Били су док их није дијабетичар Слободан Милошевић разуверио.
СЕТИ СЕ ДА СУ БИЛИ НА ЛИСТИ ТЕРОРИСТИЧКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА У САД.
pa da NATO je zaista zločinačka licemjerna organizacija da vidimo što se u to vrijeme događa po svijetu
Suharto je od prvog časa uživao odlučnu diplomatsku i voj-
nu podršku Sjedinjenih Država, kojima se 1978, kad su ztočini
dosegti vrhunac, pridružila i Britanija, dok su ostale zapadne si-
le pokušavale da se domognu barem malog dela kolača podržava-
jući genocid koji se dešavao u Istočnom Timoru. Dotok američ-
kog i britanskog naoružanja i obuka brutalnih protivpobunjenič-
kih jedinica nastavili su se bez promene sve do 1999, kad su
indonežanska zverstva ponovo eskalirala, daleko nadmašujući bi-
Lo šta što se u isto vreme, pre NATO bombardovanja, dešavalo na
Kosovu. Australija, koja je posedovala najsveobuhvatnije infor-
macije o tim zverstvima, takođe je aktivno učestvovala u obuča-
vanju krajnje ubilačkih elitnih jedinica.
U aprilu 1999. dogodila se serija izuzetno brutalnih pokolja,
poput onog u Likisi, gde je najmanje šezdeset osoba ubijeno kad
su potražile sklonište u crkvi. Sjedinjene Države su smesta reago-
vale. Admiral Denis Bler, zapovednik Pacifičke komande, sreo se
s indonežanskim generalom Virantom, koji je nadgledao zločine,
uverivši ga u američku podršku i pomoć, i predloživši dolazak no-
ve grupe američkih vojnih instruktora, što je bio jedan od više
takvih kontakata u to vreme. Izuzetno verodostojni crkveni izvo-
ri procenjuju da je od februara do jula ubijeno između tri i pet
hiljada Ijudi.
U avgustu 1999, na referendumu pod pokroviteljstvom UN,
stanovništvo Istočnog Timora je ogromnom većinom glasalo za
nezavisnost, što je bio nezamislivo hrabar čin. Indonežanska ar-
mija i njihovi paravojni saradnici reagovali su tako što su razorili
glavni grad Dili i oterali stotine hiljada preživelih u brda. Izvešta-
ji o tome nisu potresli Ameriku i Britaniju. Vašington je hvalio
„vrednost višegodišnjeg obučavanja koje su budući vojni lideri In-
donezije dobili u Sjedinjenim Državama i milione dolara vojne po-
moći upućene Indoneziji", izveštavala je štampa, pozivajući na vi-
še svega toga za Indoneziju i ceo svet. Jedan visoki diplomata u
Džakarti kratko je objasnio kako je „Indonezija važna, a Istočni
Timor nije". Dok se iz ruševina Dilija još izvijao dim, a proterano
stanovništvo gladovalo u brdima, sekretar za odbranu Vilijam
Koen ponovio je 9. septembra zvanični stav Sjedinjenih Država da
je okupirani Istočni Timor „odgovornost vlade Indonezije, a mi
tu odgovornost ne želimo da joj oduzmemo".
Nekoliko dana kasnije, našavši se pod intenzivnim međuna-
rodnim i domaćim pritiskom (koji je velikim delom poticao od uti-
cajnih desno orijentisanih katolika), Klinton je bez buke obavestio
indonežanske generale da je igri kraj; oni su se odmah povukti, do-
zvoljavajući mirovnim snagama UN, predvođenim australijskim
kontingentom, da uđu u zemlju ne suočavajući se ni sa kakvim ot-
porom. Pouka je jasna kao dan. Da bi se okončali agresija i geno-
cid koji su trajali prethodnih četvrt veka, nije bilo potrebno bom-
bardovati Džakartu, nametati sankcije ili, štaviše, preduzeti išta
sem obustaviti sopstveno aktivno učešće u zločinima. Ta pouka
490
se, međutim, ne sme izvući, iz očiglednih doktrinarnih razloga.
Zapanjujuće je što su ovi događaji rekonstruisani kao izuzetan
uspeh humanitarne intervencije iz septembra 1999. i dokaz ču-
desnih „novih standarda" koje su inaugurisale „prosvećene ze-
mlje". Ostaje nam samo da se pitamo da li bi ijedna totalitarna
država uspela da postigne išta slično.
Učinak Britanije još je groteskniji. Laburistička vlada nasta-
vila je da isporučuje Indoneziji mlaznjake tipa ,,hok" sve do 23.
septembra 1999, dve nedelje pošto je Evropska unija nametnula
embargo, tri dana po iskrcavanju australijskog mirovnog kontin-
genta, i dugo pošto je obelodanjeno da su ti avioni ponovo Lete-
li nad Istočnim Timorom, ovog puta kao deo predreferendumske
operacije zastrašivanja. Pod novim laburistima, Britanija je po-
staLa vodeći dobavLjač oružja za Indoneziju, i pored snažnih pro-
testa Amnesti internešenela, indonežanskih disidenata i timor-
skih žrtava. RazLoge za to objasnio je Robin Kuk, autor nove
„etičke spoljne politike".
