Stihovi za moju dusu

[xena7]

Sedma pesma

Prošli su aprili.
I mi nismo više
I nećemo biti ono što smo bili.

Sve tiše i tiše
Podnosimo dane,
Ovaj vidik sunca i magle i kiše.

Tu su ruže znane
I promena ista,
Samo naše pesme već su poabane.

Danas nam ne blista
Kao nekad,pređe,
Pobeda i ljubav i budućnost čista.

Došli smo dio međe.
Još jedino java
Seća nas na doba sve bleđe i bleđe.

Svetlost,boja plava
Sad su izraz neba
U kome se tužno i umorno spava.

Nama sad ne treba
Zagrljaj i cveće,
Da ukrasi mladost,sumnju pokoleba.

Nama doći neće
Snovi što se kriju,
zabuna života koju krv pokreće.

K'o haljinu čiju,
Meku i u svili,
Nosili smo prošlost kao sreću sviju.

Prošli su aprili
I suze se liju
Što mi nismo ono što smo nekad bili...

Vladislav Petković Dis

 

[andjeo sa dva lica]

ANTOLOGIJA NEŽNOSTI

ni u jednoj antologiji nežnosti

nije zapisano tvoje ime

nijedna pesma nije mogla
tako nežno
da govori ono što ćuti

(najlepša pesma nikada nije napisana
najveće istine nikada nisu rečene)

i jednoga dana
kada beskonačno ZAŠTO postane
konačno TI

ti-tako mnogo jedna
(moja najlepše nenapisana pesma)

ni u jednoj antologiji nežnosti
neću pomenuti tvoje ime

(najveće istine nikada neće biti rečene
najlepša pesma nikad neće biti napisana)

2.

uvek sam za jednu nežnost bio lepši
od svih tvojih tuga
uvek si za jedno “ne smem” bila nevinija
od svih mojih razloga

moja najsentimentalnija legenda o nežnosti
neodređena dimenzija svih mojih čula
u namerama odjeka
neka najlepša večnost sa hiljadu lica
i jednom prolaznošću

mit o volim

uvek si za jedno “ne smem” bila nevinija
od svih mojih razloga
uvek sam za jednu nežnost bio lepši
od svih tvojih tuga

Mita Golić

 

[arebis777]

"Недостојан си мога чекања
чекања дугог као даљина,
недостојан си имена птице,
јер мали не знају шта је висина."

 

[REVELIN]

Grešio sam mnogo

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.

Duško Trifunović

 

[andjeo sa dva lica]

DVA LISTA

Najdraža moja, jutros sam gledao treptaj svjetlosti
između crvenog i žutog lista.
Gledao sam između i iznad njih,
tražeći prostor u koji bih mogao pobjeći
i zaboraviti Tebe.

Gledao sam njih, crveni list i žuti list;
svaki je pripadao svom drvetu,
a našli su se tako blizu,
okruženi komadićima neba i
bljeskovima svjetlosti.
Kad bi ih pokrenuo vjetar,
zamahnuli bi snažno jedan prema drugom.
Vidio sam jasno – bili su previše blizu
a da ne bi osjetili čežnju.

Najdraža moja, gledao sam ih jutros,
žuti list i crveni list.
Kako je čudna njihova sudbina!
Toliko su snažno željeli taj dodir
da su sustali i divlje mahali nošeni vjetrom.
Širili su svoje nevidljive ruke i tražili zagrljaj.
Zatim bi se umirili i predahnuli.
U tim se trenucima nad njima sažalilo sunce -
bljesnulo bi neobično, a njihovi bi vrhovi nestali,
stapajući se u bijelom plamenu.

Najdraža moja, jutros sam vidio dvije čežnje.
Usprotivilo im se prostranstvo
kojeg nisu mogli prijeći.
Gledao sam crveni list i gledao sam žuti list,
a vidio sam more beskraja izmedju njih
- ne veće od širine mojega palca.
A ipak, to je more koje će ih
zauvijek razdvajati.

A.P. Kezele

 

[xena7]

Njeno ime

Kad sklopim oči - i to jednom biće -
Nestaće svesti gde su moje bile
Ideje,misli;i pokrov od svile,
Poklopac,zemlja telo moje skriće.

Videti neću zoru kada sviće,
Molitvu,suze onih koji cvile,
Ni vlagu,crve što po meni mile,
U oblik idu čas dublje,čas pliće.

Sve mi se čini da pre nego veo,
Na misli,snove i ideje siđe,
U svesti ona javiće se tada.

Bojim se da će lica izraz ceo
Odati lik joj svetu,kad mi priđe,
I ime koje ne rekoh nikada.

