u meni su tajne
zgazenih zelja

Uzmi sve, uzmi sad
oziljke tela, rane na dusi
to bih bas htela

Zima je
ponoc je, smeh ili suze
poslednji post
kad zelje se suze

Zima je
vreme da usne se ljube
zima je dosla kod nas
u zao cas

Zima je

Neverne Bebe-Zima

 

[Nina]

Strah – Zoran Marošan

Čega se plašiti,
Lišća koje opada,
Snega koji se topi,
Tragova koji se gube,
Misli kojima smo
Stvorili sebi idole
Plamena koji razbuktava
Život, sagorevajući ga,
Najstrastvenijeg poljupca
Potrošenog praznim rečima,
Pogleda koji nam govore
Da nismo to što jesmo,
Onoga što se nalazi pod kaputom
Sa rašivenim dugmadima?

 

[Mister]

NOCTURNO​

Jasan ton tminom hitro hrli, kojekuda;
Akord noći vibrira životom tjeran.
Krošnja huči vjetrom što ima ga posvuda,
Nebu i svoj zemlji od vajkada vjeran.

Nad prozorom lasta košmarno se glasa,
K’o čovjek kad gužva postelju u noći;
Zemljano joj gnijezdo baladu rasplamsa,
Brzano će lasta u daljine poći.

Iza stakla, nijemo, sjene mrače mrakom –
Fantazme prošlosti, i slike sve vividne;
Sjetan čovjek, u krug, hoda tuđim tragom,
Srcu svjetla traži, i sreće bar prividne.

Na divanu, odveć, počinak če naći –
Krug kada zatvori, i sve stope pređe;
Kakva li će sudba junaka nam snaći,
Sad kad mu je vrijeme sve rijeđe, i rijeđe?

Usud mu je jasan – mora noć da prođe!
Mora zora da dođe, i zrak svjetla strasan!
Uza se, šum novi, jutro svako nosi – i kam glođe;
Suncem okupan, lik mu noći najednom nejasan.






Mladen Đurić

 

[Nina]

Pokraj mora – Edita Vlahov

Kuća na osami uz more
Da li je tužan njen kameni prag?

Nema više sećanja.
Principi su valjanost, samoća i vlažnost.

Gledam u to more
Ostrvo pod oblacima.
Već osećam mirise leta
U kapima prve kiše.

Poljupci sunca
Mirisi polja.
Nežnost lastavica.
Kuća na osami uz more
A ipak sve u meni nekako brže diše.

Vratiću se
Tu je moje mesto.
Treperave čežnje, želje i sećanja.
Ostrva, vaše dete vam se vraća.

 

[Nina]

Gojko Đogo – Trnovo

Čas poezije u spaljenom hramu
Sv. Đorđa u Trnovu, na Lučindan 1993.

Došao dan bezdan,
zinuo mrak na čirak.
Nebeski kapak na zemlju pao,
posrnulo i kleklo
sve što je nebo podupiralo.

Srušen zvonik, raspuklo zvono,
rastopljen bakar i olovo.
Uspravno stoji još samo krst
iznad mladog groba
i dimnjak bez dima
nad domom bez krova.

Stare vrane i crne marame
vitlaju oko glava,
venac zimzelena iznad kućnog praga,
vrata su svaka ikonostas
okovan čitu ama.

Ali niko ne plače, niti se smeje.
U rukama plaminjaju sveće
a na čelu sinja mahovina.
Hleb i so ne mogu da odmrznu
studenu bravu na usnama.

Pastva celiva mač
u ruci anđela
na zidu spaljenog hrama.

A knjiga kaže
da svetom vlada
ruka pravde i zakon ljubavi.

 

[*pustinjakinja]

Čovek bez senke

Sanjam o tome kako ćeš se ti probuditi.
U snovima istinu kriješ,
Ne mogu da je vidim zbog sklopljenih kapaka.
Zgazila te senka jer nisi hteo da je imaš,
Svakog jutra te uspava da je ne bi gledao.

Godinama te prati, ali nikako da shvatiš,
Poslednje što će otići od tebe je ona.
Zaklela se raju da tamo neće sa tobom,
Ali ni tebe neće pustiti zbog nje.

Ona je sve što si prespavao, sve o čemu nisi pisao,
Ono što si prosuo dok si pio život.
I dok ti žmuriš, dan je vidi,
A noć čeka da se probudiš bez nje.

