Наравно нису сви Хравати били усташе има и светлих примера какав је овај песник Иван Горан Ковачић:
Јама
Крв је моје свјетло и моја тама.
Блажену ноћ су мени ископали
Са сретним видом из очињих јама;
Од капља дана бијесни огањ пали
Крваву зјену у мозгу, ко рану.
Моје су очи згасле на моме длану.
Сигурно још су трепериле птице
У њима, небо благо се окрену;
И ћутио сам, крваво ми лице
Утонуло је с модрином у зјену;
На длану очи зракама се смију
И моје сузе не могу да лију.
Само кроз прсте капале су капи
Топле и густе, које крвник нађе
Још горчом муком дупља које зјапи -
Да бодеж у врат забоде ми слађе:
А мене драгост ове крви узе,
И ћутио сам капље као сузе.
Посљедње свјетло прије страшне ноћи
Био је бљесак муњевита ножа,
И врисак, бијел још и сад у сљепоћи,
И бијела, бијела крвникова кожа;
Јер до појаса сви су били голи
И тако наги очи су нам боли.
О болно свјетло, никад тако јако
И оштро никад ниси синуло у зори,
У стријели, огњу; и ко да сам плако
Ватрене сузе с којих дупље гори:
А кроз тај пако бљескови су пекли,
Врискови других мученика сјекли.
Не знам, колико жар је бијесни трајо,
Кад грозне кврге с дупља расти стану,
Ко кугле тврде, и једва сам стајо.
Тад спознах склиске очи на свом длану
И рекох: "Слијеп сам, мила моја мати,
Како ћу тебе сада оплакати..."
А силно свјетло, ко стотине звона
Са звоника бијелих, у памети
Лудој сијевне: свјетлост са Сиона,
Дивна свјетлост, свјетлост која свијети!
Свијетла птицо! Свијетло дрво! Ријеко!
Мјесече! Свјетло ко мајчино млијеко!
Ал ову страшну бол већ нисам чеко:
Крвник ми рече: "Згњечи своје очи!"
Обезумљен сам скоро преда њ клеко,
Кад грч ми шаку густом слузи смочи;
И више нисам ништа чуо, знао:
У бездан као у раку сам пао.
ИИ.
Мокраћом хладном свијестили ме. Ћушке
Дијелили, ватром подигли ме силом;
И свима редом пробадали ушке
Крвници тупим и дебелим шилом.
"Смијте се!" - убод заповиједи прати -
"Обоце свима пред крст ћемо дати!"
И грозан смијех, церекање, грохот
Замније, ко да грохоћу мртваци;
И саме клаче смете луди хохот
Па сваки бичем на жртве се баци.
А ми смо даље у смијању дугу
Плакали, празних дупља, мртву тугу.
Када смо нагло, ко мртви, умукли
(Од страха ваљда, што смо ипак живи),
У ред за ушке отекле нас вукли,
И нијеми бол на страну све нас приви;
(У муку чули из шуме смо птицу);
Провлачили су кроз ушке нам жицу.
И сваки тако, када би се мако,
Од бола страшна мукло би зарежо.
"Шутите!" - рикне крвник - "није лако,
Ал потребно је, да тко не би бјежо."
И нитко од нас главом да потресе
И другом слијепцу љути бол нанесе.
Крвожеднике смири жичан локот
И уморни су у хлад блиски сјели;
И зачуо се воде мрзли клокот
У жарку грлу, и гласно су јели,
Ко послије тешка посла; затим стали
Један са другим да се грубо шали.
Заборавили као да су на нас:
Зијевали, вјетре пуштали су гласне.
"Ех, једну малу видио сам данас..."
Добаци нетко, уз примједбе масне.
И опет клокот хладна вина или воде
Тргне слијепце - жица ме прободе.
ИИИ.
У моме реду почела да луди
Нека жена. Викала је: "Гори!
Људи, гори! Кућа гори! Људи!"
А жица љуто почела да пори
Набрекнуте, грозне наше уши.
На тла се жена угушена сруши.
"Дупљаши! Ћоре! Лубање мртвачке!
Сове! У дупља дат ћемо вам жере
Да прогледате! Ви, ћораве мачке!"
Зарежи пијан кољач као звијере
И слијепцу ножем одцијепи лице
Од уха, што се заљуља врх жице.
Урлик и тешки топот слијепе жртве
(Што бјежећ кроз мрак увис ноге диже),
И брз трк за њом, сред тишине мртве,
И тупи пад, кад ловца нож је стиже.
О, тај је спасен! - рекох својој тами,
Не опазивши да нас воде к јами.
Срце је мукло шупљом груди тукло;
Тад друга срца преко жице зачух.
Лупање лудо напријед нас је вукло.
(Што срца скачу, кад у мраку плачу!)
И од те лупе прогледах кроз рупе:
У јасном сјају мисли ми се скупе.
И виђех опет, ко још овог јутра,
Дубоку јаму, јуче ископану.
Напрегнух слух да чујем, кад унутра
Уз тупи удар прве жртве пану.
Оштром свијести одлучих да бројим:
Ја, педесети, што у реду стојим.
И чекао сам. Скупљао сам точне
Податке: тко је већ нестао страга,
Тко сприједа - збрајо, одбијо, док почне
Ударање, падови. Сва снага
Мозга у јасној свијести се напрегну,
Да промјене ми пажњи не избјегну.
Негђе је цврчак пјево; облак покри
Зачас у лету сјеном цијело поље.
Чуо сам, како један крвник мокри,
А други стао широко да коље.
Све ми то засја у слуху ко у виду,
Са бљеском сунца на ножноме бриду.
ИВ.