V.P.Dis

 

[REVELIN]

Igračka vjetrova

Pati bez suze, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažiti neće gorki san.
Podaj se pjanom vjetru života,
pa nek te vije bilo kud;
pusti ko listak nek te mota
u ludi polet vihor lud.
Leti ko lišće što vir ga vije
za let si, dušo, stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet što nema korijena.

Tin Ujević

 

[arebis777]

Када ми сломиш
срце као грану,
видећеш само
крваву рану,
видећеш тамо
још нешто пише:
"Кад нешто сломиш
нема га више."
(Анонимус)

 

[Nina]

Strasno je voleti te na mestu
tako krhkom
kao sto je Svet..

Mucno je voleti te
u tom kraju Vasione
punom nesavrsenstva.
Gde nas sve lomi i ucutkuje,
gde nas sve vara i rastavlja.

Sophia de Mello Brezner Andersen

 

[andjeo sa dva lica]

SLIKAR I IGRAČICA


Pošto sam već srušio
skrovište u kom je uvek
bila polovina mene, izdužujem
ruku ka platnu gde je već
naslikana igračica večeri.

Savršenstvo njene haljine
uzbuđuje mi prste
i godinama tako,
jedino čudno na njoj
su oči jer ih nema,
njeno lice je avetinjsko
dok trepće sa dva
bela udubljenja koja ne
umem da obojim.

Na mojim leđima su spavale
ulice mnogih gradova
i sobe pokupljene uz put,
razmažene žene i devojčice
neuke maštanju, a boju
koja mi je trebala
nisam umeo da napravim.

Hvatao sam predvečerja u čaše
jesen u bočice mirsa,
svetlost u dlanove i
sve mešao, ali uzalud
oči moje igračice i dalje
su bile bleda praznina.

Obišao sam svet kao carski
čovek, bio ugošćen
više nego što sam zaslužio
bolovao vino starih
berbi i bio blizu tako
blizu…a samo se činilo….

Gorica Margo Maldini

 

[Nina]

Ja nisam ja.
Ja sam taj
sto hoda pored mene, a ne vidim ga;
koga ponekada vidim,
i koga ponekada zaboravim.
Taj sto cuti spokojan, kad govorim,
taj sto oprasta, i blag je kada mrzim,
taj sto sece tamo gde mene nema,
taj sto ce ostati uspravan kad ja umrem.


Juan Ramon Jimenez

 

[DUNJA W]

Ima ih koji umiru, ali smrt ne prepoznaju
i to se ponavlja svakoga dana postajući neprimjetno,
zaboravljeno, izgubljeno.

Ima ih koje je smrt zatekla kako se smiju,
kako se smiju do suza, ali smijeh se skupio
u neodlučnu boru na obali usana
i ostala je samo voda, topla i vlažna.

Ima ih koji umiru samo za sebe, u njima
svi žive, u njima svi traže svoju smrt
i nalaze je u svemu što im pripada.

Ima ih koji umiru samo za druge, u njima umiru svi,
sve u njima umire do njih samih. U kutu svoga tijela
oni dišu i plaču.

Ima ih koji su samo uzdahnuli
poput zvona u kome svaki udarac srca
odjekuje kao udarac groma.

Ima ih koji se opraštaju, ne znajući kamo idu,
ni kome pružaju ruku. Njihova se sudbina ostvaruje
ispisujući magične znakove na krilu ptice.

Ima ih koje je smrt zatekla ljubeći se.
O njima bih mogao govoriti da su riječi prazne
kao koža gusjenice iz koje se rađa prekrasan leptir.

Ima ih koji su umrli grleći se. Zar ima ljepše smrti
od plamena koji svoje oštre zube
odmara na grlu koje jeca?

Ima ih koji su smrt dočekali kao ženu,
kao ljubavnici spremni da vladaju, da budu pobijeđeni,
i ne znaju gdje počinje poraz i gdje pobjeda prestaje.

Ima ih koji su umrli, ali ni to nije bilo dovoljno
i oni su ponavljali svoju smrt
kao dijete koje ponavlja stihove.

Ima nespretnih, zbunjenih, uplašenih i uznemirenih.
O njima vjetar pjeva dok valja svoje teško tijelo
u sporom koritu mora.

Ima i onih koji su umirući psovali život
riječima u kojima bijaše gorčine
poput trnja što jeca iza svake ruže.

I konačno, ima ih koji su umrli odjednom,
bačeni poput kamena visoko u nebo.
Ni smrt ih nije zaustavila
u letu koji još traje.

Zvonimir Golob

 

[Neponovljiva Gracija]

RIJEKA I MORE

On je rijeka a ja sam more.
Njegov je nemir naglost voda
koje raspasuju travu. Ja ih slušam
kako huče u tijesnom koritu
probijajuć se kroz duboki kanjon
snagom od koje sustaje moja blagost.

