Stari manastir Devič

SPISAK UBIJENIH SRBA OD
ДОЛАСКА КФОРА 1999. ГОДИНЕ
MISLIM DA O NJIMA MORA DA OSTANE TRAG

Овај списак није комплетан (ако знате имена убијених Срба који се не налазе на овом списку пошаљите нам на нашу емаил адресу admin@kosovo-metohija.com).

ПРИШТИНА
БРАНКОВИЋ ДРАГАН (50) убијен у јуну 1999. године
КАПЕТАНОВИЋ ДОЈЧИН убијен 8. јуна 1999. године
ЈОВАНОВИЋ ДРАГАН из села Којловића, убијен на уласку у Приштину
ПЕТРОВИЋ МИРОСЛАВ механичар из Косова Поља, нађен убијен у селу Којловићи код Приштине
ЈОВОВИЋ ВЕСЕЛИН убијен 13. јуна 1999. године
ШУКИЋ ИЛИЈА из Приштине, убијен у свом дворишту, 14. јуна 1999. године
СТАНИСАВЉЕВИЋ ВЛАДИМИР и
СТАНИСАВЉЕВИЋ ПЕРСА (брачни пар) тела су им пронађена 17. јуна 1999. године, у њиховој кући у Приштини
БРАНКОВИЋ ДРАГАН из Приштине, насеље Дарданија, убијен 21. јуна 1999. године
ЛЕКОВИЋ МИЛЕНКО професор Економског факултета у Приштини, убијен 23. јуна 1999. год. у згради Економског факултета
МЛАДЕНОВИЋ МИОДРАГ портир у згради Економског факултета, и
СТАМЕНКОВИЋ ЈОВИЦА конобар у мензи Економског факултета, убијени 23. јуна 1999. год. у згради Економског факултета
ГЛИГОРИЈЕВИЋ ЗЛАТОЈЕ Србин лекар из Приштине, убијен на свом радном месту на Одељењу педијатрије у Болничко-Клиничком центру у Приштини (сведоче његове колеге)
ЈОВАНОВИЋ МИЛЕТА Улпијана Ц7, улаз 11, стан 9, убијен 25. јуна 1999. године
ЖИВИЋ МИОДРАГ из Лапљег Села, убијен на бензинској пумпи у свом селу, 26. јуна 1999. године
ПАВЛОВИЋ МИЛУТИН шофер из Крагујевца, убијен 30. јуна 1999. године и са њим
РАИЧЕВИЋ ДРАГАН шофер из Крагујевца, убијен 30. јуна 1999. године у с. Лебане
ИВИЋ ВЕЛИМИР Приштина-насеље Актаџ. ул. дубровацка 19, убијен 9. јула 1999. године
ТАСИЋ ТОМИСЛАВ убијен у Приштини, ул. Мостарска, дана 15. јула 1999. у 9 ујутро
ДАНЧЕТОВИЋ БОЖИДАР убијен 15. јула 1999. године
РИСТИЋ МИЛИВОЈЕ (68) и његова супруга
РИСТИЋ ЈУЛИЈАНА (65) дана 20. јула 1999. године пред зору убијени у својој кући у селу Матичане 2 км истоцно од насеља Сунчани брег у Приштини
ЋУРЋИЋ ЗЛАТИБОР – Златко и његова мајка
ЋУРЋИЦ СРБИНКА – Срмена убијени 2. августа 1999. године, у њиховој кући у Приштини, ул. Стевана Синђелића
МИЛЕНКОВИЋ МИМЧИЛО (64) убијен у својој кући у Приштини 2. 8. 1999. године, између 21-22 часа, а син му Светомир киднапован
ВУЈОВИЋ ЉУБИЦА (око 90 година) убијена у свом стану у Приштини, тако што је удављена у кади 2. августа 1999. године
ВУЧИЋ РАДИСЛАВ (61) земљорадник из Доње Гуштерице, убијен између 21-22,00 цаса 3. 8. 1999. године
НИЧИЋ ДЕЈАН радник ПТТ из Косова Поља, убијен 8.8.1999. године
ЦИФТАРИЋ (ЦивтелиЋ) МИЛКА (1935) Дарданија СУ 1-3, ул. 4, убијена у свом стану са 3 хица у недељу 18.7.1999. год.
МИШУЛОВИЋ МИОДРАГ нестао у другој половини јуна 1999. године у насељу Врањевац у Приштини, тело нађено испред зграде Основне школе, где је наводно био смештен штаб УЧК. (Његово тело пронађено у масовној гробници у Драгодану – Приштина и идентификовано од екипа српских патолога из Приштине и Ниша)
НОВАКОВИЋ НИКОЛА (1934) убили га 27.7.1999. године око 16 часова
РАДУЛОВИЋ ЗОРАН смртно рањен на Сунчаном брегу и због неажурности и споре интервенције лекара Албанаца, подлегао ранама и преминуо 25. јуна 1999. године.
НИКОЛИЋ ДЕЈАН
РИСТИЋ РАДА
ВОРОГОВИЋ РАДМИЛА (1951) из Приштине, погинула при нападу шиптарских терориста 29.7.1999. год. у селу Доње Љупче
ВАСИЋ ЉУБИША
ВАСИЋ (Миодрага) ЖИВОРАД (41) из ГраЧанице, претуцен 14.8.1999. године
СТОЈАНОВИЋ МИЛЕНА
ЈОВАНОВИЋ НЕБОЈША из с. Батусе, радник убијен испред своје куће
ИЛИЋ ВЕЛИМИР
ЖИЖИЋ ЗОРКА (74) заклана у Приштини, ул. ЈНА, и сахрањена 19.8.1999. године
ДАПЧЕВИЋ ДРАГОСЛАВ из Приштине убијен 15.8.1999. године
РИСТИЋ ТОМИСЛАВ ТОШИЋ МАРКО
ЈАНУС ЂУРО (52) убијен 14.7.1999. године
МАРКОВИЋ ЗЛАТИБОР (64) запослен у угљенокопу Белаћевац, убијен је 26. јула
МИРОСЛАВ ПОПАДИЋ је посетио приштинско православно гробље (почетком августа 1999) и нашао неколико свежих хумки, изнад којих су биле летвице са натписима
ПЕРКА МЛАДЕНОВИЋ бр. 1103
СВЕТИСЛАВ ТРАЈКОВИЋ бр. 1126
ПЕРА РАКОЧЕВИЋ бр. 1143
ЕВА КРСТИЋ бр. 1145
СВЕТИСЛАВ ЂЕПА бр. 1146
МАРИЦА БАДАЊАК бр. 1147
Н.Н. дом стараца 23.7.1999. године
ЗОРКА МАКСИМОВИЋ Дом стараца 28.7.1999. године и један гроб са летвом, на којој нема натписа
Новинар „Блица“ Недељко Зејак је оставио фотографије Приштинског гробља на дан Светих Архангела, 21.11.1999. године на којима се виде свеже хумке са следећим натписима, читљива су само 4 натписа:
БРАНИСЛАВА ПОПОВИЋ (на комунистицкој преслици)
МИЛИЦА ПОПОВИЋ Зубин Поток (засеок) Плеве (Прелез?), (Натпис стоји на летвици на парчету лима)
МИЛОШ МИТИЋ бр. 1480 (на крстачи исписано латиницом на шиптарски начин)
ВЕЉИМИР ВЕЉКОВИЋ Дом стараца
СТЕВИЋ МИРОСЛАВ (1944) из Лапљег Села, пребијен по глави и телу од Шиптара 24.8.1999. године, лечен у Приштини, подлегао повредама 25.9.1999. године
СТОКУЋА МИРОЉУБ (1949) из Приштине, новинар-фоторепортер, убијен
ПЕЦИЋ МИРОЉУБ (52) из Приштине, убијен 5.10.1999. године
МИТРОВИЋ СПАСЕНИЈА (70) из Обилића, убијена увече 12.10.1999. године
ПОПОВИЋ ЗДРАВКО из Приштине, убијен подподне 18.10.1999. године
ЦВИЈАНОВИЋ ЂОРЂЕ из Приштине, киднапован 17.10.1999. године, тело је нађено 10.11.1999. године
ПЕРИЋ МИОДРАГ звани Драган, нестао је у ноћи измеду 20. и 21.10.1999. године, тело је нађено 5.11.1999. године
ГАЈИЋ ГРУЈИЦА (1960) 24. јуна 1999. године
БАШИЋ ДРАГОСЛАВ (62) претуцен 28. новембра 1999. године
ГЕРИЋ ДОБРИЛА (64) и
ГЕРИЋ ВИНКО (33) тела су им пронађена у њиховом стану 7.12.1999. године
ЈОВАНОВИЋ ПРЕДРАГ – Драган (1958), убијен 19.2.2000. године
ПЕРИЋ СРЂАН масакриран 11. марта 2000. године
СИМИЋ ВЕЛИМИР (60) слеп човек, скочио са терасе свога стана 31. октобра 1999. године
ПЕТАР ТОПОЉСКИ (25) тело пронадено 14. маја 2000. године
Н.Н. Србин из Грачанице, убијен 1. децембра 2000. године
АЛЕКСАНДАР ПЕРОВИЋ (44) убијен у Приштини 18. априла 2001. године
БОЖИДАРЕВИЋ МИОДРАГ киднапован 24. априла 2001. године, тело му надено 30.04. 2001. године

 
Poslednja izmena:
СТАРО ГРАЦКО
14 Срба убијено од Албанаца у жетви пшенице, предвеЧе 23. јула 1999. Године
ЈАНИЋИЈЕВИЋ д. МОМЧИЛО (1946) и син му
ЈАНИВЋИЈЕВИЋ М. НОВИЦА (1981) и брат му
ЈАНИЋИЈЕВИЋ Ђ. МИЛЕ (1957)
ЈАНИЋИЈЕВИЋ Ц. СЛОБОДАН (1965)
ЦВЕЈИЋ Ј. САША (1973)
Цвејић Д. Љубиша (1939)
ЖивиЋ И. радован (1967) и његов брат
ЖИВИЋ И. ЈОВИЦА (1970)
ЂЕКИЋ М. СТАНИМИР (1955)
ЂЕКИЋ Д. БОЖИДАР (1947)
ОДАЛОВИЋ М. АНДРИЈА (1967)
ТЕПШИЋ М. МИОДРАГ (1951)
ЈОВАНОВИЋ Ц. МИЛОВАН (1969)
СТОЈАНОВИЋ Д. НИКОЛА (1936)
У јесен 2001. године о Задушницама, Шиптари су на гробље где су сахрањени ови Мученици, бацили јаке бомбе и експлозив, да још више увреде уцвељену родбину невино побијених Срба.

УРОШЕВАЦ - ШТРПЦЕ
ВУЈНОВИЋ НЕНАД отац и његов син:
ЂОРЂЕВИЋ МИЛОРАД и његов брат:
ЂОРЂЕВИЋ МИЛОШ
ПАРЛИЋ ДИМКО
ЂОКИЋ БОГДАН
ТАЛИЋ МИРКО (70) и супруга му
ТАЛИЋ ЈОВАНКА (65) обоје масакрирани – убијени у својој куци 5.7.1999. године
ТРИ НОВА ГРОБА (пре полов. августа 1999. године) на урошевачком православном гробљу
ШАБИЋ МИЛОВАН (71) убијен 20. јуна 1999. године
МАРКО ЦЕВИЋ наден измасакриран 26. јуна 2000. године
СТОЈАН ИЛИЋ (1957) убијен 13. фебруара 2001. године и са њим ДАБИЦ Н., и тешко рањен ДРАГАН ВЕЉКОВИЋ ДАБИЋ Н. (50) ЈЕЗДИЋ ДУШАН официр В.Ј. киднапован јуна 1999. год. тело есхумирано и предато родбини 27. 6. 2003. године

