СТИХ ЗА ФОРУМАШИЦУ

[gost 67981]

ne znam kako vi,al ja mnogo brinem.
jos uvek je na rucku

stig'o noccas udva...
bile su "gore"
a ponekad i dole
ka' krstarovska udba...

 

[kojote]

...
Ni mala ni velika droca obrisala je suzu i rekla: Kako je zlatna!" Da je ne bi naljutio, Kojatkin Nji joj je poljubio čelo. Mačka Li ga stisnu šapicama, zatim iznenada pusti i stropošta se.

(nastaviće se... za sat vremena, možda i za pola sata, a možda i za snošaj)

"Šta joj je", upita zabrinuto sestra Kojatkina Njia. Kojatkin Nji iz džepa izvuče spekulum i uvuče ga Mački Li u uvo.
"Mrtva je", reče kad je pregledao. "Konjak i vino stigli su do mozga. Vidi se kako bućka."
"Oh!" reče vidno uzbuđena sestrica Kojatkina Njia, i poče plakati.
"Šta joj je?" upita zabrinuto ni mala ni velika droca.
"Mrtva je", ponovi Kojatkin Nji.
"Oh!" reče ona. Posle sveg truda koji smo uložili!
"Bila je tako dobra mačka! I znala je da razgovara! reče čovek u espadrilama koji se vraćao i ličio na Dijeneka kao LG monitor na LG monitor.
"Da!" reče sestra Kojatkina Njia.
Kotobarica od prekoputa, Šaćka i Smoki spavale su grogi snom na stolu u uglu.
Konobar još nije ništa rekao, ali činilo se da se budi iz obamrlosti. "Osam stotina franaka... pardon, evra!"
"Ah!" reče Kojatkin Nji zabrinuto.
"Ja plaćam!" reče ni mala ni velika droca sva srećna, i izvadi dve novčanice od petsto evra, iz svoje lepe torbice od crvene kože. "Zadržite kusur!" dodade, dok su joj krupne tamne okice blistale.
"Hvala", reče konobar. "Šta da napravim s tim?" Pokazivao je na mačku, s izrazom odvratnosti. Trag zelene mente tekao je mački po dlaci i stvarao složenu mrežu.
"Jadna mala!" zajeca ni mala ni velika droca.
"Nemoj je tako ostaviti", reče sestra Kojatkina Njia. "Trebalo bi nešto preduzeti..."

"Pila je kao smuk", reče Kojatkin Nji. "To je glupo. Nema više tu šta da se preduzme."
Zvuk Nijagare koji je bio zvučna kulisa otkako su se Amerikanci, Buki iu Maki, povukli, odjednom se zaustavio. Zajedno su ustali i približili se klupi.
"Maki, veliki moj!" reče ni mala ni velika droca. "Dođi! Dođite obojica!" Zakačila je svakog pod jednu ruku. "Oprostite nam dame i gospodo", reče ona. "Moram bebice da stavim na spavkanje... Zbilja, jadna mala mačkica... A veče je tako lepo počelo."
"Do viđenja, gospođo", reče sestrica Kojatkina Njia.
Ćovek u espadrilama koji je ličio na Dijeneka kao Koto na SINDI, prijateljski je potapšao Kojatkina Njia po ramenu s izrazom saučešća, ne govoreći ništa. Stresao je glavom, očito ožalošćen, izuo espadrile i izašao na vrhovima prstiju.
Konobaru se vidljivo spavalo.
"Šta ćemo da uradimo", upita neodoljiva Lahorasta sestrica Kojatkina Njia, a Kojatkin Nji ne odgovori ništa. Onda Kojatkin Nji čučnu, nežno uhvati mačku odozdo, podiže je, stavi je blizu kojotskog srca u svoju sifoniziranu jaknu, i izađoše u noć.

Stigli su do ugla ulice. Crno i pohlepno, ždrelo je čekalo pod njihovim nogama. Kojatkin Nji rastvori svoju jaknu. Oprezno je uzeo ukočenu Lindu Mjau, a njegova Lahorasta sestra je pogladila bez reči. A zatim, polako, sa žaljenjem, Mačka Li nestade u rupi. Čulo se "Klop!" i uz zadovoljan smešak, ždrelo kanalizacije se zatvori.

 

[kojote]

e, ovo moram da uturim za kojotica, za dobro jutro, pa nek se misli dal sam je napisala, il neko drugi

Kada sanjar što se mokar budi i za malavelikom ženom žudi.
Snove sniva i u njima impotenciju prijatelja njenih priziva.
O pišče, književniče. I virtuelni rog ti niče.
I drugi će.
Tvoja biti neće.
Nisi ti taj kalibar.
Nemaš ti toliko sreće.
Broj moga srca kad okreneš.
Za tebe svira, i sviraće zauzeće.)))

Nebesa, kakva ironija izvanredna!
Ovako nešto još ne videh ja.
Tako je smerna ta droca ni velika ni mala, tako čedna,
a opet i da obrusi zna.
Rumene usne te, dupence milo, tu put što belasa
pamtiću do svog sudnjeg časa!
U srce mi se useklo duboko
kako zna da pogleda, i k zemlji da obori oko;
a koga ne bi sveg očarala
kad mi je ovako preko odgovarala!