Ja sam nestrpljivo more. On je rijeka.
Njegove lađe nisu moje lađe.
Njegove ptice nisu moje ptice.
Ali njegovim lađama ja sam sidrište
gdje je dopušteno sjesti uz vatru
i smiješiti se jednoj priči.
Zbog koje se zaboravlja smionost.
Njegovim pticama ja sam klisura
koja ih sakriva u svoje stijene
misleći da ih otimlje oceanu.

On je prispjela rijeka. Ja sam more.
Moje obale postaju njegove obale.
Moje oluje postaju njegovo uzglavlje.
Moja beskrajnost postaje njegov mir.

Vesna Parun

 

[arebis777]

Не пали ватру тамо
где већ је једном горело,
не враћај старе дане,
не дирај бивше ране
да не би опет исто болело...
(Анонимус)

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Gdi ovo ima ?!
'ocu ja tamooo...buuu...

 

[Nina]

Ovo nije ispovest.
ovo je gore nego molitva.

hiljadu puta od jutros
kao nekad te volim.
hiljadu puta od jutros
ponovo ti se vracam.

hiljadu puta od jutros
ja se ponovo plasim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat
ko zna kakvim ljudima.

da li sam jos uvek ona mera
po kojoj znas ko te boli?
po kojoj znas koliko su pred tobom
svi drugi bili goli?

ona mera po kojoj znas ko te otima,
a ko placa?

da li sam jos uvek
medju svim tvojim zivotima
onaj komadic najcistijeg oblaka u grudima,
i najkrvavijeg saca?

 

[Livingstone]

SUMATRA

Sad smo bezbrizni, laki i nezni.
Pomislimo: kako su tihi snezni
vrhovi Urala.

Rastuzi li nas kakav bledi lik,
sto ga izgubismo jedno vece,
znamo, da, negde, neki potocic,
mesto njega, rumeno tece.

Po jedna ljubav, jutro, u tudjini,
dusu nam uvija, sve tesnje,
beskrajnim mirom plavih mora;
iz kojih crvene zrna korala,
kao iz zavicaja tresnje.

Probudimo se nocu i smesimo drago
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.
M. Crnjanski
(1893-1977)

 

[n.n]

 

[arebis777]

Само ко воли
зна како боли
и како је тешко
љубав наћи
и само ко пати,
може да схвати
шта у животу
љубав значи!
(Анонимус)

 

[Nina]

Ako jednom stavis na gramofon moje srce,
Cuces ono sto sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zamlji,
Da li je tamo vec i mozak covecanstva?"
Javno iznosim recenice kojima sam te osvojio,
Govoreci o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajuci u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve sto sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla zicom do tvojih usta
I telefonska mreza se pretvarala u krvotok,
Kao sto se bolest pismom prenosi iz drzave u drzavu,
Kao sto stotine koza ubijenih zivotinja cine tvoju bundu,
Kao sto je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto vece od mene.
Ja, sin zenin, kceri covekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
Izletece iz nje kamenje vece od nase planete,
Oko bivse zemlje ostace kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porusenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni. "
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hocu da ispastam, hocu da pokazem sta mogu da ucinim za tebe.
Neka mi na ledja natovare betonsku kuglu,
Hocu da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kucu!
Neka postari odbiju da ti uruce moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobracaja i telefona.
Sve sto je receno o buducnosti,
Da je receno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono sto je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono sto se govori tudjim zenama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluca pod slemom i pod punom ratnom spremom,
Jer nista ne zasluzuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato sto me volis ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naziveo!
Dizem primitivnu buku kao sto sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muskarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruci u tebe,
Neka nice drvece koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridrzava svojih oblika i granica,
Neka tresnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoce,
Neka se slonovi uvuku u misje rupe!
Neka moju dusu grubo istovare na prvom djubristu,
Neka najjaci glasovi sruse sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kise,
Neka sve ostane cisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te vise voli!
M.Bećković

 

[arebis777]

" Ових сам дана стално пијан.
Не знам ни да се опало лишће
гомила иза мог прозора,
ни да ветар протреса
и кида сенке цвећа.
Тек што устадох,
још припит од пролећа,
када ми витка гошћа
само дахну у уво:
"Јеси ли данас трезан?"
И од нежности њене,
ето,опет сам пијан."

 

[Livingstone]

Život je sve nešto ispočetka,
juče i prekjuče, sutra ne vrede,
nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,dve iste srede.

 

[Nina]

Ja necu imati s kim
ostati mlad ako svi ostarite...
I ta ce mi mladost
tesko pasti...

A bice ipak
da ste vi u pravu...
Jer sam sam na ovoj obali
koju ste napustili i predali bezvoljno...

