Starinarnica

[Њена Другарица]

Tamni vilajet


Tuđom su pesmom očarani. Teška
Neverstva kriju u srcu što strepi:
Slavuje stranputica. Sunce je greška
Praćena viđenim užasima slepim.
Noć umesto oka lukava vatra nudi.
Al stoje kužni u istrošenom vazduhu
I slede vidljivost različito ljudi.
Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava;
Samo su slabi izvan opasnosti.
U zločin je umešan i onaj ko spava.
Nikoga nema da jakima oprosti
Što siđoše u tamni vilajet i zlato
Koje se ne može uzeti otkriše.
Što god da činiš zlo činiš jer blato
Iz toga podzemlja slavno je sve više.

Branko Miljković

 

[Mika]

TI i ja


TI i ja smo se tražili sve ove godine
Kao što se traže dva oblaka
Da se zagrle i ukrase nebo.
Da se sudare i naprave suze nebeske

TI i ja smo lutali bosi nekim našim poljima
I možda nam je u isto vreme trn u nogu ušao
I sapleli bi se o kamičak i pali, poderavši kolena.
TI u šarenoj suknjici, ja u kratkim pantalonama

TI i ja čitav život smo voleli druge
I radovali se dodirima naših ljubavi
Kada smo šetali pored reka naših
I mislili da je ta mladalačka ljubav čarobni san.

TI i ja negde na nekoj raskrsnici
Gledamo jedno u drugo, gledamo u svoje puteve
Ne znamo, ne vidimo obrise budućih dana
Da li smo na nekom kraju ili početku.

TI i ja.

Vlada Vasiljević

 

[Konj_na_belom_princu]

Otpadnik sam sviju crkava
Jer tebe pretpostavljam svemu za što vredi živeti i mreti
Tebi prinosim tamjan svetih mesta i pesmu foruma
Pogledaj moja krvava kolena od molitvanja pred tobom
I moje iskapane oči za sve jedikovke koje nisu sa tvojih usana
Ne razumem milione mrtvih kad tebe čujem da jeciš
Na tvojim nogama osećam tlo od šljunka sa puteva
Na tvojim izgrebanim rukama vrzinu trnja
Svi nošeni tereti muče tvoja ramena
Sva nesreća sveta stala je u jednoj tvojoj suzi
Nikada nisam patio pre tebe
Životinja koja je ranom vapila
Pa kako možete da upoređujete sa životinjskim bolom
Tu vitrinu u hiljadu stakala
Na kojoj se svakoga dana događa
Po jedno razapinjanje na krst
Ti si me naučila azbuci bola
Sad znam da čitam jecaje
Svi su oni sacinjeni od tvog imena
Samo od tvog imena tvog slomljnog imena tvog imena od ruže obezlišene
Tvog imena vrta svih Strasnih nedelja
Tvog imena zbog koga bih išao u pakao da ga napišem pred licem sveta
Kao ona tajanstvena slova na tablici iznad Hrista
Tvog imena krika moga mesa i nezarasle rane moje duše
Tvog imena za koje bih spalio sve knjige
Tvog imena svekolike nauke na ivici ljudske pustinje
Tvog imena koje je za mene istorija vekova
Pesma nad pesmama
Čaša vode robijaša u okovima
I sve su reči samo bodljikava žica pred vratima nekog prokletog grada
Kad tvoje ime peva na mojim ispucanim usanama
Samo tvoje ime i neka mi odseku jezik
Ali tvoje je ime
Sva muzika u trenutku smrti.

Louis Aragon

 

[Wuka]

Ljubavno pismo:

Nešto, davno za Tebe napisano,


uvek dobijem neverovatnu inspiraciju, kad pomislim na Tebe. Kad tako čeznem mogao bih da pišem satima, danima, godinama.

Želim te, želim u svakom trenutku mog praznog i besmislenog života.
Iako sam svestan da nikada neću moći da Ti priđem na bliže od dva koraka u prolazu, iako znam da nikada neću pomirisati tvoju kožu, da nikada neću osetiti slatke usne tvoje na svom vratu.

