Stihovi za moju dusu

[...indigo child...]

У теби се умивам

У теби се умивам као у потоку, капљеш ми у недра,
кошуљу ми квасиш, из ока ми испираш љути прах с пута.
Лудило сна ми бистриш, из сита шљунка злато
пробираш. Косу ми обливаш, чело хладиш од опеклине
сунцем, млечику Месеца блажиш у пехару дланова ми,
питка. Бритког си укуса, на зубу ми зујиш као сребро.
Ти си зора. Ти си резултат моје синоћне смрти.
Када сам се сплетен у амове тутњеће запреге Откровења
рàскидāн претворио у сув прах крви, у дехидрисани
пепео урне, сведен на непостојање, ти си
ме подигла и саставила и ти ме мијеш као бегунца
из логора сабирног, спасеног, ти си смисао
моје халуцинацуије, ти си резултат моје синоћне смрти.

Лаза Лазић

 

[Nina]

„Narandža na stolu
Tvoja haljina na podu
A ti u mojoj postelji
Blagi poklon trenutka
Svežina noći
Toplota moga života.“

Žak Prever, „Staro vino“

 

[Tea]

Skrenem katkad slučajno il' ne
U onaj sokak kojim svadbe prolaze
Do tog ugla brojim korake
A od tog ugla dalje brojim poraze

Obično s jeseni, kad je oblačno
Odbjegla sjenka mi se vrati konačno
Uzalud mijenjam adrese
Sam crni vrag mi je donese tu
I vješto smislim nešto utješno

U tom sam dobar, kažu
To najbolje znam
Trudim se, ne uvijek uspješno
Tragove svoje da sam sebi zavaram

Obično noću, kad je vjetrovito
Samoća napusti svoje korito
Ta mutna rijeka poplavi
Poljane sjećanja u glavi svud

I naprosto se tuga desi
Jer naprosto si tu gdje jesi
I naprosto je trista čuda
Predrasuda, sad između nas

Kad ljubav umre, jedan žali
Kad ljubav umre, jednom fali
I, bome, nije lako, kad naiđe sokakom
Kojim svadbe prolaze

Ponekad još osjetim tvoj dah
K'o ono nekad, kad se okreneš u snu
Kao lahor, dirne me na mah
Kad smo i čaša i ja prilično pri dnu

Obično uvijek, i sličnim danima
Prošlost se navali kao planina
Na tom ću vrhu da sazrem
Jer samo s njega nekad nazrem nas

I naprosto se tuga desi
Jer naprosto si tu gdje jesi
I naprosto je trista čuda
Predrasuda, sad između nas
Kad ljubav umre, jedan žali
Kad ljubav umre, jednom fali
I, bome, nije lako, kad naiđe sokakom
Kojim svadbe prolaze
Ej
Naprosto se tuga desi
Jer naprosto si tu gdje jesi
I naprosto je trista čuda
Predrasuda, sad između nas
Kad ljubav umre, jedan žali
Kad ljubav umre jednom fali
I, bome, nije lako, kad naiđe sokakom
Kojim svadbe prolaze
Ej
Naprosto se tuga desi
Jer naprosto si tu gdje jesi
I naprosto je trista čuda
Predrasuda, sad između nas
Kad ljubav umre, jedan žali
Kad ljubav umre, jednom fali
I, bome, nije lako, kad naiđe sokakom
Kojim svadbe prolaze

 

[Nina]

Prvi pogled kroz prozor u zoru
Ponovo pronađena stara knjiga
Oduševljena lica
Sneg, promene godišnjih doba
Novine
Pas
Dijalektika
Tuširati se, plivati
Stara muzika
Udobne cipele
Shvatati
Nova muzika
Pisati, saditi
Putovati
Pevati
Biti ljubazan

„Zadovoljstva“, Bertolt Breht

 

[Mister]

Moja Pisma ne Stižu Nikome

Često pišem.
Gomile riječi na bijelom papiru
upućene nekome ko ih nikad
neće pročitati.

Silne misli, ideje, osjećanja
zauvijek ovjerena osušenim tragom
suze leže na posljednjoj polici
i čekaju.

Bezbrojne priče o ljubavi, sreći
bolu i smijehu nikad neće
izmamiti suzu onoj kojoj
su napisane.

Nemam hrabrosti zalijepiti marku
i razdvojiti se od njih ubacivši
ih u poštansko sanduče.

Većina ih tako i dalje mirno čeka da
ispriča nekom kako sam plakao
kad sam bio sretan,
i kako sam se smijao u trenucima
kad mi se duša raspadala od bola.

Da kažu zašto sam noćima
budan sanjao zvono na vratima
iza kojih sam jasno vidio nasmijano
lice, iako nije bilo ničega.

