Stihovi za moju dusu

[Emin@]

Vrijeme za ljubav - Doris Dragovic


U ruke uzmi gitaru,
I skitaj po srcu mom
Ljubav je jabuka zrela,
Evo je na licu tvom
Prosipam novce ko' vino
I pjesma opija sve,
Pozuri bice nam fino,
Samo ne ostavljaj me

Ovo je vrijeme za ljubav,
Slatka je ponoc sto zove
Jos sladje usne su tvoje
Kad njezno osvoje moje
Ovo je vrijeme za ljubav,
U tvome oku sam ja,
Sreca je na nasoj strani
Srce to zeli i zna

 

[Emin@]

Vrijeme prastanja - Doris Dragovic


U moj si usao svijet,
Al' kratko traje sve sto dobro je
Bar uzvrati preko volje smijeh
Da ne placem uzalud
I kao stranca dva
Iz drugog vremena,
Probaj jednom sa mnom jos,
Jer sad je vrijeme prastanja

Bice sutra tebi krivo,
Pridji blize tren
Zagrli za kraj da pamtim
Koga gubim a poslje nek' umrem,
Bice sutra tebi krivo,
Al' necu molit ja
Idi pusti mene s' tugom
Sad je vrijeme prastanja
Za nas

Moj se rusi svijet,
Jer kratko traje sve sto dobro je
Kao ljudi rastacemo se,
Jer suzama je uzalud
I kao stranca dva
Iz drugog vrijemena
Probaj jednom sa mnom jos,
Jer sad je vrijeme prastanja

Bice sutra tebi krivo,
Pridji blize tren
Zagrli za kraj da pamtim
Koga gubim a poslje nek' umrem,
Bice sutra tebi krivo,
Al' necu molit ja
Idi pusti mene s' tugom
Sad je vrijeme prastanja
Za nas

 

[Emin@]

Bezdan - Djordje Balasevic


Nema me vise u tvojim molitvama,
Vise me putem ne prate.
A noc mi preti, ponoc i pusta tama,
Kad me se samo dohvate.

Vise me ne volis,
Kad se vracam nisi budna,
Ne goris,
Gasne nasa zvezda cudna,
Lazna srebrna stvar.

Daleko putujem,
Vetar nudi neke rime,
Kupujem,
Pristaju uz tvoje ime,
Dva-tri stiha na dar.

Ne slusam vise sta sapuces dok snivas,
Plasi me koga pominjes.
I sve si dalja, a sve mi bliza bivas,
Kao da opet pocinje...

Ali me ne volis,
To se uvek drugom desi,
Govoris,
Ali vise ne znam gde si,
Da li neko to zna?

Sta sam uradio?
Kakva tuzna humoreska!
Gradio
Ispod gradova od peska
Dubok bezdan bez dna.

 

[Emin@]

Caletova pesma - Djordje Balasevic

Ne pitaj me nikad vise zasto neven ne mirise.
Ne secam se, to je prica duga.
Ne pitaj me tu, pred svima, sta to na dnu case ima.
Ne pitaj me nikad zasto cugam.

Bolje da sesir nemam...
Pod njime djavo drema, sneva i izvoljeva.
Djavo mi je kriv...

Budi me u zlo doba, za njega red ne vazi.
On mora sve da proba.
To djavo vino trazi.

Ne pijem sto uzivam nit' sto mi dobro stoji.
Pijem da njega napojim...

Ne pitaj me, ne znam kas'ti di ce koja zvezda pasti,
Di ce pasti dugme s mog kaputa.
Ne pitaj me sto na kraju svi kerovi za mnom laju.
Ne pitaj me nikad zasto lutam.

Bolje da sesir nemam...
Pod njime djavo drema, sneva i izvoljeva.
Djavo mi je kriv...

Budi me u zlo doba, za njega red ne vazi.
On mora sve da proba.
To djavo mesto trazi.

Ne lutam sto uzivam nit' miris druma volim.
Lutam da njega umorim...

