Stihovi za moju dusu

PRIBLIŽAVANJE OLUJE

PogIedaj one oblake, Vera, zašto šutiš

Nisam, zaboga, životinja, aIi evo kiše

Kako je naglo zahIadnjeIo

DaIeko smo od grada



U redu, Vera, nikad neću zaboraviti što si mi

darovala

Mi smo sada jedno i čemu govoriti

Žuti oblaci obično donesu tuču

Sve je već nijemo, zrikavci i žito



Ako ti želiš, možemo i ostati

Bojim se za tebe, za mene je svejedno

Gromovi su opasni u poljima

A mi smo sada najviši (i tako prokleto sami)



Mnogi će ratar večeras kukati nad zrnjem prosutim

iz klasja

Ne bih mogao pristati da toliko ovisim o

mijenama

Ne plači, Vera, to su samo živci

I oni slute oluju



Kažem ti, život je u svemu mnogo jednostavniji

Evo i prvih kapi, sad će početi urnebes

Zakopčaj haljinu, gIe i cvijeće se zatvara

Ne bih sebi oprostio da ti se nešto dogodi



Dakako, ovo će mjesto u mojem sjećanju ostati

sveto

MoIim te brže koračaj i nemoj se osvrtati

Slavko Mihalić
 
Prvo veče

Ona se bila vrlo svukla,
A velika su stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.

U moju je fotelju sela,
Radosno ruke sklopi tu,
Ispod golišavog joj tela
Nožice treptahu na tlu.

Pogledah zračak koji bludi
Iz krošnje leptirasti let -
U njezin smešak i na grudi,
Ko mušica na ružin cvet.

Moj poljubac joj nogu dirne.
I kao kaznu za taj greh
Čuh zvuke bistre i nemirne,
Kristalno lep i surov smeh.

Pod košulju je raširenu
Sakrila noge: Dosta s tim!
Tu prvu smelost dopuštenu
Kaznila smehom veselim!

Drhtuljke jadne, oči njene,
Dodirnuh usnom lagano.
Nežno mi glavu tad okrene:
"Oh! sviđa mi se, sviđa to!

Ali ti moram reći zato..."
Ostatak joj u grudi ja
Sakrih sa poljupcem, i na to
Začuh njen smeh što znači: da...

Ona se bila vrlo svukla,
A velika stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.

Artur Rembo
 
Brod


Tvoj beli trup klizi po vodi. Čini se da te
Reka nosi svojim tokom. Ali u dnu trupa
Ugrađen je motor, i on te pokreće
Mirnim, postojanim damarom...
Mogu da kažem: to je brod.
Mogu da kažem: brod plovi rekom.
Ili: odnesi me odavde. Mogu te smatrati
Za simbol, za metaforu, za treptaj
U mojoj svesti, ili u jeziku. Opisati
Tvoj beli trup, uporediti ga
Sa telom labuda.
A zvuk motora mogu smatrati belim perjem
Što ga čupaju sa tela koje drhti.
Treba li da mi bude drago, da se osetim mirnim
I sigurnim
Jer stojim na nepokretnoj obali.
Tvoje ogoljeno telo je nestalo
Stidno drhtureći u svojoj nagosti.
Zar ne bi trebalo osetiti tugu, nešto mutno
Zbog belog perja
Koje lebdi u vazduhu, i zbog reke
Opustele nenadano.

Vojislav Karanović
 
Dodir - Vojislav Karanović


Prizor traje do ivice mog pogleda
Potom se obrušava. Kiša se
Sliva niz oluk. Barica
Koja se stvara u ulegnuću asfalta
Prevariće nekog odbleskom.
Trava se leluja, i zemlja se ježi.
Rovac se užasnut trgne u svom
Uzanom hodniku.
Vrtoglavica se vije
Na staklenoj stabljici.
Kao prašina je mrak rastresit.
Svetlost me uvek iznenadi.
Vrhovi mojih prstiju su se rascvetali.
Blago zanjihan
Svet iznad mene postoji.
 
Sećaj me se

Sećaj me se kada zora bela
Sunce u svoj dvor začaran vodi;
sećaj me se dokle ispod vela
srebrnoga noć snivajuć hodi;
uzdrhtiš li kad te zadovoljstvo zove
ili senka mami u večernje snove,
čuj iz tamnog granja
glas kako odzvanja:
Sećaj me se.

Sećaj me se kad volja sudbine
zauvek te rastavi od mene,
kad od tuge,godina,daljine
ovo srce očajničko svene.
Za moju se tužnu ljubav ti pomoli.
Šta su prostor ili vreme kad se voli!
Dok je moga srca
večno će da grca:
Sećaj me se.