Možda i ne treba da se zovu pisma
jer ipak neće stići nikome,
no ja ću pisati i dalje i bacati ih
u vatru u nadi da će ih dim
nošen vjetrom odnijeti na adresu
onoj kojoj su napisana.

Bojan Ždrale

 

[Nina]

„Tišina“, Leonard Koen

Ti mi kažeš da je tišina bliža miru nego pesme,
ali kada bih ti poklonio tišinu, ti bi rekla:
Pih, ovo nije tišina, ovo je samo još jedna pesma.
I vratila bi mi je.

 

[Tea]

Благо теби, ако на свијету
Нађеш срце, у ком вјера сјаји,
У коме се чиста љубав таји
Као мирис у росном цвијету.

Љепшег дара од тог дара нема –
У тој срећи тек би срећа била;
Чисто срце небеска су крила,
Што их Господ с благословом спрема.

Благо теби, ако вјерно бије
На твом срцу једно срце друго:
Скрсти руке и моли се дуго
Оној Мисли, што над тобом бдије!

Aleksa Santic

 

[Nina]

Napiši pisamce – Stoja Nikčević

…i dođu dugi dani sivila
kada u grlu ždrali kriče
skazaljke spiraju pozlatu
i boje rumene, sa davne priče
iz nekih vremena što su bila.

A sad nadiru guste tmine
blede u njima draga lica
zato ti ne pišem
pa mi oprosti
pesmu od zvuka ledenica
i nemoć ruke
iz daljine.

Vreme je sklisko, šibaju kiše
pesme liče na dane,
ni ptice da svrati
sve podmuklije i tiše
osama runi svetlost
pa te ne mogu obasjati.

Ako ti neko odbeglo sećanje
kapne u srce – ružine lati
napiši pisamce,

Ružo
razlistaj vreme
kad smo se mogli nasmejati
i kad smo mogli ljubav dati
ooo, da bi se mogli nasmejati.

 

[Nina]

Samo san je stvarnost
Ne postoji ni juče, ni danas, ni sutra...
Ostaje samo nada i očekivanje.

Događaji su u mašti, a misli su snovi o snovima.
Istorija je niz halucinacija, čovečanstvo živi u halucinacijama,
i gine s lažom na usnama.

Kad umrem, voleo bih da moje ime ne pripada ulici ili zvezdi,
nego jedna lepa, velika, mirisna ruža.
Meri treba da plače za mnom, ali samo one lepe
i da se skupe esencije izlivaju u gorenju ljubavi nad lomačem tela.

Da moja smrt, koja ne dolazi ni prerano ni prekasno, bude motiv za dublje,
svečana muzika pročišćavajuće energije.
Jer patnja je morala zaslužiti večnu lepotu.

I sve ove reči jednom nasumično bačene u vetar, da se vrate drugi put,
sa dubljim postojanijim zvukom i čistijim značenjem,
da se saznanje o proleću dogodi.

Tin Ujević

 

[Nina]

Moj otac ne zna da je umro – Milanka Blagojević

Moj otac ne zna da je umro
pije prvu jutarnju kafu
okrenut leđima
čeka me u bašti kafića
na uglu
Nikad se ne okreće
ali znam da je on
krenuo je tamo
u večnost da sluša more

Zaustavio se začas
svako jutro se predomišlja
miris kafe ga mami
to je miris ovog sveta
samo poznati mirisi nas drže budnima
ako ih nema
umiremo
odlazimo

Moj otac pije kafu
prvu jutarnju
vidim ga s leđa
ako mu priđem
od straha beži
mrtvi se boje
jer sa živima nikad načisto
nema nevinih među njima
najbolje je večno okrenuti leđa
na miru piti prvu jutarnju kafu
udisati mirise
samo oni poznati nas drže budnima

Moj otac ne zna da je mrtav
dok pije prvu jutarnju kafu
i čeka me
u bašti kafića
onog na uglu
vidim ga s leđa
Sa živima
nikad načisto
najbolje je tako
okrenutih leđa
udisati mirise
te poznate mirise
koji nas drže budnima

 

[kalis]

I život ima pauzu za kafu - LastDay

Škripi pokretna traka kraj koje godinama stojim.

I život ima pauzu za kafu .
Ali se sa pauze ne vraća.
I čekam smenu , a smene nema.
I pišti pokretna traka kraj koje ne brojim vreme.
Sortiram svoje delove i delove onog života
Koji se sa pauze ne vraća.
I pakujem u kutije neke masne nade i očekivanja,
Lepim ih ijh svojom odranom kožom,
Zapečaćujem odabranim rečima
I gledam kako odlaze niz traku
Na deponiju gde će ih spaliti.

Dajem svoju utrobu za nekoliko meseci življenja.
Dajem svoje jadno postojanje za pogled iz drugih uglova.
Dajem svoje udove za hod kroz osunčane predele
I dajem,, ali nikome nisu potrebni.