 

[bundeva]

o mirka
po ovako sugavom danu
nedostajes mi ko sjebana dirka
na mom pianu

o mirka ebo te pas
zar ti nije ponekd tuzno bez nas

u biblioteci knjige skupljaju prasinu
vrati se mirka ebem li ti strinu
budi opet clan krstine regatLe
vrati se mirce tako ti muskatle

umeksaj se malo
stav ti je mnogo krut
pa nisam ti reko ni moj ti usput
moj ti usput

 

[limunada]

o mirka
po ovako sugavom danu
nedostajes mi ko sjebana dirka
na mom pianu

o mirka ebo te pas
zar ti nije ponekd tuzno bez nas

u biblioteci knjige skupljaju prasinu
vrati se mirka ebem li ti strinu
budi opet clan krstine regatLe
vrati se mirce tako ti muskatle

umeksaj se malo
stav ti je mnogo krut
pa nisam ti reko ni moj ti usput
moj ti usput

E,ako ovo Mirku ne vrati,ništa neće...

 

[Tol]

o mirka
ko te sada dirka
a da bundevica nije
krajputaš
slobodne profesije

o mirka
zar te ne zaboli
njegova svirka
gudalom u futroli
od plemenitog žada
nasledjenog od Taba

o Mirka
ne budi djete
bundevicu pusti
da ide putem i plete
kroz dinarski krš gusti
i ovčicu koju saplete.

o mirka
bundevina arijo
mislima što pirka

 

[gost 304860]

"Šta joj je", upita zabrinuto sestra Kojatkina Njia. Kojatkin Nji iz džepa izvuče spekulum i uvuče ga Mački Li u uvo.
"Mrtva je", reče kad je pregledao. "Konjak i vino stigli su do mozga. Vidi se kako bućka."
"Oh!" reče vidno uzbuđena sestrica Kojatkina Njia, i poče plakati.
"Šta joj je?" upita zabrinuto ni mala ni velika droca.
"Mrtva je", ponovi Kojatkin Nji.
"Oh!" reče ona. Posle sveg truda koji smo uložili!
"Bila je tako dobra mačka! I znala je da razgovara! reče čovek u espadrilama koji se vraćao i ličio na Dijeneka kao LG monitor na LG monitor.
"Da!" reče sestra Kojatkina Njia.
Kotobarica od prekoputa, Šaćka i Smoki spavale su grogi snom na stolu u uglu.
Konobar još nije ništa rekao, ali činilo se da se budi iz obamrlosti. "Osam stotina franaka... pardon, evra!"
"Ah!" reče Kojatkin Nji zabrinuto.
"Ja plaćam!" reče ni mala ni velika droca sva srećna, i izvadi dve novčanice od petsto evra, iz svoje lepe torbice od crvene kože. "Zadržite kusur!" dodade, dok su joj krupne tamne okice blistale.
"Hvala", reče konobar. "Šta da napravim s tim?" Pokazivao je na mačku, s izrazom odvratnosti. Trag zelene mente tekao je mački po dlaci i stvarao složenu mrežu.
"Jadna mala!" zajeca ni mala ni velika droca.
"Nemoj je tako ostaviti", reče sestra Kojatkina Njia. "Trebalo bi nešto preduzeti..."

"Pila je kao smuk", reče Kojatkin Nji. "To je glupo. Nema više tu šta da se preduzme."
Zvuk Nijagare koji je bio zvučna kulisa otkako su se Amerikanci, Buki iu Maki, povukli, odjednom se zaustavio. Zajedno su ustali i približili se klupi.
"Maki, veliki moj!" reče ni mala ni velika droca. "Dođi! Dođite obojica!" Zakačila je svakog pod jednu ruku. "Oprostite nam dame i gospodo", reče ona. "Moram bebice da stavim na spavkanje... Zbilja, jadna mala mačkica... A veče je tako lepo počelo."
"Do viđenja, gospođo", reče sestrica Kojatkina Njia.
Ćovek u espadrilama koji je ličio na Dijeneka kao Koto na SINDI, prijateljski je potapšao Kojatkina Njia po ramenu s izrazom saučešća, ne govoreći ništa. Stresao je glavom, očito ožalošćen, izuo espadrile i izašao na vrhovima prstiju.
Konobaru se vidljivo spavalo.
"Šta ćemo da uradimo", upita neodoljiva Lahorasta sestrica Kojatkina Njia, a Kojatkin Nji ne odgovori ništa. Onda Kojatkin Nji čučnu, nežno uhvati mačku odozdo, podiže je, stavi je blizu kojotskog srca u svoju sifoniziranu jaknu, i izađoše u noć.

Stigli su do ugla ulice. Crno i pohlepno, ždrelo je čekalo pod njihovim nogama. Kojatkin Nji rastvori svoju jaknu. Oprezno je uzeo ukočenu Lindu Mjau, a njegova Lahorasta sestra je pogladila bez reči. A zatim, polako, sa žaljenjem, Mačka Li nestade u rupi. Čulo se "Klop!" i uz zadovoljan smešak, ždrelo kanalizacije se zatvori.

