Stihovi za moju dusu

[Waterfall]

ODA SREĆNOM DANU

Ovog puta me pustite da budem srećan,
Ništa se nije desilo nikom,
Sve što se dešava to je da sam srećan
Sa sve četiri strane srca,
Kad hodam, spavam ili pišem.
Šta da radim, srećan sam.
Bezbrojniji sam od paše na livadama,
Osećam kožu kao cerovu koru
I dole nadu, gore ptice,
More kao kopču na svome pojasu,
Od hleba i kamena stvorenu zemlju,
Vazduh raspevan kao gitara.

Ti, pokraj mene u pesku, pesak si,
Pevaš i pesma si,
Svet je danas moja duša,
Pesma i pesak,
Svet su danas moja usta,
Pusti me da u tvojim usnama
I u pesku budem srećan,
Srećan što dišem i što ti dišeš,
Srećan što dodirujem tvoje koleno
I tad mi se čini da sam dotak’o
Azurnu kožu neba i njenu svežinu.
Danas me pustite samog da budem srećan,
Sa svima ili bez ikog,
Srećan sa pašom i peskom,
Srećan sa vazduhom i zemljom,
Srećan sa tobom,
Sa tvojim usnama srećan.

Pablo Neruda

 

[Igor Raspućin]

Zadrhtati ću bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome životu,
u svjetlosti udaljenog svijeta.
Zaustavljajući se,
prepoznati ću tvoje oči,
tamne kao jutarnje zvijezde,
i znati ću da su pripadale
zaboravljenom sumraku
pređašnjeg života.
Reći ću:
čar tvog lica nije samo u njemu,
u nju se utkala žarka svijetlost
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti,
i moja ljubav joj je dala
tajnu koja se izgubila.

Tagore

 

[DorotiDoxy]

Blaze Koneski

MAJSKA NOC

Svu noc je sanjam. Budim se povremeno tek koliko da
osetim da je zapravo nema, da je realnost nemilosrdno
prosta i jasna. Nezasticeno je moje srce u ovakvoj noci,
razgoljeno za patnju. U snu ja s njom razgovaram,
prilazim joj, ne mogu da savladam prokletu granicu
izmedju nas - budim se - i osecam neizmernu tugu -
tesko mi se svila na levoj strani grudi. Ovo je majska,
kisna noc. Sada se cuje glas ptice iz baste. Poput suza
kaplje ta pesma. Sapucem njeno ime, sam iznenadjen
koliko sam zanesen. Ali me samo uzasna, potpuna
samoca svojim bestelesnim dlanom dodiruje ove noci.

 

[Waterfall]

ZABRANJENO JE

Zabranjeno je plakati, a da se nešto ne nauči,
probuditi se, a ne znati šta sa sobom,
plašiti se svojih sopstvenih uspomena.

Zabranjeno je ne smejati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog sopstvenog straha
da ostvariš svoje snove.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokušati razumeti sve što ste zajedno proživeli,
i zvati ih samo onda kad su ti potrebni.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,
biti uplašen od života i od onoga čime te život obavezuje,
ne živeti svaki dan do poslednjeg daha.

Neruda

 

[Suljo.L]

 

[Waterfall]

"Pitas se: sta je sustina? Biti moguc u nemogucem.
Pitas se: sta je cilj? Tvoja spremnost da krenes.
Pitas se: gde je kraj? Na kraju tvoga pitanja. Kad uoblicis misao, uoblicices beskonacno."

Miroslav Mika Antic

 

[Waterfall]

Mostovi

U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce
i peče
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.

Zato su naše srece i tuge
uvek drugačije istovetne.

Mika Antic

 

[Suljo.L]

 

[...indigo child...]

Моје руке
Отварају завесе твога бића
Одевају те у другу наготу
Откривају тело твога тела
Моје руке
Измишљају друго тело твога тела.

~ Октавио Паз

​

 

[Waterfall]

Kad ti je jako teško, kad te nešto strašno muči – Samo napravi OVO!


Čuj, kad ti je jako teško
Kad te nešto strašno muči
I kad ne znaš da l’ je gore
Na ulici il’ u kući,
Daj, odmahni lijevom rukom
Daj, odmahni desnom rukom
I odlučno, čvrsto kreni
Za nečujnim nekim zvukom.
Kreni stazom koje nema,
To će biti tvoja staza;
Tko zna što ti sutra sprema
Taj tvoj put bez putokaza,
Al’ znaš: to je tvoja cesta
Što nekamo ipak vodi
I da na njoj nema mjesta za drugoga.
Zato brodi!

Ako nekad ipak negdje
Na lud kamen zakoračiš,
Pa kad glavom o tlo tresneš,
Nemoj zato da se smračiš,
Već, molim te, junak budi
K’o da ništa bilo nije,
Pa nastavi svojom cestom
Još oštrije nego prije.

A kad ti je jako lijepo
Kad pomisliš da si snažan,
Smiri malo svoju snagu
I ne pravi se važan,
Već nastavi svojom cestom;
Niti lijevo niti desno
Po širokom hodaj usko,
Al’ napni se kad je tijesno.
I jednog ćeš dana stići
Na kraj samog tvoga puta,
Tog ćeš časa možda biti
Bez cipela i kaputa,
Al’ ćeš znati tko si, što si
I koliko stvarno vrijediš,
Da si Netko samo zato
Što jedino svoj put slijediš.