I život ima pauzu za kafu.
A ja?



https://forum.krstarica.com/threads/i-zivot-ima-pauzu-za-kafu.995026/

 

[Nina]

Tin Ujević ― „Igračka vetrova“

Patite bez suza, živite bez psovanja,
i budi mirno nesrećna.
Suze su sujetne, a jadikovke
neće olakšati gorki san.

Predaj se pijanom vetru života,
pa neka te odvede bilo gde,
neka te kotrlja kao list
u pomamnom naletu vihor lud.

Leti kao lišće koje vetar raznosi
stvorena si za let, dušo.
Nije za državu, nije za mir
cvet koji nema korena.

 

[Tea]

Osvijetli noc tim osmijehom koji pamti
u neke bolje godine svijet da vrati
godinama, na srcu mom je paucina
sjeti me, kako lijepo govori tisina

Vec dugo ja se ljudima ne veselim
u drugima, sve cega nema, tvoje zelim
vec dugo nisam probao tresnje zrele
nije to strast, nama su se duse zavoljele



Ref.
Ako jednom se sretnemo
ako bude to slucajno
neka nema gorcine
svi smo djeca zivota i sudbine

Smij se, kao da praznik je
smij se, makar iz navike
jer, sve tvoje jos tu je
samo ceka da ljubav
i u nas povjeruje

Vec dugo ja se ljudima ne veselim
u drugima, sve cega nema, tvoje zelim
vec dugo nisam probao tresnje zrele
nije to strast, nama su se duse zavoljele

 

[Nina]

Gabrijela Mistral – Videti ga ponovo

Zar se stvarno neće ponoviti, nikada? Ni u noćima
ispunjenim treptajima zvezda, ili u čistom svetlu
devičanskih jutara, ili u žrtvovanim popodnevima?

Nikad, na kraju ograđenih staza
koje se graniče sa poljem, ili pored bilo koje
fontane obasjane mesečinom?

Nikad, ispod zamršenog granja šume gde,
zazivajući njegovo ime, dočekivah noći?
Niti u pećini koja uzvraća jecaje moje?

O, ne! Samo da mi ga je videti ponovo, bilo gde -
u malom deliću neba ili u uzavrelom viru,
ispod spokojnog meseca ili u pobesnelom užasu!

I, zajedno sa njim, biti sva proleća
i sve zime, isprepleteni u jednom bolnom čvoru
oko njegovog krvlju umrljanog vrata!

 

[medozarr]

Pod izgovorom ljubavi
Počeh o tebi da pišem
Ali ne zbog svojih rima
Već želim da te krunišem
Ljubav služi ko izgovor
Pišu je poezija i ep
A ja u stvari volim
Kad vežeš kosu u rep
Volim ti oči dok gledaš
I kapke kako spajaš
Volim kad bez da se trudiš
Moj univerzum osvajaš
Volim ta krila od laste
Tu iznad oka na čelu
I još par nekih detalja
Što čine tebe celu
Priznajem ljubav je izgovor
Al nemoj da me odaš
Ja samo volim tvoj osmeh
I volim kako hodaš
Volim tvoj glas da čujem
Sa njim me svaki put preneš
I volim da uhvatim ti pogled
Kada ti svoj kasno skreneš
I dok tu nisi ja volim
I kad te nema ti traješ
Prosto tek tada shvatam
Koliko zaista nedostaješ
I nemoj da se ljutiš
Ti si moj mornarski čvor
Zato ti sve ovo pišem
A ljubav? Ma to je izgovor
Savo Cvijetinovic

 

[Nina]

ZA VAŽNE

Tražim pomilovanje
za one koji imaju pozivnice
za svaku povorku i panoramu,
za čoveka
koga i u vozu, i na gozbi, i u hramu,
i u raju,
numerisano mesto čeka,
za one koji još za veka
grobnicu gde će leći znaju;
za ljude koje na svakoj vodi
čekaju brodi
i kotva u svakom brodolomu,
kojima su svi znani i neznani
anđeli milosrđa osigurani.

Jer biće za njih razočarenje
kada usred velikog mraka
gde sve se izmeša
ne mognu napipati nijedno dugme,
nijedno zvonce,
kojima se u pomoć zove,
kad ne mognu naći nijednog broda
ni da se vrate,
do tvoje palate,
ni da produže do obećanog
nebeskog svoda.

Desanka Maksimović

 

[Nina]

Hilda Domin - Jednorog

Radost
ta najsmernija zverka
taj blagi jednorog
tako tiha
ne čuje se
kad dolazi, kad odlazi
kućna moja životinja
radost
kad je žedna
oliže suze
sa snova.