ГЊИЛАНЕ
ЈОВАНОВИЋ МИРОСЛАВ убијен између 18. и 27. јула 1999. године
МИХАЈЛОВИЋ ЈУГОСЛАВ и СТАНОЈЕВИЋ САША РАЊЕНИ између 18. и 27. јула 1999. У СЕЛУ ЖЕГРА
ЖИВКОВИЋ НЕБОЈША убијен између 18. и 27. јула 1999. године
КАРАЏИЋ СРЕЋКО убијен између 18. и 27. јула 1999. године
МИХАЈЛОВИЋ ЉУБОМИР (1929) заклан у свом стану
ЈЕВТИЋ СЛОБОДАН убијен
АНТИЋ ЖИВКО убијен на својој њиви
АНТИЋ ЈОВА убијен на својој њиви
ЈАНКОВИЋ ЈОВАН (14) убијен на својој њиви
СИМОВИЋ БЛАГОЈЕ заклан у кући СИМОНОВИЋ ВЕРА заклана у кући
САВИЋ ПЕТАР (56) убијен
СТОЈАНОВИЋ БОЖИДАР (50) убијен на ливади
ПЕРИЋ ЖИВОЈИН (66) убијен у Гњилану
ДИМИЋ МОМЧИЛО убијен између 18. и 27. јуна 1999. године
ДЕНИЋ ЦЕДОМИР убијен између 18. и 27. јуна 1999. године
ДИМИЋ ВЛАДА (55) убијен док је чувао стоку
ДЕНИЋ ВОЈИСЛАВ (41) и
ДЕНИЋ БРАНКО (40) убијени 27.7.1999. године
ПЕРИЋ РАДЕ киднапован и мучен, умро од последица у болници у Скопљу
ПЕРИЋ ДОБРИВОЈЕ (68) од повреда преминуо у болници 29.7.1999. године
СТОЈАНОВИЋ МИЛЕ убијен
КОСТИЋ САША (18) убијен око 8.7.1999. године
СТОЈАНОВИЋ САВА убијен око 3.7.1999. године
НЕДЕЉКОВИЋ БЛАГИЦА из села Коретишта убијена у селу Добрчане 9.8.1999. године
ДЕНИЋ МИЛОРАД (39) убијен 9.8.1999. године
МАКСИМОВИЋ МИЛАН рањен пред куцом, умро од рањавања
НЕШКОВИЋ ЖИВКО (56) и супруга му
БАСЈИВУЋ ЛЕПОСАВА убијени 9.9.1999. године
ЛАЗИЋ БОЖИДАР заклан и супруга му
ЛАЗИЋ Н.
ИЛИЋ ЖИВОЈИН (66) и син његов
ИЛИЋ МИОДРАГ (42) убијени 22.9.1999. године
ТРАЈКОВИЋ ЖИВКО и
КАТАРИНА САВИЋ убијени 8/9.9.1999. године
ТРАЈКОВИЋ ДУШАН (65) убијен 7.11.1999. године
БИОЧАНИН ЉУБИСАВ убијен 10.2.2000. године
ВАСИЋ БЛАГИЦА (45) погинула 3. децембра 1999. године
ЈОВАНОВ АЛЕКСАНДАР убијен 12. децембра 1999. године
ГАШИЋ РОДОЉУБ убијен на други дан Божића на кућном прагу
Н.Н. Србин из Гњилана убијен 9.1.2000. године
НОЈИЋ СТОЈКО (1936) и син му из села Псјане, измасакрирани – очи извађене
НОЈИЋ БРАНКО (1970) и
НОЈИЋ БЛАГОЈЕ (1967) убијени 16. јануар 2000. године
ЂОРЂЕВИЋ ДАНИЛО убијен 19.1.2000. године

- - - - - - - - - -
ЖИВИЋ БРАНИСЛАВ убијен 4. фебруара 2000. године
ВАСИЋ ЈОСИФ (38) Србин лекар убијен 26. фебруара 2000. године
СТОЈАНОВИЋ ДРАГОЉУБ убијен 9. марта 2000. године
ПЕРИЋ МИЛОРАД (51) убијен 29. априла 2000. године
ВАСИЋ ВОЈИН (60) и
ТРИФУНОВИЋ ТИХОМИР (40) отац троје деце и
ПЕТРОВИЋ МИЛОШ дете од 4 године, убијени рафалом 28. маја 2000. године
ПЕТАР ЦВЕТКОВИЋ (71) преминуо 22. јуна 2000. године од туге и бола
СТОЈКОВИЋ САВА (82) изрешетан мецима и заклан 1. јула 2000. године
Н.Н. Србин (68) убијен 17. септембра 2000. године
РИСТИЋ СВЕТИСЛАВ (35) 19. марта 2001. године “извршио самоубиство”
Н.Н. Србин (Савић?) убијен 5. августа 2001. године
ВЛАДИМИР СТАНКОВИЋ (1934) обешен од стране Шиптара 6. августа 2002. године
ЈОВИЋ МИРКО (1958) нестао 12. јула 1999. године, тело пронађено јула 2000. године
ПАВИЋ БОРИСЛАВ (1935) нестао 24. јула 1999. године, тело пронађено јула 2000. године

ВИТИНА
МИХАЈЛОВИЋ СТАНОЈКО (55) убијен 16. јуна 1999. године
РАДЕНОВИЋ МИЛОРАД - РАШО (1951. Нађен је мртав 18. Јула 1999. године код сеоске цркве у селу Грмову код Косовске Витине
ВАСИЉКОВИЋ-ЖИВКОВИЋ (Теодора) ПЕТАР (1930) убијен 12. јула 1999. године
ЂОРЂЕВИЋ САША (1975) убијен 13.7.1999. године
ЂОРИЋ СПАСОЈЕ (1940) убијен 16.7.1999. године
ЂОРЂЕВИЋ ЗОРАН (1954) убијен 17.7.1999. године
БОГДАНОВИЋ-КОЈИЋ СЛАВКО (50) убијен 21.7.1999. године
СТАНКОВИЋ ВЛАСТИМИР (1964) убијен 27.7.1999. године
АКСИЋ МИЛИЦА (1961) убијена кад и претходни Станковић
ПРЖИЋ ВЕЛИБОР – Горан (1939) убијен 1.8.1999. године
ПЕШИЋ ДРАГАН (1960) убијен 4.8.1999. године
СТЕВИЋ ДОБРИВОЈЕ убијен 4.8.1999. године
АНТИЋ ВЕЉКО – Влајко (55) убијен 14.8.1999. године
РАДИЋ ТИХОМИР (1973) убијен 16.8.1999. године
СПАСИЋ СИЛВАНА (1976) убијена 16.8.1999. године
МИЛКИЋ САША (22) убијен у својој башти
ПРЖИЋ БОРИСЛАВ убијен
НИКОЛИЋ (Сретена) МИЛОРАД – „Моде“ (1944) убијен 30.9.1999. године
МАРИНКОВИЋ (Милана) СЛОБОДАН (1962)
ТРАЈКОВИЋ СЛОБОДАН (1945) оба из Клокота; и
ПЕКИЋ СТОЈАН (1950) нестали 4. јула 1999. године пронадени масакрирани 11.9.1999. године
СТОЈКОВИЋ (милорада) РАДЕ (1944) нестао 23.7.1999. године (тело надено растргано од паса) 17.9.1999. године
ИЛИЋ МИЛИСАВ рањен октобра 1999. подлегао ранама 28.11.1999. године
СТОЛИЋ ЖИВКО (67) убијен 6.5.2000. године
АПОСТОЛ РАКИЋ подлегао ранама 18.5.2000. године
ВЛАДИМИР ИЛИЋ (1950) убијен 24.5.2000. године
МИРКОВИЋ ЛЕФТЕРКА (67) убијена 1.6.2000. године
ЈОВАНОВИЋ СЛОБОДАН (50) убијен 2.11.2000. године
ТОМИСЛАВ КОЈИЋ (1954) убијен 5.4.2001. године
ДОДИЋ САША (1983) убијен 30.4.2001. године
Н.Н. (50) тело нађено 2.5.2001. године
ДАЈИЋ ДРАГАН убијен 7.5.2001. године
Н.Н. (26) пронаден у својој кући 13.7.2001. године
МИРКОВИЋ ЗОРАН (44) убијен 17.5.2003. године

НОВО БРДО
ЈОВАНОВИЋ АЛЕКСАНДАР (77) убијен 21.6.1999. године
ВУКАС МИЛЕ (45) убијен 29/30.6.1999. године
СТОЈАНОВИЋ СТАНКО (55) обешен 10.7.1999. године
СТОЈКОВИЋ МИЛОРАДКА (36) силована и малтретирана преминула 11.7.1999. године
СТОЈАНОВИЋ САВА (60) рањен и од последица преминуо
ЖИВКО Н. (68) обешен 10.7.1999. године
БАСИЋ МИТРА (65) закована коцем за под своје куце и спаљена заједно са кућом

- - - - - - - - - -

КОСОВСКА КАМЕНИЦА
СИМИЋ (Србе) МИЛИВОЈЕ (1928) наден измасакриран 19.6.1999. године
АРСИЋ (Новице) НЕНАД (1968) убијен 19.6.1999. године
ВАСИЋ НОВИЦА (50) убијен
СТОЈАНОВИЋ (Србољуба) МИОДРАГ (28) убијен СТАНКОВИЋ БЛАГОЊА (70) убијен секиром
АНТИЋ НЕГОВАН (33) и
ИЛИЋ НОВИЦА (38) киднаповани 31.7.1999. године, пронађени мртви 2.8.1999. године
СТЕВАНОВИЋ ЉУБИША (76) убијен
СТАНКОВИЋ ДОБРИНКА
ЖИВОЈИН ИЛИЋ (66) и његов син
МИОДРАГ ИЛИЋ (42) убијени 22.9.1999. године
АНТИЋ СТАНИЦА (76) заклана 19.9.1999. године
ЖИВИЋ ЗОРАН (33) убијен 24.9.1999. године
БУДИМИРОВИЋ СРЂАН (30)
СИМОВНОВИЋ ДРАГАН (32) и
ГИГИЋ БЛАГОЈЕ (30) убијени 6.9.1999. године
Н.Н. убијена 3.12.1999. године
Н.Н. (46) убијена 13.9.2000. године
ЈОВИЋ БРАНКО (70) масакриран 26.2.2001. године
ЈОВИЋ САВИТА (65) масакрирана секиром 26.2.2001. године
ДЕКИЋ ЗОРАН (32) убијен
МАРКОВИЋ СРЕТЕН убијен на бадњи-дан

КОСОВСКА МИТРОВИЦА
ВАСИЋ САВА и
НИКОЛИЋ САША (1968) убијени 23.6.1999. године
НЕДЕЉКОВИЋ ЂУРЂА (65) надена мртва 13.10.1999. године
Н.Н. Леш мушкарца српског порекла, допремио га КФОР 13.10.1999. годинее
Н.Н. Леш мушкарца српског порекла, допремио га КФОР 14.10.1999. године
Н.Н. Леш мушкарца српског порекла, допремио га КФОР 14.10.1999. године
Н.Н. Леш мушкарца српског порекла, допремио га КФОР 14.10.1999. године
Н.Н. Леш мушкарца српског порекла, допремио га КФОР 14.10.1999. године
Н.Н. Србин убијен 1.12.1999. године
Н.Н. Српкиња старија особа и
.Н. такође старија Српкиња убијене 3/4.2.2000. године
ЈОКОВИЋ БОЈАН (20) убијен од белгијских војника КФОР-а 16.12.2000. године
МЛАДЕНОВИЋ ТРИФУН (46) угушио се од сузавца КФОР-а 16.12.2000. године
ВУКОЈИЧИЋ ВИОЛЕТА (62) убијена 19.4.2001. године
МИЛОВИЋ ДЕЈАН (35) убијен од данских војника КФОР-а 6.5.2001. године
МЛАДЕНОВИЋ ДРАГАН (45) убијен 23.6.2001. године
АНТОНОВИЋ ВОЈИСЛАВ (1958) нестао децембра 1999. године, тело пронађено новембра 2002. године
ГОЈБУЉА, ВУЧИТРН, БАБИН МОСТ
МИЛОВАНОВИЋ (Момчила) МИРКО (1973) убијен 27.7.1999. године
ЂОРЂЕВИЋ (Николе) МИЛАДИН (1953) убијен 27.7.1999. године
ШПИРИЋ/СПИРИЋ МИРОСЛАВ убијен
ДАНЧЕТОВИЋ ПАВЛЕ (45) убијен 10.10.1999. године
Н.Н. леш избачен из аута 16.10. 1999. године
ТРАЈКОВИЋ МИЛУТИН (30) преминуо од рањавања 31.5.2000. године

ПОДУЈЕВО
МИРОВИЋ СЛОБОДАН убијен 23.6.1999. године
ЖИВКОВИЋ СРЕТЕН убијен
ЛАЗОВИЋ ДРАГОЈЛА (79) пронађена убијена 9.8.1999. године
ВОРОТОВИЋ РАДА убијена 29.7.1999. године
САРИЋ МАРКО убијен 19.7.1999. године
МИТРОВИЦ МИОДРАГ убијен
Н.Н. (74) Српкиња убијена 9.7.2000. године
МИЋУНОВИЋ ДУШАН (70) убијен, тело нађено 4.4.2001. године

ПРИЗРЕН
ЛУКИЋ ХАРИТОН (Радослав) убијен 14.6.1999. године
ВЕСЕЛИНОВИЋ СЛАВКО убијен 13.6.1999. године
ПУЦКОВИЋ БОСИЉКА (60) надена убијена 20.7.1999. године
ЦУЦУРОВИЋ МИЛОРАД (82) августа 1999. године обешен у подруму
ЈОВАНОВИЋ КРСТА и
ЈОВАНОВИЋ Н. његова жена, убијени у њиховом стану 26.7.1999. године
БАБАРОГИЋ ЦЕДА (95) и жену му
БАБАРОГИЋ ОЛГА (75) убијени 30.7.1999. године
ЕШИЋ ЈЕЗДИМИР и
НЕШИЋ ЂУРКА заклани у ноћи 12/13.8.1999. године
ШУРДИЋ ДРАГАН (1962) пронађен мртав априла 2001. године
ПОПОВИЋ РАТКО убијен 10.8.1999. године
МИТИЋ СТАНИСЛАВ (65) и
МИТИЋ ЈОВАНКА (60) и
ЈОВАНОВИЋ РАДОВАН (63) убијени а потом спаљени око 20.6.1999. године
БОЖОВИЋ СВЕТАЛА и њена ћерка
БОЖОВИЋ Н. убијене у својој кући
КРАСИЋ ВИНКО убијен
КРСТИЋ РАДЕ (Радослав) убијен
СТАМЕНКОВИЋ МАРИЦА
ФИЛИПОВИЋ ПАНТА
СИМИЋ ИЛИЈА
ЕПИЋ БОЖИДАР
 