Ne pitaj me da l' je zima dok po rosi s ciganima
Brilijante za kravatu biram.
Ne pitaj me zasto ptice ne slecu na svake zice.
Ne pitaj me nikad zasto sviram.

Bolje da sesir nemam...
Pod njime djavo drema, sneva i izvoljeva.
Djavo mi je kriv...

Budi me u zlo doba, za njega red ne vazi.
On mora sve da proba.
To djavo pesmu trazi.

Ne sviram sto uzivam, nije to pesma prava.
Sviram da njega uspavam...

 

[Emin@]

Marim ja - Djordje Balasevic


Najbolje godine ovog zivota mog, sjajne i rdjave
Samo su kliznule k'o sila dunava pod senkom tvrdjave.
Godine lavova, vina i makova prosle su lagano,
K'o carski porucnik, mlad i uobrazen, sa svojom draganom.

Al' marim ja, to su samo kapi vremena
Prosute k'o saka semena po sirokoj njivi gospodnjoj.
O, marim ja, gde su sada davni nemiri,
Razigrani beli leptiri,
Dani zvezda poklonjeni njoj, zauvek....

Veliki datumi, cekani, cifrani kruzicem crvenim,
Tiho su minuli k'o oblak pamucni nad tornjem crkvenim.
Najbolje godine ovog zivota mog prosle su podmuklo.
Malo sam zastao, lose ih drustvo vec zauvek odvuklo.

Al' marim ja, to su samo kapi vremena
Prosute k'o saka semena po sirokoj njivi gospodnjoj.
O, marim ja, gde su sada davni nemiri,
Razigrani beli leptiri,
Vreme zvezda poklonjeno njoj, zauvek....

Bolje nije moglo...

 

[Emin@]

Nedostaje mi nasa ljubav - Djordje Balasevic


Na jastuku,
Bdim na ponocnoj strazi kao stari posustali ratnik
K'o svaki put,
Od riznice neba jedva zapadne
Mesecev zlatnik
Po oklopom
Drhti kosuta plaha
Vecno gonjena
Tamnim obrisima straha
Koja strepi
I od mirnih obronaka sna.

Nedostaje mi nasa ljubav, mila,
Bez nje se zivot kruni uzalud
Nedostajes mi ti kakva si bila
Nedostajem i ja, onako lud.

Ja znam da vreme ne voli heroje
I da je svaki hram ukaljalo
Al meni, eto, nista sem nas dvoje
Nije valjalo.

Kad potrazim
Put u srediste sebe
Staze bivaju tesnje i tesnje
I skrijem se
U zaklon tvog uha kao mindjuse
Od duple tresnje
Al' uspevam
Da jos jednom odolim da prosapucem
Da te nocas ruski volim
Sta su reci,
Kremen sto se izlize kad-tad.

Nedostaje mi nasa ljubav, mila,
A bez nje ovaj kurjak menja cud
Nedostajes mi ti kakva si bila
Nedostajem i ja, onako lud.

Ja znam da vreme svemu menja boje
I da je silan sjaj pomracilo
Al meni, eto, nista sem nas dvoje
Nije znacilo.

Ponekad jos
U moj filcani sesir spustis osmeh
Ko carobni cekin
I tad sam svoj,
Jer, ma kako me zvali ja sam samo
Tvoj licni harlekin
Ponekad jos
Suza razmaze tintu i k'o domina
Padne zid u lavirintu
Tako prosto
Ponekad jos stignemo do nas.

Nedostaje mi nasa ljubav, mila,
Bez nje uz moje vene puze stud
Nedostajes mi ti kakva si bila
Nedostajem i ja, onako lud.

Ja znam da vreme uvek uzme svoje
I ne znam sto bi nas postedelo
Al meni, eto, nista sem nas dvoje
Nije vredelo.