Sećaj me se kada slomljenoga
srca budem u san večan pao;
sećaj me se kad vrh groba moga
cvet usamljen bude nežno cvao.
Videti me nećeš;ali neumrlim duhom
Ko verna sestra ja ću da te grlim
Čuj u noćnoj tami
Glas ko jecaj sami:
Sećaj me se...

Alfred De Mise
 
Ako ti sada nisi ovde
onda je sve sto vidim privid
i sve sto cujem lahor
i sve sto znam laz.

Ako je ovo
sto svim culima osecam
samo prolazni zanos
onda me cula bezocno varaju
i zasigurno ne znaju sta cine.

A smela bih da se zakunem
da sve vreme stojis predamnom,
sa osmehom lepsim od letnje noci,
zbog cega osecam kako mi srce
postaje vrelo kao sunce
i uzburkano kao more.

Ako ovo nije ljubav,
onda mene i nema,
i nema leta ni sunca
i nema mora ni srece.

Samo se pitanje jedno
belasa u najcrnjoj noci:
Zar ista na svetu postoji
ako ljubavi nema?

Violeta Milicevic
 
INGE BARČ

Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala
u tajanstvenim okolnostima.
Ovo je slovo o Inge Barč,
u svojoj prostoti
namenjeno potomcima.

Ona je bila ridja, ali ne sasvim,
neki sjaj joj je na kosi bujao.
Živela je sa Finkom. Fink je bio režiser.
Iz snobizma se komunizma igrao
(ima takvih i kod nas u Mazovjeckoj).
A Inge? Inge je imala u sebi neku draž nemačku,
onaj akcenat u reči "Mond" (mesec)...
der Mond, im Monde...
A Fink je bio glupak i blondin.

Istorija prosta: upravo sam bio stigao iz
Poljske...
Berlin... Berliiin... dažd...
Gvozdeni Fridrih kao mora srce mi davio ludo...
Dosada i odjednom čudo!
Malo pozorište! Malo srce u podzemlju!
Čuje se pesma: autor, Kurt Tuholski.

Vidim: Inge sedi za klavirom,
peva i svira: Ah kakva mora biti kad ustane!
Ustala je. Grudi je imala male, savršene
i oprostite molim trbuh
tako joj se divno pod haljinom ocrtavao
da počeh vikati bravo i drečati: - Živeo trbuh!
a neki Englez na to progunšdja:
He's gone mad (ovaj je lud).

Prošlo je leto, jesen i zima,
i još proleće i još jedno leto,
i opet jesen puna magle i dima.
(Ja volim jesen eto).
Kad jednog dana čujem ja
državni udar. Coup d'etat.
Državni dar, uzgred, imao je u sebi nečeg
od zvezde vitlejemske
za kojom se vuklo 3 000 000 madjioničara.

I sve je bilo spremno za scenu:
sedim ja sa Ingom u Tirgatenu,
a jesen u Berlinu, u Tirgatenu,
to su, gospodo moja, takve strune...
Sa drveća magla se dimi,
vetar nizak kao bas
i odjednom Inge: Wiffen Sie waf?
(ona je uvek govorila nekako preko zuba.)
Wissen Sie was? Meni je
dosadilo da živim.

Hm...
Pogledah u nju, cigaretu pušim
nisam Vispjanjski, ali ipak u duši
ne mogoh ovu njenu izjavu da primim.
Prekasno: revolver nije veći od ruže;
Pik! I njene oči počeše da kruže
au - dela, po metafizici nemačkoj.
Neki debeljno je sedeo, pivo pio,
nije ni zadrhtao niti se začudio,
jer takvo pik!
To se moglo ubiti najviše kakvo dete.

A zatim je imala još duže trepavice;
leš je mirisao na jesen, na crnu kafu,
na gljive i besmislice.
Barč Inga!
Šteta!
Tvoj talenat je mogao vredeti
mnogo sterlinga.
Inge Barč!!!

Vratih se u hotel.
40 lula za jednu noć soba sva crna od dima...
Ne, to ne može tako;
to je previše prosto: dosadno,
tu treba, da se tako izrazim,
dopisati nekakve komentare
da, šta ja znam, da krvavi zločini režima,
da je osumnjičena zbog semitizma,
da... mrkva u logoru... gnjila...
Biće to sjajan članak od 300 redova.
(U Poljskoj zvani "kobila".)