Poslednja izmena:
РАДИВОЈЕВИЋ НИКОЛА (60) 27.6.1999. године нестао, тело пронађено 23.7.999. године
МИРЦЕВИЋ ВИТКО и
КРСТИЋ Н. супруг Слободанке Крстиц убијен 2.8.1999. године
НЕДЕЉКОВИЋ ДРАГИЦА убијена у колима на путу Бујановац-Гњилане
МАРКОВИЋ СТОЈАДИН (75) и његова жена
МАРКОВИЋ РАДА (75) надени убијени 20.8.1999. године
МИЛОВАНОВИЋ ЈОВАН убијен и леш нађен око 4.8.1999. године
СТАНИЋ МИЛАН измасакриран 7.8.1999. године
РАКИЋ БОСИЉКА убијена око 20.7.1999. године
НИКОЛИЋ НИКОЛЕТА (65) убијена пре 10.8.1999. године
СТОЈАКОВИЋ ЗОРАН (1959) убијен око 10.8.1999. године
ЈАНКОВИЋ ДЕЈАН (22) нађен мртав испред зграде у којој је становао
ТЕПИЋ БОЖИДАР убијен
СТАНКОВИЋ БОРКА (33) убијен крајем јула 1999. године ВАНДРЕЈЕВИЋ ЖАРКО и
Н.Н. возач ладе, убијени су када су војници немачког КФОР-а пуцали у возило око 14. јуна ВВДИМИЋ ЛЕЛА са черкицом од 6 месеци ДИМИЋЗОРИЦОМ запаљена је у старој кучи у центру Призрена 15.8.1999. године
Н.Н. жена стара 33 године нађена мртва око 15.8.1999. године
СТАРИЋА Н. заклана у Сувој реци и са њом још
СТАРИЋА Н. у Сувој Реци заклана
ТАЛИЋ МИРКО (70) и ТАЛИЋ ЈОВАНКА (65) убијени су 5.7.1999. године убијени у селу Дојнице изнад Призрена су затворени у једну кучу и запаљени:
СТОЈКОВИЋ ТРИФУН
СТОЈКОВИЋ НАТАЛИЈА
СТОЈКОВИЋ БОГДАН
СТОЈКОВИЋ ЖИВКА
РАДИВОЈЕВИЋ ТОМА
РАДИВОЈЕВИЋ МОМИРКА
СПАСИЋ ЈЕФТА
СПАСИЋ БОСИЉКА
АНТИЋ ЧЕДА
АНТИЋ МАРИЈА
СТЕВАНОВИЋ МИЛИЦА
СТЕВАНОВИЋ СЛАВИЦА
СТЕВАНОВИЋ ВЛАСТА
НИКОЛИЋ ВАСИЉКА
ЂЕКИЋ СРЕЋКО
ЂЕКИЋ ДРАГА
ТОМИЋ ДЕСАНКА убијена, леш пронаден 28.8.
СТОЈКОВИЋ ВИТА (56) тело пронађено у речном кориту
СТОЈАНОВИЋ ВАЛДИМИРКА (62) убијен 27.8.1999. године
ЈОВАНОВИЋ ДРАГАН (29) из Београда, убијен августа 1999. године
ЈОКИЋ ЗДРАВКО (67) убијен августа 1999.
СТОЈАНОВИЋ БОРКА убијена
СТОЈАНОВИЋ МИЛОРАД (1925) киднапован 16.7.1999. године
СТОЈАНОВИЋ ЖИВКА (1925) супруга горе поменутог, тела им есхумирана и идентификована 5.3.2003. године
ТАКИЋ АНА дете од 6 година, киднапована августа 1999. године, измасакрирано тело пронађено 1.9.1999. године
САВА, дете, убијено током 1999. године
УБИЈЕН 1 Србин и 1 Циганин око 28.8.1999. године
УБИЈЕН 1 православни човек из Македоније кад и претходни
Н.Н. Србин убијен, тело му пронадено 6.1.2000. године
Н.Н. жена Српкиња избеглица из Крајине и
Н.Н. жена Српкиња избеглица из Крајине, убијене 7.1.2000. године
РИСТАНОВИЋ МОМЧИЛО (1940) одведен 17/18.6.1999. године, пронађено тело тек марта 2001. године
ПУМПАЛОВИЋ МОМЧИЛО и супруга му
СРЕБРЕНКА киднаповани УНМИК и КФОР,су објавили да су обоје убијени

ОРАХОВАЦ, ВЕЛИКА ХОЧА
ГРКОВИЋ ПАНТА (67) убијен 22.6.1999. године
БИ(Е)ГОВИЋ НИКОЛА и БИ(Е)ГОВИЋ СИМО и БИ(Е)ГОВИЋ ЈОВАН сви нестали 16.6.1999. године, тела пронадена 22. 6.1999. године
Н.Н. избеглица из Крајине, убијен у Ораховцу
ПАВЛОВИЋ НЕБОЈША и МАНИТАШЕВИЋ МЛАЂАН тела пронашао КФОР децембра 1999. године
Н.Н. Србин убијен 12.12.1999. године
ВУКИЧЕВИЋ ЗОРАН подлегао ранама 16/17.12.1999. године
Н.Н. Српкиња умрла јер КФОР није хтео да је превезе до болнице половином јануара 2000. године

ЂАКОВИЦА
МИЛИЋ МОМЧИЛО (44) нестао, тело надено и идентификовано у Мердарима 14.3.2003. године
НИШЕВИЋ (НИШАВИЋ) ДЕСАНКА (55) нестала, идентификована са претходнима
ЈОВАНОВИЋ МИЛОРАД (1932) нестао 24.6.1999. године, идентификован са претходнима
БИБЕРЏИЋ ДРАГИЦА (1926) нестала 15.6.1999. године, идентификована са претходнима
ЦВЕТКОВИЋ ДУШАН убијен јуна 1999. године

- - - - - - - - - -

КЛИНА
ВИДИЋ РАДОЈИЦА (70) убијен 20.6.1999. године
ВИДИЋ РАДИВОЈЕ (1923) убијен 20.6.1999. године
ВИДИЋ ЈОВАНА (1924) убијена 20.6.1999. године
ПЕШИЋ ЖИВКО (70) нестао 18.6.1999. године ВЕСИЋ ГЛИГОРИЈЕ (89) убијен 24.6.1999. године
ЗУВИЋ МИРКО (45) убијен 19.6.1999. године
МИЛОВАНОВИЋ РАДОСЛАВ (око 70), убијен 15.7.1999. године
БАЊАЋ ЗДРАВКО (око 70), убијен или умро од глади
ШУТИЋ ВУЦКО (68) и његова жена
ШУТИЋ ДОСТАНА нестали, највероватније убијени
ЛАЛИЋ ВОЈИСЛАВ (65) и његова жена
ЛАЛИЋ ЈЕЛЕНА нестали (највероватније убијени)
ЛАЛИЋ МИРОСЛАВА (80) и њен син
ЛАЛИЋ ЉУБОМИР (60) и његова жена
ЛАЛИЋ МИЛИЈАНА (60) сви нестали, највероватније убијени
МАРУШИЋ ЖИВКО (65) и жена му МАРУШИЋ ЦВЕТА - Вида обоје нестали, највероватније убијени
МАРУШИЋ МИЛИЦА (65) убијена или изгорела у кући 29.6.1999. године
ЛАЗАРЕВИЋ ДЕЈАН дечак од 19 година убијен на прузи
ЈЕРОМОНАХ СТЕФАН ПУЉИЋ киднапован 19.7.1999. године заједно са ВУЈОВИЋ ВУЈАДИНОМ (1951)

ИСТОК
ЂУРИЋ ПЕТАР убијен код џамије, сахрањен 24.7.1999. године
ВУЛИЋ РАДОЈЕ убијен
ВУЛИЋ МИХАИЛО - Микоња убијен
Н.Н. убијен
ВУЛИЋ ЂУРЂА-Ђуда убијена
ТОЈКОВИЋ ВЕРА убијена
СТОЈКОВИЋ РАДОЊА убијен
СТОЈКОВИЋ МИШКО убијен
КОРАЋ ДАРИНКА убијена
КОВАЧЕВИЋ ДАМЈАН (1940) убијен 21.8.1999. године
КОВАЧЕВИЋ МИЛИСАВ (1939) рањен, подлегао ранама 21.8.1999. године
ПУМПАЛОВИЋ МОМЧИЛО растргнут између два трактора
ЈОВАНОВИЋ БУДА (54) убијен у аутобусу 2.8.2000. године и са њим убијена
РАЈКОВИЋ ПЛАНА (53)
ЈУРЕТИЋ ВУЧЕТА (1929) нестао јуна 1999. године
БЕЛОШЕВИЋ (?) ВОЈИН (75) убијен 2.10.2000. године
ТОЛИШИЋ СРЂАН (19) убијен 11.12.2000. године

ПЕЋ И ОКОЛИНА
НОВАКОВИЋ ОЛГА (55), убијена са 4 убода ножем 24.7.1999. године
ВУЈОШЕВИЋ МИЛЕВА, убијена 27.6.1999. године
ЋИРКОВИЋ РАДОСЛАВА (54) и ЋИРКОВИЋ БОСИЉКА (76), силоване и убијене
ГАШИЋ МАРКО, масакриран
ДАШИЋ РАДОСЛАВ (45), највероватније убијен око 19.6.1999. године
КИЗИЋ ДРАГИША, убијен око 17.7.1999. године
ВУЛЕВИЋ БРАНКО (61), нађен масакриран и у распадању 7.7.1999. године
ВУКМИРОВИЋ Н., и
БУЛАТОВИЋ Н., убијени 18.6.1999. године, тела надена 27.6.1999. године
ПЕРОВИЋ МИЛО (16), убијен
СТАНОЈКОВИЋ БОРИСЛАВ, убијен
РАДЕВИЋ Н.?, убијен
РАЛЕВИЋ СРЕТЕН, убијен
РАЛЕВИЋ-РАДОВИЋ МИЛОШ, убијен секиром, преклан
ЈАНКОВИЋ НЕБОЈША, заклан
МИРИЋ МАРИЦА (36), силована па заклана 26.71999. године
САВИЋ ДРАГАН, наден мртав замотан у тепих
ЛЕКОВИЋ МИЛЕНКО, заклан
ЛЕКОВИЋ МИЛИВОЈЕ
ЖИВКОВИЋ СРЕТЕН
СТНИШИЋ Н. и његов брат
СТАНИШИЋ Н. убијени метком у чело из близа
ЈАВЛИНОВИЋ БОЖАНА (80) и њен син
ЈАВЛИНОВИЋ ВОЈИСЛАВ (55), нестали, највероватније убијени
БУКУМИРИЋ МИЛИЦА, повредена 10.8.1999. године, преминула 11. августа 1999. године
РАТКОВИЋ ВАСИЉКА, убијена
СТАНКОВИЋ БЛАГОЈЕ, убијен
СТАЈИЋ ТОМИСЛАВ, из Ниша убијен у камиону 12.6.1999. године
СТАЈИЋ (Томислав) ЖИВКО, из Ниша убијен са претходним
МАРКОВИЋ РАША, услед терора Шиптара, запалио своју куцу и себи одузео живот
ЦИРКОВИЋ МИЛОШ, бранио своју куцу и погинуо
НОВИЦЕВИЋ МИЛОРАД, убијен
МИРОВИЋ СЛОБОДАН, убијен 23.6.1999. године
КОМАТОВИЋ РАДОСЛАВ
ДАШИЋ БРАНИСЛАВ
ДАШИЋ ЈОВАНА
ДАШИЋ КОСТАДИН
ДАШИЋ РАДОСАВ
КРСТИЋ ДАНИЦА
КРСТИЋ ЉУБИЦА
МАЛАР НАТАЛИЈА
РАДОВНАОВИЋ МИЛОРАД
РАЈЦИЋ ЗВОНКО
РОМИЋ РАША
СТОШИЋ РАДОМИР и са њим
СТОШИЋ ЧЕДА и са њима
КОСТИЋ ФИЛИП, убијени у Белом Пољу око 21.6.1999. године
РАУНОВИЋ СЛАВКО (30), напустио Пећку Патријаршију 17.12.1999. године, пронађен 2.1.2000. године
У кући КОЈИЋ, у Пећи убијено је 10 Срба
Такође у Пећи спаљена 2 Србина
Два леша нађена код Дечана приликом чишћења терена од мина, око 30. априла 2001.године

- - - - - - - - - -

УГЉАРЕ - ГЊИЛАНЕ
15 убијених Срба, идентификовани су МАРИНКОВИЋ (Милина) СЛОБОДАН
(1962), ТРАЈКОВИЋ СЛОБОДАН (1945), оба из Клокота; и ПЕКИЋ СТОЈАН
(1950), пронађени у масовној гробници Срба у селу Угљаре

СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ
СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице, покошен рафалом 17. марта код моста на Ибру у Северној Митровици
Јана Тачев (1968) родом из Македоније, удата за Србина у Косовску Митровицу. Убијена из снајпера 17. марта на балкону вишеспратнице близу моста на Ибру у Северној Митровици
Ненад Весић (1950) из Липљана, подлегао ранама задобијеним од бомбе коју су 17. марта албански терористи бацили на њега у Липљану
Добривоје Столић (1954) из села Дрејковци код Штрпца, убијен 17. марта на кућном прагу око 22,40 цасова. Албански терористи га најпре позвали да изађе из куће, а затим пуцали у њега
Борко Столић (1982), од оца Добривоја. Када је чуо пуцњаву испред куће, изашао да види шта се збива, а албански терористи га тешко ранили. Од задобијених рана преминуо 18. марта
Слободан Перић (1952), наставник физичке културе, убијен 17. марта око 20,50 часова у Улици краља Петра у Гњилану, избоден металном шипком.
Златибор Трајковић (1951) из Косова Поља, изгорео пред руском болницом у Косову Пољу, када су Албанци напали Косово Поље и запалили обе цркве, основну школу, болницу и десетак српских кућа
Драган Недељковић (55) из Призрена, изгорео у згради богословије у Призрену 17. марта, када су албански терористи запалили још и Владичански двор, Саборну цркву, цркву Богородице Љевишке, црква Христа Спаса и све преостале мање цркве по Призрену, као и манастир Св. Архандела изнад Призр
 
Poslednja izmena:
Ових дана било је значајан број информација поводом обележавања
сто година од избијања Великог рата. Читао сам многе публикације,
дневнике, новинске чланке и гледао филмске приказе тих догађаја. Добио сам
утисак да није довољно било речи о чувеној Мојковачкој битци, чије сам појединости
упамтио још из ране младости. Исто тако ни одговарајуће признање суверену
Црне Горе да уђе у рат и да уз херојску битку чува одступницу српске vojske.
Из тих разлога, као свој прилиг тој епопеји, прилажем извод из неке публикације
и одговарајуће фотографије.

