Stari manastir Devič

Zašto postavljam ovaj video o Kurtskoj bitki!?
Toliko je o njoj pisano da to izlazi iz okvira ove teme.
Možda samo da kažem toliko da je to najveća tenkovska
bitka u istoriji, sa oko pet hiljada tenkova, više desetina
hiljada artiljerijskih oruđa i više miliona ljudi sa obe strane.
Dugo su obavljane priprame i Sovjeti su nekoliko
meseci čekali da Nemci počnu napad, a ovi su čekali
da pristignu novi moćni tenkovi.
Za to vreme su seljaci doneli ikonu svete Bogorodice
koju je neki čovek pronašao pre više stotina godina. U stvari
tu ikonu su smestili u posebno izgrađenu crkvu. Komunisti
su porušeli crkvu. Ali sada, taj sveti poklon, morao je da primi
čuveni ruski maršal. Preciznije o tome govori priloženi video o
Kurtskoj bitki.

 
Poslednja izmena:
Prethodni video snimak je višestruko značajan i
prigodan za ovu temu. Najpre, jer je u pitanju
najveća bitka u pogledu primene tehničkih
sredstava i učešća više miliona vojnika, a
zatim što pokazuje kako u kritičnim trenucima
reaguje ljudska duša. Pa makar to bio i maršal
armije koja je do tada uništila na hiljade
bogomolja i poslala na onaj svet desetine
hiljada sveštenika. Velika ljaga tog crvenog sistema.
Ne manje značajno je i to kada se kroz prikaz
te istorijske bitke opet zvecka oružjem i
postavljaju nuklearne bombe na neposrednoj
granici te zemlje, koja je u tom ratu izgubila
tridesetak miliona ljudi.
Ljudskim ludostima nema kraja!?
 
Veoma interesantan događaj i primeran prilog.
Jedino što bih u ovom trenutku postavio pitanje:
a gde se danas čuva ta istorijska ikona Svete
Bogorodice. I da li je preživela posleratni teror.
Živ ti bio, Mrgude! Hvala!
 
Na inicijativu moga prethodnika pokušao sam
da saznam neke pojedinosti o toj ikoni i da li je preživela
tu veliku bitku. Evo šta sam našao (u dva nastavka)

IZ JEDNOG DIVNOG NAPISA
14. oktobra u Rusiji se obeležavan veliki crkveni praznik Pokrova Presvete Bogorodice. Njega slave prevashodno pravoslavni Rusi i to kao jedan od velikih praznika. Slavi se uvek 1. oktobra, po starom, to jest 14. oktobra po novom gregorijanskom kalendaru. U osnovi ovog praznika leži predanje o javljanju Bogomajke u Vlahernskom hramu u Konstantinopolju 910. godine. Konstantinopolj je bio je bio u opasnosti, jer je te godine Vizantija vodila rat sa Saracenima koji su bili muslimani i vernici su se u hramu molili upravo za spas grada.
Po predanju, za vreme svenoćnog bdenja u nedelju, 1. oktobra 910. godine u prepunom Vlahernskom hramu se u četiri sata ujutro, iznad vernika, hodajući kroz vazduh, javila Bogorodica. Obasjana nebeskom svetlošću, okružena anđelima i u pratnji svetog Jovana Krstitelja i svetog Jovana Bogoslova počela je u suzama da se moli za prisutni narod. Zatim je sišla pred oltar i nastavila da se moli. Molila se gospodu Isusu Hristu da primi molitve svih ljudi koji prizivaju ime njegovo i koji se mole za zastupništvo njeno.

Ikona Pokrova Presvete Bogorodice
Po završetku molitve je sa svoje Prečiste glave skinula blistavi pokrivač koji se sijao poput munje, i raširila ga nad narodom, kako bi ga zaštitila od vidljivog i nevidljivog neprijatelja. Čudesni žutozlatkasti iskričavi sjaj Pokrova je obasjavao narod u hramu sve dok je Presveta bila u njemu. Kada je ona otišla, Pokrov je postao nevidljiv, ali odnevši ga sobom, ona je onima koji su ostali ostavila svoj blagoslov. Ovo sjajno javljanje Bogomajke, molitva u hramu i rašireni Pokrov nad vernicima dalo je snagu narodu da se sabere i pobedi Saracene.
Hram Pokrova na Njerlji (Ni na nebu, ni na zemlji)
Nije tačno poznato kada je u Rusiji počeo da se obeležava ovaj praznik. Neki istoričari više pretpostavljaju nego što tvrde da je ovaj praznik preuzet direktno od Konstantinopolja, ali većina povezuje ovaj praznik za ime kneza Andreja Bogoljubskog, koji je čitajući Žitije Andreja Jurodivog odlučio da se slavi praznik Pokrova Presvete Bogorodice i nadahnut događajem opisanim u Žitiju knez Bogoljubski je odredio taj dan za praznik objašnjavajući: ''Kada ovo čuh, pomislih: kako da ovo strašno i milosrdno javljanje ostane bez svog praznovanja. Htedoh da ne ostane bez praznika sveti Pokrov tvoj, Preblaga''.

