Stihovi za moju dusu

[Nina]

Detinjstvo – Nikola Vujčić

Kad sam prvi put vozio bicikl mislio sam
da sam brži od vetra. Točkovi su
drhtali u kotrljanju, punio se njihov krug.
I odjednom, dve brze kružnice, pune vazduha,
loptaste, zabelele su se od okretanja.

Uživao sam posmatrajući kako prostor pored mene
promiče. Bio sam sâm. Zviždalo je okolo
u silnoj želji da me brzina negde odnese.

Jureći, održavajući ravnotežu između
krupnog šljunka i dubokih lokvi,
uplašen, da bi me pad prikovao za vrelo,
krvavo kamenje (a to će se jednom i desiti),
svom snagom zadržavao sam se na uskim točkovima
i tupim udarcima guma.

Žbice zbijene u mesu vazduha, koji se
sklupčao u kotrljanju poput lepeza,
hladile su mi noge. Cevi, šuplje kao
ptičje kosti, podizale su me uvis. Bio sam sâm.

Zvekću pedala, i sad čujem, landara nezategnuti lanac
dok pridignut, sa uskog, tvrdog sica,
snažnim zamasima nogu, kao da koračam kroz vazduh,
pomalo teturajući, levo, pa desno, desno, pa levo,
u brzim nagibima, skoro vijorim.

Daljina me je osvajala, a ja sam osvajao daljinu.
Ono što sam tada video pokušavam da prepoznam
gledajući dvorište, taj sad mali,
gotovo urasli prostor,
održavajući drugačiju ravnotežu.

 

[echinacea]

 

[Nina]

Ti živiš trajno u svojim delima… – Pedro Salinas

Ti živiš trajno u svojim delima.
Vrhovima prstiju
otkidaš svet, čupaš mu
svitanja, trijumfe, kolore,
ushite: on ti je muzika.
Život je što ti dotakneš.

Iz tvojih očiju, iz njih samih,
izbija svetlost koja upravlja ti
korake. Hodiš
po onom što vidiš. Ništa drugo.

A ako ti se podozrenje kakvo
sa deset hiljada kilometara ukaže,
ostavljaš sve, hitneš se
na pramce, na krila,
već si tamo; poljupcima,
zubima ga potrgaš:
više podozrenja nema.
Ti nikada ne smeš podozrevati.

Jer izvrnula ti si nedokučivost
naopako. I tvoje enigme,
ono što nikad pojmiti nećeš,
te su stvari toliko očite:
pesak na kome se pružaš,
pomicanje tvog sata
i krhko ružičasto telo
s kojim se u ogledalu sretneš
svakog dana kada rasaniš se,
a ono je tvoje. Čudesa
su razaznana već.

I nikad zgrešila nisi,
osim jednom, jedne noći
kad te zalude sena
– jedina koja ti je godila –
Seni je nalikovala.
I žudela si da je obujmiš.
I bio sam to ja.

 

[Mister]

Koga...

Koga li ljubi sada ona mlada žena? Ona mlada žena koju sam našao jednog ljeta lijepu i dozrelu od šesnaest godina, prolazi - bogzna zašto , mojim sjećanjem.

Koga ljubi sada ona mlada žena?

Jednom sam na maloruskoj ravni našao crven i krupan cvijet: njegova sočna čaška, kratka cvata, nudila je, u široko rastvorenim laticama, svoje nadrasle prašnike svim vjetrovima.

Koga ljubi sada ona mlada žena?

Nikad nije bilo između nas riječi ( ja sam teško i razumijevao njen jezik ) i naš odnos nije imao nikada određenog imena. Pod zvijezdama sam je ljubio do umora i do ponoći sam ležao na travi, s glavom u njenom krilu.

To je bila žena stvorena za ljubav i predavala se nijema od strasti i suznih očiju, šapućući isprekidane riječi o vjernosti.

Koga li sada ljubi ona mlada žena? "

N.A

 

[Nina]

Ti više ne voliš – Jaroslav Kombilj

Ti više ne voliš
pesmu
pesmu koju smo voleli
i ti
i ja

pesmu
o kojoj smo razgovarali
koju smo šaputali
i ti
i ja

pesmu
koja je bila
i ti
i ja

Ti si zaboravila tu pesmu
sada si joj tuđa
i ona tebi
i mi smo sada tuđi

i ne razumemo
reči
te pesme
ni ti
ni ja

 

[Nina]

Sonet za Persefonu – Milan Drašković

Znaj, najlepši si cvet na nisajskim livadama,
kraljica podzemnog sveta, žena mračnog Hada,
gorda pri svojoj tuzi u tamnim kočijama,
pred danima sumornim preostaje ti nada.