„ ... да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на
Кајмакчалану. Да црногорски орлови, они млади људи, који у трену презреше
смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише
непријатељу да се јави српској војсци у бок и позадину, можда би судбина
српства била заувек запечаћена...“






У мом селу било је досељеника из Црне Горе (Делибашићи) који су одмах после Балканских ратова дошли
у Дреницу. Али их Први светски рат тамо затече и дуге четири године преживели су све до ослобођења у насељу Манастир Девич.
 
Poslednja izmena:
Godinama slušamo o raznim zlodelima albanskih fašista, a da se protiv
toga ništa konkretno ne preduzima. Tu postoji više kategorija: prognani, ubijeni
za koje postoje podaci, oni koji su likvidirani pod okriljem evropskih vojnih formacija
i nestali na kojima su vršeni zločinački eksperimenti oduzimanjem organa. Kako se osećaju
ti čiji su to rođaci i svi mi Srbi, nije potrebno bar na ovom mestu govoriti. Ali ono što je
neophodno a to je, što više o tome pisati. Iz tih razloga pozdravljam objavljivanje
spiskove ubijenih u okviru ove teme. Pa i u slučaju da se neka mimena zbog kategorija zločina
ponavljaju.
Zato pišite i prilažite svoje priloge, pa makar ako se radi o jednom čoveku!
HVALA!
 
nestali41:
Godinama slušamo o raznim zlodelima albanskih fašista, a da se protiv
toga ništa konkretno ne preduzima. Tu postoji više kategorija: prognani, ubijeni
za koje postoje podaci, oni koji su likvidirani pod okriljem evropskih vojnih formacija
i nestali na kojima su vršeni zločinački eksperimenti oduzimanjem organa. Kako se osećaju
ti čiji su to rođaci i svi mi Srbi, nije potrebno bar na ovom mestu govoriti. Ali ono što je
neophodno a to je, što više o tome pisati. Iz tih razloga pozdravljam objavljivanje
spiskove ubijenih u okviru ove teme. Pa i u slučaju da se neka mimena zbog kategorija zločina
ponavljaju.
Zato pišite i prilažite svoje priloge, pa makar ako se radi o jednom čoveku!
HVALA!
Kliknite za proširenje...

SLAŽEM SE. Trebalo bi što više o ovome pisati, jer ne bi trebalo
zaboraviti činjenicu da vreme čini svoje.
 
KRVAVI TRAGOVI ALBANSKIH OTMICA - 1. deo
Vapaji bez nade
5/9/2002

PIŠU: Dragana Zečević i Milena Marković

PRIZREN 16.jun, 1999. godine. Karađorđeva ulica. Starica Borka Stanković, sa devetomesečnim unukom Milošem pošla u prodavnicu po mleko.

- Ne dam dete. Pomagajte komšije - čuo se Borkinv risak i plač bebe. Sve se dogodilo u trenu. Na trotoaru ostalo prosuto mleko i cipelice broj 29 i bakina marama. Nebo je tog jutra nad Prizrenom bilo kao staklo. Vojska se povlačila sa granice. Od tada od starice i njenog unuka, ni traga.

Maj, iste godine. Priština. Sirene ogalsile kratak prestanak napada NATO aviona. Trgodišnja devojčica Aleksandra Živić povela lutku u šetnju. Nije se vratila. Četiri meseca, kasnije, 7.septembra u istom gradu otet trogodišnji Nikola Gligorijević. Gligorijevići nikada, nikome nisu smetali. Sasvima uvek lepo. Nikome ništa dužni. Ko im je i zašto oteo sina ni danas nemaju odgovor.

Selo Zlopek, kod Peći. Porodica Radević rešila da ostane, dok su mnogi napuštali ognjišta. Najmlađi u Radevićima, Miloš (5) nestao je bez glasa. pas nije prestajao da laje. Odjeknuo je rafal. Otmičari su ubili psa. O dečaku se od tada ništa ne zna.

NI IVANA NI DRAGANA

Lov na srpsku decu na Kosovu si Metohiji počeo je sa prvim NATO bombama. Na meti otmičara deca su bila i posle prestanka rata. Kidnapovanja su nastavljena i kada su "mir" na Kosmetu uspostavljali vojnici KFOR. Prema podacima Udruženja koje traga za nestalim Srbima, 26.toro dece završilo je u kanxama otmičara.

Dragana i Milorad Majstorović iz Prištine, sa sinovima Nikolom i Ivanom i posle povlačenja vojske i policije ostali su u svojoj kući u naselju Kičma u Prištini. Dragana, medicinska sestra, u Opštoj bolnici.

Majstorovići u svojoj kući nisu dugo izdržali.Albanci su im pretili, razvaljivali vrata. Plašili su se za sinove. Preselili su se us Kosovo Polje, kod Draganinih roditelja, a odatle u Leskovac, gde je Dragana dobila posao. Decu je uvek nešto vuklo nazad u Prištinu. Ivan je imao sedamnaest godina. Vratio se u Kosovo Polje po dokumetna d au Leskovcu nastavi srednju školu. Iz Kosova Polja, ne čekajući pratnju do konvoja koji je kretao ispred kasarne "kosovski junaci" u Prištini, Ivan je sa Draganom Stevanovićem krenuo "jugom" da ne zakasne. Ni Dragan, ni Ivan nisu stigli do konvoja. Tada počinje vreme pakla za njihove porodice.

- Ne znam više gde sve nisam tražila sina - priča Dragana Majstorović, Ivanova majka. - Sve sam pokušala. Ništa. Gde mi je dete, je li živo. Bilo šta da saznam, svaki pokušaj bio je bezuspešan.

Ne broji Dragana više ni kilometre, ni susrete sa svima koji bi mogli da joj pokažu put Ivanovog nestanka.

- Razgovarala bih i sa crnim đavlom - kaže majka, nema cene koju ne bih platila samo da mi vrate dete.

Tri godine bez traga Ivanu Majustoroviću. Tri godine bez glasa. Pokušali su da pomognu i Albanci. Dragana je saznala da joj je sin na prisilnom radu u Đakovici. Uveravali su je da su ga videli na izgradnji puta Đakovica - Peć...Bili su "sigurni" da je baš on radio an obnovi albanskih kuća u Prizrenu...Da je u jednom od logora...A Ivana nigde.

- Onda su se javili Albanci (Dragana ne želi da ih imenuje) i tražili da im u zalog za sina nađemo i vratimo oteti auto "askonu" - seća se Dragana Majstorović. - Verovali smo i krenuli u potragu za autom. Pronašli smo ga, otkrili i vratili vlasniku. O Ivanu ništa nismo saznali.

Dete je simbol svih vremena i merilo svega postojećeg u životu, kaže pesma. Srpsko dete na Kosmetu od početka NATO agresije, do danas, svedok je tragedije i bol za opomenu.

Ana Takić (6) oteta je u Prizrenu. Otmičari grupa naoružanih albanaca u uniformi OVK. Kraj leta, 1999. za Takiće počinju dani večnsoti. Taganje za devojčicom je bezuspešno. Polovinom septembra, iste godine, pronađeno je njeno unakaženo telo.

SANJAM SINA SLOBODANA

Četvoro dece Sekulića iz Prištine, kidnapovano je sa roditeljima. Najstarija Dragana imala je deset godina. Drugi po redu, Lazar, tek napunio osam, Bogdan dve godine mlađi od Lazara, a Nevena...Ona je imala tek dve i po.

Šutaković Nedeljko iz Đakovice preko noći je osedeo. Albanci su mu kidnapovali tri sina. Najstariji Aleksandar nije ni proslavio punolestvo. Đorđe je tek zakoračio u šesnaestu, a Radovan u desetu godinu.Radovan bio radost Nedeljkova. Otac nikada nije sazano gde su mu deca. Zna gde ih je ostavio, kad je krenuo na posao. Ostavio ih u kući gde su i rođeni, u đakovici. U Đakovici su namerili i da ostanu.

Selo Dubovik, kod Dečana, 13.juna 1999.godine. Tek minulo podne. Odozgo upekla zvezda. Odozdo vreo asfalt. Milan vuković (17) krenuo u Peć, majci po lekove. Nije se vratio.

Nebojšu Kovačevića, Milanovog vršnjaka, iz Prištine, Albanci kidanpovali 22.juna. O njemu se nikada ništa nije saznalo.

Slobodan Pejčinović (17) kidnapovan 19.avgusta u Prištini 1999.godine. Komšije Albanci ubedili ga da bi bilo bolje da se sklone u Crnu Goru. Treći dan bobmardovanja. Tri puta su komšije tražile Slobodana. Majka Desanka, kao da je slutila nesreću, od sina krije da mu komšije nude utočište u Crnoj Gori. Ipak je pošao sa njima. Majka o sinu nikada ništa nije saznala. Slobodan je bio učenik srednje tehničke škole u Peći.

- Komšija Albanac me uveravao da mi je sin živ i da ništa više ne sme da mi kaže - priča Slobodanov otac Milorad. - Svuda sam ga traži, do posledsnje trunke snage. I ništa. Snjam ga. Traži pomoć. Budim se us groznici. Gde mi je sin, ljudi, ako išta znate, pomozite mi da ga nađem.

Opteruša kod Orahovca od početka 89.godine na udaru terorista. Srbi ne razmišljaju da se sele. Napadi su sve jači. Noć između 17. i 18.jula. Prst pred okom ne vidiš. BoĐanići na nogama. U dvorištu vide Albance. Neko je zvao po imenu Mladena Božanića, domaćina, da izađe. Supruga mu stala na vrata. Raširila ruke, kao na krstu.

- Ne izlazi, preklinjem te - molila je muža. - Odvešće nam sinove.

Mladen je otvorio.Zašto bi baš njegoe sinove odveli. Dragica priča:

- Neko je presekao struju. Odjeknula je eksplozija. Videla sam sina oblivenog krvlju. Nismo mogli da se odbranimo.

Pred zoru, teroristi su odveli 16.godišnjeg nemanju, njegovog oca Mladena, strica Božidara i Nemanjinog brata od strica Novicu.

Dragica na grudi privila Nemanjinu košulju. I fotografiju.

- To mije ostalo od čeda - kaže tiho.

OTETA IZ NARUČJA
MEĐU kidanpovanom srpskom decom na Kosmetu ima i mališana, iz drugih nealbanskih zajednica. Džemo Ujkić (17) iz Gornjse Roženice kod Murina kidnapovan je 28. juna 1999. Devojčice (Romi) Kastrati Samira (šestomesečna beba) i njena sestra Marijeta (17) izPrištine otete su zajedno.Samira je bila u naručju sestre.

- - - - - - - - - -

KRVAVI TRAGOVI ALBANSKIH OTMICA - 2. deo
Smrt Ane Takić
5/10/2002
Pišu: Dragana Zečević i Milena Marković
ANA Takić, iz Prizrena. Imala je samo šest godina. Kraj avgusta, 1999. godine. U kući Takića, deda Veselin (71) i Ana, sami. Život iza zatvorenih vrata, nesnošljiv. Dete nije razumelo zašto su im prozori stalno zatvoreni. Napolju je vrilo. Tutnjali su teški oklonjaci. U restoranu, ispred, Albanci u uniformama OVK. Nemački vojnici KFOR, odavno stigli u Prizren. Obećali da će sačuvati preostale prizrenske Srbe. Mnogi su otišli u kolonama posle vojske i policije.
Velika Gospojina, 28. avgust. Udaraju zvona sa crkve Svetog Đorđa. U Bogosloviji, u blizini, Srbi traže utočište do prve prilike, da odu. Deda Veselin pritisnut nesrećom zatočenog deteta. Sumnja na najgore. Devojčica kroz prozor gleda pticu. Veselin ćuti. Onda je prelomio. Možda je spasi u Bogosloviji... I svetac je, veliki praznik, njegove komšije Albanci poštovali su Gospojinu. Poštovali i Veselina.
Obukao je lepo, prvo sebe, pa unuku. Ani odabrao najlepšu haljinicu. Sebi, prazničnu odeću. Izaći će, pa šta bude, kao u šetnju, onda do Bogoslovije... Do sigurnog utočišta nisu stigli. Oboje su kidnapovani. Albanka iz komšiluka videla je otmičare. Nije smela da pomogne. Pamti tragediju.
STANIMIR I BOBAN
POLOVINA septembra. Ana je nađena na putu Prizren - Žur. Mrtva. Jedna ruka joj je bila odsečena. Ko je oteo i izmasakrirao devojčicu? Još nema odgovora. Komšije Takića, Albanci iz Prizrena, govorili su da su to učinili "neki ljudi sa strane". O sudbini dede Veselina ni reči.
Rečane kod Suve Reke, 22. septembra, 1998. godine. Tek minulo podne. Srbi u strahu, posle otmice braće Miodraga, Milovana Krstića i njihovog rođaka Slobodana Mitrovića. Kidnapovani u junu. Pamte i otmice čitavih porodica iz Orahovca.
U Suvoj Reci, deca krenula u školu. Prate ih roditelji. Stanimira Blagojevića, učenika osmog razreda, iz Rečana do škole prati ujak Boban. Oteti i dečak i ujak. Stanimir u maju napunio 13 godina. U đačkoj knjižici ostale petice. Želeo je u gimnaziju.
Nikolići iz Retimlja kod Orahovca planirali su da Cvetku (17) najstarijem sinu proslave punoletstvo. Da proslave, kako i dolikuje momku, kakav je bio njihov prvenac. Najbolji đak trećeg razreda srednje tehničke škole u Đakovici.
18. septembar, Retimlje. Nikolići još nisu završili ručak. U kuću upadaju Albanci. Odvode i Rajka i Cvetka. O njima se nikad ništa nije saznalo.
Isti dan, iste godine, nekoliko sati kasnije naoružani Albanci napali na kuću Kostića u Orahovcu. Odvedeni Nebojša Kostić, maturant tehničke škole. Sa njim i otac Mladen.
 