Ipak maštam, ipak pišem.....

a tako bih Te voleo zagrliti tako nežnu, da ti dodirnem svaki predalj tela, prislonim usne na nadlanicu, da poljubim Ti prelepe prste.

Pišem, sanjarim i uzdišem ...misli me obaraju..
Uh, kako bih želeo da je samo moja....U meni ima toliko ljubavi prema njoj, da bih mogao da je volim bar dvesta godina više.... Imala bi ljubavi, dovoljno da može njom da se hrani...

A za osmeh, njen, da za osmeh njen...
koji izgleda kao sunce u smiraj dana, uvek širi neki mir na sve oko sebe.....da, ja bih išao do pakla i nazad

Vrativši se iz misli prokapale su mi kapi suza na dlan. Svaku suzu sam pokupio prstima i želim tebi u srce staviti... da osetiš sve što se skriva iza mojih muških vrelina.

Koji san, koja slova, koji dan kad znam da ne mogu da Te imam

..... Nikad
​

Dejan Kostić

 

[Baudrillard]

Tužni surovi tango ples ljubavi i smrti ples noći i ljudi ples mračne kuhinje siromaštva želje

Hoćemo li izoštriti pogled i prići bliže lepoti muža –pažljivo, jer je goreo.
Pod njim pod je goreo,
svet je goreo,
istina je gorela.

Oko njega zelena je vatra počistila sve drveće.
Gotovo nikad nije bio tužan, nekakav bog ga je vodio.

Niti je sumnjao u svoju sudbinu koja je izgledala kao što je Napoleon govorio ovako:
Upisujem se između svetova.

Ono što je pisao zavisilo je od toga s kim je.

Kad je upoznao Reja
počeo je da piše slike.
U Rejevoj sobi radili su rame uz rame, muž je pričao.
Rej je voleo da sluša o raznim mestima,
jer slabo je putovao i o knjigama,
jer nije čitao.
Kakvi su Alpi?
Iz aviona izgledaju krhko poput grnčarije. Tanke tišine lebde između.
A izbliza.
Izbliza više kao sir. Parmezan.
Je li skupo.
Parmezan?
Italija.
Da i ne.
Jesi još uvek sa svojom italijanskom dragom?
Udala se.
Za koga.
Za nekog Rikija.
Jesu srećni?

Morala je da ga otključa rekla je.
Što se odnosi na seks.
Pretpostavljam.

Znaš šta je dobro za to tango.
Za otključavanje?
Leči i probavu.
Kako znaš sve to.

Jese sećaš Flora?
Ne.
On je bio pre Karla.
Karla?
Karl je bio pre Denija.
Oh.
A Flor je bio igrač tanga.

Meni to deluje tako davno.

Siroti čisti Flor.

Deluje tako davno.
Flor je bio bespomoćan.

Zar tebi ne deluje davno Rej.
Ne ne tako davno ali tada si bio oženjen sve je bilo drugačije.
Od toga sav zadrhtim.
Od čega.
Od razmišljanja. Tačno se sećam kako sam zamišljao život.
Svi sanjaju.
Ne nije bio san bila je tačna slika.

Šta je pošlo naopako.
Posrednici.
Molim?
Uzmi recimo razvod, nije sama smislila da se razvede. Posrednici su uticali na nju.
Znala je da lažeš i da je varaš.

Rej molim te nikad je nisam lagao. Kad bi se javila potreba možda sam koristio reči koje su lagale.
To je teška filozofija za mene.
Filozofi kažu da se čovek stvara razgovorom.

To razumem.
I ona je.

E tu grešiš.
Zašto to kažeš.
Video sam je skrhanu.
Bila je mnogo jača od mene.
Bila je skrhana.
Sve što sam činio činio sam za nju.
Zašto vičeš.
Ovaj vikend ću da se vidim s njom.
Lud si.
Prvo ću joj pisati.
Razvela se od tebe pre tri godine zašto je ne ostaviš na miru.
Imam vere.
U šta.
U nas.
Vas nema.
Duboke čiste vere.
Ali zašto.