Hram Pokrova na Njerlji (Proleće)
Može se reći da su se u Rusiji počeli podizati hramovi u čast Pokrova Presvete Bogorodice brzo nakon događaja u Vlahernskom hramu. Već u 12. veku, 1165. godine, podignut je unikatni, neponovljivo lep, belokameni hram Pokrova na Njerli. On je zbog svog arhitekturnog savršenstva poznat u celom svetu. Njegove proporcije, ukupni izgled, ornamenti i mesto na kome se nalazi (veštačko ostrvo) su predmet stalnog proučavanja i divljenja. Potpisnik ovih redova je imao sreću da bude na mestima gde je vladao i stvarao knez Andrej Bogoljubski i da se divi lepoti zdanja podignutih za njegove vladavine. Međutim odlazak do hrama Pokrova na Njerlji je nešto što se ne da tako lako opisati. Autobus se zaustavlja na magistrali, ali ''negde u polju''. Onda pešačite dovoljno da to nije ni premalo, ni premnogo.
Hram Pokrova u Zverino – Pokrovskom manastiru (Veliki Novgorod)
Pešačite kroz rusko valovito polje i pitate se pa gde li je ta lepota, o kojoj ste čitali i slušali. I ma koliko da ste je iščekivali, ona – lepota se pojavljuje kao iznikla iz zemlje i vi zastajete, kao ukopani, jer je pred vama hram kakav niste videli. Kao bela, kamena sveća usred zelenog polja. Lepota se ne može sakriti ni od oka stručnjaka, ni od oka laika. Zaboravljate na vreme, i tek kasnije shvatate da je ovo remek delo arhitekture napravljeno u doba nepostojanja tehnike, u savremenom smislu reči i da je napravljeno usred polja, među rečnim rukavcima, na terenu, koji je opšte poznat kao ''mekan'' i težak za postavljanje jakih temelja.
Da! To je ta Rusija, koja se iskazuje na uvek novi i neočekivan način. To je ta potvrda o duhovnosti, darovitosti, požrtvovnosti i dubini ruskog čoveka, čija dela, neizmerne vrednosti i lepote možete videti i u carskim prestonicama i u širokom zelenom ruskom polju. To je ruski čovek – vernik, koji Bogorodicu smatra zastupnicom svoje otadžbine i koji će i dati život za veru i stvoriti za nju neviđenu lepotu.


 
Poslednja izmena:
Pokrovski manastir u Moskvi (na Taganke)
Hram Pokrova na Njerlji nije najstariji hram posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice. Letopisac Novgoroda Velikog je 27. juna daleke 1148. godine zabeležio da se crkva Pokrova Bogorodice zapalila od udara groma i izgorela. Oko ovog mesta se kasnije formirao manastir posvećen Pokrovu Bogorodice, poznat kao Zverino – Pokrovski manastir. Ovaj pomalo neobični naziv je dobio jer se do samog manastira prostiralo lovište (zverinec) u kome su nogorodski kneževi lovili divljač.
U osamnaestom veku, za vladavine Petra Velikog (1721. godine) manastir je šest godina bio zatvoren, da bi mu krajem osamnaestog veka bio pripojen drevni Nikolo – Beljski manastir, koji se i nalazio u neposrednoj blizini.

Hram Pokrova na Filjah (Moskva)
Nakon revolucije, monahinje su pokušavale na sve načine da održe manastir, ali im nije polazilo za rukom. Vremena su bila teška i njihov pokušaj 1920. godine da se pri manastiru osnuje mlekara, nije doneo neke rezultate i manastir je konačno zatvoren 1930. godine. Može se reći da ovaj manastir doživljava svoj pravi procvat u naše vreme. Vraćen je Ruskoj pravoslavnoj crkvi 1989. godine i od tada je renoviran i u njemu je sve veći broj i vernika i monahinja.
Manastir je poznat po svoje dve crkve i po čudotvornoj ikoni Simeona Bogonosca. Crkva Pokrova Bogorodice podignuta je u 14, veku, a na mestu već pominjane drvene koja je izgorela 1148. godine. Nakon razaranja ove crkve od strane Šveđana, ona je renovirana i dobija novo posvećenje: u čast Položenja Rize Bogorodice, a hram posvećen Pokrovu Bogorodice, koji je i saborni hram ovog manastira, podignut je krajem 19. veka i osvećen na samom početku 20. veka, 1901. godine

Hram Pokrova na Crvenom trgu
Neobično stroge horizontalne linije na fasadi ovog zdanja su vešto kombinovane sa polukružnim ornamentima nad prozorima i na stubovima, a skladan odnos bele boje spoljnih zidova sa srebrnim krovom i kupolama, daju ovom zdanju izgled porculanske kutije za dragoceni nakit. Nehotice se stvara utisak da je krov poklopac, koji možete podići i pogledati šta sve ima unutra.
Želim ovde još jednom da podvučem da se u ruskom narodu Bogorodica smatra zastupnicom Rusije i da je Rusija njena druga domovina i da se vernici sa dubokim osećanjem ljubavi, poštovanja i duga obraćaju kako Bogomajci tako i njenom Pokrovu.
Prohorovsko polje (Kursk): Nebeski zlatni sjaj i Zvonik
Tako je u samoj Moskvi Pokrovski manastir mesto brojnih hodočasnika ne samo iz Rusije, nego i iz celog pravoslavnog sveta. U manastiru se nalaze mošti veoma poštovane, blažene Matrone Moskovske. Prvog maja 1999. godine u manastir su bili preneti ostaci Matrjone Nikonove, koji su počivali u nekropoli Danilovskog manastira. Već sutradan, drugog maja Matrjona Nikonova je bila priključena liku svetaca, kao ''blažena Matrona Moskovska''. Bila sam svedok kako čitave kolone vernika strpljivo čekaju u redu da se poklone moštima veoma, ove veoma poštovane svetice. Ako poželiš dragi čitaoče tamo da odeš, izađi iz metroa na stanici Taganska (kružna) i na ulici upitaj za smer kuda treba krenuti. Za pitanje je dovoljna samo jedna reč: Matrona i svi će ti odmah pokazati put. Ovaj manastir je kao muški manastir osnovao Car Mihail Fjodorovič polovinom 1635. godine, u pomen svoga oca Patrijarha Filareta. Krajem 19. veka Pokrovski manastir postaje misionarski centar, za pripremu iskušenika, koji su se spremali za monaštvo. Nakon revolucije (1920) je zatvoren, a njegovi hramovi 1926. Sinod RPC je 1994. godine doneo odluku da ovaj stavropigijalni manastir bude ženski.

