...
Na jedan sat od Ženova, tek je bila ponoć, ali je opet bio jedan sat kad su ušli u Ženovo. Sobe Kojatkina Njia i Male Droce bile su već odavno rezervisane, a Marnol se sa Borčicinim psom udobno uvukao u krevet jednoj od hotelskih sobarica, a onda i u samu sobaricu, i tamo je stao i zaspao, dobro utopljen. Sutra će promeniti sobu, jer je hteo brižljivo da je odabere.
(nastaviće se...)
Idućeg jutra su se ponovo našli oko okruglog stola za doručak. Borčicin pas koji je sedeo ispod stola na jednakoj udaljenosti od svih, zbog toga se po prvi put našao poništen, osim po visini; tako se mirno mogao zameniti za centralnu nogu stola. Jedan Marnolov pokret ponovo ga je pretvorio u psa. Taj pokret bio je izlazak u baštu hotela, a Borčicin pas ga je pratio uz mahanje repom i lajanje iz pristojnosti. Marnol je zviždao nekakav Stomp za Malu Drocu, i uglačavao svoj monokl. Sami, Mala Droca i Kojatkin Nji kojem je bilo neugodno od smeđih greda na plafonu, gledali su svako na svoju stranu. Sunce je u kontrasvetlu ocrtavalo profil Male Droce na jednom od prozora s malim oknima; bilo je prinuđeno da pokuša nekoliko puta pre nego što je postiglo savršenu sličnost, ali u tom trenutku je bila zbilja prekrasna.
Glatka koža obraza naglašavala je njen izgled cveta srednjih godina, a čajnoružičasta put je, pored svetlokestenjaste kose, dobijala vrednost kakvu Kojatkin Nji dotad nije poznavao.
Sjajne okice Male Droce, i to je sve.
Kojatkin Nji je u svojoj stidljivoj utrobi isprobavao kajsiju koju je upravo progutao, kako bi u njoj uživao preživajući, kao što to radi muška rogata stoka. Osećao se sve srećniji i srećniji, a kako to objasniti ako se zanemari Mala Droca!
Ustala je gipkim pokretom, odgurnula stolicu i pružila mu ruku.
"Dođite", rekla je, "idemo da prošetamo pre doručka".
U trafici preko puta železničke stanice, Marnol je sav srećan pronašao razglednice. Kupio ih je za dvadeset i jedan evro, a devedeset i devet centi koji su mu preostali, dao je Borčicinom psu da kupi žele-žabice, sa žabicama u svim Tango macabre bojama, naravno. Marnol je gledao Malu Drocu i Kojatkina Njia kako se udaljavaju, jednim okom bez sjaja i drugim još uvek od stakla. Ruku pod ruku, krenuli su poljskim putićem.
Ona je nosila haljinu od svetlog platna, lagane sandale sa visokokim potpeticama i kosu u koju se uhvatilo sunce i više nije moglo da pobegne.
Marnol je Stomp za Malu Drocu zamenio sentišem koji je često zviždukao i udobno se smestio na terasu ujedinjenih kafea Ljisova i Ženova.
Poljski put je, kao i drugi poljski putevi, bio lep da se pogleda u grupnom kadru. Sastojao se od jednog dela puta u pravom smislu, zatim od prelazne zone put-polje podeljene na travnatu površinu, plitkog jarka i pošumljenog dela, te konačno, polja sa svim sastojcima, po izboru: slačica, maslačak, stočna repica, žito, i naravno, životinje razne i bezobrazne.
Bila je tu Mala Droca, njene duge noge, njeno majušno oblo poprsje naglašeno pojasom od bele kože, njeno dupence raskošne lepote i njene gole ruke i dva rukavića balona spremna da odlete sa srcem Kojatkina Njia obešenim ispod njih za komad aorte, dovoljno dugačkim da se zaveže čvor.
Na povratku, ruka Male Droce se, kad ju je povukla, pojavila na podlaktici Kojatkina Njia kao svetli trag na smeđoj podlozi, ali na telu Male Droce nije bilo ni traga.
Možda je Kojatkin Nji bio i previše stidljiv!?!
Stigli su do staničnog trga u trenutku kad je Marnol ustajao da pošalje u Krstarovo hiljadustojedanaest razglednica, sa porukama zamazanim u tren oka, a ako znamo da su vredele jedan cent po komadu, izračunajte sami koliko mu ih je ostalo.
U odmaralištu je doručak bio spreman.
Borčicin pas je trebio buve pred Marnolovom sobom, pa mu je Kojatkin Nji stao na rep dok je izlazio iz svoje sobe da se odazove pozivu zvona za ručak.
Jučerašnji dan je bio predivan, s izletom autom do reke, ali Borčicin pas je protestvovao jer je tek sad, pošto je ubio buvu, imao vremena da se bavi Kojatkinom Njiom.
A Mala Droca ispružena kraj vode u belom kupaćem kostimu, s biserima vode u kosi, sjajnim celofanom vode na nogama, rukama i naprosto vlažnom vodom na pesku na kojem se ispružila. Tada se Kojatkin Nji sagnuo i prijateljski potapšao leđa Borčicinom psu, koji mu je snishodljivo pružio dobar, kratak liz po ruci.
Ali, nije se usudio da izgovori reči koje diraju kad si stidljiv. Vratio se s njom u odmaralište, ali samo uz "najlakšu noć na svetu", kao i prethodnih večeri.
Jutros je hteo da joj kaže. A onda su se vrata Marnolove sobe otvorila i Kojatkin Nji se našao iza njih, a Mala Droca, u pidžami od bele svile otvorenoj na njenim malavelikim čvrstim grudima, izađe iz nje i pređe u hodnik da se u svojoj sobi očešlja i obuče.
Marnolova vrata više nisu mogla da se zatvore, jer su šarke zarđale od slane vode suza Kojatkinja Konja. Njiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii...