 

[smokvicica]

pa nisi valjda sve to citao
mislila sam da to niko ne cita

 

[gost 304860]

pa nisi valjda sve to citao
mislila sam da to niko ne cita

smisljam sad kako knjizevno da ga isqaram al' da ne razume poentu

 

[gost 304860]

a lepa kojatkinu pesma u prozi
zaiskri mi suza kad se setim onog klop

 

[kojote]

Ne, nije bitno što je tog prepodneva vozio kao nenormalan. Bitno je da se Sintagman Potkovičar zaustavio nenormalno naglo na rubu zasenjenog puta, jer se odazvao pozivu palca uperenog prema napred, koji se nastavljao na obećavajuće telo.
Ni Mala Ni Velika Droca se odlučila na autostopiranje tеk kao poslednje rešenje, jer su upropašćeno kvačilo i pokidane kočnice na njenom retko lepom automobilu kupljenom na kredit, bili još ređi. Istovremena i ništa manje delotvorna retkost cipela objašnjavala je njenu krajnju odluku.
Sintagman Potkovičar zapravo se zvao Kojatkin Nji, i otvorio joj je vrata. Mala Droca je ušla (Ni Mala Ni Velika Droca je bilo lažno ime).
"Idete u Krstarovo?" upitala je ona sirenskim glasom.
"Vrlo rado", odgovori Kojatkin Nji, "ali kojim putem treba krenuti na izlasku iz Razbibrigova?" Zapravo su bili sasvim blizu Ljisova i vozili se prema Ženovu.
"Pokazaću vam", odgovori Mala Droca.
Tri kilometra kasnije, Kojatkin Nji, stidljiv po prirodi, ponovo je zaustavio kola i opremljen francuskim ključem kupljenim prilikom poslednje posete Lindi Mjau, nagnuo se nad levo krilo kako bi podesio ugao retrovizora.

Kad se okrenuo nalevo, sa svog mesta je takođe mogao da vidi i tri četvrtine mlade žene, što je bolje nego ništa, koja mu je sedela s desna, sa vragolastim osmehom na usnama u mozgu Kojatkina Njia, i običnim osmehom na usnama jedne iskusne stoperke.
U dnu automobila nalazili su se samo Marnol, Borčicin pas i dva kofera. Marnol je spavao, a dva slabo vezana kofera nisu imali prostora da u krivinama zadirkuju psa koji je sedeo predaleko. Kojatkin Nji je ponovo spremio francuski ključ kupljen prilikom definitivno poslednje posete Lindi Mjau, u plastičnu kutiju pod upravljačku ploču, vratio se na svoje mesto i opet pokrenuo kola.
Čeznuo je za ovim praznicima još od kraja prethodnih, kao i svi ljudi koji puno rade. Već jedanaest meseci pripremao se za taj trenutak koji je svima zlata vredan - naročito ako idete srpskom železnicom - bega u sjajno jutro od spaljene samoće tropskog Mesta nenormalne lepote koja se pruža sve do Požarevca i gasi se tek u sumrak. Ponovo je preživljavao poslednje jutro u kancelariji, napor da stavi tek ispruženu nogu sa svake strane Panasonikovog telefona, i da baci tek novopristigle mailove za korespodenciju u Recycle bin, blagost vazduha koji beži pred liftom uz svilenkastu škripu, sunčanu prugu koja pleše pred njim, kričanje gavranova i crvene i zelene travnjake, pomalo mlitavu živahnost strogog centra grada i snažan miris srnog luka u ćevabdžinici roštiljdžije Ice Bugarina, njegovog suseda sa sprata ispod.
Sve se to dogodilo juče, a stvarnost je nadaleko nadilazila Kojatkinove najtananije čežnje: za volanom automobila, s Malom Drocom, Borčicinim psom, dva kovčega i Marnolom. Sa Malom Drocom čije ime Kojatkin Nji još uvek nije znao.

Na izlasku iz Razbibrigova, Mala Droca je Kojakinu Njiu pokazala pravi put, a graciozan pokret približio ju je Kojatkinu Njiu toliko da je njena smeđa kosica dotakla mladićev ( ) obraz. Njemu je na to pred očima prošla prozirna para. Došao je k sebi pet minuta kasnije i iskoristio to da pusti papučicu za gas koja se sa žaljenjem vratila natrag, jer je sa svog mesta kroz malu rupu u podu videla dobar komad puta. Put se velikom brzinom namotavao oko guma automobila, ali usavršeni sistem izveden od vadieksera marke "Super vadiekser" koji se prodaje u sitničarnici Gde ima da se kupi, automatski ga je odvajao i on je padao iza kola u mlohavim naborima, razvučen hitrim okretanjem točkova. Radnici putari, za sva vremena posvećeni tom nezahvalnom sportu, makazama su rezali mestimične izbočine koje bi tako nastale, a čija je visina proporcionalno rasla upravo brzini automobila, pa je njome bio određen i nivo izvlačenja. Tako prikupljenim makadamom svake godine su se gradili novi putevi i na taj način je broj srpskih seljaka i njihov stočni fond redovno rastao. S obe strane puta, drveće koje se čvrsto držalo za tlo za to predviđenim korenjem, nije učestvovalo u procesu namotavanja. No, i bez obzira na to, povremeno bi poskočilo prilikom prolaska automobila, jer je Kojatkin Nji skinuo prigušivač s auspuha i ono drveće koje nije dodirivalo telefonske žice (a to je, uglavnom, bio slučaj s obzirom na najsavremenije obrzivanje),nije moglo na vreme da dobije upozorenje.
Gnezda ptica koja znaju za jadac još od 1946. godine, sjajno su se odupirala poskakivanju. Oblačići su na nebu davali izgled neba posutog oblačićima, što je i bio slučaj. Sunce je osvetljavalo a vetar je pomicao vazduh, osim ukoliko premeštanje vazduha nije proizvodilo vetar, o čemu bi se moglo dostas dugo diskutovati, jer enciklopedija Svemogući Krstarovac vetar definiše kao "pomeranje vazduha", a pomeranje može biti čin pomeranja, a i stanje nečeg što se pomera.