Zelena trava večnog sećanja, Kursk: Zvonik
Priču o hramovima posvećenim Pokrovu Presvete Bogorodice sam započela sa skaskom o neviđenoj lepoti Pokrova na Njerlji, a nastaviću je sa dvema bajkama o lepoti, bajkama koje su istinite, a koja su takođe posvećene Pokrovu. Prva je vezana za hram Pokrova u Filji (Moskva). Podigao ga je (od 1690—1694.) Lav Kirilovič Nariškin, inače brat carice Natalije Kirilovne, majke budućeg imperatora Petra Velikog. Ova bajkovita crkva je sagrađena u stilu ranog moskovskog baroka. Petar Veliki je na jednom bivao u ovom hramu i bogato ga je i darivao. U njemu je dugo vremena bio muzej Andreja Rubljova, a sada je vraćen vernicima. Ne zna se je li lepši spolja, ili iznutra. Za sada ovom šturom tekstu o njemu dodajem fotografiju, koja će reći mnogo više od mojih reči.
U svojim tekstovima o Rusiji sam u više navrata ili spominjala, ili pisala o Crvenom trgu u Moskvi i o njegovom glavnom ukrasu, hramu koji je neupućenom turisti poznat pod imenom ''Hram Vasilija blaženog''.

Presveta Bogorodica širi Pokrov nad Prohorovskim poljem
Šta tek reći o raskošnoj lepoti ovog hrama, koji je u celom svetu postao jedan od najprepoznatljivijih simbola ne samo Moskve nego i cele Rusije. Ono u šta sam se lično uverila je da ovaj hram možete satima gledati, a ne primećivati da prolaze, ne minuti, nego sati. Osam crkava ovoga hrama, svaka sa svojom kupolom, okružuju devetu, posvećenu Pokrovu presvete Bogorodice, a čija je kupola i najviša. Deseta kupola je iznad zvonika. Sve različite, uzdižu se ka nebu, kao palmen večito upaljene sveće. Legenda, koja kaže da je Ivan Grozni, nakon što je hram završen, naredio da se neimar oslepi, kako više nikad ne bi napravio nešta slično, nema istorijsku podlogu i potvrdu, ali kada gledate u taj hram, nehotice i pomislite da bi to i moglo biti istina.

Sve ovo do sada što sam navela, dovoljno govori o meri poštovanja, o ljubavi i veri prema događaju sa početka desetog veka i prema prazniku, koji je vezan za Njega. Slava Pokrova Bogorodice je uzneta na mnogim mestima u Rusiji, pa ako kojim slučajem dođete u grad Kursk, na Prohorovsko polje, još izdaleka ćete ugledati spomenik koji svojom lepotom i mnoumentalnošću ( visok je preko sedamdeset metara) potvrđuje moje reči iz prethodnih rečenica. Da podsetim da je od petog jula do 23. avgusta 1943. godine ovde trajala jedna od najvećih i najvažnijih bitaka Drugog svetskog rata, Kurska bitka. U njoj je učestvovalo preko 900 000 nemačkih vojnika i preko milion Krasnoarmejaca. Za 49 dana bitke poginulo je na desetine i stotine hiljada vojnika sa obe strane. Crvena armija je i na ovom polju pobedila fašističku soldatesku i posle ove bitke strateška inicijativa je konačno prešla na stranu sovjetske armije, koja je do kraja rata bila u stalnom nastupanju prema Berlinu.

Danas se na ovom mestu nalazi memorijalni kompleks pod nazivom ''Prohorovsko polje''. Centralni spomenik je ''Zvonik'', čiji je autor genijalni ruski vajar Vjačeslav Klikov. Beli, mermerni zidovi zvonika su u stvari četiri zasebna stuba i simbolišu četiri godine rata. U gornjem delu su spojeni u četvorougaonu zvonaru u kojoj zvono zvoni svakih dvadeset minuta. Prvi put u pomen junacima Kulikovske bitke, koji su oslobodili Rusiju od mogolsko-tatarskih zavojevača. Drugi put se zvoni u pomen vojnika Borodinske bitke, vernih ruskih sinova i treći put u pomen pobede u Kurskoj bici, u pomen svih koji su pali u borbi sa fašizmom, za slobodu Otadžbine. Nad zvonarom se uzdiže beli mermerni ''doboš'', koji je i osnova za zlatnu kupolu – simbol ruske države. Na vrhu kupole je visoka sedam metara i takođe prelivena zlatom, figura Bogorodice sa Pokrovom na rukama. Bdi nad ovim poljem, nad čitavom zemljom Rusijom.
Majku Božiju sa Pokrovom, nad Prohorovskim poljem se pojavi ona ista svetlost od pre 1102. godina, a koju je u Vlahernskom hramu prvi ugledao Andrej Jurodivi, Rus, koga su varvari, kao dete oteli i kao roba odvezli u Konstantinopolj. Na ovaj način se oteti mladić vratio u svoju domovinu da u večno zelenoj travi sećanja, obasjanoj zlatnim sjajem sluša tiho pojanje: ''Spavajte heroji...''


Znači da je čudotvorna ikona preživela rat! Veoma sam srećan zbog toga!
 