Rej znaš želeo bih da živim u nekom drugom veku.
Govorio si da je telo početak svega.
U to više ne verujem.
I dalje varaš žene.
Da.
Zbog tebe sam tužan.
Kako ljudi ovde žive –
Da.
Zemlja u kojoj ne postoje čuda.

Čemu se sada nadaš.
Da se ponovo rodim kao veliki ratnik 3001. godine.
Jedne junske večeri.

Šta si rekao.
To je stih iz jednog tanga.
Jedne junske večeri da.

Nastavili su da rade, on za štafelajem
a on na podu uz lampu
a visoki crni kovitlaci sumraka došli su i stali oko njih blizu
kao stražari.

Muž je pravio plan Bitke kod Sirakuze.
i nadao se da će ga preneti na zid svoje kuće pomoću akrilnih boja i zastavica.
Zašto Sirakuza? Taj krvavi atinski poraz
Počeo je jednim nenadanim noćnim potezom 413. pre n.e.
Zamaglivši liniju između hrabrosti i ludosti
Atinjani su po mraku krenuli uzbrdo u napad
protiv utvrđenih sirakuških položaja.

Originalnost je isprva
donela uspeh planu,
onda su Sirakužani došli sebi
i napali i haos je kuljao svuda.

Gledali su pri mesečini,
mogli su da vide obrise ali ne i da razaznaju ko je ko.
Hopliti su jurcali
u prostoru ne većem od stepeništa
jer oni Atinjani koji su već bili poraženi i koji su silazili s litice
sretali su druge koji su tek pristizali u napad
i od njih pomislili da su neprijatelji – štaviše,
stalno vičući lozinku
odali su je neprijatelju i uz tu reč
koja ih je greškom napadala u mraku Atinjani su se uspaničili.

Prijatelj se okomio na prijatelja.
Kao prekrasni uskomešani ples u kome se partner
okrene
i izbode vas na smrt,
kazan crvenog sicilijanskog meseca i belih grčkih usana.

Pevuši dok radi.

Pravougaonici za sirakuške pomoćne prostorije,
isprekidane linije za odvažni atinski napad,
trouglovi za verovatna mesta sukoba,
crne tačke različitih veličina za poginule za koje se ceni da su pali duž staze poraza.

U glavi
sastavlja pismo
da joj objasni (opet)
maglu rata i potrebu za istrajnošću i sjajem
do kojih će na kraju doći.

Treba nam nova lozinka šapuće uz osmeh,
dok zamišlja kako pristiže iscrpljen i promukao,
prašnjav od puta, vozeći tenk jedne lepe večeri.
Junske večeri.

En Karson

Iz zbirke Lepota muža - pesnički esej u 29 plesova tanga

(S engleskog prevela Bojana Vujin)

En Karson (Anne Carson, 1950), kanadska pesnikinja, esejista
i prevodilac. Dugo je živela u Montrealu, gde je predavala na Univerzitetu
Mekgil, a kasnije je predavala klasičnu i komparativnu književnost na
Univerzitetu u Mičigenu i Univerzitetu u Njujorku.

 

[Snowqueen]

Miroslav Mika Antić: OPOMENA

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željen tek ako želi.

I ako sebe celoga damo,
tek tada i možemo postati celi.

Saznaćemo — tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

 

[Neprilagođena]

Anabel Li

E.A.Po

U carstvo na žalu sinjega mora –
pre mnogo leta to bi –
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo jedno joj beše na umu
da se volimo mi.

U carstvu na žalu sinjega mora
deca smo bili mi,
al volesmo se više no iko
ja i Anabel Li,
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski andjeli svi.

I zato, u carstvu na morskome žalu,
pradavno ovo se zbi
poduhnu vetar noću sa neba,
sledi mi Anabel Li
i dođoše od mene da je odnesu
njezini rođaci svi,
u grob na morskome je spustiše žalu
da večni sanak sni.

