СТИХ ЗА ФОРУМАШИЦУ

Кишно, хладно, пролећно вече у Београду. Пусте улице, добује јака киша, кишне глисте измилеле на све стране. Не осећам хладноћу, ветар, воду која ми натапа тренерку, подлизује врат и леди руке...трчим, ноге ми лагане, осећам да летим. И дивно ми је, удишем слободу, снагу, полет. Мислим на неког ко ми је веома драг и ко ме инспирише да радим, стварам, осећам, пружам, дајем...до чијег сусрета чезнем и који ишчекујем са радошћу, уздигнућем свих чула. Ону коју волим чврсто да држим у наручју и милујем, прстима и уснама прелазећи преко сваког квадратног милиметра њеног дивног, прелепог тела...Ону коју волим да гледам у бистре, сјајне и умне очи, ону храбру младу жену која ме одушевљава својом интелигенцијом, истрајношћу и енергијом...ону која се бори за своје место под сунцем и не посустаје...Ону коју волим да љубим...Мислим и даље, иако сам у топлом дому, далеко од кише и ветра, далеко од хладноће...

Мислим, погађате драги читаоче, на једну прелепу слатку цурицу...:cmok::heart:
 
Када год те испратим кући и окренем ауто назад имам помешана осећања...У ретровизору видим свој осмех и задовољство што смо се видели, гледали, грлили, мазили, угибали и љубили, задовољство што осећам твој предивни мирис на себи а са сваким пређеним километром у срцу осећам тугу што сам управо за толико удаљенији од тебе и што ћу га до следећег сусрета са тобом бодрити сећањем на сваки наш додир, изговорену реч и узвраћени осмех, поглед и пољубац...:heart:
 
:D Купила нове наочаре?:lol:

jesam :cistinaocare:

:flert:

045-1.jpg
 
Poslednja izmena:

Back
Top