S vremena na vreme, nekakva grdoba bi pretrčala preko puta kojim je jurila naša ni mala ni velika skupina, ali to je bila samo iluzija. Kojatkin Nji je još uvek u retrovizoru posmatrao tri četvrtine Male Droce. Srce mu je plamtelo od, više-manje, mračnih želja i sigurno ni Markiz de Sad ne bi mogao reći ništa više.
Jedan odskok nasilniji od ostalih (a takvih je bilo nekoliko), odjednom je trgao Marnola iz obamrlosti. Raskrstio je ruke, protrljao lice savijenom šakom, izvukao iz džepa češalj i sredio svoju čupavu kosu. Izvadio je stakleno oko iz odgovarajuće duplje, bružljivo ga obrisao krajem maramice na koji je pljunuo i pružio ga Borčicinom psu da ga dodatno oliže. Onda ga je vratio na mesto i nagnuo se prema prednjim sedištima da osnaži konverzaciju koja je dotad bila vrlo ograničena. Nalaktio se na leđne naslone sedišta na kojima su sedeli Mala Droca i Kojatkin Nji.
"Kako se zovete?" upita.
"Mala Droca", odgovori ona blago se okrećući nalevo kako bi mu pokazala profil, zbog čega ju je Kojatkin Nji sad u retrovizoru video spreda.

(nastaviće se...)

 

[gost 304860]

Ne, nije bitno što je tog prepodneva vozio kao nenormalan. Bitno je da se Sintagman Potkovičar zaustavio nenormalno naglo na rubu zasenjenog puta, jer se odazvao pozivu palca uperenog prema napred, koji se nastavljao na obećavajuće telo.
Ni Mala Ni Velika Droca se odlučila na autostopiranje tеk kao poslednje rešenje, jer su upropašćeno kvačilo i pokidane kočnice na njenom retko lepom automobilu kupljenom na kredit, bili još ređi. Istovremena i ništa manje delotvorna retkost cipela objašnjavala je njenu krajnju odluku.
Sintagman Potkovičar zapravo se zvao Kojatkin Nji, i otvorio joj je vrata. Mala Droca je ušla (Ni Mala Ni Velika Droca je bilo lažno ime).
"Idete u Krstarovo?" upitala je ona sirenskim glasom.
"Vrlo rado", odgovori Kojatkin Nji, "ali kojim putem treba krenuti na izlasku iz Razbibrigova?" Zapravo su bili sasvim blizu Ljisova i vozili se prema Ženovu.
"Pokazaću vam", odgovori Mala Droca.
Tri kilometra kasnije, Kojatkin Nji, stidljiv po prirodi, ponovo je zaustavio kola i opremljen francuskim ključem kupljenim prilikom poslednje posete Lindi Mjau, nagnuo se nad levo krilo kako bi podesio ugao retrovizora.

Kad se okrenuo nalevo, sa svog mesta je takođe mogao da vidi i tri četvrtine mlade žene, što je bolje nego ništa, koja mu je sedela s desna, sa vragolastim osmehom na usnama u mozgu Kojatkina Njia, i običnim osmehom na usnama jedne iskusne stoperke.
U dnu automobila nalazili su se samo Marnol, Borčicin pas i dva kofera. Marnol je spavao, a dva slabo vezana kofera nisu imali prostora da u krivinama zadirkuju psa koji je sedeo predaleko. Kojatkin Nji je ponovo spremio francuski ključ kupljen prilikom definitivno poslednje posete Lindi Mjau, u plastičnu kutiju pod upravljačku ploču, vratio se na svoje mesto i opet pokrenuo kola.
Čeznuo je za ovim praznicima još od kraja prethodnih, kao i svi ljudi koji puno rade. Već jedanaest meseci pripremao se za taj trenutak koji je svima zlata vredan - naročito ako idete srpskom železnicom - bega u sjajno jutro od spaljene samoće tropskog Mesta nenormalne lepote koja se pruža sve do Požarevca i gasi se tek u sumrak. Ponovo je preživljavao poslednje jutro u kancelariji, napor da stavi tek ispruženu nogu sa svake strane Panasonikovog telefona, i da baci tek novopristigle mailove za korespodenciju u Recycle bin, blagost vazduha koji beži pred liftom uz svilenkastu škripu, sunčanu prugu koja pleše pred njim, kričanje gavranova i crvene i zelene travnjake, pomalo mlitavu živahnost strogog centra grada i snažan miris srnog luka u ćevabdžinici roštiljdžije Ice Bugarina, njegovog suseda sa sprata ispod.
Sve se to dogodilo juče, a stvarnost je nadaleko nadilazila Kojatkinove najtananije čežnje: za volanom automobila, s Malom Drocom, Borčicinim psom, dva kovčega i Marnolom. Sa Malom Drocom čije ime Kojatkin Nji još uvek nije znao.

