Stari manastir Devič

Ovih dana posetio sam u jednoj grupi Manastir Devič. Nosim duboke utiske od onog što sam video, čuo i doživeo. Razmišljao sam o toj fotografiji ali svi vrte glavom. Sigurno je da se to nalazi u nečijoj privatnoj zbirci, zato bi o tome bi trebalo nešto napisati u nekoj javnoj publikaciji. Drenica
 
Pre neki dan došao sam iz posete Manastiru Devič. Putovao sam u jednoj grupi. Mogu da kažem da je manastir dosta dobro obnovqen, ne računajući predmete koji su trajno nestali. Život monahinja je težak bez Srba u selima gde su ranije bili. Razgovarali smo o mnogim pojedinostima, ali najviše o igumaniji Paraskevi. Predlažem da u okviru ove teme inicirate prikupljanje podataka o njoj i da to objavite. Ja bih to pokrenuo ali nisam vičan tome poslu. Dakle igumanije Paraskeva devička. Pozdrav i havala]
 
Ideja da se sakupi materijal o poznatoj igumaniji Manastira Devič veoma mi se dopada. Bio sam u prilici da se nekoliko puta sa njom sretnem. Neke stvari lično znam ali bi bilo najbolje ako se za to otvori posebna teme. Svakako ne na ovom mestu. Hvala.
 
Поводом три хиљадите посете теми „Стари Манастир Девич“, желео бих да изразим захвалност свима који су нашли времена да се упознају са њеном садржином. Свакако да ме велика посећеност изненадила и због чињенице, јер се тема налази на месту где се приказују уметничке фотографије, а не тамо где се говори о историјским споменицима и манастирима. Покрећући проблем фотографије тог чувеног манастира из времена какав је изгледао пре потпуног затирања, '41. године, желео сам да је објавим у мојој новој књизи, и да тако о историјском изгледу манастира остане трајан траг. Али исто тако и да своје дечје снове из првог сусрет са том светињом, упоредим са оним што је забележило око механичке камере. О томе сам нешто више говорио у претходном тексту. Наравно, то је била готово немогућa мисија, најпре, јер је то било толико давно да готово и нема живих људи из тог времена, а затим, фотографије снимљене између два рата доживеле су злу судбину остале архивске грађе, али сам се надао да се можда чува у некој породичној збирци. Свакако, то није и главни разлог што ни највише националне институције, данас не располажу том фотографијом.
Међутим, желео бих да укажем на једну ноторну чињеницу: довољно је ако се само кликне Интернет и убележи име: Азем Бејта, пред нама ће се појавити беспрекорна фотографија злогласног качака из времена када је насељаван тај крај. Седи а поред њега стоји супруга Шота; у народним ношњама и окићени свакојаким оружјем. Његову банду, од преко стотину качака, годинама је кроз непроходне пределе тога краја гонио „летећи џандармеријски батаљон“ (настањен у манастирском насељу) и повремено веће војне формације. А када је погинуо банду преузима његова жена (што је врло необично за ту народност). Из њеног војевања упамћен је (и обележен) стварни догађај, како је шесторо српских чобанчади бацила у логорску ватру и око ње је са разбојницима водила коло. Када је рањена пребегла је у Албанију, а затим је умрла. У „златно Титово доба“ често се могла чути њихова песма: "Шоте, мори Шоте / Шоте машала / давно желим Шоте, мори, да те играм ја!", а да нико није постављао питање о стварном значењу те Шоте!? Само из паралеле о тим фотографијама, спонтано се намеће тешко питање о нашој прошлости, садашњости и будућности.
Књига о којој се говори, завршена је у рукопису под радним насловом „Моја Дреница“. У њој сам, поред осталог, на основу историјске грађе и стварних доживљаја, у облику књижевне прозе, описао неке историјске чињенице о Дреници, постојбини династије чувеног Вука Бранковића, Манастиру Девич и игуманији Параскеви, која је у немогућим условима, из пепела, поново подигла Манастир Девич. Захваљујем се свима.
 
