Stari manastir Devič

20170622149813159460906.JPG

Ovo je slika 15, snimljena pre mesec dana u
Manastiru Devič.
 
U besedi koju je održao nakon vidovdanske liturgije u porti manastira Gračanica,
srpski patrijarh je rekao da svaki grumen ove zemlje govori o stradanju, dodajući da gde
je stradanje tu je i vaskrsenje, prenosi KiM radio.

“Mi se divimo onima koji su ovde ostali. Divimo se njihovoj hrabrosti. Došli smo da
ohrabrimo vas koji živite na ovim prostorima da tu i ostanete. Nemojte prodavati
zemlju jer je to zemlja natopljena krvlju predaka”, rekao je patrijarh.
Dodao je da Vidovdan govori da smo narod Božiji,
narod prizvan, koji Boga nosi u sebi.
“Ako ima dana kada svi zajednički mislimo i nešto što nas ispunjava to je dan
Vidovdana. Veliki dan kada je srpski narod doživeo svoj veliki petak, svoje
raspeće. To raspeće traje i dan danas. Kao narod moramo nositi krst koji je
i naš gospod nosio. Ono što nam daje vrednost to je duša u nama,
besmrtna duša”, rekao je patrijarh u besedi.
Prema nejgovim rečima, srpski narod doživeo je svoj krst i Veliki petak.
“Ali nakon Velikog petka dolazi vaskrsenje. Mi smo narod koji živimo
na zemlji ali gledamo na nebo”, izjavio je patrijarh Irinej.
Nakon liturgije i patrijarhove besede dedeljeno je visoko odlikovanje
Srpske pravoslavne crkve Orden sv. kralja Milutina direktoru površinskih
kopova Obilić Srđi Kovačeviću za humanitarni rad i pomaganje freskopisa u hramovima.
Majkama sa četvoro ili više dece uručeno je ordenje "Majka devet Jugovića",
za šta je Kancelarija za Kosovo i Metohiju obezbedila novčanu pomoć.
Liturgiji su pristutovali i šef kancelarije Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju
Marko Đurić, kao i princ Aleksandar Karađorđević i princeza Katarina.
 
POSLEDNJI PRILOG STAROGMRGUDA!

Када сам 1946. године са својим друговима обишао остатке Манастира Девич, толико смо били изненађени јер од самог манастира остао је сам темељ, а од читавог насеља није било ни трага. О томе сам у својој првој књизи записао и следећи детаљ:

„Због гробне тишине која је унаоколо владала, у ушима сам осећао шуштање (због повећаног притиска), као када поветарац тек почиње да се игра са опалим храстовим лишћем. На многа питања која су ми спонтано навирала и надовезивала се једно на друго, нисам могао да нађем никакав одговор, ни тада, а ни годинама после тога.

Сасвим неприметно, однекуд се појавише три монахиње и калуђер у годинама (кога смо, због његове простодушности, касније у селу звали деда Иван). Вероватно су данима живели у оближњој колиби без основних услова за живот. Монахиње у похабаним црним одеждама, измучене, бледе и скоро бестелесне, поздравише нас на њима својствен начин. Неким чудним сјајем у очима, подстицале су у нама размишљања: где смо то, коме припадамо и куда смо се запутили. А деда Иван, са дубоким траговима овоземаљског живота, оним неотуђивим руским нагласком, покуша да у тој безнадној ситуацији, као најстарији, нађе неку реч наде и охрабрења. Верујем да је осећао потребу да нешто каже и у име свога претходника, који је управо на том месту зверски убијен '41. године.

„За нас је”, рече, „велика утеха и охрабрење то што сте тако млади нашли за потребно да у овом часу будете на остацима наше светиње. Само племените и часне душе могу да са нама пате и саучествују у овој великој трагедији. Био сам ганут посматрајући вас како непокретни и без речи предуго стојите над остацима нашег манастира. Сигуран сам да ће на овим остацима, духом нашег непокореног народа, изнићи нови манастир у оном старом средњовековном сјају. Децо моја, не смеју да вас обесхрабре велике недаће и оно што се тренутно догађа, јер је у прошлости време увек било наш велики савезник. А ја, као ништавни овоземаљски роб, желим да вас доброта и заштита Свевишњег прати, да никада не поклекнете и не изгубите веру у себе и људе. Ако сте спречени да нас опет посетите, ако се налазите на својим животним путевима негде далеко, ако само можете да се сетите ове светиње, нас и данашњег дана, нама ће то бити сасвим довољно.”