Na izlasku iz Razbibrigova, Mala Droca je Kojakinu Njiu pokazala pravi put, a graciozan pokret približio ju je Kojatkinu Njiu toliko da je njena smeđa kosica dotakla mladićev ( ) obraz. Njemu je na to pred očima prošla prozirna para. Došao je k sebi pet minuta kasnije i iskoristio to da pusti papučicu za gas koja se sa žaljenjem vratila natrag, jer je sa svog mesta kroz malu rupu u podu videla dobar komad puta. Put se velikom brzinom namotavao oko guma automobila, ali usavršeni sistem izveden od vadieksera marke "Super vadiekser" koji se prodaje u sitničarnici Gde ima da se kupi, automatski ga je odvajao i on je padao iza kola u mlohavim naborima, razvučen hitrim okretanjem točkova. Radnici putari, za sva vremena posvećeni tom nezahvalnom sportu, makazama su rezali mestimične izbočine koje bi tako nastale, a čija je visina proporcionalno rasla upravo brzini automobila, pa je njome bio određen i nivo izvlačenja. Tako prikupljenim makadamom svake godine su se gradili novi putevi i na taj način je broj srpskih seljaka i njihov stočni fond redovno rastao. S obe strane puta, drveće koje se čvrsto držalo za tlo za to predviđenim korenjem, nije učestvovalo u procesu namotavanja. No, i bez obzira na to, povremeno bi poskočilo prilikom prolaska automobila, jer je Kojatkin Nji skinuo prigušivač s auspuha i ono drveće koje nije dodirivalo telefonske žice (a to je, uglavnom, bio slučaj s obzirom na najsavremenije obrzivanje),nije moglo na vreme da dobije upozorenje.
Gnezda ptica koja znaju za jadac još od 1946. godine, sjajno su se odupirala poskakivanju. Oblačići su na nebu davali izgled neba posutog oblačićima, što je i bio slučaj. Sunce je osvetljavalo a vetar je pomicao vazduh, osim ukoliko premeštanje vazduha nije proizvodilo vetar, o čemu bi se moglo dostas dugo diskutovati, jer enciklopedija Svemogući Krstarovac vetar definiše kao "pomeranje vazduha", a pomeranje može biti čin pomeranja, a i stanje nečeg što se pomera.

S vremena na vreme, nekakva grdoba bi pretrčala preko puta kojim je jurila naša ni mala ni velika skupina, ali to je bila samo iluzija. Kojatkin Nji je još uvek u retrovizoru posmatrao tri četvrtine Male Droce. Srce mu je plamtelo od, više-manje, mračnih želja i sigurno ni Markiz de Sad ne bi mogao reći ništa više.
Jedan odskok nasilniji od ostalih (a takvih je bilo nekoliko), odjednom je trgao Marnola iz obamrlosti. Raskrstio je ruke, protrljao lice savijenom šakom, izvukao iz džepa češalj i sredio svoju čupavu kosu. Izvadio je stakleno oko iz odgovarajuće duplje, bružljivo ga obrisao krajem maramice na koji je pljunuo i pružio ga Borčicinom psu da ga dodatno oliže. Onda ga je vratio na mesto i nagnuo se prema prednjim sedištima da osnaži konverzaciju koja je dotad bila vrlo ograničena. Nalaktio se na leđne naslone sedišta na kojima su sedeli Mala Droca i Kojatkin Nji.
"Kako se zovete?" upita.
"Mala Droca", odgovori ona blago se okrećući nalevo kako bi mu pokazala profil, zbog čega ju je Kojatkin Nji sad u retrovizoru video spreda.


Pogledajte prilog 202987



(nastaviće se...)

 

[kojote]

Svaka slicnost sa stvarnim malim i velikim likovima je namerna... pardon, nenamerna. Cuti i uzivaj, Marnolcino... pardon, Marloncino.

 

[kojote]

...
"Kako se zovete?" upita.
"Mala Droca", odgovori ona blago se okrećući nalevo kako bi mu pokazala profil, zbog čega ju je Kojatkin Nji sad u retrovizoru video spreda.

(nastaviće se...)

Poslednja četvrtina njegovog pogleda sasvim se zaokupila novim delom Male Droce, koji mu je razotkrio njeno okretanje Marnolu, tako da nije bio svestan novog činioca na putu, čija pojava, da ju je u datom trenutku percipirao, ne bi bila dovoljna da kod njega izazove odsustvo potrebnog refleksa da ga izbegne, ali nije ga video, pa je pregazio spomenutog činioca, što je ovom prilikom bilo srušeno stablo jedne već dobrano sparuškane smokve.
Odbivši se od koze... pardon, od smokve, zahvatio je ivični kamen koji je označavao desnu stranu jednih garažnih vrata, da bi vlasniku garaže, mehaničaru koji je neverovatno ličio na Dijeneka, omogućio da se snađe, te je zbog postignute brzine uleteo u garažu i ostavio desno krilo svog automobila izgladnelom ivičnjaku. Mehaničar je popravku automobila shvatio kao dužnost, a Kojatkin Nji je pomogao Maloj Droci da izađe s njegove desne strane, jer je vlasnik garaže koji je bio pljunuti Dijenek, upravo skinuo desna vrata. Marnol i Borčicin pas su sa svoje strane takođe izašli i bacili se u potragu za restoranom opremljenim, ukoliko je moguće barom, jer je Marnol bio strašno žedan.