OSTAO MARKOV CRTEŽ


- UZMITE sve, sve što imam, evo i moj život, samo mi sina poštedite - molio je otac.

- Pusti, tata, nemoj, idem s tobom - tešio je Nebojša oca.

Kostići tragaju za Mladenom i Nebojšom. I pamte.

Priština, 9. jun 1999. godine. Utihli NATO napadi. Najavljeno potpisivanje sporazuma u Kumanovu o povlačenju vojske i policije sa Kosova i Metohije. Svi vide kraj rata. Niko se ne raduje. Prigušena radost dece. Brat i sestra Marko (9) i LJubica (7) izašli iz kuće.

Jutro oko 10 sati. Deca kupila balone. Marko još i blok i bojice. Kidnapovan ispred kuće. Ostao Markov crtež školskog dvorišta i dece u igri.

Petar Ilić, 17 godina, Gornje Selo kod Prizrena. Početak jula, 1999. godine. Leto požurilo, uzrela pšenica. Ilići nisu mislili da napuste Metohiju, a ostave žito. Deveti jul, Ilićima Albanci ušli u pšenicu. Zviždi kosa. Pucaju otkosi. Pada zrelo žito.

- Polako komšije - kazao je Petar Ilić.

Reč po reč. Vratio se 17. godinjši momak ljutit. Opet je izašao na njivu... Nije se vratio.

U dosijeu ovog mladića šturo ispisano: poslednji put viđen 9. jula 1999. godine.

ZNAM OTMIČARE
ZNAM otmičare mog sina Nemanje Božanića - govori Dragica Božanić iz Opteruše kod Orahovca - Oteli su ga, zajedno sa ocem Mladenom Albanci iz komšiluka. Prepoznala sam Hodžu Mazarekua, Sokolja Kabašija, Jupe i Sedeta Kabašiša. Oni su ih odveli. Tražim da odgovore gde su, gde su mi deca i muž.
Nemanja Božanić, kad je otet, imao je 16 godina.

ŽRTVE CELE PORODICE
PORODICA sa Kosmeta, čija su maloletna deca žrtve otmičara tri godine tragaju za svojim sinovima i kćerima. Do sada svi - bezuspešno. Dragica Majstorović, majka gimnazijalca Ivana Majstorovića (17) kaže:

- Sreli smo se sa Širakom, kada je dolazio u Beograd. Ostavio je utisak da razume našu nesreću. Obećao je pomoć. Nije odgovorio.

Mnogi roditelji i rodbina još ne gube nadu. Neki su bili u Rudaru, na identifikaciji odeće predmeta eshumiranih Srba. Nisu prepoznali ništa što je pripadalo njihovoj deci. To je ulilo dodatnu nadu i nastavljaju da tragaju.

Za nekom decom, nažalost, nema ko ni da traga. Žrtve kidnapera bile su i kompletne porodice, kao Sekulići sa četvoro dece.

- - - - - - - - - -

OSTAO MARKOV CRTEŽ


- UZMITE sve, sve što imam, evo i moj život, samo mi sina poštedite - molio je otac.

- Pusti, tata, nemoj, idem s tobom - tešio je Nebojša oca.

Kostići tragaju za Mladenom i Nebojšom. I pamte.

Priština, 9. jun 1999. godine. Utihli NATO napadi. Najavljeno potpisivanje sporazuma u Kumanovu o povlačenju vojske i policije sa Kosova i Metohije. Svi vide kraj rata. Niko se ne raduje. Prigušena radost dece. Brat i sestra Marko (9) i LJubica (7) izašli iz kuće.

Jutro oko 10 sati. Deca kupila balone. Marko još i blok i bojice. Kidnapovan ispred kuće. Ostao Markov crtež školskog dvorišta i dece u igri.

Petar Ilić, 17 godina, Gornje Selo kod Prizrena. Početak jula, 1999. godine. Leto požurilo, uzrela pšenica. Ilići nisu mislili da napuste Metohiju, a ostave žito. Deveti jul, Ilićima Albanci ušli u pšenicu. Zviždi kosa. Pucaju otkosi. Pada zrelo žito.

- Polako komšije - kazao je Petar Ilić.

Reč po reč. Vratio se 17. godinjši momak ljutit. Opet je izašao na njivu... Nije se vratio.

U dosijeu ovog mladića šturo ispisano: poslednji put viđen 9. jula 1999. godine.

ZNAM OTMIČARE
ZNAM otmičare mog sina Nemanje Božanića - govori Dragica Božanić iz Opteruše kod Orahovca - Oteli su ga, zajedno sa ocem Mladenom Albanci iz komšiluka. Prepoznala sam Hodžu Mazarekua, Sokolja Kabašija, Jupe i Sedeta Kabašiša. Oni su ih odveli. Tražim da odgovore gde su, gde su mi deca i muž.
Nemanja Božanić, kad je otet, imao je 16 godina.

ŽRTVE CELE PORODICE
PORODICA sa Kosmeta, čija su maloletna deca žrtve otmičara tri godine tragaju za svojim sinovima i kćerima. Do sada svi - bezuspešno. Dragica Majstorović, majka gimnazijalca Ivana Majstorovića (17) kaže:

- Sreli smo se sa Širakom, kada je dolazio u Beograd. Ostavio je utisak da razume našu nesreću. Obećao je pomoć. Nije odgovorio.

Mnogi roditelji i rodbina još ne gube nadu. Neki su bili u Rudaru, na identifikaciji odeće predmeta eshumiranih Srba. Nisu prepoznali ništa što je pripadalo njihovoj deci. To je ulilo dodatnu nadu i nastavljaju da tragaju.

Za nekom decom, nažalost, nema ko ni da traga. Žrtve kidnapera bile su i kompletne porodice, kao Sekulići sa četvoro dece.

- - - - - - - - - -

KRVAVI TRAGOVI ALBANSKIH OTMICA - 3. deo
Tuga ubi Tanasija
5/11/2002
Srce Tanasija Krstića iz Rečana kod Suve Reke prepuklo od bola za sinovima Miodragom i Milovanom. Majka Slobodanka se ne miri sa zlom sudbinom, ali na pitanje gde su joj sinovi komšija Albanac veli: “Ode glava ako ti šta kažem”
PRIZRENSKA bolnica, leto 1988. godine. Pod šifrom “hitno”, na Interno odeljenje primljen Miodrag Krstić, iz Rečana kod Suve Reke. Korak do šloga! Iz Prizrena hitan uput za Beograd.
Dve sedmice posle... Miodrag iz Beograda zove brata Milovana, u Rečane:
- Lekari kažu, dobro sam. Mogu da idem kući, dođi po mene.
Milovan Krstić, sa bratom od tetke Slobodanom Mitrovićem, istog dana polazi iz Rečana, po brata “golfom”. Dirljiv susret braće posle Miodragovog smirivanja pritiska, pa noćenje kod sestre Zlatane u Beogradu.
Jutro u Rečanima, 24. juna 1998. Braća se u raspoloženju vraćaju kući. Čekaju ih supruga i deca. Miodraga - Jasmina i četvoro mališana: Vladimir 15, Verica 9, Vesna 7 i Draginja dve godine. Milovana čeka Danijela i dve ćerke - Silvana (3) i Tijana. Ni godinu dana nije imala. Otac Tanasije na kapiji čeka sinove. Majka Slobodanka postavila sto...

NEMOJTE IH VIŠE TRAŽITI
I MITROVIĆI čekaju sina Slobodana. Dan odmiče, Krstići čekaju. Mitrovići čekaju. Bliži se noć. Zove sestra Zlatana iz Beograda, pita jesu li joj braća stigla.
- Nema ih, Zlatana, kćeri. Što ih nema - govori otac Tanasije. Noć u Rečanima. Nema sna u kući Krstića i Mitrovića.
- Kako ih nema, javili su mi se iz Kruševca. Ma, stići će oni - teši Zlatana roditelje. - Možda je auto zakazao.
Pred zoru, 25. juna, Tanasije odlazi u stanicu milicije da pita za sinove. Odgovor i sumnja... Svi su videli Krstića u odlasku, u povratku niko. Sati kao vekovi. Istog dana, po podne Tanasijev brat Miroslav uputio se kod komšije Albanca. On je Miodragov prijatelj iz detinjstva. Mora nešto da zna.
- Ne brinite, sva trojica su kod nas, živi su i zdravi, vratićemo ih - odgovorio je.

Šok za Krstiće! U kuću se slili Rečani. Tišina pritisla kao olovo. Srbi na nogama. Eto komšije Albanca. Obraća se domaćinu:
- Za tri dana Tanasije, sinovi će ti biti oslobođeni - kazao je.
- Da su kod nas već bi bili kod kuće. Nažalost, zarobili su ih ljudi iz drugog sela..
Rečane 1998. Četrdeset i pet srpskih i 200 albanskih domaćinstava. Lepo se živelo...
Sutradan, 26. juna Slobodanka i Tanasije odlaze kod poznanika u susednu Dubravu. U kući Miodragovog prijatelja dvadesetak pripadnika OVK ručaju. Sve rodbina. Krstića ljubazno pozdravljaju na albanskom i brzo se udaljavaju. Slobodanka je primetila - neki su krili poglede.
- Kad-tad, deca će biti sa vama - uveravao je Miodragov prijatelj Albanac. - Izvukao bih ih, ali sada ne mogu. Tanasije, čoveče, pobiće mi porodicu, ako bilo šta pokušam.
Krstići su verovali. Na odlasku čuli su i ovo:
- Tanasije (...) nemojte više da dolazite. Ni ja ne smem kod vas. Jedan naš čovek je mrtav. Pokušao je da vam pomogne.

ŠTA KAŽE ISMET
DANI su prolazili. Sukobi na Kosmetu su se zaoštravali. Od Miodraga, Milovana i Slobodana ni traga. Tanasije i Slobodanka spremaju snahe i decu i prate ih na sigurno. Oni ostaju, pa opet čekaju sinove. Slobodanku, jednom, u bašti zatiče Albanka iz komšiluka. Uznemirena. Moli je da se zakune u decu, da je neće odati.
- Vidim, patiš Slobodanke - rekla je. - Da znaš deca su ti živa, u školi su u Mileševu. O tome zna naš Ismet, ovaj što u selu ima prodavnicu. On može da pomogne. Idi do njega, ali noću. Nemoj danju.
Slobodanka odlazi kod komšije.
- Ismete, reci gde su mi deca - zavapila je majka. - Reci, ako su nešto skrivila, nekog ubili... Oko da mi ne trepne neću ih više tražiti. Ako nisu, vratite mi ih, preklinjem vas. Bezgrešne tražiću ih dok sam živa, grešne neću.
- Ne dolazi, Slobodanke. Ne dolazi više. Ode glava ako ti šta kažem.
Na rastanku Ismet je viknuo:
- Živa su ti deca, eto.
Slobodanka:
- Znaš Ismete, kakvi smo mi ljudi. Znaš da je Jasmina (snaha Krstića, medicinska sestra) svima vama pomagala, decu vam lečila, majke vam lečila.
Od tada, mesecima niotkud odgovora. Slobodanka jutrima ponovo odlazi u prodavnicu kod Ismeta. Kupuje i ono što već ima u kući, samo da nešto sazna o sinovima.
Godina protekla. Trinaesti jun 1999. Srbi odlaze iz Suve Reke. Kuljaju kolone Srba sa Kosova i Metohije. Odoše Srbi u Srbiju. Odlaze i Krstići. Tanasije odlazi, ostaje jauk za sinovima. Slobodanka priča:
- Bila je zima, tek nastupila. Dvehiljadita. Seli mi da večeramo. Tanasije ćuti, ja taman zaustavila da nešto kažem o deci. On trznu dva-tri puta. Umre za stolom. Puklo mu srce. Puklo od tuge za sinovima.
Miodragova Jasmina sada je u Kragujevcu sa decom. Deca porasla. Tuga za ocem decu nadrasla. Milovanova Danijela podiže Silvanu i Tijanu u Barajevu kod Beograda. Priča im o ocu i pokazuje fotografije.
Tijana oca pamti sa fotografije.
 