Посматрао сам најмлађу калуђерицу, која је тек постала пунолетна, покушавајући да схватим нешто што је било врло далеко од мог знања и животног искуства тринаестогодишњака: зашто је ту, о чему тренутно размишља, како се осећа њена напаћена душа у овој суровој реалности и да ли ће, бар делом своје подсвести, пожелети да са нама отпутује. Ћутали смо. Около је све треперило од непријатне летње јаре. Она, као да је нагонски наслутила о чему бисмо могли да размишљамо, поправи одећу, мало се наклони и са започетим, али незавршеним осмехом, поздрави се са нама и прва оде. При одласку, у тој потресној ситуацији, готово углас смо понављали да нам је жао прелепог манастира, њих који се муче у невероватним условима, да желимо да нас посете и да би то било драго целом селу. Осећали смо се некако кривим што нисмо могли да им помогнемо, тужним - што их остављамо, и посрамљеним - што ћемо их временом заборавити.“

Следи наставак текста.
 
Poslednja izmena:
Наставак претходног текста.

Дуго сам у мојим позним годинама, радио на овој теми, да би остао било какав трага о нашем народу, који је у том крају оставио све што је имао. На почетку сам тражио слику манастира пре рушења четрдесет прве, јер је на мене та светиња, као петогодишњака на причест, оставила незабораван траг. Прикупљао са разне фотографије и прилагао текст из мојих објављених књига. Више пута сам намеравао да завршим тему, али ме мој добри Модератор убеђивао да наставим, и сам је прилагао текст и фотографије, тако да је тема добила на значају. Због тога сам му веома захвалан.

Пре кратког времена послао сам игуманији Манастира Девич три књиге у којима бар једно поглавље говори о манастиру, његовом постанку и о личностима које су га из пепела поново подигле. На корицама последње књиге, која се налази у завршној припреми за штампу, налази се фотографија тог манастира из времена пре рушења 1941. године. Због познатих проблема око издавања књига не могу се набавити у слободној продаји.

Ти моји другови са којима сам посетио ту светињу, увек су ми били присутни у животу и о тим утисцима често смо разговарали. А када су нестали са овог света, у мислима сам и даље водио са њима сличне разговоре. Приликом писања прилога за ову тему, увек сам постављао питање: шта би они тренутно могли да кажу. Али…
Још једном се захваљујем модератору и свима који су на било који начин учествовали у овој великој причи, од 180 000 посетилаца. Дакле старимргуд више не постоји.

Крај
 
Poslednja izmena:
Istorija manastira Devič na Kosovu
Krajem 14. i početkom 15. veka je živeo Janićije, Srbin rodom iz Zete. Taj Janićije je, kako veli istorija napustio svoj dom i udaljio se od sveta, uzevši u obzir da je bio potpuno okrenut Gospodu našem Isusu Hristu. Koliko je poznato potonji Joanikije je otišao put Crne Reke i kelija u kojima se pre njega podvizivao hrišćanski Svetitelj Petar Koriški.
Ali, kako je Joanikije mnogima pomogao da se oslobode različitih tegoba, tako se o njegovoj moći raščulo nadaleko, Pokušavajući da pobegne od neželjene slave, Joanije beži u Drenicu, gde se duboko u Dreničkoj šumi predaje samovanju, tihovanju i molitvi. Kako dalje veli narodno predanje, Joanikije je živeo u šupljem stablu drveta, nadomak izvora vode. Ali, tada se dogodilo se da je ćerka despota srpskog Đurđa Brankovića poludela, pa je on čuvši za čuda koja se pripisuju Joanikuju, doveo svoju ćerku kod ovog isposnika, ne bi li je izlečio. Nakon što je Joanikije uspeo da izleči devojku, despot Đurađ Branković sazida manastir Devič na Kosovu.
Kako se pretpostavlja, naziv Devič potiče od toga što je despotova kći još uvek bila devica. Srpska pravoslavna crkva je kanonizovala Joanikija Devičkog za svetitelja, a njegove mošti se i danas nalaze u manastiru Devič na Kosovu. Istorija ovog manastira beleži mnoga izlečenja, pa se sa razlogom veruje da su mošti Joanikija Devičkog zaista čudotvorne.