U prolazu su ustanovili kako se sparuškana smokva, izvorni uzrok nesreće, drži k'o bog, s obzirom na to da je od brestovine i da joj je koru, mehaničar koji je ličio na Dijeneka kao Tab na admina, obojio u plavo, jer ju je koristio kao mamac. Mala droca ju je u prolazu pogladila po kori, a Borčicin pas joj se iz saučešća popiškio na koren. Kojatkin Nji je na trenutak pomislio da joj i on uradi nešto, ali je odustao.
Jedino svratište u tom kraju, Doručak kod POVERLJIVE Tifanije, odavalo je upečatljivu sliku. U uglu, muškarci su bili zaposleni oko neke vrste korita od kamena ispunjenog užarenim ugljem, a jedan od njih divljački je čekićem udarao po komadu usijanog gvožđa u obliku potkovice. Još čudnije, konj sa zobnicom od sivog platna oko vrata, koji je neverovatno ličio na Kojatkina Njia, savijene zadnje leve noge, čekao je na red, krupnim zubima prežvakavajući sumorne misli. Valjalo se suočiti sa istinom: svratište Doručak kod POVERLJIVE Tifanije je bilo preko puta.

Na belom stolnjaku su ih poslužili praznim tanjirima, noževima i viljuškama, čašama, posudama za so, biber i senf u središnjem karafinglu, zatim salvetama, i za kraj, nečim za jelo. Marnol je popio čašicu bešikovine i zajedno sa Borčicinim psom pronašao put do grmlja. Kojatkin Nji i Mala Droca ostali su sami (konačno!) u hladu drvoreda.
"No, dakle", upita on uzbuđeno, "jeste li znali da idem u Krstarovo?"
"Ne", odgovori Mala Droca, "ali srećna sam što i vi idete tamo".
Pritisnut srećom, Kojatkin Nji je ostao bez daha i počeo da diše kao čovek koga neko davi, ali bez zvuka smeha nedostajućeg dželata. Vreme je bilo na njegovoj strani, pa se pribrao i ponovo savladao svoju stidljivost. Usput je i porastao za dobre pola glave i Maloj Droci koja je sedela preko puta njega, lagano je približio ruku.
Ptice iz drvoreda njakale su kao magarci, gađale se mrvicama hleba i zelenim kamenčićima, i ta vesela atmosfera lagano je opijala Kojatkina Njia.
"Hoćete li tamo ostati nekoliko dana?" upita on još.
"Planiram da tamo provedem svoj odmor", umirila ga je Mala Dročica, uz više nego uzbudljiv osmeh.
Kojatkin Nji je još malo primakao ruku i zlaćano vino u jednoj čaši blago je zavibriralo od udaranja krvi u njegovim arterijama, uhvatilo rezonancu sa pulsom i razbilo čašu.

Opet je nastala pauza dok je ponovo skupio hrabrost, pa je nastavio:
"Idete kod rođaka?"
"Ne", reče Mala Droca, "boravim u spojenim odmaralištima, na samoj granici Ljisova i Ženova".
Kosa joj zapravo nije bila smeđa, posebno kad bi je sunce ovako obasjalo, a sićušne riđe mrlje na njenim rukama potamnelim od života na svežem vazduhu - koji stvara i mnoge druge mrlje, takođe - nudile su materijala za razmišljanje, i Kojatkin Nji je pocrveneo. A onda, skupivši svu svoju hrabrost, za šta su mu trebale obe ruke, Kojatkin Nji ju je prebacio u levu ruku, a desnu je spustio na bližu ručicu Male Dročice, ali nije video koju, jer je nestala u njegovoj krupnoj, muškoj šapi.
Srce mu je snažno udaralo u grudima, pa je upitao: "Ko je?" Ali, onda je shvatio svoju grešku, a Mala Droca nije povukla ruku.
Tada su se odjednom rascvetali svi cvetovi, a predivna muzika ispunila je seoski pejzaž. Bio je to Marnol koji je pevuckao Devetu simfoniju, zajedno sa horom, i vratio se da ih obavesti da je automobil popravljen.

 

[gost 39034]

jesmo se mi bese dogovorili da me ne zoves mala droca, kretenu impotentni?

 

[Tol]

Srce mu je snažno udaralo u grudima, pa je upitao: "Ko je?" ..
Tada su se odjednom rascvetali svi cvetovi, a predivna muzika ispunila je seoski pejzaž. Bio je to Marnol koji je pevuckao Devetu simfoniju, zajedno sa horom, i vratio se da ih obavesti da je automobil popravljen.

