Stihovi za moju dusu

Bajaga Ruski voz

Voz. Pospani voz za Harkov, Gomelj, Lenjingrad
Znam, kako je noćas dalek Beograd
Neće moći nikada, olovka ni hartija
Ni svi Ruski poštari poštari
Ne mogu ti odneti
Pismo koje pišem ja
Marka s likom Lenjina
I u pismu jedina
Tuga što me razbija
(Refren)
Nije votka rakija
Mada noćas udara
Tuga mi je velika
Velika ko Rusija
Ja ne mogu poslati
Ljubav jer se ne šalje
Nit sam mogo poneti
S sobom tvoje poljupce

Voz. U vozu izgužvana lica putnika
Ti si tamo negde iza onih planina
Dal si možda zaspala, il si budna kao ja
Dal te muče nemiri, il te ništa ne muči
Kada budeš čitala
Pismo koje pišem ja
Tajna biće skrivena
Iza ovih redova
(Refren)
Nije votka rakija
Mada noćas udara
Tuga mi je velika
Velika ko Rusija...
 
Možda


Možda slučaj učini svoje
možda se ipak sretnemo
u nekom gradu niko ne zna kojem
na nekom putu na nekoj raskrsnici
u nekoj prodavnici dečijih igračaka
ili kraj male prodavnice suvenira

Možda je pomisao
koja mi nikada nije davala mira
jer sudbina je ta koja naše puteve bira

Možda život učini
pa se dve naše izgubljene ladje
sretnu na pučini
ili kad ti zadješ u moje predgradje

Možda posle svega
snovi uzalud i ne postoje
možda se jednog jutra
sreća osmehne i na nas dvoje

Jer niko nikog dočekao nije
ako ga nije bezuslovno čeko
a da pritom za prolaznost ne haje
Možda je ponekad tako daleko
ali i jedina nada koja nam preostaje

Milan Višnjić
 
Tišina

Ako ikada odeš,
ostavi
vrata duše odskrinuta
da se makar kroz daljinu
ugrejati mogu
kao beskućnik na plamenu sveće.


Ako ikada odeš,
ostavi
širom otvorene oči
da se makar u tapkanju mraka
dalekoj svetlosti
kao grešnik klanjati mogu.

Ako ikada odeš,
ostavi
stope na snegu
da se makar u topljenju sunca
po nevidljivim tragovima
kao prokletnik orjentisati mogu.


Ako ikada odeš,
ostavi
tišinu svemira
da se
za smrt pripremiti mogu.

Letic
 
Ja mislim

Ne mora da znači da sam u pravu,
al’ ja mislim da neki
namerno sviraju tužne pesme,
tek da nama ovakvima napakoste,
da se raspekmezimo,
da psujemo život i sve živo
kad se setimo da imamo nekog
tek da ga nemamo.

Ne tvrdim, al’ mislim da neki
namerno pišu tužne pesme
(k’o da mi ne bismo umeli,
ako ne i tužnije od tih njihovih žalopojki).
Tačno umeju da pogode živac,
da se čovek nasekira oko ljubavnih stvari,
prosto mu dođe da mu se ne živi,
al’ nekako se uvek čini da je rano
da obuče pižamu od oblaka,
pa se još malo prenemaže kroz život,
tek da bi ga slični njemu ponekad pitali:
“I nikad se više nije javila?”

Možda to baš nije tako,
al’ imam subjektivan osećaj
da me niko ne voli.
Teoretski, postoji mogućnost,
jedan do dva posto,
da me se ponekad setiš,
al’ šta je to za ovol’kog čoveka.
Il’ voliš, il’ ne voliš.

Pa, je l’ tako?
Ja bar tako mislim.
Ne znam, nisam ni ja više
najpametniji na svetu.
Mislim, ne zna čovek
više šta da misli.

Uglavnom, ja mislim da treba zabraniti
tužnu muziku i tužne pesme
i pohapsiti sve te što proizvode tugu,
te muzičare i te pesnike,
pa da i mi, ovakvi,
konačno budemo srećni.

Goran Tadic
 
Jutarnja Kiša

Kiša sitno sipi, sipi i rominja,
Pa nam priča sne i bajke djetinjaste
Spavaju još tvrdo gospojice laste;
Sitna kiša sipi, svijeća mre i tinja:
Sve još mirno leži, nema žamora,
Tek se čuju krila — krila Amora.