Poslednja izmena:
Razmišljao sam da li ima smisla zalepiti Putinov razgovor sa novinarima
koji je trajao višeod tri sata, sobzirom da je govorio na ruskom i da se
može slušati i prevod na engleskom. Međutim, polazeći od veoma
kritične međunarodne situacije, čak neki jastrebovi najavljuju i rat,
mislio sam da ga treba postaviti kao dokument od trajnog značaja.
Ne sumljam u to da če delovi uskoro biti prevedeni.
Stavljam ga i zato što svi delimo sa njim mišljenje izneto
na samoj fotografiji dokumenta! Pa, ko može neka sluša.


Putin: Ništa ne može da uništi duhovno jedinstvo između nas, Slovena; Ruski gas najjefitniji i najsigurniji
 
Poslednja izmena:
rezistencija:
Razmišljao sam da li ima smisla zalepiti Putinov razgovor sa novinarima
koji je trajao višeod tri sata, sobzirom da je govorio na ruskom i da se
može slušati i prevod na engleskom. Međutim, polazeći od veoma
kritične međunarodne situacije, čak neki jastrebovi najavljuju i rat,
mislio sam da ga treba postaviti kao dokument od trajnog značaja.
Ne sumljam u to da če delovi uskoro biti prevedeni.
Stavljam ga i zato što svi delimo sa njim mišljenje izneto
na samoj fotografiji dokumenta! Pa, ko može neka sluša.


Putin: Ništa ne može da uništi duhovno jedinstvo između nas, Slovena; Ruski gas najjefitniji i najsigurniji
Kliknite za proširenje...

Aj' nema veze za ovaj put,
ali ovaj intervju je već postavljen na nekoliko mesta,

Ipak na ovoj temi nije mesto za ovo.
Pozdravljam Vas.
 
POSLE ČETIRI GODINE I VIŠE OD 80 000 POSETA,
SMATRAO SAM DA BI BILO UPUTNO DA PONOVIM
ZAŠTO POKREĆEM OVU TEMU. IAKO MI SE NIJE
ISPUNILA ŽELJA, SVAKAKO JE OPRAVDALA
SVOJE POSTOJANJE. HVALA!

Zašto mi je važna fotografija manastira,
onakvog kakav je izgledao kroz vekove
sve dok ga do temelja nisu porušile poznate
bande. Prilikom pričesta, kao dete
predškolskog uzrasta, prvi utisak o toj
svetinji stekao sam posmatrajući neobične
dovratnike od nekog kamena roze boje.
Sa obe strane dovratnika u kamenu bile
su jamice neobičnog oblika i duboke i do
desetak santimetara. Roditelji su mi govorili
da je to nastalo od celivanja posetilaca kroz
dugi vremenski period od preko pet stotina
godina. Naravno, da mi to tada nije bilo
logično, jer je u pitanju kamen. Zatim sledi
utisak o unutrašnjem izgledu manastira, pa
ogromnim višespratnim konacima, o
lekovitom izvoru itd.
Koliko je važna stara fotografija kao
očigledan vizuelan trag o nečem što je
nekada bilo, najbolje može poslužiti
sledeći primer. U porodičnoj zbirci
fotografija iz pedesetih godina prošlog
veka imali smo jednu snimljenu prilikom
posete tom manastiru tadašnjeg vladike
Pavle, kasnije patrijarha. Na njoj su monasi,
igumanija Paraskeva i ljudi iz mog sela i
članovi moje uže porodice. Kako sam tu
fotografiju objavio u knjizi o životu ljudi
iz tog kraja, ona je bila i jedini značajniji
prilog o posetama tog svetog čoveka tom
manastiru, kao ilustracija životopisa
prilikom njegove sahrane.
HVALA!






 
Poslednja izmena:
Osećam potrebu da ti se zahvalim za sve što si do sada učinio, u ime svih koji samo čitaju i nisu
u mogućnosti da nešto napišu. Najbitnije je da se oko ove teme okupljamo i delimo njenu
sudbinu i da o svemu ovome ostaje pisani trag. A što se tiče te knjige, pa dobro, Ti ćeš je i onako
objaviti, kao što si objavio više knjiga o našem kraju (i neke koje se na internetu mogu
preuzeti). Samo piši, a mi koji te svakodnevno pratimo to ćemo sa zahvalnošću čitati.
Želim da pohvalim moderatora za onaj veliki spisak žrtava iz našeg kraja. Pa, čujemo se!
 
Veoma mi je stalo da i dalje ova tema živi svojim životom.
Kada budu bolji uslovi verovatno će oni koji obiđu Manastir izneti
svoja sećanja o tome kako žive taj naš zatočeni narod. Meni je
teško da nabavim neke fotografije koje mrgud već nije priložio.
Starimrgude hvalati u ime nas koji često posećujemo ovu
temu, ako već nismo u mogućnosti da to uradimo u samom
Manastiru. HVALA!
 
Povodom Bozica za Danas govori
igumanija manastira Devic Anastasija (Biljic)
Bez izmirenja zidamo kucu bez krova

Po Bozjem planu

Igumanija Anastasija (1955) rodom je iz valjevskog kraja, iz okoline mananstira Pustinja.
U Devic je dosla sa 13 godina, a sa 35 postala je igumanija. Kaze da ne zna zasto je odabrala
bas ovaj manastir. Mozda je prevagnulo sto njena dalja rodjaka bila monahinja u Devicu.
- Jedino sto znam to je da bih, kada bih i bezbroj puta mogla ponovo da odlucujem, isto uradila.
Odluciti se za manastir bas u tim godinama, to je, ipak, nesto sto je iznad ljudskih moci. Nije
sudbina, nego priziv Bozji. Sudbina je nesto sto mi ne mozemo menjati, ali ona ne ugrozava
nasu slobodnu volju. Ona je plan Bozji o svakome od nas koji mi mozemo prihvatiti ili ne prihvatiti.
U ovom slucaju, ja sam ga dosad prihvatala, a nadam se i do kraja. Kad izabiramo monaski put,
mi odabiramo nesto sto volimo i sto smatramo da je jedini smisao naseg zivota. Za svakog
hriscanina to je dostici Carstvo Nebesko. Kad to znamo nista nam nije tesko. Istina, ponekad
volimo da se prijatno osecamo dok "putujemo", ali sve to zanemarujemo razmisljajuci o cilju ka
kojem smo krenuli - kaze igumanija Anastasija.
________________________________________