"Marmol" se pojavio vukući za rep " Elenin", odnosno, Borkinog psa i deleći pamflete o skoroj nestašici struje ma Krstarevu koju će izazvati nespretan pad ni velike ni male droce na grudi Kojatkina NJia..doduše, slučajan, ali poguban po putanju krvotoka i orbite u kojoj pluta veliki(i mali) mozak dvoglave životinje koja neverovatno liči na Njia.

 

[kojote]

Automobil koji se sad nalazio iznad Humorova, vozio je između dva reda električnih stubova u punom cvatu, koji su vazduh ispunjavali predivnim mirisom ozona. Na izlasku iz Humorova, Kojatkin Nji je pažljivo nanišanio Ženovo i mogao je da nastavi svojom putanjom. Pošto više nije morao da drži volan, opet je desnom rukom zarobio Malu drocu.
Marnol je s oduševljenjem udisao mirisni dah stubova, s nosom na vetru i Borčicinim psom na kolenu. Pevao je melanholični bluz i nastojao da u sebi izračuna koliko se dana može provesti u Ženovu s dvadeset i dva evra. Pošto se ta operacija svodila na deljenje broja dvadeset i dva sa trista šezdeset pet, dobio je migrenu i prestao da se zanima za rezultat ( ). Jednostavno je odlučio da ostane mesec dana u najboljem odmaralištu.
Isti vetar koji je udarao u Marnolove nozdrve, rasipao je kovrdžice Male Dročice i osvežavao rumenkaste slepoočnice zanesenog Kojatkina Njia. Kad je skinuo pogled sa retrovizora, primetio je kraj svoje desne noge šarmantne cipele Male Droce, od još živog malog aligatora, zatvorenog zlatnim kopčama da mu se ne čuju krici. Predivne obline njenih ćilibarskih listova ocrtavale su se na krem boji kože prednjih sedišta. Treba zameniti tu kožu, sad već u dronjcima, jer je Mala Droca često menjala položaj, ali Kojatkina Njia to nimalo nije brinulo, a valjaće mu i kao dragocena, decentna uspomena.

Put je sad imao dosta muke da se izravna pod točkovima automobila. Pogled Kojatkina Njia kojim je na izlasku iz Književnova nanišanio Ženovo bio je toliko precizan, da se nije moglo zamisliti ni najmanje skretanje. Pri najmanjoj grešci, volan se sam okretao nekoliko stepeni i vraćao put na pravi put, po cenu iscrpljujućih grčeva u svom nerđajućem zglobu. Put se u svoj prvobitni položaj vratio tek duboko u noć, prouzrokovao mnoge sudare i poprilično se razvukao. Prošli su Femilovo, zatim Menovo i stepenice tropskog Modova pojavile su se pred pogledima troje putnika. Na krstarovskim kartama ga nazivaju Goli u sedlu, ali vrsni geolozi se tu ne mogu zbuniti.
Još od Književnova, Kojatkin Nji je zajedno sa Malom Drocom zauzeo zadnji deo automobila, jer su se Marnol i Borčicin pas brinuli za vožnju. Dobro odmerenim udarcem francuskog ključa koji je Kojatkin Nji kupio prilikom svojeg ama baš poslednjeg boravka kod Linde Mjau, Marnol je povratio tačan položaj retrovizora i mogao se posvetiti isključivo ispitivanju puta koji su upravo prošli. A onda su stepenice tropskog Modova nestale istovremeno s padanjem noći, ali su se skoro istog časa ponovo pojavile. Borčicin pas je okrenuo prekidač za farove.

Na jedan sat od Ženova, tek je bila ponoć, ali je opet bio jedan sat kad su ušli u Ženovo. Sobe Kojatkina Njia i Male Droce bile su već odavno rezervisane, a Marnol se sa Borčicinim psom udobno uvukao u krevet jednoj od hotelskih sobarica, a onda i u samu sobaricu, i tamo je stao i zaspao, dobro utopljen. Sutra će promeniti sobu, jer je hteo brižljivo da je odabere.

(nastaviće se...)

 

[DeeLite]

bože...

 

[dobra predskazanja]

tema glasi - stih za 4umasicu.

 

[DeeLite]

pa dobro, otelo se čoeku...

 

[kojote]

Ste čuli vas dvoje za prozu, i stihove u prozi, m!?! Sve u stihu, sve u prozi, sedi na moj pa se...

jesmo se mi bese dogovorili da me ne zoves mala droca, kretenu impotentni?

Uvek si tako drska sa mnom kad te dovedem u Ekstazovo, ljubavi moja mala.

"Marnol" se pojavio vukući za rep " Elenin", odnosno, Borkinog psa i deleći pamflete o skoroj nestašici struje u Krstarevu koju će izazvati nespretan pad ni velike ni male droce na grudi Kojatkina Njia... doduše, slučajan, ali poguban po putanju krvotoka i orbite u kojoj pluta veliki (i mali) mozak dvoglave životinje koja neverovatno liči na Njia.

Moja ni mala ni velika ljubav, juče mi je u Profilu ostavila anlizu moje Nji ličnosti, na jedom topicu, što me je obavezalo i puno mi pomoglo da Stomp za Malu Drocu krene u ovom smeru.
I meni se dopada. Kikoćem se i sklapam smešne i ove druge slike koje će i vas, koji ovo čitate, nadam se nasmejati i dobro zabaviti.
U protivnom, ne preostaje mi ništa drugo no da vas, poput Smokija, iščupam iz korena, sobalim na drum i dobro izgazim.

