gost 422686
Buduća legenda
- Poruka
- 27.626
О Горану
Горан Давидовић рођен је 15.јануара 1975. у Новом Саду. Основну и средњу школу завршио је у родном граду. Апсолвирао је историју на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Говори италијански и енглески. Породични је човек, отац троје деце. Живи као политички емигрант у Италији од августа 2008. године до данас. Члан је и идеолог Националног српског фронта.
Политичким активизмом као српски националиста почео се бавити деведесетих година. Није био члан ниједне партије иако је као изразити антикомуниста био противник Милошевићевог режима.
1995/96 учесник је студентског протеста али одбија да буде именован за једног од студентских вођа у Новом Саду. Пар пута је хапшен и тучен од стране Милошевићеве полиције и заведен је већ тада у списима државне безбедности као „српски екстремиста“.
По формирању других студентских организација један је од оснивача „Студенске деснице“, мада сарађује и са Савезом студената. Међу првима оптужује „Отпор“ као експозитуру Сороша. Након тога се једина студентска националистичка организација „Студентска десница“ брзо баца на маргину и гаси, са једне стране због Државне безбедности а са друге стране због „Отпора“ у Новом Саду.
На Универзитету организује изузетно посећене трибине. Сарађује са многим родољубима које доводи као предаваче на Филозофски факултет у Новом Саду, између осталих Небојшу Крстића и Ратибора Ђурђевића, што је за оно време било врло опасно. То га поново доводи под лупу Државне безбедности.
Дистрибуира националистичку литературу, растура часописе, врши политичку едукацију омладине на улицама Новог Сада и других градова.
Води приватно породично предузеће а налази времена да свира бас гитару у неколико музичких група. Због учешћа и организовања скупова национално револуционарне омладине неколико пута је хапшен.
И након пада Милошевићевог режима наставља национално-револуционарни рад. БИА му узима за зло свирање у групи Razor 88 и организацију концерата. Неколико пута га зову на информативне разговоре, и држе га под константном присмотром. Сплетом околности два пута служи војску у две државе.
2004. оснива Покрет за очување српске културе и традиције, да би легално могао организовати трибине и скупове. Формира први националистички клуб у Новом Саду где се окупља православна и српска патриотска омладина, и одржавају политичке трибине, промоције књига, песничке вечери.
2005. након једног инцидента и вербалног сукоба са антисрпским професором на Филозофском факултету у Новом Саду ухапшен је и медијски прокажен као неонациста и „државни непријатељ број 1“. Иако је у нападу сепаратиста и анархиста на српске студенте испред факултета било повређених, за све је оптужен само Давидовић и двадесетак српских националиста.
Невиђена медијска харанга и масовна хапшења потресла су Нови Сад и јавност целе државе. Противници му злонамерно смишљају надимак Фирер. Хапсе га и пуштају, али скоро све партије и медији настављају жестоку кампању. Против-терористичка јединица (ПТЈ) га киднапује из полицијске станице, стан му се престреса више пута а сви медији у земљи и многи светски медији јављају о његовом случају. Нови Сад је због њега био окупиран специјалним полицијским снагама.
По изласку из притвора успева да се пробије у медијима и каже истину на неколико радио станица, дневних и недељних листова и локалних телевизија. Истина је полако излазила на видело.
Пре суђења 2006. Горан Давидовић је издао књигу „Случај Национални строј“ у којој су се објашњавали догађаји на факултету, и дао је десетине интервјуа домаћим и страним новинарима. Књига је продата у 3000 примерака иако је било проблема око дистрибуције.
Суђење тзв. Националном строју 2006. било је прави спектакл коме је присуствовало на десетине новинара и многобројна публика под изузетно јаким мерама обезбеђења, жандармеријом која је опколила новосадски суд.
Без обзира на одличну одбрану којом је разбио оптужницу, Горан Давидовић је осуђен на годину дана затвора.
Не обазирући се на затвор наставља политички рад, постаје активан на интернету и још више се посвећује разбијању медијског мрака. Покреће свој блог који након неколико месеци компанија Гугл забрањује. Након тога прави свој сајт који постаје врло посећен а покреће и форум српских патриота. Подноси више тужби за клевету и неколико кривичних пријава. Против њега се због његовог политичког деловања такође воде многи судски процеси.
2007. у марту организује прво јавно обележавање годишњице НАТО бомбардовања на Тргу Републике у Београду. Покушавају да га заплаше, ређају се тужбе, кривичне пријаве.
Због књиге „Случај Национални строј“ један га новинар тужи и тражи одштету од 500.000 динара. Суд доноси пресуду по којој мора да се исплати толики новац.
Поред тога Давидовића поново хапсе под оптужбом да је претио новинару али га због недостатка доказа пуштају. Заплене компјутера, телефона, хапшења пред дететом, претње његовој породици, нису га поколебали, и он наставља пробијање медијске блокаде дајући изјаве многим листовима у земљи.
