Stihovi za moju dusu

[kalis]

Ана

Од када сам тебе упознао, Ана,
песник кога најчешће читам је Петровић Брана.

Са сетом се сећам оне ноћи након свадбеног весеља,
у Требињу код наших заједничких пријатеља.
Остали смо сами испред смештаја нас двоје, Ана,
спонтано, без икакве намере и плана.

Јеси ли заиста била искрена када си рекла, Ана,
да ниси разумела свештеникове речи са венчања,
или си све знала о Кани Галилејској,
само си хтела мене да слушаш како ти говорим о њој?

Седели смо до јутра, Ана,
била си боса, голих табана.
Загрлио сам ти ноге,
грејао их са два длана
и два плућна крила –
твоја два стопала
мека као свила.
Рекла си ми да причам много, али лепо...!
А ја ти одвратио да бих се у тебе заљубио и на слепо
само глас да сам ти чуо преко телефона
или у пролазу испод неког балкона.

Сећаш ли се, Ана,
како су ми пред зору дрхтале кости
док сам ти читао своје две песме,
за које си констатовала да су обичне глупости?

Сутрадан смо били на Дучићевом гробу, Ана,
у цркви на врху Требиња –
Херцеговачкој Грачаници.
У њој ти говорио о Богородици Тројеручици,
Јовану Дамаскину
и Светом Сави.

Ћутала си све време, само си рекла, Ана:
Како је лепа Мајка са три длана...

Растали смо се потом тихо без речи, Ана,
волевши се читава два дана.

И сада се бар три пута дневно сетим једне Ане
и упорно настављам да читам поезију Петровић Бране.


Ђорђе Јовановић

 

[kalis]

Poslednja si moja sinagoga
moj poslednji Petrovgrad i Rim.
S Tobom, možda, mogu i bez Boga,
a bez Tebe ne mogu ni s njim.

Branislav Crnčević

 

[kalis]

Ти гледаш моје бродоломе,
потонуо бих без твоје душе,
и не дам да ме у теби ломе,
и не дам да ме у теби руше.

~ Брана Црнчевић

 

[kalis]

Mene U Jatima Napuštaju Reči​

Sad više nema tame u koju nisam sišao po svoje zlato.
Nag i siromašan padam u provaliju.
Sve poznato i drago trampih za nepoznato
unapred slaveći svoju pogibiju.

Zidaru je lako: kad mu je teško kuće zida.
Lekaru je lakše: kad je bolestan ljude leči.
Meni je najteže ljubavi moja čista -
mene u jatima napuštaju reči.

Branislav Petrović

 

[LastDay]

 

[Nina]

Ljubav - Marina Adamović

Posle trenutka,
kada je lekar završio priču,
pao je znojav
u krilo mile.

Pred njegovim okom
bila je magla.
Svetlost se prostirala
daleko, visoko.

Ćutao je,
ni dah iz ustiju nije pustio.
Telo je drhtalo zbog
znaka smrti.

Ipak, i tada, u tom trenutku
mirno su plovile njegovim venama
krvava ljubav
vera i
nada.

 

[Mister]

"Srećan"
Povlačim se u svoju samoću
tamo gde su ljudi moga kova
tamo gde se teško živi noću
od tišine i opasnih snova

Digao sam ruke od skandala
od prošlosti i pogrešnih želja
od lepote, izvora svih zala
od ljubavi i od prijatelja

Povlačim se a ostavljam ljude
u njihovoj zabludi od zlata
da me nađu kad i njima bude
zakucala samoća na vrata.

Duško Trifunović

 

[Nina]

Zagrli me

Zagrli me večeras.
Zanemeo. Kao da se grliš poslednji put.
A on ćuti. Samo ćuti. Preglasno
da li je ova duša.

Hladno je, zagrli me
sakrij se od sveta u svom krilu,
samo večeras, idi sutra.

Neću, ne smem da volim,
samo me zagrli i ćuti.

Hladno je. I hladno je
glasan kao grom.
Sve je mutno, samo tvoja ruka
je svetlo. Svetlo i jasno.