Bozic u Devicu

-Bozic je kucni praznik. Nije dan na koji se okupljaju mase ljudi oko crkava i manastira.
Bozic je dan kada se samo odlazi na sluzbu i vraca se kuci, jer je on u svakoj kuci. Osim
osecanja da na desetine kilometara unaokolo nema srpskog naroda, Bozic je unutrasnja stvar,
uvek je radostan i nikada ne moze da bude tuzan. Secam se 1998. godine kada smo bili u
strogom okruzenju i kada niko nije mogaoda dodje. U bozicnoj noci osecale smo se kao da
se tu noc nigde nista ne desava i da nam se nista ne moze desiti - priseca se igumanija
Anastasija. Kao i prethodnih tri i ove godine monahinje iz Devica u pratnji Kfora same ce ici
po badnjak. Bozicna sluzba u manastiru pocece u ponoc i trajace do zore.
 
Nastavak

Manastir Devic (15. vek), zaduzbina svetog Joanikija Devickog, cije se mosti cuvaju u kivotu u manastirskoj crkvi, nalazi se u sredistu Drenice. Od Srbice, koja je sad, kao i ceo drenicki kraj, cisto albanska i zovu je Skenderaj, udaljen je svega pet kilometara. Najblize srpsko naselje nalazi se tek iznad mosta na Ibru, koji Kosovsku Mitrovicu deli na srpski severni i juzni, albanski deo. O zivotu devet monahinja i dve iskusenice u najizolovanijem medju kosovsko-metohijskim manastirima, bez telefonske i radio veze sa svetom, pod danonocnom strazom francuskih vojnika iz sastava Kfora, za Danas govori igumanija devicka Anastasija (Biljic).
Razgovor je vodjen uoci manastirske slave, svetog Joanikija Devickog, koja je okupila za poslednjih pet godina neverovatnih nekoliko stotina Srba, jer, kako podseca igumanija Anastasija, na taj dan, 15. decembra 1997. godine ovde sve i zapocelo, kada se prvi put oglasila OVK.
-Period od kraja 1997. godine do dolaska Kfora provele smo u okruzenju. Dozivele smo mnogo neprilika. Vise puta su pucali na nas na manastirskoj ekonomiji, presretali su nas na putu prema Srbici, pretili, ali do ulaska Kfora na Kosovo nisu ulazili u sam manastir. Upali su samo nekoliko sati po odlasku vojske i policije koja je bila od manastira na dva kilometra, ali ga nikada nije obezbedjivala. Sada, ono sto nisu cinile nasa vojska i policija, cini Kfor - kaze igumanija Anastasija.
Zivot izmeDju kamenica

Dok nisu stigli francuski vojnici iz Devica su stizale dramaticne vesti o maltretiranju sestrinstva, cak je pominjano i zlostavljanje, koga, ipak, nije bilo?
- Bilo je neistinitih prica, cak i da je jedna od sestara silovana. To je odmah demantovao iguman iz Decana Teodosije, koji je prvi saznao da se tako nesto nije desilo. Ali, u svakom slucaju bilo dosta psihickog maltretiranja: pucali su nam na usi, glumili isledjivanje, trazili da im pisemo izvestaje... Zatvorili su nas u jednu prostoriju i svaki cas ulazili sa minobacacima i skljocali oruzjem. Za bespomocno sestrinstvo u takvom trenutku bilo je dovoljno samo to njihovo otvaranje vrata. Uglavnom su to bili Siptari iz okoline, medju kojima smo neke i poznavale.

U manastir ste dosli 1968. godine, koja je, takodje, bila teska za Kosovo i Metohiju. Kako je tada izgledao zivot u Devicu?
- Bila sam dete i malo sam razumela od prica o demonstracijama i raznim dogadjajima. Medjutim, prvi dogadjaj koji pamtim, naravno, duhovni su ispred toga, bila je kako mi kazemo "tuca" izmedju Siptara i sestrinstva. Jurisanje Siptara na 15 zenskih osoba u manastiru, svakao nije "tuca", nego maltretiranje. Oni su 1969. godine pretukli motkama nasu tadasnju igumaniju Paraskevu. Ona je, inace, imala samo jednu ruku, na kojoj je zbog udaraca napukla kost. Cesto su nas gadjali kamenjem na putu do ekonomije koja je od manastira udaljena kilometar i po. Nasa arhiva bila je puna predstavki tadasnjoj mesovitoj policiji Srba i Albanaca o raznim ekscesima. Dobijali smo razlicite odgovore, cak i da "rusimo tadasnje bratstvo i jedinstvo". Mnoge od tih papira unistili su Siptari 1999. godine kada su upali u manastir.

Koliko je Srba pre dolaska Kfora zivelo na podrucju Drenice?
- Sva sela na potezu Srbica - Glogovac nekada su bila ili cisto srpska ili mesovita, o cemu svedoce i protokoli krstenih, jer je to vecim delom bila parohija manastirska. Nazalost, pred dolazak Kfora u okolini bilo je veoma malo Srba, u Srbici mozda dva odsto, jer su se od 1968. narednih desetak godina mogle videti reke ljudi koje su dolazile iz pravca Cicevice, gde sada nema nijednog Srbina.