Кад прва жртва почела да кркља,
Чух меки удар, месната врећа
Падаше дуго. Знао сам: у гркљан
Долази први убод, међу плећа
Други, а рука нагло жртву груне
У јаму, гђе ће с другима да труне.
Нетко се мртво испред мене сложи
Ил иза мене, рикнувши од страха,
А ја ударце силном свијести множих,
Одбијајући пале истог маха,
Мада сам сваког - што крикну, загрца -
Ћутио као угриз у дно срца.
Човјек из јаме јецо је ко дијете,
Тек приклан; цикто језиво му гласак.
Стрепих да рачун мој се не помете.
Тад букну у дну бездна бомбе прасак.
Тло се заљуља. Клонуће ме свлада.
Нестала у спас посљедња ми нада.
Ал силна свијест пажњом ме опсједну:
У слух се живци, крв, месо и кожа
Напрегли. Збројих тридесет и једну
Жртву; шездесет и два бода ножа.
Слушо сам удар, којом снагом пада,
И мени опет вратила се нада.
На јаук из бездна сада нова прасне
Бомба уз тутањ. И мртва тјелеса
Падаху сад уз пљуске мање гласне,
Као у воду, поврх каше меса.
Уто оћутјех да по крви клижем.
Протрнух: ево, и ја к јами стижем!
В.
- О видио сам, видио све боље,
Ко да су натраг стављене ми очи:
И бијелу кожу, и нож који коље,
И жртве (као јагњад, што се кочи
Часком пред клање, ал у реду ближе
Корак по корак мирно к ножу стиже).
Без прекидања ред се даље мицо
- Ко да на челу нетко нешто дијели -
Нит је тко вико, трзо се, нарицо;
На жези страшној тихо су нас жели
Ко мртво класје које једва шушти.
(То се чула крв, што из грла пљушти).
Корак по корак пошли смо; стали опет;
Крљање, удар, пад и опет корак.
Зачух звук јаче. Укочене, ко пропет,
Стадох: На усни туђе крви горак
Окус оћутјех. Сад сам био трећи,
Што јаму чека у реду стојећи.
Страшна ми тама, од сљепоће гора,
Сав ум помути и на чула леже,
И за њом свјелтост ко стотине зора:
Искро! Стријело! Пламене! Снијеже!
Силно свјетло без иједне сјене,
Ко оштар убод игле усред зјене.
Друг се преда мном натраг к мени наго,
Као од грча; онда је застењо,
Напријед посрне, уздахнуо благо -
И тихи уздах с кркљањем му јењо.
Сурва се, пљусну као риба. Зине
Преда мном простор бездане празнине.
Све памтим: напријед заљуљах се, натраг,
Без равновјесја - као да сам стао
Језиве неке провалије на праг,
А иза мене други понор зјао.
Бијела стријела у прси ми сину,
Црна ме шину с плећи. У дубину.
ВИ.
У бездну ума језа ме окријепи.
Осјетих хладно трупло, гђе ме тишти,
Хладност смрти да ми тијело лијепи.
Страх свијешћу сину: Нека жена вришти!
У јами сам - том ждријелу нашег меса;
Ко мртве рибе студена тјелеса.
Лежим на лешу: купу хладетине,
Млохаве, слузне, што у крви кисне,
И спас са језом из леда ме вине:
Свијест муњом блисне, када жена врисне.
Окренух се, у грозници тад к вриску
Пружих руку: напипах рану склиску.
И први пута сва животна снага
Над лешевима стала да се скупља;
На врисак скренух руку, и у дупља
Лубање забох прсте; тијела нага
Ко да су сва завриштала у јами -
Сав пако јекну језиво у тами.
Бомба ће пасти! Ужаснух се прво;
У грчу страшну зграбих руком ниже.
Закољак нађох грозан. Леш се рво
Са мном и на ме почео да клиже.
Кркљо му гркљан у крвавој рани;
Кораке зачух и гласове вани.
О боже мој, загрлила ме жена
Сад загрљајем друге своје смрти:
Како јој кожа лица нагрбљена...
Старице! Бако! И узех јој трти
Кошчате руке, и жарко их љубих.
Чинило ми се: мртву мајку убих.
Чуо сам, како умирући стење,
И пожелио лудо да оживи.
Све лешеве тад молих опроштење.
Оћутјех тврду усну, гђе се криви -
Обезнаних се. Кад сам опет скидо
Мрак несвијести, још сам горко ридо.
ВИИ.
Ушутјех. Сам сам међ труплима ледним,
А студен смрти на леђа ми сјела,
На удове. У леду мртвих жедним
Ватрама непца, језика и ждријела.
Лед смрти шути. У њем пако гори.
А нигђе вриска да самоћа ори.
Тај грозни терет, што на мени лежи,
Ни смртним ледом неће да приушти
Хладноћу грла; а бива све тежи;
Ођедном скоро викнух: вода пљушти!
Чујем гђе с врха по труплима тече;
Ах, студен млаз! - ал пече, пече, пече!
По голој кожи, по леђноме јарку,
Низ трбух, прса, слабине и буте
Поточић студен пали ватру жарку,
Дубе у месу каналиће љуте.
И кад на усну млазић жарки капно,
Опаљен језик кусну живо вапно!
Пуна је јама: на лешине лију
Вапно да живим стрвине не смрде.
О хвала им, нас мртве сада грију
Пламеном своје самилости... Тврде
Лешеве ћутим: трзају се голи,
Ко мртве рибе, кад их кухар соли.
Тај задњи трзај умирућег живца,
Тај чудни дрхтај, на којем сам пливо,
Учини да сам благосиљо кривца:
О гле! још трупло крај мене је живо -
То старица ме хладном руком глади,
Јер зна да моји не престаше јади!