NevenkaA

 

[Nina]

ŽUDNJA

…i nek me nema
u osmehu tvome
začaurene strahom
obložene očajem
nek ne budem ni tema
sećanju nijednome…i nek me nema
u uzdahu tvome
izbrazdane sumnjom
zaslepljene sujetom
nek ne budem ni sena
praštanju iskonskome

…i
nek me nema
u jecaju tvome
obnevidele čežnjom
otupele željom
nek ne budem ni pena
talasu izgubljenome

…i nek me nema
u radosti tvojoj
okovane setom
odbačene grehom
nek ne budem ni htenje
traženju prokletome
al^ nek me ima
u čekanju tvome
u zenici tvojoj…
nadanju obojenom slutnjom
utisnutom na licu
tvome
neugaslom žudnjom

Svetlana Djurdjević

 

[Tea]

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne vidjevsi tebe...
Sergej A.Jesenjin

 

[Tea]

Ti si u mojim očima.
Da ovo nije tako, kako bih te mogao vidjeti?
Ti si u mojim mislima.
Da ovo nije tako, kako bih mogao biti ludi ljubavnik?
Postoji jedno čudesno mjesto, iako ne znam gdje je.
Ali, da nije bilo tog mjesta, kako bih mogao biti tamo?
Rumi

 

[Tea]

Naiđu tako dani.
Vetar ti u potiljak diše.
Zdravo, poslednja bajko,
kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše
il' s tobom u nebo lete!
Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!
Zdravo, čudnovati svete!
Mika Antic

 

[Mister]

Gde sam bio​

nisam znao otkud sam
došao ni gde sam
pošao.
bio sam izgubljen.
često sam
satima sedeo
u nepoznatim ulazima,
bez misli
bez pokreta
dok nije zahtevano da se pomerim.

ne mislim da sam bio
idiot ili
budala.
mislim da sam
samo bio
nezainteresovan.

nisam mario ako ste nameravali
da me ubijete.
ne bih vas sprečio.

živeo sam za život koji mi
ništa nije
značio.

nalazio sam mesta za sebe.
male iznajmljene sobe. barove. zatvore.
spavanje i ravnodušnost izgledali su
kao jedine
mogućnosti.
sve drugo izgledalo je
besmisleno.

jednom sam sedeo čitave noći i gledao
u reku Misisipi.
ne znam zašto.
reka je proticala i
sećam se samo da je
smrdela.

uvek mi se činilo da sam
u autobusu koji vozi
preko cele zemlje
putujući
nekud.
gledajući kroz prljavi
prozor
ni u
šta.

nisam želeo ni sa kim da
razgovaram niti da mi se
obraćaju.
ljudi su me videli kao
neprilagođeno i
poremećeno
biće.
jeo sam jako malo, ali sam
bio zapanjujuće
jak.
jednom, u fabrici,
krupni mladi radnici
pokušavali su da podignu težak
deo mašine sa
poda.
nisu uspeli.

„ej, Henk, probaj ti!“ smejali
su se.

prišao sam, podigao ga,
spustio,
vratio se
poslu.

stekao sam njihovo poštovanje
iz nekog razloga
ali ga nisam
želeo.

ponekad bih spustio
roletne u sobi
i po nedelju dana
ostajao u krevetu.

bio sam na čudnom putovanju
ali je bilo
bez ikakvog smisla.
nisam imao ideje.
nisam imao plan.
spavao sam.
samo sam spavao
i čekao sam.

nisam bio usamljen.
nisam osećao samosažaljenje.
samo sam bio zarobljen u
životu u kome
nisam mogao da nađem
smisao.

tada sam bio
mladi čovek
star hiljadu godina.

a sada sam stari čovek
koji čeka da se rodi

gde sam bio?

Čarls Bukovski

 

[Rusalka]

Ima samo jedan trenut, kad se voli
Velikom strašcu što topi sve niske;
Tada se sve ima, jer sve se preboli,
I duše nam budu savršenstvu bliske.

U casu dubokog i jasnog poznanstva
Strasti su nam usred usijanja bela;
Gube se sve sumnje, strasti i nacela:
U ljubavi draga nema dostojanstva.

U ljubavi, draga, ne postoji zida
Što nas ma u cemu i ma kako deli;
Sve je jedna radost, jedan trenut beli;
Nema greha, sumnje, kajanja, ni stida.

U ljubavi, draga, zajedno se pada
I zajedno diže do svetlih visina;
Pod opojnom strašcu plemenitog vina
Sve je podjednako: sreca pored jada,

Siromaštvo isto što najvece blago,
Uspeh što i propast, svirepost-dobrota;
I žrtva se žrtvi daje, moje drago,
A smrt cudno ima svu vrednost života.​

Sima Pandurović
Onoj koja razume​

 

[Nina]

Fridrih Niče: Usamljen

Kreštav roj vrana
u grad leprša preko sivih poljana.
Skoro će sneg – o, blago tom
ko sad još ima zavičaj i dom.

Sad stojiš ukočen i klet
i osvrćeš se – već koliko dugo!
Ah, zašto, ludo,
od zime pobeže u svet?