Više puta sam pročitao poslednje javljanje autora, i nikako da nađem reči da opišem moja osećanja. Jer, za to bi bio neophodan znatno veći prostor i druge okolnosti. Mogu da kažem da sam kao čovek pogođen time što je kroz jednu paralelu izneto. I ja se pitam posle svega gde će nam biti kraj kao narodu sa dugom tradicijom i istorijom. Zahvaljujem se autoru što će neke stvari iz tog zabačenog kraja izaći na videlo. Samo se pitam, s obzirom na okolnosti u izdavačkoj delatnosti, kada će knjiga ugledati svetlost dana. Čekam je! Zahvaljujem se starommrgudu.
 
Захваљујем вам се на сталном интересовању за ову тему, и за мој чувени манастир. Наш народ управо ових дана бије одсутну битку, у граду где сам провео памтљиве школске дане. За разлику од нестале слике манастира, све ово што се данас догађа у мом крају, не би могло да стане у оквир виртуелне слике, која би се простирала тамо далеко, све докле могу да допру наше мисли. Под условом, наравно, да се патње, туга, чежња, бол и све што се може наћи у души десетине хиљада тих несрећних људи, могу приказати у визуелном облику. Да то коначно виде и схвате, и да се над тим замисле и они чије су душе испуњене мржњом и предубеђењем.
 
Касно ноћу, очекујући последње вести са ратних барикада на путевима северног Косова, угледах на једној огромн крст, а затим речи коментатора да је висок око седам метара. У мојим мислима нисам могао да схватим да он представља изазов окупаторима и терористима, да се тим чином на било који начин може погорша-ти стање, већ пре свега, и изнад свега, да осликава њихову душевну патњу и да је то порука овоземаљским господарима и Господу, да им је после више деценијске патње, преостало једино то да буду распети на тај крст. Пре него напусте своју дедовину, по којој вековима није крочила нога тих освајача. После тога су се јавили неки црквени великодостојници, речима ограде од тог чина. На тренутак сам осетио и тугу и неспокој, што припадам овом нашем несрећном соју.
Кроз асоцијације сличних догађаја, сетих се вишедневног приватног боравка у „Вечном граду“, пре пет-шест година. Путовао сам путничким аутомобилом у околини града и одједном у равници без насеља указа се у даљини огромни дрве-ни крст; рустичног облика и у природној боји дрвета. Својом величином, нејас-ним порукама, али и историјским ратним деловањем те цркве на овим простори-ма, подсвесно сам осетио неки неспокој. Нешто, што је покренуло више питања: поводом чега, зашто баш такав, ко је иницијатор, каква су му поруке и још много тога. Потом сам схватио: ко се год појави у његовом видокругу – понеће његову слику и прекрстиће се, као што је то редовно чинио мој домаћин и пријатељ. Наравно, постављам питање као странац, да ли је то било толико неопходно у граду где на сваком кораку постоји неко црквено знамење. А при томе губим из вида да се у средишту тог знаменитог града налази оивичена њихова држава.
Стицајем околности, управо тих дана се у Миланској катедрали обављало опело преминулом кардиналу, који за живота само што није постао блажени. Неколико дана сам пратио, посредством малих екрана, необично чинодејствије којем су присуствовали, без изузетака, највиши државни и црквени великодостојници. По начину и обиму богослужења и дубини жалости које су на сваком кораку иска-зивали присутни, осећао сам се као да сам бануо са неке друге планете. После тога и онај несхватљиво велики дрвени крст, висине „тек“ 39 метара, и постав-љен недалеко од чувеног универзитета, изгледао ми је нешто мањи.
Можда ћете негде прочитати да га је свечано освештао Папа, лично. А мени се – као човеку који ће довека трагати за ликом „Старог Манастира Девич“, посредс-твом којег бисмо могли да завиримо у нашу свету прошлост – ипак, чини: да овај, наш, поникао на барикадама у току одсутне битке за голи живот и опстанак националног бића, у којег су уткане на хиљаде помисли тих несрећних људи, има неупоредиво већу овоземаљску световну поруку Богу, од сваког другог, постављеног, по уобичајеним канонима цркве.
 
