Stajao sam onomad do jedne babe u redu u banci. Jedva hoda. Kurtoazno razmenimo pozdrave, kako ste, hvala dobro sam i tako to.
Počela onda ona da priča o svemu i svačemu. Kako joj je unuk dobio dete a ima (on, unuk) pedeset godina, kako joj je kćerka zabranila da vozi. Kako joj je zet lenj i kako savetuje kćerku da ga ostavi... pa odakle sam ja, pa odakle je ona, pa kako se red u banci odužio... Onako, poludžangrizavo...
Onda je valjda zaboravila da je već rekla, pa ponovi, kako joj se unuk oženio sa 47 godina i da je nedavno dobio bebu, a ima 50 godina. Pa pita, možete li to zamislite?
Ja se našalim, pa kažem: Pa ja sam mislio da je vama 50 godina.
Ona zastane, malo nagne glavu unazad, šeretski se nasmeje i kaže: O, meni je 49.
O onda oboje krenemo da se smejemo.
I tako razmišljam kako u ženama uvek ima nešto mladalačko, simpatično, bez obzira na godine. Nekad zamislim babu kao devojčicu od pet godina, pa kako je nekad njen otac brinuo o njoj, strahovao za njenu budućnost, kako se plašio da će u nekom trenutku kad više ne bude mogao da kontroliše stvari, naići neka baraba koja će pokvariti, povrediti, uništitu onu njenu naivnu sreću i bezazlenost. Onda kažem, Bože daj da ja ne budem taj koji će učini da se strahovi tog njenog oca obistine, da mu se slomi srce...
Mislim da žene treba podsećati na vreme kad su bile devojčice, bolje će se čuvati.