Recimo da je to bilo jedne jeseni,
na primer, pre jedno tri godine.
No, i ako urednik ne izmeni,
biće ovako:

"Nije izdržala u zagušljivim stegama režima
Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala
u sumnjivim okolnostima..."
A na kraju možda nešto od Rilkea,
o ljubavi,
o samoći koja davi,
a naslov običan: Inge Barč.

Šteta.
Lepa.
Mlada.
Pleća ko somot persijski.

I bilo je u njoj nečeg...
ženskog,
neuhvatljivog,
dalekog,
nečeg što treba hvatati noktima.

Teodor Galjčinski
 
Sve to što čovjek stvori
to još se sagraditi može,
ali oni ruše i ono što
Ti si stvorio, Bože.
Podijelili su i Tebe
da lakše vladaju nama.
O, kad bi mogli i zrak bi sapeli granicama
. Kako je čovjek mali,
kako zarasto u mržnji,
a grana ruža miriše
i ruci koja je skrši.
Kako plakao ne bih,
ta puklo bi srce i svecu kad vidim
da Majke na svijet rađaju sijedu djecu.
Za kakav mir mi je ginut
kad mir oduvijek postoji,
on bi se i sada čuo
da ne zveckate oružjem svojim
Za koju mi zemlju je pasti
kad ja sav pripadam zemlji,
i sve nedužne žrtve sahranjene su i u meni.
Enes Kisevic
 
Badava branim sebi da mislim na tebe,
kad ne mogu tebi zabraniti
da se misliš u mojoj glavi
i to naglas,
pa čujem kako gunđaš
da bi mi, da mi nije tebe,
glava bila prazna,
o srcu da ne govorimo.
Zvocaš, jer sam nezahvalan
što si mi život produžila,
pretiš da ću videti svog đavola,
ako se usudim da umrem dok mi to ne dozvoliš,
čudiš se kako uopšte uspem bilo šta da smislim
u tom mom haosu neprovetrenih misli,
svađaš se kad kažem da treba da odeš,
kažeš da si rešila da budem tvoj,
a ti kad rešiš onda je to tako,
svidelo mi se, ili ne.

Ne živi mi se,
a tebi se baš u mojoj glavi živi
i svaki čas zapitkuješ šta si ti meni,
da li te volim i gde ćemo živeti,
pa mi se ponekad čini da ću od tebe
i tvojih misli u mojoj glavi poludeti,
a ni ti u mojoj nećeš bolje proći
i već vidim kroz pola veka ludog starca
kako od još luđe starice
traži dozvolu da umre,
a ona kaže sad možeš,
ali nakon što odgovoriš
na pitanja: šta sam ja tebi,
da li me voliš
i da li ti je sa mnom život bio lep.

Goran Tadić
 
Bilo Je Nekoć
Bilo je nešto lijepo pa prošlo,
– Il tek je sanja to bila –
Ljepše od zvijezda, ljepše od ruža
I smiješka planinskih vila.

Bile su noći mjesečne, lijepe,
I pune radosti vrele.
Bile su bašče mirisa pune,
I ruže cvale su bijele.

Bilo je smijeha, pogleda dugih,
Što sve no izreći znaju,
Bilo je sreće, uzdaha sjetnih,
I himnâ čarobnom maju.

Bila je duša prepuna sunca
I plamne čežnje, što sine
Katkad ko nebom krijesnica sjajna
Pa onda umre i zgine.

Bilo je nekoć. Mrak je sad svuda
I bol, što pali i peče.
Bila je sanja, bila je priča
U jedno najljepše veče.

Antun Branko Šimić
 
Duša


Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još je uvek sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho, kog jedva čuješ iz daljine,
To još ona zbori u tebi duboko –

U samotne noći, kad žalosno šume
Reke pune zvezda, gore pune sena…
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša je sluti, čuje i razume…

Jovan Dučić
 
Podji

Podji kud bilo
put neba,
put mora,
na lednik
ili siđi u ravnice.

Traži šta bilo
rad
lepotu
ljubav!

Učini to sa dušom
punom snova
i svetlosti
sa dušom
punom dobrote i snage
za praštanje.

Ako se već desi da
padneš
ustani!
iznova kreni
iznova počni,
uporno,
mirno,
kao što to rade deca na
plaži
gradeći od školjki
morskih i šljunka
brodove
koje prva plima zbriše
a deca novu lađu,dvorac
novi
naprave opet već sledećeg jutra.