Zvana i Kora – lepota uzrokuje propast –
sudbinski dan kad se uzmu šest semenki nara,
Eleuzinske misterije u tvoju su čast,
čudesan dan kad te pesma Orfeja očara.

Očajnička težnja da se povrati sloboda.
Bez tebe nema harmonije godišnjih doba,
tvoja statua krasi muzej Herakliona.

Tvoja neprisutnost boli, majka te spominje.
Nesvakidašnja je sudbina takve boginje –
da i bogovi kleče pred tobom, Persefona.

 

[vojkkan]

PUT ZA ISTOK

PRVI DAN
Tragom neke stare priče
Sledim tamnu noć
Šumi reka ispod mene
Budi moju žeđ
Tamo gdje sunce greje polja
Za mene skriven plavi svet tuguje
Istočnim putem treba poći
Vodi me željo daj mi snagu

Šušti tama oko mene
Umor zgrabi me
Spuštam ruke hladnoj zemlji
Sve je bliže sad

Tamo gdje sunce greje polja
Za mene skriven plavi svet tuguje
Istočnim putem treba poći
Ali izgubih trag u ovoj noći

DRUGI DAN
Dan, budi me kiša, i šiba mi lice
Dok jutarnje magle
mame, mame

Dan, donosi ljude, što srećem na putu
I poglede plave, tražim hleba, oni mi daju,
Pitam gde je put za istok
Dalje

DILEMA
Mnogo puta hteo sam da stanem
Da u nekom domu budem gost
Preda mnom je selo
I u selu koliba
I djeva bajna
Što krčak s vodom daje meni
Hvala ti, hvala ti
Potekla je voda slatka
Plakala je duša kao dete
Zbog ljubavi, al ne
Idem dalje

ZEMLJA
Zemlja, jesenje lišće
I mirisi šuma
Odjednom se šire
Čujem pesmu nekih ljudi
Sve je bliže plavi svet
Istok je tamo, a ja ne idem dalje
Istok je tamo, a ja ne idem dalje

Zemlja, danima stoji
I ja idem brže
I nikada kraja
Plavi svet gubi boju
Reka gasi moju žeđ
Istok je tamo, a ja ne idem dalje
Istok je tamo, a ja ne idem dalje

Odjednom u meni moja luda želja iznjedri svoja krila
Pa zar nije i ova šuma mila, i ova šuma mila
Ma gde makar je ona bila
Istok je tamo, a ja ne idem dalje
Istok je tamo, a ja ne idem dalje

kornelije kovač '72.

 

[Nina]

Knjige

Opkolile me noćas knjige –
Zure u mene iz svog praha.
Ćutljive – ko od strašne brige.
Zbijene – ko od teškog straha.

Ja znam da svaka kao živa
(Mada neima oka, uha!)
Za mene neki govor skriva
U nepomičnoj urni duha.

I sve što gledam u njih dublje
Sve mi se manje mrtvim čine
Te škrinje mraka, tajne zublje.

Jedne me mame, druge plaše –
Neznanim glasom ko iz tmine:
Uđi u mrtvo carstvo naše!

Stevan Raičković

 

[Nina]

Tuđe dvorište

Jednom,
kao kroz ključaonicu,
video sam
kako bi život trebalo da izgleda.
Tada sam se razboleo.

U smiraj prolećnog dana,
pevali su drozdovi,
njihali se tulipani,
a plavokosa žena
svirala je violu u vrtu.

Nisam mogao
dugo to da gledam,
niti da objasnim sebi,
zašto moj svet
nije
ni približno lep.

Vladimir Lenski

 

[NIKOS_]

Ove noci ti svoju dusu otvaram, kao poslednju kartu pred tobom je stavljam, znas da nemam tajni, zato pitaj sve sto ti srce iste, moja si ljubav, moje Svetiliste...i ne treba mi ni jedno pice, za mene ne vazi ona boemska, ,,da je u casi istina"...istina je ljubav moja i svima cu to u lice reci, da te toliko volim, da bez tebe, sve je nebitno, sve je bezlicno, prolazno...mozda se posle toga i prvi put u zivotu napijem i predam ti dusu... uzmi je ili u Pakao posalji, ma svejedno mi je, volim te nevidjeno mnogo, samo to mi je bitno...moja Posebna...