Svet – kapija što vodi
u pustinje, u nem i leden kraj!
Ko izgubi što si ti, taj hodi
i hodi, nigde ne staje taj.

Proklet da zimskim svetom
lutaš, sada si bled,
nalik na dim, što vazda letom
stremi u hladnijeg neba led.

Leti, o ptico, grakći, sa starim
pustinjskim napevom pesmu slij!
Ludo, srce što ti krvari
pod ledom i pod porugom skrij!

Kreštav roj vrana
u grad leprša preko sivih poljana:
- skoro će sneg, i teško tom
ko nema zavičaj svoj ni dom!

 

[Nina]

Domaćin čovek

Nisam ti ja, brale, čovek za te stvari!
Mislim, švaleracija, i tako to,
Ja sam domaćin čovek.

Današnje žene vole mazne i namirisane
ko one, Bože me prosti,
a ja i neokupan legnem!
doduše, samo kad je sezona
i ne u krevet nego u seno
da ujutru ne gubim vreme.

Nisam ti ja, brale,čovek za te stvari.
Mislim, politika i tako to.
Ja sam rođen da rmbam
od svanuća do kasno u noć
i da u nebo gledam
da mi kiša ne sjebe trud.

Ja sam domaćin čovek
kod mene prazna slama pod stoku ide
nemam kad da je, iznova, mlatim
ko ovi, Bože me prosti.
Nisam ti ja, brale, čovek za te stvari.
da lažem, kradem i tako to.

Ja sam domaćin čovek
prvo državi dam što je njeno
porez, prirez i sve što traži
i nema veze što je sve manja
a ovih, Bože me prosti,
džabolebonja na njenom jaslu
iz dana u dan sve više ima
dok ja za njivu radnike tražim.

Nisam ti ja, brale, čovek za te stvari
seks, droga i rokenrol
Ja sam domaćin čovek .
Novine nemam kad da čitam
a televizor, Bože me prosti
lupa gluposti!!

Da ne kažem ne zna šta priča.
Sve vesti čujem kad padne noć
a ja odem pred zadrugu
i popijem jedno, dva, tri piva
što kaže narod, ladna ko zmiče.

Ja sam ti, brale za pošten život
što bi se reklo, za danas, glup.
Onaj što ne da na svoje
ali i jednako poštuje tuđe.
Nisam od onih, Bože me prosti
što se saviju kako ko dune.

Ja sve što mislim glasno kažem,
domaćin čovek, kažu u selu.
Sad, kad još malo zagudi sever
a ja naseckam kiseo kupus
pa preko njega gruvanu, ljutu
u poverenju, zabole me…

Zoran Hristov

 

[Tea]

Prolazio sam jednom kroz jedan mnogoljudan grad
Prolazio sam jednom kroz jedan mnogoljudan
grad i utiskivao u mozak buduću
upotrebu, prizore njegove, arhitekturu,
običaje, tradicije,
pa ipak, od čitavog tog grada sada se sećam
samo jedne žene koju slučajno sretoh tamo
i koja me zadrža jer me je volela;
danima i noćima bili smo zajedno – sve
drugo sam odavno zaboravio,
kažem, sećam se jedino te žene koja se
strasno držala mene,
ponovo lutamo, volimo se, ponovo se
rastajemo,
ponovo me ona drži za ruku, ne smem da odem,
vidim je tesno uz sebe, usne su joj neme i
treperave.
Volt Vitmen

 

[Nina]

Nenad Vesić –Pismo najdražoj

Princezo draga, Sunce naših dana,
Izatkana si od nežnosti, snova.
Smisao daješ besmislu, iznova.
Misao Ti si, moja, bogomdana.

Ohola, gruba, strepnja tišti mene.
Nesreće strašne prilaze sve bliže.
Anđeli pakla, osećam, nas traže.
Jadikovke, gnjila, rajsko pogane.

Dražesnim smeškom, Ti sve loše brišeš.
Radost je sudba nama podarila.
Anđele mili, na sreću mirišeš.

Životu mome, svrhu Ti si dala.
Obožavam Te, srcem, u kom bitišeš.
Javu mi krasiš, ružo moja bela

 

[Mister]

Lijepo nas je vidjeti zajedno

Sve mi je danas lijepo.
P o s v e ć e n o.
Svijet se blista
K'o san pred očima.

Ja ne hodim,
Ja uz tebe lebdim.
Više pameti
Cvijet od mene ima.