Koliko je potrebno hrabrosti da bi se zivelo u ovakvom okruzenju?
- Prvenstveno treba imati vere u Boga. Ona nam daje hrabrost. Tu je i sveti Joanikije, cije nam prisustvo daje sigurnost. Osecaj da stojimo iza ogromnog zastitnog bedema. Kao kad roditelj stoji ispred deteta. Sveti Joanikije je tu vekovima i ovo je jedini mnogobrojnih manastira u Drenici koji se sacuvao od. Ne znam tacan broj, koliko ih je bilo, ali u svakom slucaju, Cicevica bi se mogla nazvati drugom srpskom Svetom Gorom.

Da li velika odgovornost biti igumanija manastira kakav je Devic i koje su Vase duznosti?
-Ne moze se reci da je lako. Ali, ako to radimo iz ljubavi, prevenstveno prema Bogu, prema manastiru u kome zivimo, naravno i prema sestrinstvu i svima onima koji su u veri i sa kojima zelimo dostici svoj cilj, onda nije ni tesko. Igumanija se u prvom redu stara o duhovnom uzrastanju svom i svog sestrinstva. To je cilj zbog kog smo i posli u manastir. Sve ostalo smo imali i u svetu. Ali, ona brine i o spoljasnjoj organizaciji posla i zivota, jer je u manastiru postoje potrebe slicne onima u svetu, samo sto se one ovde stavljaju u drugi plan.

Od cega manastir sada zivi i kakva su poslusanja sestara?
- Kao i u svim manastirima one brinu o odrzavanju zgrada. Poslednje tri godine obradjivale smo samo malu basu i to u najmanjoj meri. Manastir je imao plodnu zemlju i mi smo vecim delom radile na njoj. Sad je to nemoguce, pa pokusavamo da se bavimo rucnim radovima.

Odlucuju li se devojke da i sada u ovakvoj situaciji dodju u Devic?
- Ima ih. Najmladja monahinja dosla je krajem 1996. i pocetkom 1997. godine, posle cega je usledilo okruzenje i tezak zivot u manastiru. Zamonasila se 1999. godine. Posle svega sto smo prezivele i pretrpele to je bio lep dogadjaj, vazan za buducnost manastira, jer svedoci da ce ovde ubuduce biti monaskih zaveta.


- - - - - - - - - -


Nastavak
PSOVKE UMESTO KAMENICA



Koliko prisustvo vojnika Kfora remeti uobicajen manastirski zivot, jer su oni, ipak, u samom manastiru?.
- To su pristojni vojnici. Svojim ponasnjem ne remete manastirski poredak, ali cinjenica je da su se monasi povukli iz sveta da bi bili sami. Sada su okolnosti takve i hvala Bogu sto su tu. Koliko je to u ovakvim uslovima moguce, oni nam obezbedjuju pratnju. Dosta su korektni, ali to nije sloboda.Problem je kad nesto hitno treba nabaviti za manastir - snabdevamo se koliko je moguce u severnoj Mitrovici i, naravno, u centralnoj Srbiji - sto svaki izlazak treba da se najavi tri dana unapred.

Da li je bilo incidenata od kada Vas prati Kfor?
- Osim psovki i dovikivanja, pokazivanja da ce nas zaklati, nije bilo kamenovanja, zaustavljanja.

Od kad je nemacka preuzela komandu nad Metohijom, govori se o povlacenju snaga Kfora ispred srpskih manastira. Da li bi to i Devicu moglo da se desi?
-Do sada smo dobijali uveravanja od njih da ce cuvati Devic sve dok postoji Kfor na Kosovu. Ukoliko to bude ispunjeno, mi smo zadovoljne.

Cuvaju Vas Francuzi, jedno vreme ovde su bili i Rusi. Da li ulaze u crkvu?
- Ruse je uglavnom vaspitao isti rezim kao i nas. Za velike praznike, Vaskrs, Bozic, mozda Duhove, dolazili su u crkvu, inace ne. Francuzi uglavnom vole da udju u crkvu, da se pomole, cesto puta i da zapale svecu. Redje dolaze na sluzbu, ali to je i zbog obaveza koje imaju.

Da li je bilo slucajeva da je neko drugipresao u pravoslavlje?
- Kod nas nije bilo takvih slucajeva, kao sa Spancima i Italijanima u drugim delovima Kosova i Metohije.

Kakav je bio odnos kosovskih Albanaca prema ovoj svetinji i svetom Joanikuju pre sukoba?
- Albanci iz ovog kraja imaju neobican pogled na manastir. Istovremeno zele i da ga uniste i da on postoji. Dolaze i traze pomoc od svetog Joanikija i tada izgledaju iskreni, veruju i zaista dobijaju isceljenje. Ali, posle toga isti ti mogli bi da ruse manastir, zato sto traze ono sto je fizicko, materijalno, od ovog sveta. Neko ce se zapitati zasto im svetitelj daje isceljenje kada su takvi. To nije nista neobicno. Kada traze isceljenje oni veruju u njega, i on im to daje, ali zato nece imati nista u buducem zivotu.