 

[Nina]

LJUBAV BELUTKA, Vasko Popa

Zagledao se u lepu
U oblu plavooku
U lakomislenu beskrajnost
U beonjaču se njenu
Sav prometnuo
Jedino ga ona razume

Zagrljaj njen jedini ima
Oblik njegove želje
Mutave i bezdane
Senke je njene sve
U sebi zarobio

Slepo je zaljubljen
I nikakve druge lepote
Osim one koju voli
i koja će mu doći glave
Ne vidi

 

[Tea]

Bez sagovornika
Razgovaram bez sagovornika
kao da razgovaram s duhom,
ne vidim mu razgovetno lika,
čujem ga više srcem nego sluhom.
Nema čudjenja, nema nesporazuma,
razgovaramo kao vekovni znanci,
otvaram širom vrata uma,
reči iz podsvesti idu pravce.
Govori mi što nikada inače
neće mi reći ako se sretnemo.
Znam šta mu i polureči… znače.
Razgovaramo sad naglas, sada nemo.
Pričini mi se da razgovor teče
u dalekom predelu, visokoj travi,
nekad u svanuće, nekada uveče -
sve je nestvarno, a kao na javi.
To biva kada se u meni nagomila
mnogo prećutnog, u samoći.
Razgovaramo kao što razgovaraju oči,
kao što razgovaraju dva bila.
(Desanka Maksimović)

 

[Nina]

RAT KOJI ĆE DOĆI

Nije prvi rat. Pre njega
Bilo je još ratova.
Kad je poslednji od njih prestao,
Bilo je pobednika i pobeđenih.
Kod pobeđenih je prosti narod
Gladovao. Kod pobednika
Gladovao je prosti narod takođe.

Bertolt Breht

 

[Nina]

Ne znam koliko duša imam.
Menjam se svakog trena.
Stalno me progone.

Nikad sebe nisam našao
niti sebi poverovao.
Dušu imam samo.

Ko dušu ima, mira nema.
Ko vidi, samo je ono što vidi.
Ko oseća, nije ono što je.

Držim se onoga što jesam i što vidim,
oni me vraćaju a ne ja sâm.
Svaki moj san i moja želja
je ona koja se rađa a moja nije.

Ja sam slika sebe samog.
Na sopstvenom putu služim,
različitom, nestalnom, usamljenom.

Ne znam osetiti gde sam.
Zbog toga, lud čitaću
svoje biće, kao stranice.

Ono što sledi, predviđeno nije
što je prošlo, zaboravljeno je,
beležim napomenu onoga što pročitah
ono što prosudih i osetih.

Čitam ponovo i kažem: „Zar sam to bio ja?“
zašto sam to napisao, samo Bog zna.

Fernando Pesoa, „Ne znam koliko duša imam“

 

[Nina]

Sahrana naše ljubavi - Nikola Šimić Tonin

Zaljubio sam se u tebe kao glupi tinejdžer,
a sada šta bih dao da zaboravim na tebe,
i sve trenutke provedene sa tobom.
Ne razmišljaj više o tome,
oduvaj sve uspomene kao stari prah.

Otišli smo.
Ovo je sahrana naše ljubavi.
Ono što se dogodilo neće se vratiti.
Znam da je gotovo.
Znam to i Bogu se molim
da mi niko više nikada ne povredi srce.

 

[Nina]

Ežen Jonesko, „Umorni čovek“

Neko je otkidao od njega
Pomalo.
Ostavio ga obezbojenog
I potresenog.
U čudu se tražio
Ali, nije se ponovo našao.
Iz njega je narastalo zlo
Sve dok ga nije obavilo.
Umorni čovek
Prepustio se sudbini.

 

[Tea]

Marina

Kola od srebra i bakra.
Pramci od čelika i srebra,
bijući penu
uzburkaše korenje kupina.

Struje pustare
i neizmerne brazde oseke
teku kružno ka istoku
prema stubovima šume,
prema deblima sa mola
što se sudara s vrtoglavom
svetlosti.

Artur Rembo

 

[Tea]

KAD BI MI NEKO REKAO

Kad bi mi neko rekao
kako je zivot stekao
kojim je parama platio
i posto bi ga vratio

Kad bi mi neko rekao
kako je vazduh stekao
kome je pisma pisao
da moli da bi disao

Kad bi mi neko rekao
kako je sunce stekao
kojim se smehom smejao
da bi se dzabe grejao

Kad bi mi neko rekao
kako je vodu stekao
na kojim je mukama bio
da bi besplatno pio

Kad bi mi neko rekao
kako je zemlju stekao
kome je dusu prodao
da bi po zemlji hodao

Kad bi mi neko rekao
kako je majku stekao
kojim je nebom kruzio
da bi oca zasluzio


Ljubivoje Ršumović