Pođi,
uprkos svemu!
Samo,
okončaj započeto delo!
Voli
i stvaraj!
Kuj!
Prekuj zemlju,
nebo i more!
Ali okončaj započeto
delo.
I delo tvoje
nek lepotom zrači!


Sesil Šabo
 
Dejan Cukić Mokre ulice

Sanjam kabanice
Da li znaš da moja ljubav nema granice
Ipak nije nužno biti uvek kraj tebe
Jer ja te volim Milice

Da li znaš za razlog zašto noću spavam sam
Možda bolje bude ako pogledaš u dlan
A dlan mi ženo oderan

Ja stojim ovde visok do tavanice
I moja ljubav za te nema granice
Jer ja te volim Milice

Prolazim niz beogradske mokre ulice
U mislima ja nosim tvoje poljupce
I sanjam bez kabanice

Ja stojim ovde visok do tavanice
I moja ljubav za te nema granice
Jer ja te volim Milice
 
Otkad su stale kazaljke
I vrata su zaključana
Moj san je crno bijeli film
Na rubu vječnog vremena

Ni puta više ne vidim
Ko da si magle spustila
Ne hodam više sobama
Koje si ti napustila

I ko da vrijeme ističe
I rijeka sreće protiče
Oporavit se teško je
I nosit bol za oboje

Ti znaš da ja sve opraštam
I kad zbog svega ispaštam
Još možeš sve to spasiti
Da mogu opet ustati

ŽELJKO KRZNARIĆ

 
GAZEL O SMRTI


Kad preselim, kad moj tabut,

svakom, da sam mrtav, zbori,

ne mislite da me tuga

za svijetom ovim mori!



Nek ne cvili za mnom niko,

nek ne kaže:"Šteta, šteta",

jer je šteta bit šejtanov,

pa ić' tamo, gdje se gori!



Na dženazi mojoj nek se

ne tuguje zbog rastanka

jer baš tada dušom mojom

sreća sastanka žubori.



Kad me spuste u grob, niko

nek ne kaže:"Sasvim nesta!"

jer društvima dženetlija

grob-samo paravan tvori!



Kada vidiš da me spuste,

smatraj da me tada dižu.

Zar na nebu sunce, mjesec,

kada zađe manje gori?



Ti sve misliš to je suton,

Ne, svitanje to je pravo,

jer spuštanjem tijela u grob,

radi se o duše zori.



Koje sjeme ne proklija,

kad ga zemlja u se primi?

Pa kako u proživljenje

da mi dušu sumnja mori?



Iz bunara izvadi se

potopljena kofa puna.

Stog ne plače duh Jusufov

dok se tijelo s jamom bori.



Kad zatvoriš jedan otvor,

tad se drugi sam otvara.

Pa nek se zbog moje smrti

ni riječ tuge ne prozbori!



Mevlana Dželaludin Rumi
 
NI BILO NAS NIJE


Moja java i moj san
Sve lepo i sve tužno,
Nestalo u jednom danu,
Ispisano,ispričano
Kao da nas ni bilo nije ..


Svi svetovi,svi vekovi
Bili su na tvome dlanu,a
Nisu mogli živote dati,
Ljubav,čežnju proživeti.
Kao da nas ni bilo nije...

Zatvorena vrata svuda,
U trenutku bez života
Ruke pružam i dozivam
Nikog nema,magla samo
Kao da nas ni bilo nije...

Zvala sam te,dozivala
Ostani bar tren još samo
Da te taknem,da te vidim
Bolom svojim oslobodim
Kao da nas ni bilo nije...


Nisam nikad mogla stvarno
San javom da zamenim
Samo snovi,samo magle
Ime će ti šaputati.

Kao da nas ni bilo nije...
 
Jeftin je ovo svemir

Počinjem da upoznajem sebe. Ne postojim.
Ja sam rastojanje između onog što želim da budem
I onog što su drugi načinili od mene,
Ili polovina tog rastojanja, jer tu i života ima...
Uostalom, to sam ja...
Neka se ugasi svetlost, i vrata nek se zatvore
Neka se samo šum papuča iz hodnika čuje.
Nek ostanemo u sobi sami ja i moj beskrajni mir.

Jeftin je ovo svemir.

Fernando Pesoa
 
Tvoje je lice tako lijepo,
da jedva postoji.
I svaki moj pogled u vječnosti nestaje.
Spavaš li ili bdiješ svejedno je:
pred tobom se ništa ne može zaustaviti
i ostati na zemlji.
U tvojim se očima pokazalo sve,
što su vjekovi skrivali,
i ostalo neizrecivo.
Cijela jedna šuma propada pred tvojim trepavicama,
i brdo tako beznačajno postaje ravnica
iza tvojih usana.
Samo tvoje tijelo ne iščezava
u ovoj seobi gdje nestaje materija.
O, napustimo napokon zemlju,
kad ti ni časa ne odolijeva!
Ti si vodič u vječnost!