 

[Fiamma]

od kad te sretoh ja nemam mira
lepota tvoja mene opija
a ti nezelis da vidis to
jer imas ljubavi sto

zbog takvog zivota tvog
moji se snovi ruse
mrzim lepotu tvoju
jer nemas srca jer nemas duse

tebi je lako kada te vole
znam da te mnoge za ljubav mole
al' znaj dobro doci ce dan
kada ces ostati sam

zbog takvog zivota tvog
moji se snovi ruse
mrzim lepotu tvoju
jer nemas srca jer nemas duse

ti nisi nikad zaljubljen bio
ti nisi nikad suzu prolio
ti neznas sta je ljubav ni bol
prazan je zivot moj

 

[Daringo]

Vraca li se okus
Kao poslije bolesti
Strah me kad se sjetim
Kuda me to moglo odvesti
Osmijeh mi se vraca
Neces me prepoznati
Kao na slobodi opet ucim jesti hodati

Otkako te ne volim
Opet nocu kisilo je
Izgubljeni zvuci boje
Ni sa kim in ne dijelim
Otkako te ne volim
Netko mi iz vlaka masa
Prazno mi je ali lakse
Otkako te ne zelim

Pitao sam ljude
Kolko ce to trajati
Moze li se umrijeti
Hocu li se poslije kajati
Gnjavio sam ljude
Pravio sam paniku
Prejako je svjetlo
Samo da se oci na nju naviknu

Otkako te ne volim
Opet nocu kisilo je
Izgubljeni zvuci boje
Ni sa kim in ne dijelim
Otkako te ne volim
Netko mi iz vlaka masa
Prazno mi je ali lakse
Otkako te ne zelim
Otkako te ne volim

 

[emilly1]

 

[Neponovljiva Gracija]

Čežnja za tobom

Darujem se noćas
kroz ustreptale misli zvijezdama
Poljupcima noći prekrivam sve staze
do užarenih visina strasti
Uzavrela krv struji
kroz nabacane riječi
kojima me želiš slomiti
Ne dam se vjetrovima ljutnje
što teku sa usana
I ne marim što me zapljuskuju
kapi ledene kiše sa trepavica
Ne bole me ni tragovi tuđih koraka
što gaze mi po uspomenama
Samo ponekad osjetim
u dubini srca
dah tvojih misli
I iznova se slomim
u čežnji za tobom.

Evica Kraljić

 

[emilly1]

Pesma za tebe - Dragana Konstantinovic

Tebi ne mogu da napišem pesmu. Ne umem.
Ne nalazim te rime, ne nalazim te reči...

Uz misli upućene tebi tonem u neke modre dubine
koje kriju uzdasima prošarane tajne obojene živim
bojama poput onih nemuštih šarenih stvorenja što se
lenjo vuku peščanim okeanskim dnom uživajući u
sopstvenoj lepoti... Neke tople struje raznose uzdrhtale
zajedničke šapate i slivaju se u šuštavim vodopadima
kroz doline titravih algi i šume iskićene snenim
koralima... A do ustalasane površine u nestašnim
skokovima dopiru naša Suncem pozlaćena smejuljenja...

Lutam modrim dubinama naših sećanja ponesena
moćnom zlatastom plimom osećanja i bliskosti... I znam,
moja plima je i tvoja iako sad živimo na dva kraja
okeana.

Ne brinem, uopšte ne brinem što nemirni talasi na
površini rađaju vrtloge ćutanja jer su i ta ćutanja naša,
jer i ti talasi zapljuskuju obe obale. Nije to ni važno. Ta
talasava površina ionako je samo varljiv odraz treptavog
noćnog neba okićenog zvezdama koje ti i ja zajedno
iscrtavamo mislima povezujući zvezdu po zvedu u samo
nama razumljiva sazvežđa. I ta sazvežđa, te čežnjive
misli isprepletane u večnost, uranjaju kroz vrtloge naših
ćutanja u istu modrinu koju smo ti i ja stvorile i od koje
smo obe sazdane...

Šta još da ti kažem? Sve što poželim da ti prenesem
već se nalazi u našim dubinama nevešto maskiranim
ustreptalim zvezdanim odsjajem koji se nazire kroz ples
tog nemirnog, talasavog pokrivača.