Sad i ti već spavaš, moja suđenice,
Dobra moja Psiho, palmo moga mira!
Čuješ li kroz kišu, kako uz harfu svira
Anđeo il vila, što ima tvoje lice,
A na harfi tužnih zvijezda padanje,
Mrtvih, kao naše pusto nadanje.

Kiša priča i priča: to je priča stara,
Dosadna i teška pričica o kesi.
Ja sam mator, ubog, bogata ti nijesi,
Partija sam gȍrā od svakoga mesara:
Spavaj, snivaj, dušo, i gledaj hramove,
A pred hramom svate i zlatne hamove…

Kiša suzi i suzi, a zora zla i žuta
Ulicom i krovom ko mamurluk zijeva,
Pored mene, mjesto moje drage, snijeva
Bolno bijelo mače, spaseno sa puta,
Pa sa oštrim, morskim, groznim očima
Grédē kao maska mojim noćima.

Kiša sjetno sipi, sipi i rominja,
Šapćući mi sne i bajke djetinjaste,
Već su budne moje komšinice laste,
Sjetna kiša sipi, srce mre i tinja,
Stanovi se bude i usred žamora
Pekar nosi u kujnu koš, pun Amora.

Antun Gustav Matoš
 
Upućujem ovu lijenu popodnevnu misao,
nježnu i pohotnu
u ono dvorište u kojem sam vas gledao,
draga susjedo
Tisuću devetsto pedeset sedme godine
Kada je bila jesen slična ovoj
I kada su još u moj san udarali prozori
Roditeljske kuće utopljene u šibenskoj jugovini
U gradu koji je postajao moja bolnica
A mojom napola razbuđenom glavom kolali prvi tramvaji
plavi i uspavani
Adresiram tamo ovu misao i kažem: šteta
Bili ste ljubavnica mog cimera od osam do jedanaest
svakog jutra
Kako ste se zvali Ema, Selma, Alma, Adela
Da li je što izmijenilo Vaše lice, oči i trbuh
A kako sam Vam zavidio vraćajući se iz šetnje
od osam do jedanaest izjutra
Uz četvrt kruha i mlijeko u jednom blijedom Peščeničkom mljekarstvu
Svim je bojama već moj prvi studentski rujan dodavao
malo crnog i malo tamnozelenog
I danas Vam iskreno kažem: šteta, šteta
Više vjerojatno i niste za takva šta
Ponovo ono dvorište
Vrijeme je za nedjeljni ribolov i vaš suprug odlazi
Vi znači danas dolazite jos ranije u moju sobu – oko pola sedam
A ja baš izlazim – šteta
Jer moj je cimer mrzovoljan tako rano
I ja bih Vam vjerojatno pružio više
Ali ja idem u šetnju
I šetao sam tako godinu i drugu
I ne da Vam se hvalim – bilo je toga
Kakve sve zemlje, pića, kakva mora, gdje sam sve bio
Gdje sam sve ljubio i kakve žene
Jer vama otvoreno mogu reći
Kuda sam sve šetao po kiši ujutro
Nekakav vlak je istruo u crnom proljeću u Poljskoj, blizu Rusije
Kakvu sam tamo ženu ostavljao, Isukrste
I kakva je mene ostavljala na sjeveru
Pijući neko nerazgovjetno piće svog naroda
Daleko, daleko, kao u snovima
Opet netko ovdje u Zagrebu u Jurijevskoj
Pa oči providne i dragocjene jedne Čehinje iz Brna
Vožderkove
Premještene zauvijek u moju utrobu
A takav snijeg i sve što treba – bilo je, bilo
Ali ono dvorište u kojem sam Vas vidjao
Izmedu dva neodređena stabla crna od vlage one jeseni
Vas tako običnu i raskalašnu domaćicu i mirisi koje ste ostavljali u mojoj sobi
U sezonama 1957,58. i sljedeće
šteta, nepovratno šteta.

Arsen Dedic
 
80250207_2718580594878157_4278116829332766720_o.jpg
 
Hoćeš li beskrajne prostore neba,
sve ruže svijeta, sve što ti treba?
Hoćeš li mora, jezera, vulkane,
sve moje noći i sve dane?
Hoćeš li sve što moje nije,
Hoćeš li dugu mokru od kiše,
Da opet bude kao prije,
da voliš jednom i nikad više?

Hoćeš li srce zauvijek, i sreću?
Hoćeš li ljubav moju? Neću!

Hoćeš li bol što svuda stiže
do kraja srca i do dna mesa,
hoćeš li ruku što se diže
dok vičeš sam i do nebesa?
Hoćeš li pisma kojih nema i
prazne riječi što te traže,
I laž i ponor koji drijema u
svemu što ti ona kaže?