 

[DUNJA W]

Pisi mi na zelenu adresu ljeta.
Poljupci koje mi saljes neka bude posljednje vecernje novosti.
Glava mi je puna nekih divnih soneta,
a nema nikog ni da mi oprosti i ne oprosti.
Jutros su opet pisali nesto povodom moje
najnovije zbirke.
O uticajima ponovo izmislili su citave price.
Najveci uticaj na mene izvrsila je
jedna apsolventkinja germanistike,
ali to su precutali, jer, zaboga, koga se to tice.
Koga se tice to sto si ti za mene i Honolulu i
Madagaskar i Meksiko,
Istorija koju, klecajuci, obidjoh uzduz i popreko.

Tvoje ime nije uslo ni u jedan leksikon.

Nema te ni u jednoj enciklopediji,
ni u jednom "Ko je ko"

Ali za mene ti si sve, kao vojniku prvi dan mira,
krevet i suze i cvijece u vazi.

Tvoje oci su mi jedina lektira
u ovom danu koji prolazi i odlazi.

Izet Kiko Sarajlic

 

[REVELIN]

Putnik

Bože mili, kud sam zašo!
Noć me stigla u tuđini,
Ne znam puta, ne znam staze,
Svuda goli kamen gaze,
Trudne noge po pustinji!

Još noćišta nisam našo!
Sjever brije s snježnog brijega,
A tuđincu, siromahu
Još je veći mrak u mraku,
Još je tvrđa zemlja tvrda!

Naokolo magla pada,
Zastrta je mjesečina,
Ne vidi se zvijezdam traga;
Majko mila, majko draga,
Da ti vidiš svoga sina!

Da ti vidiš njega sada
Okružena bijedom svega,
Ti bi gorko zaplakala,
Ruka bi ti zadrhtala
Od žalosti - grleć njega!

Zašto tebe nijesam slušo,
Kad si meni govorila:
"Ne idi sinko od matere,
Koja mekan krevet stere
Tebi usrjed svoga krila!

Ne idi, sinko, draga dušo,
Ne idi od krova očinoga,
Tuđa zemlja ima svoje,
Ne spoznaje jade tvoje,
Tuđa ljubav ljubi svoga!" -

Govoreći sobom tako,
K kolibici jednoj klima,
Koju spazi iznenada,
Umoreni putnik sada,
I zakuca na vratima.

Otvarajuć sve polako,
Pitajuć se: tko će biti?
Glavu pruži jedna stara.
"Daj u ime Božjeg dara,
Bako, meni prenoćiti!"

Ne znam gdje sam - kud sam zašo,
Noć me 'e stigla u tuđini,
Ne znam puta, ne znam staze,
Svuda goli kamen gaze,
Trudne noge po pustinji!

Drugi konak gdje bih našo!
Sjever brije s snježnog brda,
A tuđincu, siromahu
Još je veći mrak u mraku,
Još je tvrđa zemlja tvrda.

Naokolo magla pada
Zastrta je mjesečina,
Ne vidi se zvijezdam traga,
Majko mila, majko draga,
Primi pod krov tuđeg sina!"

""Primila bih tebe rada;
Ali vidiš da spavaju
Ovdje sinka tri i ćerce,
Koji cijelo majke srce
I svu kuću ispunjaju!""

"Nij' daleko već do dana,
Već pozdravlja pijevac vile,
Dok zagrije danak Božji,
Malo vatre bar naloži,
Da otopim smrzle žile!"

""Vatra mi je zapretana,
Drvah ne imam skoro ništa,
Ovo malo, što je unutra,
Treba mojoj djeci sutra
Kad se skupe kod ognjišta!""

"Za tuđinca ništa nemaš,
Tuđa majko, kad te moli,
Tuđe dijete tvoje nije!" -
S tim mu grozne suze dvije
Niza lice kapnu doli.

"Gdje su ruke tvoje majke
Sad da skupe suze sina?
Gdje koljeno, da počine,
Da si teško breme skine?
Gdje je tvoja domovina?!"

Ko da su mu zmije ljute
S ovim riječ'ma srce stisle,
Ukočeni putnik stoji,
Leden znoj mu čelo znoji
I otimlje mozgu misle.

Ali oči uzdignute
K strani glede - ah onamo!
Gdje od drage domovine
Svako jutro sunce sine,
Tam' ga želja nosi - tamo!

"Tebi opet duša diše,
Tebi srce opet bije;
Domovino, majko srjeće!
K tebi opet sin se kreće,
Od radosti suze lije!

Primi opet svoje dijete,
Dovijeka će tvoje biti,
Ljubit tebe svako doba,
U tvom polju daj mu groba,
S tvojim cvijećem grob mu kiti!

Petar Preradović