Izvini ali tebi stvarno ne mogu da napišem pesmu.
Jednostavno... ne umem...

 

[siemensserbia]

Trebam te...

Hajde nocas dodji i sa mnom zaplesi
moje srce tvoje ce da tesi,
i tebi cu da napisem baladu
stalno milsim na devojku u jednom gradu.

Njene usne su sladje od meda
da ih poljubim daljina mi ne da,
ali me nesto sa njom ipak spaja
to nesto me i od nje razdvaja.

Da je ponovo vidim-to zelim
sa njom ljubav zelim da delim,
zelim da me sudbina sa njom spoji
da je vise ne vidi moje srce se boji.

Voleo bih da si pored mene sada
u tebi lezi moja jedina nada,
ja te sanjam svako vece
tvoji poljupci mene lece.

Ako te rastuze zvuci gitare
i ako ti srecu drugi pocnu da kvare,
nemoj da izgubis veru u sebe
jer ja verujem u tebe.

 

[zobana]

pitam se, pitaš li se i Ti,
Jedini,
što nas je izdvojilo
što nas je spojilo
što nas je gurnulo
jedno drugome
u zagrljaj?

zašto si Ti među svim pogledima,
svoj zadržao na mojemu,
zašto sam Ja među svim naručjima,
poželjela samo tvoje ruke,
zašto se nismo mimoišli,
kao toliki drugi,
zašto smo se sreli?

jesmo li mi odlučivali o svojim sudbinama,
Jedini,
ili je jedino Sudbina
odlučila za nas?

možda nas je spojio Slučaj,
možda nam se osmjehnula Fortuna,
možda nas je,
slučajno,
u sretnom trenutku,
pogledao Kairos?

više se ne pitam

sad znam, Ljubljeni,
i kad se Fortuna namršti
i kad Bog sretnog trenutka zažmiri
i kad se nađemo u uskomešanoj gomili

ja ću čvrsto stisnuti tvoje prste
i
dlan ...

... a Ti nećeš pustiti moju ruku iz svoje...

 

[emilly1]

Пођи

Пођи!
Пођи куд било,
пут неба,
пут мора,
на ледник
или сиђи у равнице!
Тражи шта било,
рад,
лепоту,
љубав!
Но чини то са душом пуном снова
и светлости,
са душом
пуном доброте и снаге
ѕа праштања.

Одени се у храброст
и у наду
и пођи
пркосећи мразу јутра,
подневној јари
и ноћи без звезда.

Путем искрпи – ако трба –
срце,
ко морнар растргнута једра на катарци.
Размрси мисли буром заплетене
попут рибарске мреже
напуштене,
на голом песку.
Ако си већ легао –
устани!
Изнова крени,
изнова отпочни,
упорно,
мирно,
ко што то чине деца на пржини,
градећи од шкољака морских
и шљунака
бродове
које вал потопи ноћу
и дворце
које прва плима збрише,
а она нову лађу,
дворац нови,
тек мало даље
и тек мало више
направе опет већ следећег јутра!

Ако си освојио
врх какав под ледом
крилима новим
која не оману,
крилима дотле још не даним,
а ти без страха
вини се
и стопи
са бесконачним!

Ал' пођи!
Упркос свему,
без обзира куда!

Само, окончај започето дело!
Воли!
И стварај!
Куј!
Периј земљу,
небо или море!
Али окончај започето дело!
И дело твоје
нек лепотом зрачи!
Уткај у њега сав жар срца врели
и поклони му, свесно, живот цели!

 

[xena7]

Po rastanku

Reci mi sad, kada već prošlo sve je:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?
Reci mi sad, kad me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dana koji nekad biše
duše ti samo kad me vidiš seća -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?


Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre;
ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.
Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'o,
katkad surovo, katkada meko,
ostao je trag.
Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.
I kad bi danas prišao meni
i hteo reči davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'o,
bila je laž.