Enes Kišević

 

[Nina]

Poaro – Milan Drašković

On je Herkul Poaro, čovek jajaste glave,
elegantni Belgijanac – brkove ne brije –
svaki zločin pokreće male sive ćelije
privatnog detektiva međunarodne slave.

Prikupljanje dokaza neophodna etapa.
Zagonetni slučaj Stajls i Smrt u oblacima,
Nemi svedok i Mačka među golubovima –
misterije preteške za inspektora Džapa.

Pomoć će tražiti i Arijadna Oliver.
Obratiti pažnju na Slučaj tužnog čempresa,
na Tragediju u tri čina pada Zavesa.

Uoči Svih svetih nečeg zloslutnog prisustvo.
Opasni rekviziti – otrov, nož i revolver,
za Sastanak sa smrću – vreme je za ubistvo!

 

[Tea]

RUKU MI DAJ Daj mi ruku i zaplesat ćemo; ruku mi daj i voljet ćeš me ti. Bit ćemo samo cvijet što miriše, poput cvijeta jednog i, ništa više... Zapjevat ćemo stih isti, korakom istim zaplesat ćeš ti. Bit ćemo tada ko klasje što se njiše, poput klasja jednog i, ništa više... Ruža se ti zoveš, a ja Nada; al' ti ime zaborav briše, jer bit ćemo samo jedan ples na proplanku i, ništa više... GABRIELA MISTRAL

 

[Nina]

Dobra jutarnja misao

U četiri jutrom, leti,
San ljubavni još se sanja.
Miris noćnog svetkovanja
Zorom kroz šumarak leti.

Na ogromnom se Gradilištu,
Gde sunce Hesperida teče,
S rukavima zasukanim
Komešaju drvoseče.

U pustinji biljnoj treba
Oplate da spreme krasne
Gde će raskoš gradska da se
Smeje ispod lažnog neba.

Za radnike – podanike
Jednog vavilonskog kralja –
Venero, pusti ljubavnike
Čija je duša puna slavlja.

O kraljice pastira!
Daj radniku rakiju životvornu,
Nek mu snaga bude mirna
Do kupanja u podnevnom moru.

Artur Rembo

 

[Nina]

Mesečina

Vaša je duša pejzaž kojim sporo
idu često maske šarene bez broja,
svirajuć na lutnji i plešuć i skoro
tužne pod odelom punih čudnih boja.

I slaveći tako sve tiho u molu
pobedničku ljubav i životne bune,
one kao da se predaju svom bolu,
a pesma se sleva sa blistanjem lune,

s čistim zrakom lune prelepe i sive
što čini da ptice spavaju u tršću
i da vodoskoci sred noći ožive
po mramoru hladnom da jecaje pršću.

Pol Verlen

 

[kalis]

Želja - Cevdet Kudret Solok​

Kad bih imao jednu malu, malenu kuću.
Kad bih u njoj imao jedan mali tepih
I kad bi sve to bilo moje.

Sto, mastilo, polica
I na prozorima moje zavjese.
I na polici kad bih imao svoje knjige.

Kad bih imao jednu malu, malenu kuću
I u njoj ženu koja bi me bez para voljela….
I kad bi ta žena bila moja.

Ma gdje i u kom mjestu bilo,
Kad bih malu, malenu kuću našao,
Dovoljan bi bio jedan mali tepih,
Dovoljan, pa čak i suvišan.

Ma gdje, u ma kom gradu bilo,
Bilo bi dovoljno da imam policu i svoje knjige,
Ženu koja me ne voli zbog para,
To bi bilo dosta, čak i suviše.

 

[kalis]

Opomena - Jenny Joseph​

Kad ostarim nosiću haljinu boje purpura
I crveni šešir koji ne ide a i ne stoji mi,
trošiću penziju na piće, letnje rukavice i satenske
cipele.

I pričati kako nemam para ni za hleb.

Kad se umorim sešću na ivičnjak,
sakupljaću reklamne uzorke po radnjama i pritiskati
alarmnu dugmad.
Vući štap uz gelendere
nadoknadjivaću propušteno u trezvenoj mladosti.

Izlaziću na kišu u kućnim papučama
Brati cveće po tudjim baštama
gomilaću pera, olovke i druge tričarije
I početi da pljujem.

A sad još moramo paziti da nam odeća ne pokisne
Plaćati na vreme kiriju i ne psovati na ulici
Pružati dobar primer deci
pozivati prijatelje na večeru i čitati novine.

A možda bi trebalo da se već pomalo pripremam
Da ljudi koji me znaju ne budu iznenadjeni
Kada odjednom ostarim i počnem u purpurno da se odevam.



(maznula mi ideju)