Za ove tri i po godine da li se neko od njih usudio da dodje u Devic i pomoli se pred kivotom svetog Joanikija?
- Bilo je nekoliko takvih slucajeva. Mislim tri od dolaska Kfora. Malo se osecala zebnja da li cemo ih primiti ili ne, ali su se ponasali kao i ranije, pre ovih dogadjaja. Uglavnom nismo pominjali ovo sto se desilo, jedino prvima koji su dosli desetak dana po ulasku Francuza. Tada je sve jos bilo sveze: polupane ikone, na civotu razbijena mermerna ploca, tragovi siptarskog orgijanja po crkvi. Oni su samo prokomentarisali da to nije dobro i da su to uradili ljudi koji ne znaju za Boga

Uspevaju li prognani Srbi da nekako stignu do manastira?
- Samo mali broj. Pre godinu dana jedna zena koja je zivela u Istoku poslala je po muzu prilog i pismo u kome kaze: "Molite se za nas da se vratimo svojim domovima, svojoj Metohiji, svojim manastirima. Zapalite svecu za moga unuka koji nije video svoju kucu". Ima nekoliko pisama sa slicnim sadrzajem. Devic je za metohijske ljude najveca svetinja. Svim srcem zele da se poklone svetom Joanikuju, iako mnogi medju njima ne drze svoju veru hriscansku, pravoslavnu. Izlazi da je sveti Joanikije, kod njih kao i kod Siptara nesto posebno, iznad svega. Sve moze da se ostavi, sve moze da se zaboravi, ali sveti Joanikije nikako.
 

Nastavak

DEVIC TUGUJE ZA METOHIJSKIM LJUDIMA



Da li manastir moze da se odrzi bez vernika?
-Monasi, po prirodi stvari, necu reci da su sami sebi dovoljni, dovoljan im je Bog i Bozja pomoc, ali tu ima nesto drugo. Manastir Devic tuguje za metohijskim ljudima Ne zbog toga sto su nam oni mnogo pomagali u odrzavanju manastirske ekonomije i u svemu drugom. Sve je to manje vazno od pomisli da je Metohija prazna, da u Istoku, Drsniku, Dolcu i svim tim pitomim metohijskim krajevima nema Srba. Kada sa predstavnicima Unmika razgovaramo o povratku naseg proteranog stanovnistva oni nam odgovaraju da se mnogo toga promenilo, da ide na bolje, da se stanje stabilizovalo, a mi ne vidimo je to bolje za nas narod. Kad su dosli, propovedali su da ce od sada mir biti za sve ljude. Mi ni ne trazimo da mir bude samo za nas, nego za sve, ali, nazalost, mira nema samo za nas.

Koliko Vam monaski zavet i prilike u kojima zivite dozvoljavaju da pratite zbivanja oko Unmika, SB, Kfora, politickih pregovora o sudbini Kosova i Metohije?
- Uglavnom slabo pratimo takve dogadjaje. Ali, ne treba mnogo informacija da bi se nesto znalo. Nekada je umesto gomile napisanih stranica dovoljna je i jedna recenica. U sustini smo u toku.

Kosovski teret u velikoj meri pao je i na zene. Da li od blagoslova episkopa ili stava igumanije zavisi da li ce se monahinje pojavljivati u javnosti, sto je u SPC retkost?.
- Za monastvo ovo su sada vanredne okolnosti. U pitanju je spasavanje citave nacije, spasavanje svetinja. To su velika iskusenja za monastvo, na koje je pao teret onih koji svoju duznost ne ispunjavaju savesno. To je moje misljenje. Kada bi odgovorni savesno obavljali svoju duznost, vladika se recimo ne bi time bavio. Da su okolnosti normalne, monasi se nikada ne bi pojavljivali u politickom zivotu. Samo na predavanjima o veri. Sto se tice zena, rekla bih da je to kao kod Krsta Gospodnjeg. Od 12 apostola koji su dve godine sledili Gospoda, samo su jedan od njih i zene mironosice ostale sa Njim pod Krstom, do kraja. Sa druge strane, nije toliko bitno da se javno cuje sta je ko uradio. Vaznije je da zena moze da uradi ono sto zeli i treba da radi. Treba iskljucuti taj kompleks.

Ko Vas je od drzavnih vlasti posetio za ove tri i po godine?
- Pre jedno 15 dana prvi put je dosla jedna grupa iz Beograda. Verovatno iz Koordinacionog centra da pita sta treba obnoviti u manastiru. Vec je bilo nastupilo zimsko vreme i nije moglo nista da se radi. Ocekujemo da ce odrzati rec i uraditi nesto na prolece. Uz pomoc Unmika upravo smo popravili crep na krovu crkve, ali ima jos dosta toga. Vec petu godinu stoje skele oko zgrade cije je renoviranje zapocelo 1996/97. godine. Na svim zgradama trebalo bi izvrsiti, u najmanju ruku, popravku krovova. Za manastire u komunistickom rezimu bilo je malo sredstava i zgrade su uradjene od slabijeg materijala, tako da su sad sve za renoviranje ili, cak, rusenje i zidanje novih.

Mnogi misle da su Srbi iz centralne Srbije zaboravili Kosovo.
- Dobro misle, jer ja i susrecem takve ljude. Cak i one koji su skoro otisli, koji su proterani 1999. godine i koji su, istina nasilno, ali, ipak, prodali svoje kuce. Oni kazu da za njih Kosovo ne postoji. Naravno da ima i onih koji kazu: "Nikada necu prodati, pa makar prosio i vraticu se, makar morao sto godina da cekam". Mislim da ovih drugih nema dovoljno.

Kad je poceo progon Srba Vi ste u jednom intervju rekli da se Srbima sve ovo desilo zato sto su zaboravi sta je svetinja. Da li smo izvukli pouku iz ovog strasnog iskustva?
- Pojedinacno. Desavanja samo otkrivaju ljude onakvi kakvi jesu, jer su pre tih dogadjaja bili su skriveni. Kad kolektivno budemo shvatili pouku, sve ce se promeniti

Sta bi ste porucili iz Devica za Bozic?
-Svim Srbima u Crnoj Gori i Srbiji porucila bih da se izmire, najpre svako sa samima sobom, a onda i sa onima oko sebe. To bi za pocetak bilo dovoljno. Mnogo toga ima sto bi posle trebalo da ucinimo, ali kad bi prvi korak napravili, znali bi sta treba dalje uraditi. Sve drugo sto bi smo rekli pre tog izmirenja sa samima sobom i onima oko nas, bilo bi zidanje kuce bez krova.