Desanka Maksmović

 

[bela76]

U snovima

U mojim snovima,
mi plešemo na vjetru.
Svake noći dođem,
uzmem te za ruku
i povedem, u čarobnu zemlju,
gdje leptiri lete
po srebrnim tracima mjesečine.
Naša tijela tvore zajedništvo
ispod zvijezda što padaju sa
mjesečinom okupanog neba.
Vidim novu dimenziju sjaja
u tvojim očima poput dragulja.
Svakim dodirom naša strast raste
i ulazi u svijet ljubavi i požude.
Na krevetu od boja gdje dodir
tvoje kože je kao anđeoska kiša
sa nebesa, gdje svaki poljubac je
mekan poput ruže, a svaka riječ
zvoni, poput najfinije melodije,
koju zaljubljena srca mogu odsvirati.
U mojim snovima...

 

[Ell_]

Trazili smo se po tudjim zalutalim osmesima
blesavo razvučenim i praznim...
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sosptvene setve...
Upijali bezvezne reči u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim...
I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena...
San koji uzleće iznad kletve...

Ne, nisi ti iluzija... Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duše.
U svakoj dozi nemira koja bojom telo žesti
oživljavaju dubine što te videše i čuše
kako izranjaš iz svemira
kroz paučinu svesti...

Izgubljeni trenuci slažu se u memljive kule
otežalih eona vremena...
Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi...
I one što su sve videle, i one što su čule
posrću pod teretom bremena...
Hoće li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no što se stopi, ishlapi...?

Ne, nije sve iluzija... Tako nesto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nešto o tebi
što mi zenice boji i ćutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja
nalazim negde u sebi...

 

[DUNJA W]

ŽIVOT JE JEDNOSMERNA CESTA

Pomislim nekad na bivša jutra
Na bivše ljude i bivša mesta,
al put me vodi samo u sutra
život je jednosmerna cesta.

Pamtim detinjstvo. Dom. Svaki kutak.
krov posle kiše crven ko kresta,
ne mogu tamo ni na trenutak
život je jednosmerna cesta.

Sećam se svoje ljubavi rane.
poljupca prvog u senci bresta,
ne mogu nazad u sretne dane
život je jednosmerna cesta.

Svi idu dalje, i ja sa njima
životni pravac moram da pratim,
a toliko divnih časova ima
u koje želim da se vratim.

U svoju prošlost ne mogu stići
sve da proživim godina dvesta,
na drugu stranu uvek ću ići
život je jednosmerna cesta.

(Jadranka Stojaković)

 

[DUNJA W]

Samoca - Trifunovic ...

Povlacim se u svoju samocu
tamo gde su ljudi moga kova
tamo gde se teško živi nocu
od tišine i opasnih snova

Digao sam ruke od skandala
od prošlosti i pogrešnih želja
od lepote izvora svih zala
od ljubavi i od prijatelja

Povlacim se,a ostavljam ljude
u njihovoj zabludi od zlata
da me nadju kad i njima bude
zakucala samoca na vrata ....

 

[DUNJA W]

Grešio sam mnogo


Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam,

i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.

Duško Trifunović

 

[DUNJA W]

BALADA O PROLAZNOSTI

Kad lutali smo svetom
ko raspršeno sjeme,
govorili smo sebi-
to je za neko vreme.

I ne znajući da smo
na izgubljenom brodu,
mi vikali smo: "Kopno!"
dok gledali smo vodu.

Kad ljubili smo kratko
u tuzi kiše noći
govorili smo za se
da ljubav tek će doći.

Postavljali smo stvari,
al opet ne zadugo.
Za sva smo mesta rekli -
odredit ćemo drugo.

Kad rađala se sreća
i čekala je slava,
pomišljali smo opet -
to nije ona prava.

Kad prijatelja nema,
a dani idu sporo,
govorili smo za se
da vraćaju se skoro.

Gdje najviše smo dali
dobivali smo manje,
al mislili smo - to je
tek privremeno stanje.

Kad gubili smo žvot,
govorili smo: "Neka"
i verovali črsto
da pravi tek nas čeka.


Putovali smo dalje
kad davno već smo stigli.
Tek počeli smo nešto,
a drugo već smo bili.