Тако дубоко и искрено може да каже само човек који дубоко у души носи ране тог народа. Захваљујем се и у име оних који ово само читају, а нису у прилици и да нешто напишу. Али управо због тога бих вас упитао како сте сe осећали када су маскирани разбојници палили и уништавали објекте административног прелаза. Унапред хвала.
 
Više puta sam predlagao da se za moju temu nađe pogodnije mesto od postojećeg za umetničku fotografiju. Međutim i pored toga je, po mom mišljenju, broj poseta je bio značajan. Zahvaljujem se administratoru što je temu premestio pod „Priština“ jer je to, na neki način, povezano sa problematikom o kojoj se danas govori. Očekujem još veću posetu. Hvala.
 
Jednom prilikom ranije, naišao sam na ovu temu i njome bio veoma zadovoljan, ali kasnije nisam mogao da je pronađem. Sada je postavljena tematski na pravo mesto, pa zato očekujem da će ubuduće biti dostupna mnogo većem broju posetilaca. Ova tema je izuzetno značajna jer pokreće pitanje pamćenja te naše čuvene svetinje. Potičem iz tog kraja pa i moje ime „PUPA945“ predstavlja skraćenicu za jednu našu ratnu aktivnost u tom kraju. Žao mi je što niste uspeli da pronađete tu čuvenu fotografiju, ali vaši tekstovi u vidu odgovora veoma su značajni kao izvori novih podataka, koji ste izneli kao jedan od malobrojnih koji pamti ta vremena. Samo napred i nemojte posustati. Hvala
 
И ја сам само један од многих који је одушевљен овом темом и причама о манастиру Девич и његовој околини.

Ја се искрено надам да ћете пронаћи фотографију, такође и сам сам се укључио у потрагу за истом.

Такође, желим да Вас обавестим да се 1. октобра на Маракани, после утакмице Црвена звезда - Раднички Крагујевац одржава 4. по реду хуманитарни концерт "За наше Косово и Метохију" у организацији групе грађана "Делије Север"!

Део прихода са концерта би требало да буде утрошено за обнову манастира Девич!!!
 
Zahvaljujem se „PUPI945“ i „Anđelu čuvara“ na rečima podrške i verovanju u našu prošlost. Potraga za tom neobičnom fotografijom nije samo u tome što bi njome trajno identifikovao i sačuvao od zaborava taj istorijski, kulturni i verski spomenik iz davne prošlosti, već što me sve to podstiče da bar u mislima neprekidno budem sa tim krajem: ljudima, događajima, predelima.
Tako se često posredstvom Interneta nađem iznad predela gde sam nekada ugledao svet i gde u ovom trenutku neme ni traga da su tu nekada živeli Srbi. Pa kada na uzoranim njivama identifikujem moje selo, unosim Googl-ove markere (oblikovane poput starinskog kalema za konac) upisujem nazive i ostavljam da ih za sledeći put lako nađem. I, tako, ko zna po koji put.
U stvari, pre gotovo dvadeset godina, kada sam pisao prvi knjigu o tom kraju, računao sam na mogućnost da se neće ni znati gde smo nekada živeli. Zato sam iz jedne taktičke vojne karte, u kojoj su unete čak i kuće našeg sela, izračunao koordinate u obliku geografske dužine i širine. Ispalo je da se to dosta dobro poklapa sa stvarnim stanjem. Žao mi je što zbog privatnosti i pravila ovog portala ne mogu da govorim o stvarnim nazivima.
O tome, kako doživljavam dramatičnu situaciju na severu Kosova, govoriću nekom drugom prilikom. Pozdrav svima.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Manastir Pokajnica
Odgovora
1
Pregleda
160
dlugomir
dlugomir

Back
Top