Andjele zavist je morila što su
tek upola srećni ko mi
da! zato samo ( kao što znaju
u carstvu onome svi)
poduhnu vetar sa neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.

Al mi nadjačasmo ljubavlju one
što stariji behu no mi –
što mudriji behu no mi –
i slabi su andjeli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li

Jer večite snove, dok Mesec sjaj toči,
snivam o Anabel Li
kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči
prelepe Anabel Li
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more buči i vri.

 

[Baudrillard]

Moja ljubav prema tebi nije spasenje, pošto i nema ništa za spasavanje, ali ona ostaje kao nešto jedino mirno, sigurno, večno. Moja prva i moja poslednja misao upućene su tebi. Ipak, sve je tako čudno, tako uzaludno. Sve ostalo laž je, laž više ili manje potrebna. Bez tebe bih verovao samo u smrt.

Pol Elijar

 

[...indigo child...]

Питô сам хоћеш у моју собу,
на слатку пробу,
у овом добу,
сличном бобу,
– који бесомучно јури низбрдицом.
А кад је дошла било је друкчије.
– Био сам с хладном лепотицом,
коју нисам могао
да привијем.
Рекô сам немој,
немој да се скинеш!​

​

Хоћу да синеш,
хоћу да гориш,
хоћу да волиш,
– до Сунца да узлетиш,
до звезда да се винеш!
Рекô сам немој,
немој да се скинеш!

~Велес Перић​

 

[Neprilagođena]

Kad ćutke sedaš
do nogu mojih i gledaš,
jesenje puteve sumorne,
a usta ti poblede malo kriva
od bola,
ja osetim da si živa.

Mrtva si mi gola.

Koža me tvoja puna tankih žila
seti kako sred razvalina
poprskanih muškom krvlju
već hiljade godina
zmije puze na žene mramorne.

Dojke sa pupom kao kap vina
na beloj ruži punoj mesečina,
sete me smrti.

Tada, zalud širim grane
na tebe golu.
Sve mi se čini zbog tebe je jesen
i čim zaspim
u ludoj će strasti i bolu
iz tvojih cvetova mlečnih
jedna kap u jesen da kane.
Nada mnom se u lišću svelom
udi tvoji zasijati,
mrtvi, mramorni, večni.


Miloš Crnjanski
Mramor u vrtu

 

[Lada]

Vladimir Majakovski

O tome

Ovom temom,
i plitkom i ličnom,
prečvakanom
kroz strofe i strofe,
k’o pesnička veverica vično
vrteh se i vrteću se opet.
”Ona” i ”on” balada je sva.
Nisam užasno nov ja.
Užasano to je
što ”on” – sad sam ja
i što je ”ona” – moja.

 

[Lada]

Dvoje

Stavi ruku na moja usta,
na njima već je tvoja ruka.
Nasloni obraz na moj obraz.
Naslonit ćes ga
na svoje lice.
Na mome ramenu
budeš li me ljubila
već su tvoje usne.
Ako si moja
već si bila moja.
Poljubi me.
Već si me poljubila.
Zatvori oči,vidjet ćeš
kako ih zatvaram
kako se zatvaraju.
Ispod sive krošnje usnula
naći ćeš sebe kako spavaš.

Zvonimir Golob

 

[Wuka]

Кад млидијах умрети

Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жути доле веће пада;
Зеленога више ја никада
Видет нећу!
Глава клону, лице потавнило,
Боловање око ми попило,
Рука ломна, тело измождено,
А клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.
Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом бели данче!
Збогом свете, некадашњи рају, -
Ја сад морам другом ићи крају!
О, да те тако ја не љубљах жарко,
Још бих гледо твоје сунце јарко,
Слушо грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
Твојој руци и твојем извору -
Мог живота вир је на увиру!
О, песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета млади'!
Хтедох дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајним звездама,
Да обасјам сунчаним лучама...
Дуга била, па се изгубила,
Звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огрејало,
И оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља -
У траљама отац вас оставља.