BILI SU SAMO DECA


Ana Takić (6) iz Prizrena, oteta 1999. godine. Pronađeno njeno unakaženo telo.

Sekulić Dragana (10), Lazar (7), Bogdan (5) i Nevena (2,5) iz Prištine nestali su sa roditeljima.

Šutaković Nedeljka Aleksandar (18), Đorđe (16) i Radovan (10) iz Đakovice. Kidnapovani 15. 6. 1999. iz svog stana u Đakovici.

Miloš Stanković devetomesečna beba poslednji put viđena 16. juna 1999. godine u Karađorđevoj ulici u Prizrenu.

Milan Vuković (17) iz sela Dubovik u opštini Dečane, nestao je 13. juna 1999. godine na putu između Peći i sela Dubovik.

Miloš Radević (5) iz sela Zlopek, opština Peć. Nepoznata lica su ga kidnapovala 2. 8. 1999. godine.

Džemo Ujkić (17) iz sela Gornja Rozenica kod Murina kidnapovan 28. juna. Kidnapovan je sa ocem.

Nebojša Kovačević (17) iz Prištine, kidnapovan 22. 6. 1999. godine.

Blagojević Stanimira Srećko (13), učenik osmog razreda. Kidnapovan je 22. 9. 1998. godine na putu Recane-Movljane.

Božanić Mladena Nemanja (16), učenik Srednje tehničke škole u Đakovici. Kidnapovan 18. 7. 1998. godine u svojoj kući sa ocem.

Majstorović Milorada Ivan (17), gimnazijalac, kidnapovan 19. 8. 1999. godine.

Nikolić Rajka Cvetko (17), učenik Srednje tehničke škole u Đakovici. Kidnapovan 18. 7. 1998.

Kostić Mladena Nebojša (17), u selu Retimlje kod Orahovca, učenik Srednje tehničke škole u Đakovici. Otet 18. 7. 1998 iz svoje kuće sa ocem Mladenom.

Pejčinović Milorada Slobodan, učenik srednje škole. Kidnapovan marta 1999. godine u 11.00 ispred svoje kuće.

Jovanović Marko (9) i Ljubica (7) iz Prištine. Nestali juna 1999. godine.

Ilić Petar (17) iz Prizrena. Kidnapovan juna 1999. godine.

Kovačević Nebojša (17) iz Prištine, kidnapovan 20. 6. 1999. godine.

Živić Aleksandra (3) iz Prištine. Nestala maja 1999. godine u Prištini.

Gligorijević Nikola (3) iz Prištine. Kidnapovan 7. 9. 1999. godine.

Kastrati Samira (šest meseci) i Marijeta (17).

- - - - - - - - - -

nastaviću ...
 
Nemam reči da Ti se zahvalim za sve što si napisao. Stvari su toliko bolne i
teške da čovek ne može da poveruje da takvi zlikovci postoje. I da bi sve to trabalo
zaboraviti. Zato o ovome moramo pisati i pričati zbog nas i našeg naroda.
Još jedanput moderatore hvala.



 
Poslednja izmena:
KRVAVI TRAGOVI ALBANSKIH OTMICA - 4. deo
Vratiće se tata...
5/12/2002


TEHNIČKI školski centar "Nikola Tesla", Obilić, maja 1998. godine. Zvona odzvanjaju prvoj smeni srednjoškolaca. Pred školom Marija Spasić, kao ukopana. U jednoj ruci fotografija mladića. U drugoj, na kartonu ispisano: "Gde je moj sin Žarko Spasić?"
Deca prolaze. Jedni ćute, drugi viču: "Gubi se, škinja" (pogrdni naziv za Srbe). Neko joj je pljunuo u lice. Poletele su i kamenice. Žena stoji. Bez suze i glasa. Bez pokreta. Izlazila je tako danima. Odlazila je i među komšije Albance. Pisala im pisma i pitala: "Šta mi to, kukavnoj, uradiste?"
Marijin sin Žarko Spasić, vozač u runiku "Belaćevac", prva je žrtva kidnapovanja na Kosovu i Metohiji. Otet je 14. maja 1998. godine.
- Bila je noć - seća se Marija Spasić. - Žarko druga smena. Svojim, starim "gazom", trebalo je da iz Janjine Vode doveze vulkanizere sa ugljene trake. Znao je da su se i pre ove tragične noći oko rudnika motali naoružani pripadnici OVK. Kako da ostavi radnike u Janjini? Šta, ako njih napadnu? Prelomio je i krenuo. Nije se vratio.
Očevici su svedočili: na putu Belaćevac-Grabovac (ovde nema ni jedne srpske kuće) OVK je presekla put. Žarko je pokušao da se vrati. Put je s obe strane bio blokiran. Odveli su ga u pravcu Ćićevice.
Izdrži, pustiće te
SLAĐANA, Žarkova supruga čekala je muža da se vrati iz smene. NJihova deca: Nemanja (8), Milica (6) i Tamara (2) odavnu su zaspali. Samo je najstarija Aleksandra (9) završavala domaći. Vest o otmici javlja policija. Slađanin vrisak budi decu. Žarkovi roditelji u Sibovcu, o kidnapovanju sina saznaju sutradan. Otac Milorad ne veruje. Majka Marija sluti nesreću. Provalio se jauk. Najpribraniji Žarkov brat, Simo, hrabri roditelje.

Peta noć od otmice Spasići ne spavaju. Oko ponoći zazvonio je telefon. Slušalicu podiže Slađana. Čula je Žarka kako s mukom izgovara samo njeno ime. Ispustila je slušalicu. Pritrčao je Simo, uzeo slušalicu, a s druge strane krik: "Slađanaaa". Prepoznao je Žarkov glas. On je ponavljao ime žene. Simo je mislio, s druge strane je magnetofonska traka.
- Ti li si Žarko? - pitao je Simo i čuo samo dve reči, jedva izgovorene: "Ja sam".
- Znaš li s kim razgovaraš? - opet je Simo upitao brata u neverici.
- Simo - uspeo je da izgovori Žarko.
S ove strane veze Simo je vikao, a nije znao da li ga je brat čuo:
- Izdrži, pustiće te. Siguran sam, postiće te. Žena i deca su ti dobro. Na sigurnom su.
U kući pakao. Marija cepa košulju. Deca vrište. Milorad stegao vilice, a jecaj mu trese čitavo telo. Slađana nema i ukočena. U ovoj kući, priča majka Marija, uvek je bila pesma. Sveti Vrači kad se slave, zna se, to domaćini slave.
- Sad sve nestade - kaže - 24. oktobar kad dođe, dan kad je Žarko rođen... E, nema toga dana više.
Još se nadamo
SPASIĆI su bili uvereni da je Žarko greškom otet. Nikako i ničim nisu zasluži ovu tragediju. Albancima se uvek pomagalo. Milorad im put kroz Sibovac izgradio. Peta kuća među 240 albanskih bila je Miloradova. Novac ne duguju. Krv ne duguju. Žarko je i u smeni radio sa Albancima. Nijedan dan bolovanja. Nijedna šihta propuštena. Četrnaest godina staža, bez odmora. Slađana ga molila da napusti posao, kad su počeli napadi na vojsku i policiju. Nije hteo. Voleo je rudnik.
- Pokušali smo da ga izvučemo preko komšija, iz Sibovca - govori Marija. - Svi su bili u OVK. Nismo uspeli. Uputili smo apel u "Koha ditore", u Prištini (dnevnik na albanskom, urednik Veton Suroji) objavili su ga od reči do reči. Nije bilo odziva. Milorad i Simo su posle tražili da se sretnu sa Rugovom, Demaćijem, Vokerom. Primio ih je i Holbruk. Svi ovi susreti završavali su se škrtim odgovorom: "Strpite se... Vratiće se on... Možda je neko od njegovih kolega (Albanaca) u srpskim zatvorima, pa je otet za razmenu."
Vrnjačka Banja, pre dva dana. Poziv iz redakcije "Novosti" Žarkovoj supruzi i deci. Odgovara slađana:
- Još se nadamo da je živ - kaže. Guta suzu. U kući četvoro dece. A, kao da ih nema.
- Teško nam je svima. Najteže je kad deca pitaju kad će tata da se vrati. Ja ćutim, a oni me teše: "Vratiće se on sigurno."
OTETI RUDARI BELAĆEVCA
OTMICA Žarka Spasića za nadležne nije bila i dovoljna opomena da zaštite radnike "Belaćevca", pa je 38 dana od ove tragedije (28. juna 1998. godine) kidnapovano još osam rudara, koji su stizali na posao. Otmica se dogodila na ulasku u rudnik. Kidnapovani su: Dragan Vukmirović (40), Dušan (56), Zoran (30) i Pera Ađančić (28), Filip Gojković, Miroslav Trifunović (43), Mirko Buha (50), Srboljub Savić (27). Za njima tuguje šesnaestoro dece i dvoje unučadi.
Na spisku kidnapovanih rudara "Belaćevca", koji uz zahvalnost preuzimamo iz dokumentacije Sindikata elektroprivrednih preduzeća sa Kosmeta, navedena su imena i četvorice radnika, otetih posle dolaska KFOR: Ivan Čelić (40), otac četvoro dece, Zoran Marković (38), Dragan Dimitrijević (29) i Dejan Stanojević (24).
 
KRVAVI TRAGOVI ALBANSKIH OTMICA - 5. deo
VRATITE nam našeg tatu Ivana Čelića. Traže ga njegova deca: Magdalena, Aleksandra, Aleksandar i Nikola...
Slova na poruci od papira zasušilo vreme. Suza presušila. Tinja još nada.
Priština 14. jun 1999, naselje Sunčani breg. Jutro. Ivan pošao na posao. Kidnapovan ispred zgrade u kojoj je stanovao. Bio radnik "Elektroprivrede Kosova i Metohije". Ko su otmičari? Ne zna se, ne bar javno. Kad je otet, Magdalena je imala 14 godina. Prekjuče je napunila 17. Treći je rođendan tuge ove devojčice. Aleksandra, 11 godina. Aleksandar, tek upisan u osnovnu školu.
- Tata će kupiti školsku torbu - kazao Ivan sinu na rastanku. Nije razmišljao da se neće vratiti. Najmlađi Nikola (2) još je tepao. Sad zna da tate odavno nema. Ostale fotografije u dečakovim rukama.
Čelić na svakom protestu. Poruka ista: "Vratite nam našeg tatu". Malo je onih koje dotiče njihov bol. Dragan Cerović, poverenik u Sindikatu radnika "Elektroprivrede Kosova i Metohije", kaže nam da je Sindikat pisao svima. Moli za pomoć. Još se nadaju da među otetim kolegama ima živih. Sindikatu stigao samo odgovor iz kabineta ministra inostranih poslova Svilanovića. U povereništvu kažu: "Mogu i reči da uteše".
- Gledam decu, krijem suze, stežem bol... A bol podera srce, razvali dušu - kaže Ivanova supruga, Vesna Čelić, deci i mama i tata. Dve ruke, za četiri. Stiže, nekako. Nikola tatu pamti iz priče.
- Naša mama je najtužnija mama na svetu - kaže Aleksandra.
Vesna priča da se deca trzaju u snu. Skaču u krevetu. Ona pali svetlo i sedi, sedi... tako do zore. Gleda u lica dece. Čita grč na Magdaleninim usnama. A kad u snu, Aleksandru zatitra osmeh, Vesna je sigurna: "Sanja tatu".
Vučitrn, selo Slakovce, 1998. godine. Trifunovići ne broje koje su koleno Trifunovo. Ovde su, ko zna koliko vekova unazad. Njive imali, konje imali... Ej, kakve su konje samo imali. I kuće...
- Kuće nisu važne, kad života nema bez Miroslava - govori starica. Ona je Stojanka, majka Miroslava Trifunovića, rudara, osedela, ostarila. Jutro i bora. Noć i bora. Lice, kao zemlja pod brazdama. U oku suza. Krene, stane. Krene, stane, pa sklizne u brazdi kod usana. Kosovka je, majka ne ume da plače.
- Ostala mi tri sina - kaže Stojanka i nabraja: Milorad, Tomislav, Slobodan - au, Miroslav. Rana.
Majka Stojanka danas u Vrnjačkoj Banji. Tamo su ona i suprug Svetislav našli utočište, kao većina rudarskih porodica sa Belaćevca. Ucvao maj. Majke grle i sinove, tate šetaju decu. Stojanka gleda. Kad 22. jun dođe... Toga dana, pre četiri godine, otet im je sin. Rmbao, radio, kućio. I porodicu nije stigao da stvori. Decu da zapamti. Da mu se nadaju.
- Dete moje, domaćin bio - kaže majka. Stegla ruke. Pucaju prsti. Ruke... ove ruke ne možeš da ne upamtiš.
- Svi smo mi u istoj muci. Svi, mi nesrećnici, koji tražimo svoja čeda - kaže majka. Isto je govorio i Simo Spasić, brat Žarka Spasića, kad smo ga pozvali da govori o bratu, kidnapovanom kad i Miroslav Trifunović.
- Ne... Pričajte o njemu s kim god želite, samo sa mnom nemojte - odgovorio je Simo Spasić, predsednik Udruženja porodica kidnapovanih i otetih Srba sa Kosova i Metohije. - Za mene su sve žrtve otmice jednake, kao i što je bol zajednički za sve.