 

[dobra predskazanja]

sela bi zlozi da se vozi,
al zlozi voli auta iz novijeg veka,
sa puno smeka,
a ne zastarele yugice i
jos starije fice.

 

[gost 304860]

Automobil koji se sad nalazio iznad Humorova, vozio je između dva reda električnih stubova u punom cvatu, koji su vazduh ispunjavali predivnim mirisom ozona. Na izlasku iz Humorova, Kojatkin Nji je pažljivo nanišanio Ženovo i mogao je da nastavi svojom putanjom. Pošto više nije morao da drži volan, opet je desnom rukom zarobio Malu drocu.
Marnol je s oduševljenjem udisao mirisni dah stubova, s nosom na vetru i Borčicinim psom na kolenu. Pevao je melanholični bluz i nastojao da u sebi izračuna koliko se dana može provesti u Ženovu s dvadeset i dva evra. Pošto se ta operacija svodila na deljenje broja dvadeset i dva sa trista šezdeset pet, dobio je migrenu i prestao da se zanima za rezultat ( ). Jednostavno je odlučio da ostane mesec dana u najboljem odmaralištu.
Isti vetar koji je udarao u Marnolove nozdrve, rasipao je kovrdžice Male Dročice i osvežavao rumenkaste slepoočnice zanesenog Kojatkina Njia. Kad je skinuo pogled sa retrovizora, primetio je kraj svoje desne noge šarmantne cipele Male Droce, od još živog malog aligatora, zatvorenog zlatnim kopčama da mu se ne čuju krici. Predivne obline njenih ćilibarskih listova ocrtavale su se na krem boji kože prednjih sedišta. Treba zameniti tu kožu, sad već u dronjcima, jer je Mala Droca često menjala položaj, ali Kojatkina Njia to nimalo nije brinulo, a valjaće mu i kao dragocena, decentna uspomena.

Put je sad imao dosta muke da se izravna pod točkovima automobila. Pogled Kojatkina Njia kojim je na izlasku iz Književnova nanišanio Ženovo bio je toliko precizan, da se nije moglo zamisliti ni najmanje skretanje. Pri najmanjoj grešci, volan se sam okretao nekoliko stepeni i vraćao put na pravi put, po cenu iscrpljujućih grčeva u svom nerđajućem zglobu. Put se u svoj prvobitni položaj vratio tek duboko u noć, prouzrokovao mnoge sudare i poprilično se razvukao. Prošli su Femilovo, zatim Menovo i stepenice tropskog Modova pojavile su se pred pogledima troje putnika. Na krstarovskim kartama ga nazivaju Goli u sedlu, ali vrsni geolozi se tu ne mogu zbuniti.
Još od Književnova, Kojatkin Nji je zajedno sa Malom Drocom zauzeo zadnji deo automobila, jer su se Marnol i Borčicin pas brinuli za vožnju. Dobro odmerenim udarcem francuskog ključa koji je Kojatkin Nji kupio prilikom svojeg ama baš poslednjeg boravka kod Linde Mjau, Marnol je povratio tačan položaj retrovizora i mogao se posvetiti isključivo ispitivanju puta koji su upravo prošli. A onda su stepenice tropskog Modova nestale istovremeno s padanjem noći, ali su se skoro istog časa ponovo pojavile. Borčicin pas je okrenuo prekidač za farove.

Na jedan sat od Ženova, tek je bila ponoć, ali je opet bio jedan sat kad su ušli u Ženovo. Sobe Kojatkina Njia i Male Droce bile su već odavno rezervisane, a Marnol se sa Borčicinim psom udobno uvukao u krevet jednoj od hotelskih sobarica, a onda i u samu sobaricu, i tamo je stao i zaspao, dobro utopljen. Sutra će promeniti sobu, jer je hteo brižljivo da je odabere.

(nastaviće se...)

kojatkinice…nem' mene da mesas sa cica macom jer ja nit sam kretencina a jos manje impotentna kretencina tako da nisam u njenoj, ovaj tvojoj interesnoj zoni.. kad postanem kretence ovaj ono drugo javnem vam oboma mahanjem...

a sto se tice pesme jesi umetnik al' ybg unosis mnogo sebe u balone koje si godinama obozavao dok sad moras da gnjecis neke crvice al' ybg… c'est la vie

 

[kojote]

sela bi zlozi da se vozi,
al zlozi voli auta iz novijeg veka,
sa puno smeka,
a ne zastarele yugice i
jos starije fice.

Kog ćeš da izigravaš danas, Zlozi, reci pravo:
hoćeš li biti zLa krstarovska veštica il' zLi kragujevački đavo?

 

[dobra predskazanja]

Kog ćeš da izigravaš danas, Zlozi, reci pravo:
hoćeš li biti zLa krstarovska veštica il' zLi kragujevački đavo?

ja sam krstarova vila dobrica.
a kakve veze sa kragujevcem imam, to cu eventualno utvrditi u eventualnoj daljoj konverzaciji sa tobom.