Hoćeš li mokar jastuk noću?
Hoću li ljubav tvoju?... HOĆU!

Zvonimir Golob
 
Celoga je dana sneg lagano pad'o
kao s vocki cvet.
O, kako veceras,o kako bih rado
odletela nekud daleko u svet,
nekuda daleko kroz cvetove snezne,
kao leptir lak
i nekome htela reci reci nezne,
tople, lepe, nove, kakve ne zna svak.

I sutona celog sneg je tiho pad'o
umoran i gust.
Veceras bih nekog ugledala rado,
ali njega nema. Put je davno pust
Samo s bledog neba beloj zemlji slecu
Pahulje kroz zrak.
O, kako je bolno kad ti doci nece
neko koga cekas,a spusta se mrak...

Desanka Maksimovic

79839572_2521335041445327_8640611688514584576_n.jpg
 
Potrebno mi je da ne zapocinjemo razgovore pitanjima

da ne mislis toliko na posao,

o svim velikim izgubljenim bitkama nase generacije,

jer sve potrosene istorije ja sam osvajao jednim tvojim osmehom

i nista nije toliko bilo moje

kao vreme dok te cekam na Studentskom trgu

Potrebno je da ponesto precutim

Da zbunimo dijalektiku drzeci se za ruke

Da vices na mene I da cutis u meni

Potrebno mi je da se vratis kad je jedino ispravno otici

Da mi nikad ne dozvolis da se lako izvucem

Od losih izgovora

Od neupotrebljivih snova

Da mi nedostajes ujutru zato sto duze spavas

Lepa kao sve sto nikad necu umeti da ti kazem..
 
Molitva- Ivan V Lalić

Ljubavi, neka bude volja tvoja
Na ovom nebu, strašno nesigurnom,
Ko i na zemlji. Sad je doba boja
I južnog vetra u listanju žurnom.
Noći su plave, mekane ko voće
I pune zvezda ko plitki bunari.
Neka se ljudi ljube kako hoće
U privremenom krugu malih stvari.
Ljubavi, neka bude volja tvoja
U gradovima što su nepokretni
I neće moći da beže iz stroja,
I ispod lišća što još nema rane,
I među ljudima što žive sretni
Jer veruju u stare lukobrane.
 
Još jedna noć ko dobra podloga
kada se sve kockice slože
i na priču se stavi tačka
jer se drugčije nemože.
Prestani da lažeš sebe
ne ljubiš me
ti samo voliš moje pesme
ni tuge neznaš što me pohode
moje boli i moje strepnje.
Jedna si samo od mnogih
koju je pesma opila
ko pesma sirena moreplovca
na putu do svratišta.
Klizi noć niz beogradsku padinu
pustom ulicom u kojoj se ništa
ne dešava
tek ponekad se oglasi vetar
među osušenim krošnjama.
Zima je, prvi sneg
čije li pokriva tragove
između nas ogroman jaz
i sve u nama umire.
Ne vezuje nas ništa
ni kafa tek skuvana
u nama ne stoje ni mržnja ni bol
nit loša navika.
GružanskiI
 
Putnik

Tamo, u meni
večito čami stranac na peronu
s bednim prtljagom
spoznaja, iluzija i strasti
s koferima
punim sivih tirolskih kiša

čekajući
u modrom balkonskom krugu
da dodirne svetlost
i jednom za navek,
pogleda niz opustelu prugu.

Tamo, u meni
večito čami stranac na peronu
s nevažećom kartom
uspomena, sujeta i htenja
s datumima
poslednjih polupraznih tramvaja

čekajući
i onu zadnju ironičnu porugu,
da ostavi sve
dodirne svetlost
i jednom, za navek,
pogleda niz opustjelu prugu.

Ne, nije to nostalgija
samo bolan oćut
da u mom zimskom gradu
na nečijem dlanu
topli kesteni mirišu.

Jovica Letić
 
Mika Antic
Da li sam svuda gde su mi tragovi,
Ko zna s čim sam se spajao,
A nisam ni takao?
Možda sam boravio i u svom životu,
Možda postoje izvesni znaci,
Ali kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe
Sve češće mi se čini
Da nisam nikakav oblik
Već da slobodno jedrim kroz sopstveno
Pijanstvo – prepušten sunčevom vetru
Odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
Da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim,
Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.
Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.

80803183_1449428838566409_8239670250845503488_n.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top