- - - - - - - - - -

KIDNAPOVANI muškarci, starosti preko 60 godina oštećenog zdravlja: Dragomir Đukanović (71) otet ispred svoje kuće u Prizrenu, Božidar Ogarević (76) kidnapovan u Prizrenu sa ulice, Todor Tirković (62) teško bolestan, otet na putu LJubižde-Prizren, Tomislav Radivojević (65), pošao po lekove, kidnapovan sa još 18 Srba i odveden u nepoznatom pravcu. Tihomir Patrnogić (84) otet u Prizrenu kod gradske pošte, Stajko Anđelković (68) otet ispred svoje kuće u Zajiću kod Prizrena, Miloša Nikića (61) odveli pripadnici OVK iz kuće u Sirovcu, Milutin Dimitrijević (66) odveden iz Dreničkog naselja Vranjevac u Prištini, nedaleko od svog stana, Svetislav Jakšić (71) otet u Vidovdanskoj ulici u Prištini, Tomislav Pirković (62), zemljoradnik, kidnapovan na povratku iz njive u selo LJubižda kod Prizrena, Branislav Rašković (68) kidnapovan u Mušutištu kod Suve Reke, ispred svoje kuće...

KIDNAPOVANE ŽENE
BOSILJKA Spasić (69), kidnapovana 27. 06. 1999. godine u Dojnici kod Prizrena, Momira Radivojević (67), iz Prizrena, odvedena u nepoznatom pravcu, Cveta Nikolić (74), kidnapovana juna u Mušutištu kod Prizrena, Gorica Sekulić, kidnapovana u naselju Dardani u Prištini, u noći između 25. i 26. juna 1999. godine, Mirjana Rakočević, kidnapovana krajem juna 1999. u Prištini, Jelena Čanović (71), živela u samačkom domu hotela "Lukijana" u Prištini, kidnapovana jula 1999. godine, Leposava Mikić (55), kidnapovana u Sitničkoj ulici, u Prištini, Gorica Nacić, kidnapovana 2. 09. 1999. godine, Mileva Ristić (49), kidnapovana u Mušutištu kod Suve Reke, Jovanka Ristić (76), oteta u selu Delovce kod Suve Reke, Snježana Karanović (34), rođena u Republici Srpskoj, kidnapovana sa suprugom u noći između 13. i 14. juna 1999. godine, Marica Staletović (68), oteta krajem jula 1999. u svom stanu u Ulici Cara Dušana u Đakovici, Petrija Piljević (57), odvedena u nepoznatom pravcu iz svog stana u naselju Dardane u Prištini, krajem juna 1999, Mira Škripac (71), oteta iz svog stana u Prištini...

- - - - - - - - - -

KRVAVI TRAGOVI ALBANSKIH OTMICA - 6. deo
TRAŽIĆU te sine dok živim. Verujem da si i ti živ. Marija, majka Dragana Stevanovića(41) iz Prištine, gleda prema Kosmetu. Tamo joj je sve ostade. I sve nestade. Sin joj kidnapovan 19. avgusta 1999. godine. Pošao je iz Prištine prema kasarni "Kosovski junaci". U autu bio i Ivan Majstorović, gimnazijalac (o kome smo pisali) da sustignu konvoj prema Srbiji. Nije se vratio.
Mariji ostali unuci Milan, Miloš, Milica. I snaha Slavica, tuga jedna. Marija gleda unuke. Kaže:
- Neka pamte deca.
Slavica jedva pristaje da se slika. "Nema šta da vidiš", veli. Pored nje seda najstariji Milan. U rukama tatina fotografija i poruka: "Vratite naše najmilije". Kome je upućena poruka. Znaju li Stevanovići ko im je odveo Dragana? Mnogih su se vesti naslušali. Neke "bile sigurne". Tražila sina Marija. Tražila hranioca dece Slavica...
DAJTE SLIKU IVANOVU
- Tri godine bez traga, tri godine bez smeha u kući - govori Slavica. - Najteža mi je tuga dečja.
Majka Marija, jednom u bunilu, obukla crninu. Zajaukala. Onda se prenula i vratila maramu u ormar. Još čeka. Ko god dođe, kad god dođe u Stevanoviće, ona se nada vestima o sinu.
- Uzmi ti, majko, fotografiju Ivana Majstorovića, neka i njega na slici s nama i tatom. Možda su i tamo, zajedno - kaže Slavici Milan.
- Gde, tamo, sine - pita Slavica.
Tišina. Samo se čuje fotoaparat. Još jedna fotografija bola i nade, nastaje. Najmlađi Stevanović je u školi. Milica sada ima devet godina, Miloš trinaest, Milan sedamnaest.
Veljku Spasiću, pre tri dana bio rođendan, 43. po redu. Da je sa svojima, kod kuće bilo bi isto, kao pre tri godine. U junu 1999. godine Veljka su oteli ispred kuće, kad je pošao na posao. Bio radnik TE "Kosovo". Od tada, ni traga. Da je sa svojima... supruga Slobodanka umesila bi pogaču, sestra Cveta donela bi vino. Bez braće Momira i Nenada, nikad veselja. A Veljkova deca Aleksandar (12) i Damjan (10) bili bi uz tatu. Jedan uz levu, drugi uz desnu ruku. Na rukama ih tata podizao. Poslednji tatin rođendan 11. maja 1999.godine, tako je proslavljen. Ni NATO bombe nisu omele Stevanoviće.
Vrnjačka banja, 11. maja ove godine. Damjan i Aleksandar jedva polaze u školu. Prati ih Slobodanka. Majka grli decu. Odlazi Aleksandar, pa Damjan. Damjan se vraća.
Mama, tati je danas rođendan - kaže.
Istog dana kada je otet Veljko Spasić, iz Đakovice polazi Rada Gojković sa 18.godišnjim sinom Predragom i tri godine starijom Tatjanom, da nađe spas za decu. Suprug Rade (46) ostao da čuva dom. U Gojkovićima od tada, nikad radosti. Rade je otet, a Rada saznala da je prošao najstrašnije muke u đakovičkom hotelu "Paštrik". Svašta je čula, ali nikad vesti nisu potvrđene. Rada još traga.
KOŠMAR STAROG MILORADA
Dečani 11. juni 1999. godine. Iz svoje kuće, kidnapovani Krstići, Vilka (62) i Milivoje (72). Ćerka Olga (23), poslušala roditelje i otišla kod sestre u Kragujevac. Gde sve Olga nije tražila oca i majku. Nedavno, na identifikaciji u Rudaru, prepoznala je majčinu suknju i papuče. Prepoznala i očeve pantalone.
Vojska i policija povlače se s Kosmeta. Za njima kulja narod. Nepregledne kolone povezale Prizren, Đakovicu, Prištinu, Orahovac... Stiže KFOR. Za njima i odbegli pripadnici OVK. Stižu i Albanci iz siromašne Albanije. Juni mesec 1999. godine, vesti o kidnapovanju se šire. Nestaju Srbi kao igle u plastu sena. Lov na ljude i imovinu sve strašniji.
Stankovići u Dečanima, na udaru. Prete im komšije, prete novopridošli Albanci. Domaćin Milorad otpremio ćerke Slađanu (22) i Suzanu (26) kod rođaka u Uroševac. Oni, sa najstarijom Gordanom (27) ostaju. Kome bi oni zasmetali. Vesti o ubistvima i kidnapovanju Srba stižu i do Milorada. Odlučio je, sutradan će svi krenuti iz Dečana i pridružiti se rodbini u Uroševcu. Miloradova ćerka Suzana danas svedoči:
- Majka i sestra (Živka i Gordana) nisu našle spas. Ubijene su. Tata je pokušao da se izvuče. Bio je ranjen. Pokušali su da ih kidnapuju, povezli ih prema Đeneral Jankoviću. Tu su ih, u nekoj školi, ispitivali, i Gordanu i mamu silovali pred tatom.
Milorada Stankovića otmičari su poštedeli. Danas je invalid. Bori se sa sećanjima.
 
OTETI STARCI
Marko Nikolić (79),iz Mušutišta kod Suvere Reke teško bolestan kidnapovan iz svoje kuće sa suprugom; Mirko Cvetković (62), odveden iz kuće u Mušutištu; Jovan Jovanović (71), kidnapovan u kući; Stanislav Marković (72), otet kod Suve Reke; Milan Staletović (73), otet u svom stanu u Đakovici; Milić Pantović, teško oboleo od kancera, odveden nije se vratio; Radomir Voštić (67)i Trajko (70), kidnapovani sa svog imanja u Jelovcu kod Kline; Miloš Jevrić (60), otet ispred hotela "Metohija" u Peći.

KIDNAPOVANE ŽENE
BOSILJKA Spasić (69), kidnapovana 27.06.1999.godine u Dojnici kod Prizrena, Momira Radivojević (67), iz Prizrena, odvedena u nepoznatom pravcu, Cveta Nikolić (74), kidnapovana juna u Mušutištu kod Prizrena, Gorica Sekulić, kidnapovana u naselju Dardani u Prištini, u noći između 25. i 26. juna 1999. godine, Mirjana Rakočević, kidnapovana krajem juna 1999. u Prištini, Jelena Čanović (71), živela u samačkom domu hotela "Lukijana" u Prištini, kidnapovana jula 1999. godine, Leposava Mikić (55), kidnapovana u Sitničkoj ulici, u Prištini, Gorica Nacić, kidnapovana 2.09. 1999. godine, Mileva Ristić (49), kidnapovana u Mušutištu kod Suve Reke, Jovanka Ristić (76), oteta u selu Delovce kod Suve Reke, Snježana Karanović (34), rođena u Republici Srpskoj, kidnapovana sa suprugom u noći između 13. i 14. juna 1999. godine, Marica Staletović (68), oteta krajem jula 1999. u svom stanu u Ulici Cara Dušana u Đakovici, Petrija Piljević (57), odvedena u nepoznatom pravcu iz svog stana u naselju Dardane u Prištini, krajem juna 1999., Mira Škripac (71), oteta iz svog stana u Prištini...

- - - - - - - - - -

KRVAVI TRAGOVI ALBANSKIH OTMICA - 7. deo
Gajići u crnini i tišini
PRUGOVAC, opština Obilić. Grujica Gajić (39), samo što nije stigao u crpnu stanicu TE "Kosovo". Nestao na putu do radnog mesta. Brat Zoran traži brata. Strepe sestre Radica, Zorica i Srbijanka. Veče 24. juna, 1999.
- Vratiće se Grujica, još večeras. Sigurno, ima posla - govori majka Vukosava, a slutnja, kao bomba u grudima.
Deca se pribijaju uz majku Vitomirku. Drhte majušna dečja srca. Najmlađa Marica, četiri godine. Miroslav, četiri godine stariji. Najstariji Branko (14) sluti najgore. Tata mu je, seća se, kad su jednom ostali sami, šapnuo: "Čuvaj se, Branko, čuvaj ove malene. Naopako je vreme." Branko se još seća tatinih reči: "Gajići su od obraza, čuvaj sine taj obraz. Kad obraz ukaljaš, izgubio si u svemu..." Početak jula... Grujica se ne vraća. Svuda ga traže Gajići. Majka Vukosava šalje sina Zorana u KFOR. Niotkuda odgovora. Sestre odlaze u Crveni krst. Niotkud vesti.
Javljaju se komšije Albanci. Vest kao nož: "Videli smo Grujičino telo u Prugovcu, kod crpne stanice." Gajići ne veruju. Nije to Grujica... Još jedna vest stiže od Albanaca Grujičinoj sestri. Gajići nemaju kud, kreću u Prugovac. Vest je tačna. Tri godine crnine. Rastu deca Grujice Gajića danas u Banji Koviljači. Ovde se preselila i crnina i tišina iz Lebana.
Redakcija "Novosti", juče. Stižu fotografije kidnapovanih. Nepregledni spiskovi.
- Ovo je Srećko Blagojević - drhtavom rukom ispisao neko od Blagojevića. Na fotografiji dete. Niko ne zna gde je ovaj dečak.
- Ovo je Jelena. Ona je najmlađe dete našeg kolege Zorana Anđića. Tata Zoran je otet. Jelena tada nije ni bila rođena. Zoranova supruga Slađana donela devojčicu na svet mesec i po od otmice muža. Nadala se njegovom povratku, a on još ne stiže - pišu radnici elektroprivrednih preduzeća Kosova i Metohije, prognani sa svojih ognjišta, danas u Srbiji.
Fotografija govori sve. O Jeleninom tati ni traga.
Spiskovi... Imena dece, žena, staraca... U kanxama otmičara 1.518 nedužnih ljudi, 26 dece, 121 žena, 75 staraca preko 60 godina, oštećenog zdravlja. Porodice znaju neke otmičare. Javljaju gde su bili logori, ko su komandanti. Nema prozivka teče. Niodkud odgovora.
- Tražim muža Vojislava Jovanovića (46) i svekrvu Božanu (78) iz Drenovca kod Kline. Nestali su u noći između 15. i 16. juna. Ako iko išta o njima zna, neka mi javi - govori Milena Jovanović.
- Gde je naš Vladimir Đokić (53), otet 18. juna 1999. godine u Prištini, na stotinak metara od svoje kuće - pitaju Đokići, Vladimirova supruga Jagodinka i ćerka Jovana.
U Prokuplju Rakočevići se još nadaju Petru (31). Pozvan da se javi na posao u TE "Kosovo A". Ovde je trebalo da se slika za propusnicu KFOR. Viđen ispred kapije Termoelektrane, posle radnog vremena niko nije video da se vratio iz preduzeća. Traže ga majka Gospava, otac Ratibor, sestra Stanika, braća Petko i Novica.
Niko ne zna gde je danas Đoka Čuvanović (49), rođen u Velikoj Hoči, otet 1. jula 1999. u Orahovcu. Za njega strahuju otac Strahinja, majka Momirka. Supruga LJiljana ne zna da li da veruje da joj je muž živ... ili, da ne veruje. Pred decom ćuti. Đokini sinovi Radomir, Aleksandar, Milorad i Slobodan veruju da će saznati istinu.

