SLOVO VLADIKE GRIGORIJA O MUČENICIMA
PREBILOVAČKIM I POZIV NA NJIHOVO PROSLAVLJENJE
ПОЗИВ НА ПРОСЛАВЉЕЊЕ МУЧЕНИКА И ОСВЕЋЕЊЕ ХРАМА
У ПРЕБИЛОВЦИМА ОСВЕЋЕЊЕ ХРАМА И СВЕТУ АРХИЈЕРЕЈСКУ
ЛИТУРГИЈУ СЛУЖИЋЕ ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ СРПСКИ Г. ИРИНЕЈ
У суботу 8. августа 2015. са почетком у 8 часова Тамо на југу, крај Хутова, Неретве, Брегаве, на бријегу у Пребиловцима, догађа се чудо. Збива се догађај најважнији за човјека, свијет и постојање његово. Догађа се Васкрсење. Бог походи народ свој; Бог васкрсава кости људске, премудрост Божија зида дом себи и њима, мученичким костима. Прије седамдесет и пет година пребиловачки мученици су живјели исто као и ми данас: бринули се, радили, стрепили, надали се, имали, оскудијевали, радовали се и туговали, некада пјевали, некада плакали; маштали, вољели, снивали. Међутим, неки други људи, пустивши у своја срца зло и злога, одлучише да их убију. Не да им узму имања само, њихову радост и тугу, него много више, наумили су да им одузму сами живот. И то су злодјело и починили. Убили су жене, дјецу, одрасле људе, старце и старице. Бацили су их у јаме тамнице, безданице, у таму најкрајњу, у дубину земље. Потом су дијелили плијен, њихова имања, њихов мал, овце и коње, волове, воће и поврће, жита и винограде. Али убрзо, чим се рат сврши, не би им дато да уживају у уграбљеном плијену. Ходили су земљом зли људи, убице и крвници, опијали се, лагали, траг заметали и нетрагом нестајали. Коначно, педесет година послије страдања, кости мученика угледаше свјетлост и сунце и засијаше у тами људске злобе као мир и опомена, а синови страдалника напокон достојно сахранише кости предака. Авај, људи ипак од њиховог страдања не научише много. Синови злочинаца, синови по хтјењу и опредјељењу, бомбама и минама разорише започети храм и костурницу, и по други пут мучки убише већ убијене. Од њихових експлозија подиже се силан пепео и избише непрегледне варнице. Као и оне прве, тако и ове убице почеше да као несрећни тумарају по свијету, носећи на себи пепео невиних и спаљених костију као неизбрисив траг. А варнице те страшне експлозије падоше пак нечујно у домове синова мученика, у пригушена кандила, и почеше смирено и тихо да служе и да свијетле. Потомци њихови, многи Херцеговци расути по свијету, стојећи пред тим иконама молише се Богу и свецима и разгоријеваше у себи сјећање на претке мученике. Из њихове вјере изниче овај храм Васкрсења Христова у Пребиловцима, бијел и свијетао, саздан на праху и костима невино убијених, саздан на вјери у Христа који изведе из ада, из утробе земље, сваку душу умрлу и смрћу заробљену. Он, Христос, у Пребиловцима изведе из смрти и преведе у живот мартире пребиловачке и херцеговачке. Зато вас позивамо да на празник освећења и прослављења ових светих страдалника дођете као на празник Васкрсења. Обуците се свечано; пјеваћемо побједи, неће то бити опијело. Дођите ма гдје да сте и ма колико далеко били, чекаће вас они, мученици пребиловачки. А са њима чекаће вас и сам Христос. Зато умијте душу праштањем, тијело миром и кајањем, срце пустите да гори као кандило; радошћу прекријте лице. Дођите у Пребиловце јер боље је бити потомак убијеног него убице. То што смо чекали, збило се: побједа правде и живота, јер срамота је бити не убијени, већ убица. Стога нам је боље, браћо, да се огријемо на огњишту славе и страдања неголи да цијели свијет задобијемо, души својој наудивши. Молим вас кољенопреклоно обуците се у радост и у бијело. Имајте добру вољу и хтјење, дођите у Пребиловце да славимо живот и Васкрсење!
Епископ ЗХиП Г. Григорије