Ana Mutavdžić

 

[*pustinjakinja]

Senka u nama

Ponekad
Ako se drzneš
Da poželiš pobedu
U trci koju niko osim tebe ne trči
Moraš da budeš
Duboko uveren da si sposoban za to

Nedohvatni su oblaci na nebu
Prekratke su ruke
Skok ne podržava želju
Dovoljno snažno
A ti ideš
Ne odustaješ
Kao bezumnik kroz maglu
Svojih magnovenja

I veruješ
Da postoji trag koji pratiš
Obnevideo željom
Koja čeka da je prepoznaš
U svom konačnom obliku

I slutiš
Da postoji korak do beskraja
Nemoguć za sve
Osim za one
Koji ni početak ne prepoznaju
Kao smislenu stvarnost
Kojima je potraga za smislom
Tek još jedna besmislica

I osećaš
Da postoji ona jedna
Konačna stopa
Koja te diže
Na podijum probuđene želje
Budeći volju u tebi
Da ostaneš snažan na vetrometini

I ne sumnjaš
Da postoji put koji te vodi
Do moći kojoj se rugaš
Koji te suočava
Sa strahom koji si
Upravo porazio
Trčeći bez daha
Trčeći svoju trku
Kroz beskrajne predele mašte
Samo da bi usput
Izgovorio molitvu
Dovoljno čujno tvrdim ušima
Da bi zaronio ruke
U nedohvat svoga sna
I osetio kako je moćno
Pobediti samoga sebe

Milan Studen

 

[Nina]

Žeđ

Žeđ me u podne
vodi u mali gaj
u biljnu trlu

Duša tišine sluša
To biser ladne vode
peva u mom grlu!

Koliki li je prešao put
taj gutljaj meda
ta čista krvca
od srca zemlje
do mog srca?

Koliko li je puta bio
u stanju vodene pare
magle i snežnog praha

Koliko li je puta žuborio
u grlu bogataša
u grlu siromaha?

Čas je srž stene
čas behar snega
čas duša zemlje
što nebom luta

O kad bih poživio toliko
da jedan isti gutljaj vode
popijem dva-tri puta!

Dobrica Erić

 

[LastDay]

Jednom nas tu, gde nas ima,
Neće biti.
Mi smo niti
Koje vežu nerođene sa mrtvima.

Nema kraja.
Prislonimo na zrak uva:
Kroz šupljine između nas vetar duva
Što vremena po dva spaja.

Leže ispod mračne sene
Mrtvi, a još nerođene
Sluti vazduh koji kraj nas zasvetluca.

Mi se kobno lelujamo
I slušamo vetar samo
I nit po nit kako puca…

Stevan Raičković(Niti)

 

[Nina]

Putujem

Putujem
i ne spotičem
se više,
klize mi tabani
po drumu,
vetar nosi
poglede tužne.

Putujem
preko planinskog
venca i plačem
za kućom,
u kojoj se
gnezde ptice.

Putujem
i miris kruške
u džepu
zatvori mi kapke,
i počeh da sanjam.

Putujem
i pogledom lutam,
pa ne znam da sam
u vozu ostavila srce
i sad letim bez krila.

Zdravka Pap

 

[gost 443393]

Halid Muslimović mene je učilo vrijeme

Mene je učilo vrijeme
Da patim, praštam i da molim
Mene su učile godine
Da pijem i da volim

A ti, ti si ostala sama
I niko saznati neće,
Šta je bilo među nama
 

 

[Nina]

Gde sam bio

Nisam znao otkud sam
došao ni gde sam
pošao.

Bio sam izgubljen.
često sam
satima sedeo
u nepoznatim ulazima,
bez misli
bez pokreta
dok nije zahtevano da se pomerim.

Ne mislim da sam bio
idiot ili
budala.

Mislim da sam
samo bio
nezainteresovan.

Nisam mario ako ste nameravali
da me ubijete.
ne bih vas sprečio.

Živeo sam za život koji mi
ništa nije
značio.

Nalazio sam mesta za sebe.
male iznajmljene sobe. barove. zatvore.
spavanje i ravnodušnost izgledali su
kao jedine
mogućnosti.

Sve drugo izgledalo je
besmisleno.
jednom sam sedeo čitave noći i gledao
u reku Misisipi.
ne znam zašto.

Reka je proticala i
sećam se samo da je
smrdela.

Uvek mi se činilo da sam
u autobusu koji vozi
preko cele zemlje
putujući
nekud.

Gledajući kroz prljavi
prozor
ni u šta.

Nisam želeo ni sa kim da
razgovaram niti da mi se
obraćaju.

Ljudi su me videli kao
neprilagođeno i
poremećeno
biće.

Jeo sam jako malo, ali sam
bio zapanjujuće
jak.

Jednom, u fabrici,
krupni mladi radnici
pokušavali su da podignu težak
deo mašine sa
poda.

Nisu uspeli.
„ej, Henk, probaj ti!“ smejali su se.

Prišao sam, podigao ga,
spustio,
vratio se
poslu.

Stekao sam njihovo poštovanje
iz nekog razloga
ali ga nisam želeo.

Ponekad bih spustio
roletne u sobi
i po nedelju dana
ostajao u krevetu.

Bio sam na čudnom putovanju
ali je bilo
bez ikakvog smisla.
nisam imao ideje.

Nisam imao plan.
spavao sam.
samo sam spavao
i čekao sam.

Nisam bio usamljen.
nisam osećao samosažaljenje.
samo sam bio zarobljen u
životu u kome
nisam mogao da nađem
smisao.

Tada sam bio
mladi čovek
star hiljadu godina.

A sada sam stari čovek
koji čeka da se rodi
gde sam bio?

Čarls Bukovski