​

Бранко Радичевић

 

[Konj_na_belom_princu]

Zarđala igla

Tad sam zavoleo noć, zavoleo je zbog vetra
Raspredenog u tamnim iglicama borova,
I lupanja kapka na prozoru čvrste kuće
Od koje osta temelj i zelena rđa korova.

Kad nije bilo vetra zrikavci su ostali
I dah majke, desno u tami, mlak i blag.
U san sam tonuo kao u sapunicu,
Brzo i mekano, bez brazde na površini,

Leta na ramenu planine, među šišarkama;
Na vetru, pod mrkom kožom, rasle su male kosti.
U kuću zelenooku dolazili su gosti.
A ja sam obično bio umrljan borovom smolom.

Jesen to je bio grad. Ulica blagog pada
Sa slavolukom dečjeg smeha između kuća.
Mala saobraćanja u senci velikog sveta
Koji je podrhtavao, na nogama od gline.

O, bilo nas je mnogo. I sve krotki pitomci
Zelenog života što nas sve jednako voli.
Svi još učaureni građani, brodolomci.
Srne i razbijači, mekušni još ko sipa.

A bili smo u mreži, ko slana žetva mora
U prohladnoj dubini što ljigavo svetluca.
Jedno sam leto dočekao u ranjavom gradu
S ustima punim straha, ko izmrvljenog stakla.

Tada sam zamrzeo noć, zamrzeo je zbog straha
Raspredenog u odjeku koraka na ulici.
Zbog zrelog detinjstva, očerupanog do krvi,
I razletelog perja na bridu crnog daha.

Zamišljam one koji se rodiše kad i ja,
Ali koji su sada duboko u svojoj smrti.
Sve to krotki pitomci zelenog života
Što su me smrću prerasli, nenadno, preko volje.

Jesu li u trenutku zbilja postali zreli,
Pre nego što će da se smežuraju kao bulke
Pod kršem ruševina, s očima punim straha
I prašine, zapanjeni, jer to nisu hteli?

Ne znam. Al ja sam ostao, da rastem dalje
S njihovim pogledima, kao zarđalom iglom
Pod kožom potiljka; ali da ipak, sporo,
Opet zavolim noć, i njene mekane zvezde.

Ostale su i šume, i veliki vetar
Raspreden u iglicama posečenih borova,
Gradovi rumenosivi, u koje ću otići
Gnječeći vlažnom šakom malo poznatog korova.

I između dva pršljena kičme malo straha;
Ostatak tuđe smrti što prođe sasvim blizu.
I zaljuljani mostovi u mehure daljina,
Gde idem, dosta čvrst, u proređenom nizu.

Ivan V. Lalić

 

[Lunja*]

Ničija

Žene se dele na ničije, nečije i svačije.

Ti si naišao na ničiju.

Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju,
jer nečija je nečija,
navikla je da pripada,
pa kako je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
ni na šta nije navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš - dobro je: ničija je slobodna.
Pa, ničija je baš i ničija
zato što tako voli slobodu
i što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
samo što je previše nečija,
ali uz dobre razloge
može postati umereno nečija,
pa opet može postati samo tvoja.

Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija
kad je to, zapravo, najgore što može da ti se desi?


Jelena Mirković
​

 

[Baudrillard]

Suparnik

Kad bi se luna smejala, na tebe bi ličila.
Isti utisak ostavljaš
Prekrasnog nečeg, al razornog.
I ti i ona veliki ste dužnici svetla.
Njena O-usta nad svetom tuže; tvoja su prirodna

A prvi ti je dar da sve u kamen pretvoriš.
Budim se u mauzoleju; tu si,
Lupkaš prstima po mermernom stolu, tražiš cigarete,
Pakostan ko žena, al ne tako nervozan,
I od želje mreš da nešto bespogovorno laneš.