Zvanična istorija manastira Devič na Kosovu navodi da je ktitor ovog manastira bio srpski despot Đurađ Branković, te da je ovaj manastir podigao oko 1434. godine i to u znak zahvalnosti što mu je Sveti Joanikije Devički izlečio poludelu ćerku. Takođe, mesto na kome je despot Đurađ podigao manastir Devič na Kosovu je vrlo specifično, uzevši u obzir da je na tom mestu samo četiri godine ranije sahranjen Sveti Joanikije Devički.
Naažlost, kao i većina srpskih srednjevekovnih manastira tako je i manastir Devič na Kosovu često bio na meti lopova, ali je više puta i rušen, pa uz Božju pomoć ponovo obnavljan.
Kako je lokacija manstira u najmanju ruku nezgodna, sasvim je jasno zašto je manastir Devič na Kosovu najčešće bio na meti albanskih pljačkaša. Na samom početku Drugog svetskog rata, 1941. godine albanski teroristi su potpuno porušili i spalili manastir Devič na Kosovu, ali srećom več 1950. godine je manastir obnovljen. A pored toga što su razrušili crkve, albanski teroristi su srušili i isposnicu Svetog Joanikija Devičkog, kao i Istočnik koji se nalazio u neposrednoj blizini manastira Devič, a sve knjige koje su našli u manstirskoj biblioteci, kao i tadašnji ikonostas su spaliti, čime su mnoge ikone manastira Devič zauvek nestale.
Ovom prilikom manastir Devič na Kosovu je obnovljen zahvaljujući hrabroj igumaniji Paraskevi i tadašnjem sestrinstvu. O tome postoji i sačuvan zapis, a istorija manstira beleži podatak da je igumanija Paraskeva zajedno sa tadašnjim sestrinstvom uspela od 1947. godine ne samo da obnovi isposnicu Svetog Joanikija i njegov Istočnik, već su uspele da zajedničkim snagama zasade i borovu šumu u okolini manastira, ali i voćnjak i vinograde.

Nažalost, mir u ovom manatiru je trajao samo do 1997. godine, kada su albanski teroristi činili sve da sa Kosova oteraju monahinje manastira na čelu sa mati Angelinom, koja je nasledila hrabru igumaniju Paraskevu. I što je još gore, zamalo da u tom naumu uspeju, jer nedugo nakon toga se srpska vojska povukla sa Kosova. Tom prilikom je manastir Devič na Kosovu opljačkan, a čak je i razbijena ploča na kivotu u kome se čuvaju mošti Svetog Joanikija Devičkog. Poslednji napad u novijoj istoriji manastira se zvio nedavno, 2004. godine kada je manastir Devič na Kosovu spaljen, iako su bile prisutne snage KFOR – a. Kada su u jednom intervjuu upitali igumaniju Angelinu kako su na nju uticali svi ovi događaji, ona je rekla : ” Bilo je strašno. Ali, mnogo je strašnije sada razmišljati o tome, nego onog trenutka.
Bog daje snagu i upravlja sve baš onako kako je najbolje u datom trenutku. Eto, opstao je manastir, ostali smo, opstali, preživeli smo te teške trenutke, ali Bog je bio s nama. Svi znamo, kako je kada nas, tada devet monahinja u manastiru, očekuje upad razuzdanih balista, terorista ili kako god hoćemo da kažemo, naoružanih razbojnika što su oni u to vreme bili. Ali kažem u tom trenutku Bog daje snagu. Izdržali smo ta tri dana. Opljačkali su manastir, odneli sve što je moglo da se odnese, polupali ikone po crkvi, ćivot Svetog Joanikija, razbili ploču. ”