I ostali smo tako
kraj odlazeće vode,
nerazjašnjeni sasvim
i pomalo van mode.

U započetoj priči,
u ljubavi bez traga,
jer svakoj smo se kući
približili do praga.

U privremenom redu
nekorištenih stvari
ni osetili nismo
da sami smo, i stari.

Dok verovali još smo
da samo put se menja,
mi rekli smo si zbogom
govoreći doviđenja.

Arsen Dedic

 

[Ell_]

Ja kad nekog vidim da gubim
zasuzi oko al nikad ne placem
onog kog ljubim do daske ljubim
a znam da se igram s ostrim brijacem.

 

[Disfox]

BARBARA

Sjeti se Barbara
Bez prestanka je kisilo nad Brestom tog dana
A ti si hodala nasmijana
Rascvjetana ocarana pokapana
Pod kisom
Sjeti se Barbara
Bez prestanka je kisilo nad Brestom
A ja sam te sreo u ulici Sijama
Smjeskala si se
A ja, ja sam se isto tako smjeskao
Sjati se Barbara
Ti koju ja nisam poznavao
Ti koja me nisi poznavala
Sjeti se
Sjeti se ipak tog dana
Ne zaboravi
Neki se covjek pod trijemom sklonio
I on te zvao po imenu
Barbara
I ti si potrcala k njemu pod kisom
Pokapana ocarana rascvjetana
I njemu se bacila u narucaj
Sjeti se tog Barbara
I ne ljuti se na mene ako ti kazem ti
Ja kazem ti svima koje volim
Pa i onda ako sam ih vidio samo jedanput
Ja kazem ti svima koji se vole
Pa i onda ako ih ne poznajem
Sjeti se Barbara
Ne zaboravi
Onu pametnu i sretnu kisu
Na tvome sretnom licu
Nad onim sretnim gradom
Onu kisu nad morem
Nad arsenalom
Nad brodom Quessant
O Barbara
Kakve li bljezgarije rat
Sto je od tebe postalo sada
Pod ovom kisom od zeljeza
Od vatre celika krvi
A onaj koji te u svom stiskao zagrljaju
Zaljubljeno
Da li je mrtav nestao ili jos uvijek zivi
O Barbara
Bez prestanka kisi nad Brestom
Kao sto je kisilo onda
Ali to vise nije isto i sve je upropasteno
Ovo je kisa od strasne i neutjesne zalosti
Ovo vise ni oluja nije
Od zeljeza celika krvi
Posve jednostavno oblaci
Koji crkavaju kao stenad
Stenad sto nestaje uzvodno nad Brestom
I odlazi da trune daleko
Daleko veoma daleko od Bresta
Od koga ne ostaje nista

(Jacques Prévert)

 

[Nina]

Ubicu te​

tek dahom sa usana,
dok poljubac tihi traje...

Zgromiću te
zagrljajem srca,
koje zbog tebe ne staje...

Uješću te
mislima rimom opisanim,
dok noć još naša je...

Uzeću te
anđele, đavole,
u srca svoga odaje

 

[REVELIN]

Probuditi stari sjaj
i znati ponovo prijeći prag
odgoditi skori kraj
i biti ponovo tebi drag
i naći siguran stari trag
biti andjeo i biti vrag
da mogu

Uljepšao bih tebi dan
i za se našao bolji put
i suze pustio na tvoj dlan
a tvojom nježnošću ogrnut
i da me zaspe u isti mah
sa tvojih usana zlatni prah
da mogu

Odabrao bih pravi čas
u tvome poljupcu je za me spas
da mogu
vratio bih sebi čast
oborio lošu vlast
al' još ne mogu

Bila bi zauvijek uz mene
jesam li star za promjene
prestar za takvo što
ostaviti polusvijet
ne tražiti više zlo
nesposoban za novi let
da mogu

Odabrao bih pravi čas
u tvome poljupcu je za me spas
da mogu
vratio bih sebi čast
oborio lošu vlast
al' još ne mogu


Arsen Dedić