Jednom davno, svi ljudski osećaji i sve ljudske osobine našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji.
Kada je Dosada zevnula trći put, Ludost je, uvek tako luda, predložila: " Hajdemo da se igramo skrivalice! Ko se najbolje sakrije, pobednik je."
Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je , ne mogavši prećutati, zapitala:
" Skrivalice? kakva je to igra ?"
" To je jedna igra ", započela je objašnjavati Ludost, " u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se vi ne sakrijete. Kada završim sa brojanjem, polazim u potragu i koga ne pronađem, taj je pobednik."
Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Oduševljenje. Sreća je toliko skakala da je nagovorila Sumnju i Apatiju koje nikad ništa nije interesovalo.
Ali nisu se svi hteli igrati. Istina je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? I onako je uvek, na kraju, svi pronađu . Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo to što on nije bio taj , koji se setio predložiti igru. Oprez nije hteo reskirati.
" Jedan, dva, tri..." počela je brojati Ludost. Prva se sakrila Lenjost, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila u senku Uspeha koji se mučeći popeo na vrh najvišljeg drveta. Velikodušnost se nikako nije mogla odlučiti gde će se sakriti, jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. Lepota je uskočila u kristalno čisto jezero, a Sramežljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je našla svoje mesto u letu leptira, a Sloboda u dahu vetra. Sebičnost je pronašla skrovište, ali samo za sebe! Laž se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge ), a Požuda i Strast u krater vulkana. Zaborav se zaboravio sakriti, ali to nije važno.
Kada je Ludost izbrojavala 999.999, Ljubav još nije pronašla skrovište jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, prekrivši se prelepim pupoljcima.
" Milion ", povikala je Ludost i započela potragu.
Prvo je pronašla Lenjost, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula Veru kako raspravlja o teologiji sa Bogom, a Strast i Požuda su iskočile iz kratera od straha.
Slučajno se tu našla i Zavist, i naravno Uspeh, a Sebičnost se nije trebala ni tražiti, sama je izletela iz svog savršenog skloništa koje se pokazalo da je pčelinja košnica. Od tolikog traženja Ludost je ožednela, i tako u kristalnom jezeru pronašla Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo još lakše jer se ona nije mogla odlučiti za skrovište pa je ostala da sedi na obližnjem kamenu.
Tako je Ludost , malo po malo, pronašla gotovo sve. Talenat u zlatnom klasju žita, Teskobu u izgoreloj travi, Laž na kraju duge ( laže, bila je na dnu okeana! ), a Zaborav je zaboravio da su se uopšte nečega igrali.
Samo Ljubav nije mogla pronaći. Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine i kada je već bila besna, ugleda ružičnjak. Ušla je među ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti počela udarati po prelepim pupoljcima. Odjednom se začuo bolan krik.
Ružino je trnje izgrebalo Ljubavi oči.
Ludost nije znala šta da učini. Pronašla je pobednika, osećaj nad osećajima, ali Lubav je postala slepa. Plakala je Ludost i molila Ljubav da joj oprosti i naposletku odlučila zauvek ostati uz Ljubav i pomagati joj.
Tako je Ljubav ispala pobednik nad osećanjima i osobinama, ali je ostala slepa , a Ludost je prati gde god ide !
.. pa samo napisem koju misao.