Baš zato i ne čudi što smo imali prilike pre par godina da pročitamo vesti u novinama da monahinje ne veruju Kosovskoj policiji, pod čijom se zaštitom od nedavno manastir Devič na Kosovu nalazi. Jer, zapravo reč je o gotovo istim ljudima koji su pre nekoliko godina palili manastir, pa je sasvim logično što im se ne veruje.
Iako su sestre bile spremne da napuste manastir Devič na Kosovu, uzevši u obzir da su bile prepuštene na milost i nemilost albanskim teroristima, čini se da se Sveti Joanikije Devički pobrinuo za to da manastir Devič na Kosovu traje i dalje. Ubrzo manstir biva stavljen pod zaštitu francuskih mirovnih snaga. To se odnosi na nasilje koje se zbilo 1999. godine. Međutim, ovo najnovije koje se zbilo 2004. godine je ipak prisililo tadašnje sestrinstvo da napusti manastir Devič na Kosovu, ali srećom već nakon mesec dana sestre na čelu sa igumanijom Angelinom su se vratile i još jednom počele da obnavljaju manastir Devič.
Ono što predstavlja posebnu teškoću kada je u pitanju manastir Devič na Kosovu sigurno je i to što sestrinstvo ne sme da koristi imanja, koja uopšte nisu zanemarljive površine i od kojih bi zaista manastir Devič na Kosovu mogao lepo da se izdržava, a i da pomaže onima kojima je pomoć potrebna. Nažalost, zbog političkih prilika, te lokacije sestrinstvo u izuzetno retkim prilikama izlazi van kompleksa manastira, a albanski teroristi i dalje seku šumu u okolini manastira i kradu drva, a na zemljištu koje je u vlasništvu manastira Devič, koliko je poznato albanski teroristi napasaju svoj u stoku.
Danas manastir Devič na Kosovu odoleva gotovo svim nepovoljnim političkim prilikama, a kako monahinje izdržavaju to samo njihova duša zna, dok im njihova nepoljuljana vera u Svevišnjeg osvetljava dalji put. Pa, ipak kada bi Srpska pravoslavna crkva i vaskoliki narod srpski učinio makar i najmanji pokušaj da pomogne da manastir Devič na Kosovu i omaleno sestrinstvo u njemu istraje u očuvanju pravoslavlja na ovim prostorima, gde bi nam kraj bio.
Arhitektura manastira Devič
Vrlo neobična arhitektura ovog manastira je plod lokacije na kojoj se nalazi sam manastir Devič. Naime, istorija manastira beleži podatak da je manastir Devič na Kosovu rušen i obnavljan nekoliko puta.
Pored glavne crkve koja je posvećena prazniku Vavedenja Presvete Bogorodice, tu su i manstirski konaci, kapela posvećena Svetom Joanikiju, te crkva posvećena Svetom Đorđu. Tako da praktično, manastir Devič na Kosovu ima tri crkve i baš iz tog razloga je njegova arhitektura na prvom mestu neuobičajena, barem kada su u pitanju srpski srednjevekovni manastiri.
Nakon poslednjeg napada albanskih terorista manastir Devič na Kosovu je obnovljen, ali ne u potpunosti. Nažalost, nadgrobna ploča Svetog Joanikija Devičkog još uvek nije obnovljena, a u glavnoj crkvi je postavljen privremeni ikonostas. Obnovljena je i trpezarija, zvonara i konak, a ograda manastira još uvek nije završena.
Ikone i freske
Srpski srednjevekovni manastir Devič na Kosovu je mnogo puta pljačkan, tako da do današnjih dana gotovo ništa nije sačuvano od nekada bogate manastirske riznice.
 
Poslednja izmena:
ZAHVALJUJEM SE MODERATORU NA TEKSTUALNOM
PRILOGU O MANASTIRU DEVIČ. VEOMA JE KORISTAN SVIMA
KOJI RENIJE O TOME NISU ČITALI U OVOJ TEMI. HTEO BI TA
ISTAKNEM DA SE U TEKSTU NAVODI DA JOŠ NIJE GOTOVA
OGRADA OKO MANASTIRA, ŠTO GOVORI DA SAM TEKST
POTIČE OD VIŠE GODINA RANIJE. MRGUD JE OBJAVIO
KAKO NAJVIJAČI CRVENE ZVEZDE POKLAWAJU 25 000 EVRA
MANASTIRU OD KOJIH JE PODIGNUTA KOMPLETNA OGRADA.
ČAK SU TO SLIKALI SA SVI STRANA OKO MANASTIRA, ALI TE
SLIKE VIŠE NE POSTOJE ZBOG PROBLEMA OKO TRAJNOG
ČUVANJA SLIKA U NEKIM PROGRAMIMA. OVO NAVODIM ZBOG
ZAHVALNOSTI TIM NAVIJAČIMA, I RADI AKTUELIZACIJE
SADAŠNJEG IZGLEDA MANASTIRA.
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Manastir Pokajnica
Odgovora
1
Pregleda
78
dlugomir
dlugomir

Back
Top