- - - - - - - - - -

Duboko sam zahvalan autorki Jeleni Tasić piscu prethodnog članka. Preneo sam ga u celosti
jer su retki primeri da neko poseti ovu svetinju i napiše odgovarajući tekst. Žao mi je što nije korišćena naša latinica.
 
Poslednja izmena:
Rakićev amanet
Tekst iz NOVOSTI
Ne znam kako će se okončati ovo s Briselskim sporazumom, ali znam da rešenje, kakvo
god bude, neće trajati doveka.
Kao što nije ovo pre njega ni ono pre ovoga. Sve dođe i prođe ko mutni Lab, isti onaj pored
kog su 1912. godine s dobrovoljačkim odredom Srpske vojske stajali i plakali vojvoda Vuk i
veliki pesnik Milan Rakić, svesni da je Gazimestan, nakon skoro 500 godina, ponovo srpski.
Pre nekoliko dana, o Božiću, više stotina Srba, proteranih s Kosova i Metohije, pokušalo je
da poseti grobove najbližih i na njima zapali sveće. Mnogi nisu uspeli: njihove autobuse, i
pored policijskog obezbeđenja, kamenovali su i vratili nazad lokalni Albanci.
U Đakovici je bilo najgore. Pre bombardovanja 1999. godine, u tom gradu živelo je 10.000 Srba.
Danas, ne računajući četiri starice u tamošnjem manastiru, nema nijednog. Krajem minule godine,
odlukom opštinskih vlasti, u Đakovici je srušeno pet srpskih, praznih kuća porodice Stević. Da se,
zlu ne trebalo, nemaju gde vratiti. I, nikom ništa.
Pre doletanja NATO bombardera Priština je imala 45.000 Srba. Danas ih ima 50. Ni za jedan autobus.
U Peći Srba beše 30.000, danas samo sedam duša. U Prizrenu... itd. Sve gore od goreg.
Priština traži da Briselski sporazum isključi samoorganizovanje Srba na Kosovu i Metohiji, svaku vezu
s Beogradom, a gde toga eventualno i bude, da se sve odvija po zakonima donetim u Prištini. Albanci
posebno insistiraju da sever Kosova bude multietnički. Kao, njima je posebno stalo do toga. Koliko im
je stalo vidi se iz gore iznetih brojki.
Gde god je na Kosovu albanska vlast, tu Srba nema. Albanci su pokazali i stalno dokazuju da neće,
ili ne znaju, da žive s drugim narodima. Kad god su imali priliku da gospodare - pod zaštitom velikih
sila (Turska, Austrija, Nemačka) ili uglavnom sami, kao sada - terorisali su Srbe i druge nealbance.
Neko će reći da je to osveta za ponašanje Beograda prema Albancima u vreme bombardovanja. Uzmimo
da je tako, ali šta ćemo onda s vremenima pre 1999. godine, pre 1998. godine, s vremenom komunizma
koji je Albancima stvorio pretpostavke za ovo što danas imaju i rade; šta sa turskim vaktom? U Makedoniji
nije bilo ni rata ni rđavog ponašanja prema Albancima, pa je ta država, njen zapadni deo, očišćena od svih
koji nisu Albanci.
Začuđujuće je s koliko pogrešnih, skučenih postavki Albanci i njihovi lideri žive ovo i ovakvo vreme. Veruju li,
zaista, da će ostati tako kako je dok je sunca i meseca, da će, tamo za dvadesetak godina, sve biti kao danas:
Amerika najjača na svetu, Nemačka najjača u Evropi, Srbija najslabija na Balkanu?

Imaju li Albanci nekog istoričara? Znaju li ko je bio Milan Rakić?
 
Poslednja izmena:
Свети Василије Велики

Рођен је у месту Кападокији, око 330 године, од оца Василија и мајке Емилије, а у време цара Константина Великог. У седмој години родитељи његови, дадоше га у школу, где он, због бистрине свог ума изучи филозофију за пет година и оде у Атину, где настави своје школовање. Изучавао је све светске науке тога времена (филозофију, астрономију, реторику). Школски другови су му били Григорије Богослов и Јулијан - цар одступник.
Крстио се у зрелим годинама, на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Био је пуних десет година епископ Кесарије Кападокијске, поставши велики поборник православља, одлика моралне чистоте и верске ревности, те се стога с правом назива Велики (св. Василије Велики). Упркос свему, постао је чврст стуб Цркве Христове и назван је Пчелом Цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многа његова дела, богословска, канонска, апостолска, као и служба названа по његовом имену. Она се служи десет пута годишње и то: 1. (14. јануара), уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста (осим Цветне Недеље), на Велики петак и на Велику Суботу.
По природи веома болешљив, поживео је свега педесет година. Свој земни живот скончао је 1(14. јануара) 379 године, преселивши се у Царство Христово.
Тропар (глас 1):
Во всју земљу изиде вјешчаније твоје, јако пријемшују слово твоје, имже богољепно научил јеси, јестество сушчих ујаснил јеси человјеческија обичаји украсил јеси, царскоје свјашченије оче преподобне: моли Христа Бога спастисја душам нашим.

- - - - - - - - - -

[url=http://www.Slikomat.com/slika/5796631.htm][/URL]
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top