OTETI BEZ TRAGA
Vladimir Spasić (62), kidnapovan 19. maja 1998. kod Komorana, na putu Priština-Peć; Milovan Pavlović (62), otet jula 1999. na putu Rožaje-Priština, Milovan Repinović (75), odveden sa puta Bujanovac-Štrpce, Arsenije Krivokapić (70), kidnapovan u Bošnjačkoj mahali, LJubomir Knežević (60), otet početkom maja 1999. u Vučitrnu, Petar Popović (64), kidnapovan iz svoje kuće, Tomislav Baljošević (61), sa suprugom, sinom, snahom i tromesečnom bebom odveden u pravcu Mališa 17. jula 1998, Marko Vitošević (61), kidnapovan u Orahovcu, Svetislav Grković (66), otet iz kuće u Orahovcu, Vojimir Živić (72), kidnapovan na svom imanju u selu Staro Rujce, opština Lipljan, Dragoljub Vasić (67), kidnapovan u Prištini, 17. jula 1999. oko 23 časa, Avdula Plavc (67), odveden iz kuće u Vučitrnu, Aleksandar Jašović (63), otet sa puta Dečani-Prizren, Milovan Vlahović (63), kidnapovan sa svog imanja u selu Glođane, Vlado Vukanović (80), kidnapovan u blizini Gračanice, polovinom juna 1999... (spisak nastavljamo)

KIDNAPOVANE ŽENE
BOSILJKA Spasić (69), kidnapovana 27. 6. 1999. godine u Dojnici kod Prizrena, Momira Radivojević (67), iz Prizrena, odvedena u nepoznatom pravcu, Cveta Nikolić (74), kidnapovana juna u Mušutištu kod Prizrena, Gorica Sekulić, kidnapovana u naselju Dardani u Prištini, u noći između 25. i 26. juna 1999. godine, Mirjana Rakočević, kidnapovana krajem juna 1999. u Prištini, Jelena Čanović (71), živela u samačkom domu hotela "Lukijana" u Prištini, kidnapovana jula 1999. godine, Leposava Mikić (55), kidnapovana u Sitničkoj ulici, u Prištini, Gorica Nacić, kidnapovana 2. 9. 1999. godine, Mileva Ristić (49), kidnapovana u Mušutištu kod Suve Reke, Jovanka Ristić (76), oteta u selu Delovce kod Suve Reke, Snježana Karanović (34), rođena u Republici Srpskoj, kidnapovana sa suprugom u noći između 13. i 14. juna 1999. godine, Marica Staletović (68), oteta krajem jula 1999. u svom stanu u Ulici cara Dušana u Đakovici, Petrija Piljević (57), odvedena u nepoznatom pravcu iz svog stana u naselju Dardane u Prištini, krajem juna 1999, Mira Škripac (71), oteta iz svog stana u Prištini...

- - - - - - - - - -

KRVAVI TRAGOVI ALBANSKIH OTMICA - 8. deo

PETAR Rakočević (30) nije stigao ni da se oženi. Prvo da se skućim, a onda porodica, govorio je. Gospavi i Ratiboru prvo dete. Rakočevići živeli u Prištini, kod pijace imali kuću. Sestra Stanka udala se u Kosovo Polje. Braća Petko i Novica, oženjeni, imaju decu. Petra čeka posao, pa kuća. Tako prođoše dani.
Bio je poslovođa u Elektrani. Pošao na posao 12. jula 1999. godine. Nije se vratio. Sestra Stanka priča:
- Videli smo se poslednji put, dan uoči njegovog kidnapovanja. Meni deca mala, vidim ja đavo došao po svoje. Suprug radi u vojsci, kupim decu i pravac Prokuplje. Petar stao pred nas. Kaže: "Zašto ideš, Stanka, zašto baš vi prvi odlazite. Ostanite. Čega se plašite. Nikom žao ništa niste učinili."
NI ŽIVA, NI MRTVA
STANKA je svaki dan telefonirala bratu. Čim se javi, ona je spokojna. "Znači, dobro je", tešila se. Savetovala mu, posle da napusti porodičnu kuću i skloni se kod tetke u Ulpijanu. Da ne bude sam. Poslušao je. Ali je nije poslušao da napusti Elektranu i dođe u Prokuplje, kad su im roditelji, Ratibor i Gospava već krenuli iz Prištine.
- Mi smo rođeni na Kosmetu, u Makovcu kod Prištine. Petar je među Albancima bio omiljen - govori brat Petko. - Pomagao je komšije i samo su po dobru mogli da ga pamte.
Stanka dodaje:
- Mleko je starim Albancima nosio. I hranu. Naša policija mu je ponekad to zamerala.
Rakočevići, Gospava i Ratibor, kad su čuli da je Petar otet, zaustavljaju se u Devet Jugovića. Ovde čekaju vesti o sinu. S njima ostao i najmlađi Novica. U Devet Jugovića danas ima tridesetak srpskih porodica.
Gde sve Novica nije tražio brata. Javljaju se poznanici, navodno, Petar pozdravlja roditelje, teši ih da ne brinu. Drugi opet javljaju da su ga "sigurno videli". Uveravali Rakočevića da je dobro i zdravo.
Majka Gospava ne spava. Otac Ratibor zaćutao. Pola godine posle Petrove otmice, Ratiboru popusti srce.
- Bilo tačno pola godine - kaže Stanka. - Tata od tuge umro. Samo od tuge, ništa drugo. Majci je sad najteže. Dođe kod nas, pa se vrati na Kosovo. Ni živa, ni mrtva. Kaže mi "Opet sam sanjala Petra".
Kraljevo, Ulica Sime Miloševića broj 18. Ovde sada živi Jelena (30) i Dragana (4). One su supruga i ćerka Pere Ađančića, rudara sa kopa "Belaćevac". Kidnapovan sa osmoricom kolega 22. juna 1998. godine. Jelena o mužu nikada ništa nije saznala.
 
KRVAVI TRAGOVI ALBANSKIH OTMICA - 9. deo
Beg iz osinjeg gnezda



MILJAČIĆI kod Vučitrna, 3. mart 1999. godine. Radivoje Mitrović sa bratom Ljubišom pošao da sačeka sina Miljana. Momak se vraćao sa odsustva.

Lukare kod Prištine. Miljan bio primeran vojnik. Radovao se odsustvu. "Samo da stane ovaj rat i nama u vojsci će svanuti" - govorio je Miljan mlađem bratu Marku. "A ti u vojsku kad kreneš, ko zna kako će biti?"

Rat nije prestao. Stali vozovi, autobusi. Na putu nigde žive duše. Mitrovići se novim automobilom upućuju da sačekaju i prevezu vojnika. Novi automobil, kupljen Miljanu. Častiće ga roditelji kad odsluži vojsku. U kući u Lukarima svi čekaju. Baka Vera unuku se najviše raduje. Tek postavljena kafa.

Na putu od Prištine prema Vučitrnu OVK kidnapovala Miljana. Otac i stric ne predosećaju tragediju. Sa radija pesma. Odjednom, put preseca OVK. Među njima Miljan, zarobljen. Rafal je presekao pesmu. Radivoje, u trenu, na mestu ubijen. LJubiša pokušava da pomogne bratu. Odjeknuli su smrtonosni hici. Braća mrtva, Miljan odveden u nepoznatom pravcu.

Zanemeo mladić
VEST kao nož pogađa Mitroviće u Miljačiću. Vera, sutradan, sahranjuje sinove, a misli na unuka. Mesec dana posle, mladić je umakao otmičarima. Danas živi u okolini Beograda. O onome kroz šta je prošao, nikom nikad nije ispričao. Ni to da li je video ubistvo oca i strica. Baki Oliveri, kada ga pita: "Kako si, dete moje?", odgovara: "Pusti, bako, dobro sam". O mesecu zatočeništva, ni reči. Baba Vera je videla tragove lanaca na Miljanovim rukama i nogama. Podlive po telu.

- Srećan je moj Mirko (suprug), što umre pre ove tragedije - govori danas baka Vera u Kosovskoj Mitrovici. - Ja, na silu da umrem, ne mogu. Smrt neće kad je prizivaš, a dođe kada je živeti najmilije.

Stigao KFOR na Kosmet, polovina jula 1999. godine. Karađorđeva ulica 100, Prizren. Nemački vojnici patroliraju gradom. Jutro i vest o otmicama. Noć i iste vesti stižu. Kidnapovan taj i taj, otet... nađen ubijen... prepoznali ga, unakaženog, po prstenu... videli mu telo na đakovičkom putu.

Đukanovići u dilemi - otići ili ostati. Stari Dragomir (70) i njegova žena Rada (65) nagovaraju sina Jovicu (45) da se skloni sa suprugom i decom. Jovica i njegova supruga Radica (40) prelomili su i sa ćerkom Ivanom odlaze iz Prizrena. Sin Igor u vojsci. U kući ostaju Dragomir i Rada, Dragomir sa polomljenom butnom kosti. Sinu Jovici teško zbog odlaska. Uželeo se roditelja i vratio se. Bar da ih vidi, da im prekrati dan-dva. Radost susreta. Sad Jovica ubeđuje roditelje da napuste grad. Razgovor do dugo u noć. Ujutro Rada odlazi u apoteku gde je radila. Tražiće radnu knjižicu i poći će sa sinom.

UNMIK ni prstom
NA ulici, ispred, naoružani Albanci u crnim uniformama. Kontrolišu zgrade. Ulaze i u stan Đukanovića. Navodno traže oružje.

- Moramo da povedemo Jovicu - rekli su posle pretresa ocu Dragomiru. - Ti ostani nisi nam potreban.

Otac ne da sina. Onda polazi s njim. Otmicu gleda Marija s prozora. Izbeglica iz Hrvatske, još 1995. ovde potražila utočište. Rada pokušava da obavesti KFOR. "Bolje nemoj, po tebe bolje" - upozorili su Radu Albanci. Ona ipak odlazi do nemačkih vojnika, potom i u UNMIK. Kaže da zna broj automobila kojim su došli otmičari, taj automobil još je stajao dok je ona prijavljivala kidnapovanje sina i muža. Niko se na to nije osvrnuo.

- Mnoge Albance smo znali, poštovali smo se, lepo živeli - govori danas Jovičina sestra Milanka. - Brat je bio šef u Hidrometeorološkom zavodu. Nije učestvovao u ratu. I danas, sama sebi ne mogu da odgovorim zašto su ga kidnapovali. Zašto su bolesnog i starog oca odveli?

Đukanovići u Prizrenu domaćini od ugleda. U zamenu za živote Jovice i Dragomira, nude sve što imaju. Stan, dragocenosti.
Komšije Albanci ne odgovaraju na ovu ponudu. Svakako će se, već useliti u ovo što su godinama Đukanovići sticali.

ODVEDENI U NEPOZNATO
MUŠKARCI stariji od 60 godina, oštećenog zdravlja: Borivoje Stanojević (69), kidnapovan na putu Peć-Berane, Radonja Petrović (64), otet u centru Peći, s njim odveden i Milivoje Đuričić, Bogdan Radević (66) otet u Peći, Feridin Sadula (68), kidnapovan u Dečanima ispred svoje kuće, Petar Popović (63), kidnapovan u Vučitrnu iz kuće, Tomislav Axić (61), odveden u nepoznato ispred svog stana u naselju Dardanija u Prištini, Momčilo Pupalović (62), bio direktor gimnazije u Istoku, kidnapovan u ovom mestu ispred ćerkinog stana, Stanoje LJušić (63), kidnapovan u Istoku, Radoje Vulić (71), kidnapovan iz komšijske kuće sa još dvadesetoro ljudi, Aleksandar Zabunović (71), kidnapovan sa suprugom Krunom iz porodične kuće. Spisak nastavljamo.
 
Posle prethodnih priloga moderatora, dugo sam razmišljao
o tim zlodelima i nikako nisam mogao da se odvojim od svega što
je napisano. Naša tragedija je u tome što običnim građanima Srbije
ove pojedinosti nisu poznate. Zato što smo takav narod koji brzo zaboravlja
stvari koje se večno moraju pamtiti. Potičem iz tog kraja i o zlodelima
Šiptara sam pisao. Ali ovo prevazilazi sve što čovek može da zamisli.
Pa posle ovoga treba pregovarati sa tim zlikovačkim vođama!? Ne, jer od toga nema
koristi. Čekaće novu priliku da dovrše ono što su po stoti put već
započeli. Žrtvama, laka zemlja.
 
skura58:
Tačno Mrgude, i ja smatram da je
Mojkovačka nepravedno zapostavljena.
Crnogorci su ginuli ali su odbranili
prolaz srpskoj vojsci
Kliknite za proširenje...

Moderatore i Mrgude, slažem se sa vama i veoma mi je milo
što ste objavili kompletan tekst na ovoj stranai. Slažem se da je o ovome
potrebno stalno pisati. Pitao bih ove iz Fonda za humanitarno
pravo da li su ikada pročitali ove podatke, a imaju vremena da optužuju
generala, koji je već jednom na sudu dokazao da u to vreme nije bio tamo.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top