Утисци са поклоничког путовања о празнику Светог Јоаникија Девичког
18. Децембар 2014 - 11:09
Група ходочасника предвођена оцем Радивојем Панићем, старешином храма Светог Саве у Београду, кренула је према косовско-метохијским светињама дан пре празника Светог Јоаникија Девичког. Поред оца Радивоја групу су предводили отац Радослав, дугогодишњи свештеник Светосавске цркве, призренски ђак и школски друг патријарха Иринеја, и отац Горан из манастира Раковице.
У сред хладног децембра, пред наступајуће Божићне празнике, овај пут нам се указује као мали подвиг, али и велики благослов који сви неизоставно добијамо.
Недеља, 14. децембар, свиће нам у Пећкој патријаршији, на светој Литургији која се у зимско време обавља унутар конака. Поклањамо се икони Богородице Пећке и свим кивотима унутар манастирских цркава, добијамо благослов игуманије Февроније и одлазимо ка Дечанима. Све време нас прате залеђени врхови Проклетија. Те оштре и суве падине су нарочито изражене код Пећке Патријаршије и дају јој посебну лепоту. Пећка Бистрица гласно хучи. Отац Радивоје нам говори о жртвама, нерасветљеним погибијама, чудима нетакнутих пећких цркава.
У Дечане улазимо као у неки посебан град-државу, што он већ дуго времена и јесте. У ствари такав је и био у време свог оснивања када га његов главни градитељ, Фра Вита из Котора, помиње као „град краљев“. У том граду Светог краља Стефана Дечанског задржавамо се само колико да саслушамо реч домаћина о историјату цркве и да се поклонимо моштима. Летимично прелазим погледом преко фресака које сам први пут упознала осамдесетих, далеких студентских дана... Тада смо изучавали средњовњековни живопис, једну од лекција из историје уметности. Има пуно начина да се доживе Дечани, али један од најлепших је кроз слушање молебног канона Светом краљу Стефану који су снимили дечански монаси. Црква се греје и права је штета пропустити богослужење.
Силазимо у Призрен. Сада први пут улазим у цркву Богородице Љевишке, задужбину краља Милутина. Преостале фреске, из раног 14. века изгледају ми доста очувано и после паљења. Један исти мотив се приказује на више начина, али су све врхунског квалитета. Радили су их сликари предвођени мајстором Астрапом. Овде нам је водич једини свештеник у Призрену, отац Слободан. Сећам се лета 2004. када сам са учесницима ликовне колоније „Арт Форум-Велика Хоча“ ушла у Призрен после мартовског паљења. Наш аутобус се тада једва окретао уским призренским улицама, а Албанци су нас посматрали као привиђење и полако окруживали. Видели смо спаљену Богословију, цркву Светог Ђорђа исто спаљену и опасану бодљикавом жицом. Ходали смо брзо, у групи и тада нисмо могли ући у Љевишку. Остали смо испред ограде, прилепљени и некако ћутљиви, док нас је пратња КФОР-а опомињала да је истекло време. Десет година после тих догађаја ситуација је само наизглед боља. Све је ипак обновљено. Осим Саборне цркве Светог Ђорђа, која је потпуно завршена и има нов мермерни под, обновљена је и мала црква Светог Ђорђа- црква Руновића из 14. века заслугом грчких стручњака. Успели смо да уђемо и у малу цркву Светог Николе - Тутићеву цркву.
Са овог романтичног трга, поред гласне призренске Бистрице крећемо се према Богословији Светих Кирила и Методија. Обилазимо Богословију, подсећамо се на добротвора Симу Андрејевића Игуманова и настављамо до Светих Архангела. Задужбина цара Душана је у своје време, у 14. веку била највеличанственија црква ових простора. Имала је раскошан мозаички под и фреске врхунских мајстора. Разрушена је у 16. веку када је од њеног материјала направљена Синан пашина џамија у Призрену. Свети Архангели су као манастир запустели још у турско време. Обновљени су 1998. када је саграђен конак са капелом Светог Николаја Жичког, а спаљени у мартовском погрому 2004. године.
Улазимо у нов конак и топло нас дочекује игуман Михаило. Ова кућа се никада не закључава. Осећамо се као део братства. Обилазимо капелу Светог Лазара четвородневног.
Ујутру, на празник Светог Јоаникија Девичког долазимо у Девич. Литургију као и прошле године служи Владика рашко-призренски Теодосије уз многобројно свештенство и монаштво. У својој беседи владика Теодосије говори управо о томе како нас Свети Јоаникије сабира овде сваке године.
При повратку обилазимо манастир Бањску, задужбину краља Милутина, где нас дочекује љубазни отац Данило. И овде је подигнут нов конак а црква Светог првомученика Стефана делимично обновљена.