 

[Nina]

Dereglija – Peter Huhel

Jesenji sjaj topola.
I sela
Iza zida
Od zavijanja pasa,
Na kapiji
Zaglavljena brava,
Skriveno zlato
U zarđalom gvozdenom loncu.

Poslednja farma, kasno.
Bušene lančane skele
Plovili su niz reku.
Ovde sam video dete,
Smešten u najhladnijem uglu sata,
Bačeno
Iz krvne šupljine
U svetlosti razbijenih prozora.
Dete se približavao danu.

Spoljni otvor za pojilo
Gomila leda.
I ljudi su odjurili bajonetima
Komadići mesa
Od stoke ispod snežnog pokrivača,
Bacanje smeća
Protiv sivog malterisanog
Zid groblja.

Noć dolazi.
U magli sa progonjenim vranama.
Oštro na farmi
Na štakama golih topola
Noć dolazi.
Dete ne vidi.

Zemlja puna grobova.
I ne mesec
Kakav snop bele slame
Baci ga na led i kamenje.
Dete se približavao danu.

 

[Nina]

Paklena uvertira

Malo je razloga za sumnju tešku,
a ipak tinja i momenat čeka.
A možda jednu malu grešku,
da haos dozove iz daleka.

Pogrešni šaptaji za uho se lepe.
Da li iz duše ili vapaj pozvani.
A možda zlobni varaju slepe,
da njihovoj zlobi budu odani.

Čovek je čoveku zver iz senke,
a ipak jedan bez drugog ne mogu.
I kao spas iz nabujale reke,
pružaju ruku,
iako jedan drugom podmeću nogu.

Rešenja nema u haosu ovom,
jer svako svoj razlog ima.
I svako bi hteo da je po njegovom,
to je greška zapisana u našim genima.

Pogrešni putevi ne biraju nas.
Već svako sebi s razlogom bira.
Ono što izgleda kao spas,
može postati, paklena uvertira.

I zato ne krivi onoga do sebe,
što pogrešnom cilju sam hodiš.
On možda ne može spasiti tebe,
niti omogućiti da se ponovo rodiš.

Žaklina Nina Paunović

 

[Nina]

Ta ljubav

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna

Ta ljubav
Lepa kao dan
I ružna kao vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srećna
Tako vesela
I tako jadno

Drhteći od straha ko dete u mraku
A tako sigurna u sebe
Ko neki spokojni čovek u sred noći
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede

Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gaženi dotucavani poricani zaboravljeni
Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali
gazili dotucavali poricali zaboravljali

Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja ljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osećanje je uvek novo
I nije se izmenilo

Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i živo kao leto
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati

Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava ko magare
Živa ko želja
Svirepa kao sećanje
Hladna kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nežna kao dete

Gleda nas smešeći se
I kazuje mnogo ne govoreći ništa
A ja je slušam drhteći
I vičem
Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde bila si nekad
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad

Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku i spasi nas.

Žak Prever

 

[Nina]

Malo divno

Gde je ono divno dopče
kad je soba bila sopče?
I slon kad je bio slonče,
a avion — avionče!
I miš kad je bio mišče
i Niš kad je bio Nišče.

Gde je ono sjajno juče
kad je muva bila zujče?
E, pa shvati, prođe vremce
Ode ti u pokolenjce!

Kinez više nije Kinac
ni ti više nisi klinac!
Slovo više nije slovce
ti dogura u osnovce.

Al’ ne brini, i ne mari,
desiće se divne stvari.
Ja već čujem iz kolica
smeh budućeg brke, strica.
I vidim, o istom trošku,
ujak čačka nos u ćošku.

U svim našim životima
nešto malo, divno ima.
Sve se vrti. Zvezde sjaje.
Malo divno uvek traje.

Branislav Brana Crnčević

 

[Nina]

Ljutito meče

Mesec obuko čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.

Dole, u šumi, jedno meče
zamišljeno, već treće veče,
gleda u zvezde.

Meče se ljuti već treći dan
što ga teraju u zimski san
i zamišljeno stalno ćuti.

Tata se ljuti, mama se ljuti
i svi mu vele:
Otkad postoje med i pčele,
otkad postoje sunce i veče
nismo videli takvo meče.