Autor: Ratko Zvrko

 

[Nina]

Šašavo moje

Mama mi kaže: Šašavo moje, šta se to zbiva u tvojoj glavi?
U njoj dečaci, kažem, postoje, dečaci smeđi, crni i plavi.
Mama mi kaže: Šašavo moje, zar mogu tamo svi da se slože?
Ja mami kažem: Kad već postoje, nek tu i stoje – šta se može!
Mama mi kaže: pusti priče – zbijeni tako na šta liče?
Ja rukom mahnemi uzdahnem:
Svi oni liče, svi mnogo liče na nešto lepo kao iz priče.
Na sve što čekam. Na sve što hoću. Liče na nemir i na samoću.
Mama mi kaže: Šašavo moje, pa oni, znači, ne postoje!
Postoje, kažem, kao na javi, dečaci smeđi, crni i plavi.
Šta da se radi? mama veli.
Ja kažem: ništa, već da se želi da nikad čekanje ne izbledi.
Mama me pita: a da l to vredi?
A ja se smeškam: videćeš – vredi!
Miroslav Mika Antić

 

[Suljo.L]

 

[Nina]

Poljubac
Dobrica Erić

Od svega što se u glavi krije,
od svih čuda što se tu množe,

poljubac je najdivnije
čudo što ti se desiti može.

Kad se, kružeći ovim svemirom
bezbrojnih srca, putanjom dugom

dva srca ozare istim nemirom
i oglednu se jedno u drugom,

tada i glave malo zastanu
s krunicama od rosnog klasja,

a usnice se sretnu i planu
plamičkom poljpca što svet obasja.

I tako kroz dva tela poteče
svetlost što stvara novu planetu,

jer, poljubac je, kao što reče
pesnik, najlepši susret na svetu!

 

[Suljo.L]

 

[Waterfall]

 

[DorotiDoxy]

Usne

Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje.
I da ti šapat šapatom vrate.
Usne postoje da se pozlate.

Usne su vulkan tvog tela.
Usne su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pčela od vetra s pčelom od mleka.

Usne postoje da se procveta
u vatromete neba i sveta.
Usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.

I nikad nikom nemoj ih dati
ako ne ume da ti ih vrati
toplije, mekše, mlađe i slađe.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje.

Miroslav Mika Antić

 

[Branko Lori]

Kad se smiri dan
Onaj jedan radni dan
I svi se povuku u svoj kutak
Kad ostanes sam.
U prvi suton kad se spusti
Zvezda Danica i Mesec
Kad se stidljivo pojave
Na nebeskom svodu
A ti ih posmatras
Tako daleke,
u miru i tisini,sam.
Tamo negde u ponoc
Kad je nebo sasvim zvezdano
Onda kad treba da si
U dubokom snu
A dises punim plucima
Na sirom otvorenom prozoru
Jer nesanica...
A ti sam...
Kad tamo pred zoru
U tek pocelo budjenje dana
Mirno lezis
Pogleda uprtog u plafon
I cekas sat da zazvoni
Zato sto razmisljas
Da li ces se na vreme probuditi
Jer spavas sam,
Tj nespavas.
I tako jutro se prikrade
Vreme za jos jedan dan
Koji ces provesti
Sa masom ljudi oko sebe
Al sasvim sam..
I dok se dan za danom
Otegnuti u beskonacno
Redjaju jedan za drugim
Pomislis li?
Pitas li se?
Gde mi je nestao
Deo duse
Zbog koga sam tako sam..?

 

[DorotiDoxy]

Ne vjeruj​

Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime, —

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi t'jelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!

Aleksa Šantić​

 

[Branko Lori]

 

[Suljo.L]

 

[Waterfall]

Kada mi nedostaješ

Kada mi nedostaješ
Mislim tuđe misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snega...
Kada poželim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.

Kada te nema
Jer tako hocu
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim

Tako mi nedostaješ...

Mika Antić

 

[...indigo child...]

Мирјана Бекчић - Песма без имена

Кад сумануто брбљам
у мени вришти тишина,
у мени загаламе фанфаре
свих туга које су се накупиле,
због давно несталих мора,
крвавих тротоара,
бачених тела у поноре,
због свега што је било,
а није морало да буде.

Кад јецам гласно,
у мени су збегови
који шкрипе као коњске запреге,
од туђе муке,
бола и патње,
због свега што је било,
а није морало да буде.

Кад склупчам тело
као у утроби своје мајке,
у мени свака вена заплаче
љубицастим сузама,
због свега што је шибало,
жбог свега што је кожу
изнутра парало.

И не дам да утихне
ни јад, ни жалопоjка,
зарад бачених година
које ћу тек да проживим!

 

[Mister]

Moja pisma ne stižu nikome
Često pišem.
Gomile riječi na bijelom papiru
upućene nekome ko ih nikad
neće pročitati.
Silne misli, ideje, osjećanja
zauvijek ovjerena osušenim tragom
suze leže na posljednjoj polici
i čekaju.
Bezbrojne priče o ljubavi, sreći
bolu i smijehu nikad neće
izmamiti suzu onoj kojoj
su napisane.
Nemam hrabrosti zalijepiti marku
i razdvojiti se od njih ubacivši
ih u poštansko sanduče.
Većina ih tako i dalje mirno čeka da
ispriča nekom kako sam plakao
kad sam bio sretan,
i kako sam se smijao u trenucima
kad mi se duša raspadala od bola.
Da kažu zašto sam noćima
budan sanjao zvono na vratima
iza kojih sam jasno vidio nasmijano
lice, iako nije bilo ničega.
Možda i ne treba da se zovu pisma
jer ipak neće stići nikome,
no ja ću pisati i dalje i bacati ih
u vatru u nadi da će ih dim
nošen vjetrom odnijeti na adresu
onoj kojoj su napisana.


Bojan Ždrale

 

[Waterfall]

NE VJERUJ…
Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime —

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tijelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!

1905.
Aleksa Šantić

 

[Branko Lori]

Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji...
Probuđena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.


Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose, kratki ples leptira...?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira...

Zagledam u sebe, tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim...

Dragana Konstantinovic