Luna takođe, svoje podanstvo ponižava.
Al danju je smešna.
Nezadovoljstva tvoja, s druge strane,
Stižu kroz poštanski prorez s redovitošću punom ljubavi,
Bela i prazna, rasprostiruća ko ugljen-monoksid.

Ni dana bez vesti od tebe,
Šetaš možda Afrikom, al misliš na mene.

Silvija Plat

 

[...indigo child...]

Не дирај ми у њега.
Јер… ако ми дираш…
Подићи ћу буру,
олујом ћу се опасати,
наоштрићу своје очи.
Раширићу крила од пламена,
изгорећу ти мисао,
реч и сан.
Ако ми у њега дираш…
Тмином ћу ти дан обојити,
Језиком ћу корак ти сећи.
Пустићу да ми се руке
у тасове претворе.
Посестрићу Правду,
закумићу Истину.
Јер вид је моје душе
и вековање мога трена.
~Андријана Попадић

​

 

[Wuka]

​

Прошлост памтимо, а будућности се не сећамо… али то је исто… јер вечност се понавља

Из вере ниче љубав… ако изгубиш љубав… изгубио си много… ако изгубиш веру изгубио си све!

Живот нам покаже само један пут, али храброст и љубав само могу да пронађу хиљаду и једну стазу

Опроштај је врхунац мудрости и храбрости… снага јача од смрти… опроштај је увек нови живот… а победа и пораз су само путеви учења

Цркве и људи су браћа света и морају да се загрле! И зато нека храм-храму и брат-брату, опрости!

Бог је створио и људе и закон! То је истина за којом си трагао… и упамти… за вечни живот људима нису потребна херојска… већ добра и исправна дела чињена из љубави… јер истина и закон су једно!

Kада не знаш да се нешто може… тада је све могуће!

За љубав човек мора да се бори са Боговима, људима и самим собом

Много тога што не разумемо догодило се само да би кроз бол размишљали о одговору

Морамо да верујемо и када разумемо… Зато постоје књиге, записи о људској вери и нади. У њима су слике живота других људи који нам помажу да разумемо наше животе, да се боримо и растемо

Зло се учи лако и брзо… јер доброта љубав којом се ствара свет је невидљива… и увек је лакше сломити дрво, него из малог семена подићи храст...



одломци из књиге СИНОВИ НЕБА Фетија Даутовића

 

[Snowqueen]

Dobriša Cesarić - MOJ PRIJATELJ PRIČA

Probdismo noć. U svitaj zore
Sa brodom ponese je more.

A kad u dalji nesta broda,
Ostadoh samo ja, i voda.

Nad vodom trak se dima vio.
Zašto sam stajo? Što sam htio?

 

[Lada]

XIV
Iz daleka, zvezde se čuju kao vasiona.
Iz daleka, ptice se čuju kao jato.
Iz daleka, ljudi se čuju kao čovečanstvo.
Nije dovoljno samo čuti.
Treba se setiti ušima.
Treba imati smisla za beskonačnost blizine.
Ko nema takvo uho - nema sluha.
Ko nema sluha - nisam siguran da je živeo.

Mika Antic - Mit o ptici

 

[Lada]

Odsutnost - - Paul Eluard


Odlazim u naručje sjena,
Evo me podno sjena,
Sam.
Milosrđe je na višem i može tamo ostati,
Krepost stvara milostinju od njenih grudi,
A ljupkost se uhvatila u mrežu njenih vjeđa.
Ona je ljepša od kipova na stubištu,
Ona je tvrđa,
Ona je dolje s kamenjem i sa sjenama.
Ja sam joj se pridružio.
Tu jasnoća gubi svoju posljednju bitku.
Ako zaspim, to je zato da više ne sanjam.
Kakvo će tada biti oružje moje pobjede?
U mojim velikim otvorenim očima
sunce pravi pukotine.
O perivoji mojih očiju!
Plodovi su ovdje da bi predstavljali cvjetove,
Cvjetove u noći.
Prozor od lišća
Otvara se naglo sred njena lica.
Gdje da spustim usne, prirodo bez obala?
Žena je ljepša od svijeta u kome živim,
I zatvaram oči.
Odlazim u naručje sjena,
Evo me podno sjena,
I sjene me čekaju.