„Šta ćeš da radiš“, mama ga pita,
„kad lišće sasvim, sasvim požuti
i sneg napada iznad rita?“

A meče, ćuti.

„Šta ćeš da radiš“, baka mu veli,
„kad svet od snega sasvim pobeli?“
Tata se ljuti, mama se ljuti,
a meče ćuti.

Odjednom, meče ljutito reklo,
šta ga je peklo:
„Neću da spavam, neću, i tačka.
Zašto ne spavaju zec i mačka?
I ptica iznad naših glava
zašto ne spava?“

A onda tiho, tiho reče:
„Baš mi je krivo što sam meče.“

Sad mama ćuti i tata ćuti
i svi su strašno zabrinuti.
Meče se ljuti:

„Uzeću“, kaže, „trotinet,
idem međ decu, među svet.
Neću da spavam. Neću, i tačka.
Što ne spavaju zec i mačka?“

Mesec obuko čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.
A jedno meče već treće veče
neće da spava. Gleda u zvezde.

Branislav Brana Crnčević

 

[Nina]

Ljubav poezije

Ja volim sreću koja nije srećna
Pesmu koja miri zavađene reči
Slobodu koja ima svoje robove
I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra
Cvetove koji se prepiru sa vremenom
U ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće
Kreće se po zakonima mirovanja i smrti
Volim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje nežnosti
Da kažem svome telu „dosta“ i da sanjam bilje
Prste oči sluh drugačije raspoređene
U šumi negoli u telu

Branko Miljković

 

[Nina]

Plači voljena zemljo

Plači, Voljena Zemljo i Suzama osvetli
Misao koja tinja u svakoj našoj želji
Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
najtužnije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji.

Ko će, i čime, da plati tolike Dečje Suze
Strah, Nesanicu i Radost odletelu u nepovrat
Ko će Deci da vrati sve ono što im uze
ovo zlo, stalo svo u kratku reč – rat?

Plači, Voljena Zemljo, oljagana i sama
Suze su Tvoje davno ušle u Pesmarice
Još nisi sve Dečje Kosti ni povadila iz jama
a već ti opet bacaju Decu u jame bezdanice.

Vi što nam rušite Crkve, kućerke i palate
ratnici fanatici, ljudomrsci i suncožderi,
za koga Novi život i Novi Svet stvarate
kad Deca beže od vas u šume, među zveri?

Plači, Voljena Zemljo, Suzama Mališana
što uče školu u vučjim i lisičijim jamama
Očevi i Majke im se gledaju preko nišana,
a Stričevi i Ujaci na njih palacaju kamama.

Neka se skamene pogledi i nišani uprti
u Dečja Srca, u Bele Ptice nad rovovima
Kakav to Život može da nikne iz Dečje Smrti
Kome će svanuti dan na Dečjim Grobovima?

Nijedna Zastava na ovom trulom svetu
makar od same svile i kadive satkana
ne zaslužuje da se zavijori na vetru
ako je i Dečjom Krvlju pokapana.

Plači, Voljena Zemljo, u čeljustima ale
(neka Te bar u Suzama što više bude)
sve dok se sva tri Boga na Tebe ne sažale
i ne preseku pomor bačen međ pse i ljude.

Pogledaj svoju Decu sa staračkim licima
Mladiće na štakama što uče prve korake
Uvelu Novorođenčad u invalidskim kolicima
Bezimene Grobove, Raspamećene Majke
i Starce beskućnike u tuđim šljivicima
što zure u Nebo, nalik na ugašene ugarke.

Plači, Voljena Zemljo, i Suzama osvetli
Svoje Srce što kuca u svakoj našoj želji
Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
najslanije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji!

Dobrica Erić

 

[Nina]

Panter – Rajner Marija Rilke

Njegov pogled je od umornog hodanja
po rešetkama postao tako tup,
da mu se više ništa ne zadržava u pogledu.
Za njega je kao da ima hiljadu rešetaka
i iza njih svet više ne postoji.

Mekano korača u uskom krugu,
u kojem se kreće, iznova i iznova,
kao da igra snage oko jednog centra,
u kojem je zgrčena jedna velika volja.

Samo mu ponekad kapak postane težak,
i tiho se podigne. Tada uđe slika,
prođe kroz napetu tišinu udova —
i nestane u srcu, gde nema prostora za nju.