Vlado Gotovac
 
Pismo majci

Jesi l živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
Ona čudna svjetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
uvijek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne vidjevši tebe.

Kao nekad, i sada sam nježan,
i srce mi živi samo snom,
da što prije pobjegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.



Vratit ću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cvijeta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me ko prije osam ljeta.

Nemoj budit odsanjane snove,
nek miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osjećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina utjeha si moja,
svjetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

Sergej Jesenjin
 
Bilo Je Nekoć
Bilo je nešto lijepo pa prošlo,
– Il tek je sanja to bila –
Ljepše od zvijezda, ljepše od ruža
I smiješka planinskih vila.

Bile su noći mjesečne, lijepe,
I pune radosti vrele.
Bile su bašče mirisa pune,
I ruže cvale su bijele.

Bilo je smijeha, pogleda dugih,
Što sve no izreći znaju,
Bilo je sreće, uzdaha sjetnih,
I himnâ čarobnom maju.

Bila je duša prepuna sunca
I plamne čežnje, što sine
Katkad ko nebom krijesnica sjajna
Pa onda umre i zgine.

Bilo je nekoć. Mrak je sad svuda
I bol, što pali i peče.
Bila je sanja, bila je priča
U jedno najljepše veče.

Antun Branko Šimić
 
Dođi u takav čas da bude nemoguće odustati.
Da rane na rukama nastale od pokušaja skidanja okova sa njih, tek počnu da se zaceljuju.
Da u mojim očima bude takav mrak, da onaj ko me vidi, pomisli da sam slep.
Da mi se obrazi osuše od suza, a usne nek ispucaju.
Dođi u takav čas da bude nemoguće odustati.
I da pređem preko bezbroj ljubavi da ni za jednu ne marim.
Da nijedna od njih ne ispuni moje rečenice, da nijedna ne veže noć u jutro.
Da mi se nijedan njihov osmeh ne ureže u glavu kao tvoj.
Da mi u glavi ne ostane čak ni najlepše sećanje na njih.
Da nijedna ne ostavi trag u mom sećanju.
Dođi u takav čas da bude nemoguće odustati.
Da niko ne može da pretvori moje tiho jecanje u bučne krike.
Da se moje ruke ne istope čak i da dodirnu nečije telo.
Da se moje usne ne uvijaju dok izgovaraju njihova imena kao kad izgovaram tvoje.
Da sva tela kojima sam pokušao da zamenim, nestaju zajedno sa živim peskom.
Dođi u takav čas kad pomislim da sam zaboravio, da sam odustao, da ne volim.
Da mi svaka čestica u venama bude protiv zemljine teže.
Dođi u takav čas da bude nemoguće odustati.

Orhan Veli
 
Toma Zdravkovic Sanja

Kako dani brzo prolaze, uspomene meni dolaze
U mom srcu uvek ostaće, jedna Sanja, jedno proleće
U kafani sedim do zore, ali čaša mi ne pomaže
U mom srcu uvek ostaće jedna Sanja jedno proleće
(refren)
Sećaš li se Sanja, da li možeš da zaboraviš
Poželiš li Sanja bar po nekad da me zagrliš

Prolazim kroz naše parkove, gledam zaljubljene parove
I osetim opet radost tu, kad je Sanja nekad bila tu
Odlazim pod njene prozore, i poželim da je pozovem
U mom srcu uvek ostaće, jedna Sanja jedno proleće
(refren)
Sećaš li se Sanja, da li možeš da zaboraviš
Poželiš li Sanja bar po nekad da me zagrliš
 
Kao u jesen sova zavija
širom druma u zore snene.
Moja glava se povija,
zlatan žbun mi kose vene.
Ravno stepsko "ku-ku" sporo,
zdravo,jasiko,majko jedina!
Snegom okupan mesec će skoro,
sesti u retke kovrdže sina.
Skoro bez lišća hladno mi biće,
zvuci zvezda uši zapreće.
Bez mene pesme mladići viće
a ni starci me slušati neće.
Nov pesnik doć će iz polja gluva,
odjeknut šuma kroz novi klik će.
Kao u jesen i vetar duva,
kao u jesen šapuće lišće.
SERGEJ JESENJIN
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top