 

[Baudrillard]

PRIJATELJSKI SAVET MNOGIM MLADIM LJUDIMA

Idi na Tibet.
Jaši kamilu.
Čitaj bibliju.
Oboj cipele u plavo.
Pusti bradu.
Obiđi svet u papirnoj barki
Pretplati se na Saturday Еvening Post.
Žvaći samo levom stranom vilice.
Oženi se jednonogom ženom i brij se
pravim brijačem
Ureži svoje ime na njenu ruku.

Peri zube benzinom.
Spavaj ceo dan a noću se veri po drveću.
Budi monah i pij rakiju i pivo.
Drži glavu pod vodom i sviraj violinu.
Igraj trbušnjak pod ružičastim svećama.
Ubij svoga psa.
Kandiduj se za gradonačelnika.
Živi u buretu.
Razbij sebi glavu tomahavkom.
Sadi lale na kiši.

Ali nemoj da pišeš poeziju.

Čarls Bukovski

 

[Neprilagođena]

Mehuri od sapunice

Iz studija i misli destiliše
Star čovek mnogo godina kasnije
Svoje starosno delo,u čije je kovrdžave vreže
Igrajući se ispreo naku slatku mudrost.
Revnostan student pun žara dojuri,
U knjižicama i arhivama
Mnogo je istraživao i peče ga ambicija,
Mladosno delo genijalnih dubina.

Dečko sedi i duva u slamku,
Dahom puni obojene klobuke,
Svaki sjaji sjajem i uznosi se kao psalm,
Svu svoju dušu predaje u duvanju.

I sva trojica,starac,dečko i student,
Iz Majine‘ pene stvaraju svetova
Čarobne snove,koji po sebi ništa ne vrede,
Ali u kojima smešeći razaznaju se
I razbukti radosnije večita svetlost.
Na jednu Bahovu tokatu
Iskonsko ćutanje zuri..Tama je..
U to kroz reckanu pukotinu oblaka probija zrak
Dodiruje dubine svetova iz prividnog nepostojanja,
Gradi prostore,svetlošću preriva noći,
Ocrtava bilo i vrh,obranak i ždrelo
a vazduh čini rastresito plavim,
Zemlju čvrstom.

Stvaralački cepa na delo i rat
Zrak razdvaja klicom bremeno:
Sjajem obasja,zapali uplašen svet.
Menja se gde setva svetlošću padne
Sredjuje se i ori sjajna
Hvala životu,tvorcu svetlosti pobede.
I vine se dalje,natrag bogu,
I pokretačem svih stvorenja goni
Ka ocu duhu,veliki nagon.
Postaje želja i nužda,jezik,slika,pesma.
Svet za svetom se zasvodjuje u pobedni luk hrama
Nagon je duh ,borba je i sveža,ljubav je.

H.Hese

 

[Neprilagođena]

Šala

Moje pesme
stidljivo kucaju na tvoja vrata
da se pred tobom poklone:
hoćeš li mi otvoriti?
Moje pesme imaju
zvuk svile poput šuštanja
tvoje haljine u predvorju
Moje pesme mirišu
kao ljupki zumbul
u tvom vrtu.
Moje su pesme u boju
krvi odevene, u boju
haljine tvoje
šuštave i sjajne.
Moje najlepše pesme
blistaju, one su kao ti!
Pred vratima stoje da ti se poklone:
hoćeš li mi otvoriti?

H.Hese

 

[Lada]

Hoće li nas i jedna poslije blizina zbližiti tako ko ova daljina? Nećemo li tada, jedno uz drugo nedostajati jedno drugom Više i bolnije nego sada? Možda smo najsretniji upravo danas; daljina, možda, radi za nas, blizina, možda, izdat će nas - I možda: koje li sreće plakati tako kao što plačemo u ovaj čas.

Vesna Krmpotić