Држава показује више пута двоструке аршине. Због претњи које су Давидовићу упућене од стране сина антисрпског професора Перовића суд доноси срамну пресуду о „судском укору“ чиме показује колико у држави Србији вреди живот Горана Давидовића.
На једном другом суђењу Горан Давидовић морао је да тражи да му се судски списи достављају на српском језику и писму. Случајеви ускраћивања његових људских и грађанских права били су многобројни, што га није никад поколебало да се за њих бори.
2007. у октобру најављује „Марш за јединство Србије“. Оштра кампања свих странака и из власти и опозиције покреће дрвље и камење у медијима. Након бесмислених оптужби и лажи долази до тражења да се скуп забрани, и то са свих страна и од политичких партија преко државних органа до невладиних организација.
Кампања против Српског марша се преноси и ван граница Србије. Против Давидовића се оглашава и Светски јеврејски конгрес а у његову одбрану устаје једино депутат и члан одбора за безбедност Руске Думе Николај Курјанович који упућује протесно писмо државним органима Србије.
Скуп је ипак забрањен. Давидовић заказује други, а кад и тај буде забрањен и трећи у затвореном простору. Град Нови Сад је блокиран и уследила су масовна хапшења и спречавање националиста да дођу на скуп, а простор који је уредно плаћен се отказује јер је полиција разбојнички претила.
На крају све доводи до нереда када руља чланова ЛСВ, ЛДП и неких анархистичких група напада Давидовића и националисте у једној башти ресторана. Доста повређених и похапшених и велика пажња страних и домаћих медија доводе и до задржавања Давидовића у затвору.
Након пуштања из затвора најављује оснивање Националне српске партије. Током скупљања потписа и организације странке, у самом зачетку, активирају се све полуге претњи и смицалица БИА и рад на организацији странке престаје крајем 2007.
2008. организује обележавање годишњице НАТО бомбардовања али скуп је забрањен. Одржава се само парастос и мали скуп у затвореном простору под јаком полицијском присмотром.
Због угрожене безбедности, егзистенције породице, и многобројних намештених процеса на којима је морао да се бори чак и на право на српски језик и ћиричично писмо, у августу 2008. принуђен је да емигрира у Италију.
Политички рад наставља у иностранству сарађујући са многим про-српским политичким организацијама у Италији и Европи. Састаје се и са посланицима европског парламента и говори на политичким скуповима у Румунији и Италији.
2009. режим тражи његово изручење, а због подвала и лажи из Београда италијанска специјална полиција га хапси у Трсту и врши заплену компјутера и политичког материјала.
Након само два месеца Италијани га пуштају на слободу и он наставља политичку активност као генерални секретар Новог српског програма, политичког удружења регистрованог у Србији. НСП је као удружење врло кратко деловао у Србији, учествујући и на неким локалним изборима, али због удара изнутра рад НСП престаје.
2010. док се враћао са пута из Немачке хапси га немачка служба БНД и режим из Србије тражи његово изручење. Борави у два немачка затвора и после два месеца незаконито је изручен Београду. У октобру 2010. успева да напусти Србију по други пут.
Наставља са активизмом у емиграцији, пише колумне, текстове под псеудонимом за неке листове у Србији, води свој блог. Учествује на политичким скуповима италијанских другова о чему понекад извештавају италијански медији.
Ради на оснивању Националног српског фронта у Србији, Црној Гори и Републици Српској као и на организацији у српској дијаспори.
Уставни суд Републике Србије забранио је организацију Национални строј која никад није ни била регистрована а чији је Давидовић проказани вођа, само да би га спречили да се легално политички активира у Србији. Против њега се још увек води неколико политичких процеса у Србији.
Подржава руски народ у Украјини, враћање Крима и формирање Новорусије, одржава контакте са националистима у окупираним српским земљама и свету.
Политички подржава и сарађује са Националним српским фронтом у Србији.
Неке чињенице о Горану Давидовићу:
1. Није никакав ни нациста ни фашиста.
2. Фирер му је надимак који су му наметнули медији.
3. Није нити оснивач нити члан Националност Строја. Национални Строј је као организација деловала као покрет без вође. Дакле, по њиховом Статуту Горан није могао да буде вође Националног Строја.
Горан Давидовић рођен је 15.јануара 1975. у Новом Саду. Основну и средњу школу завршио је у родном граду. Апсолвирао је историју на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Говори италијански и енглески. Породични је човек, отац троје деце. Живи као политички емигрант у Италији од августа 2008. године до данас. Члан је и идеолог Националног српског фронта.
Политичким активизмом као српски националиста почео се бавити деведесетих година. Није био члан ниједне партије иако је као изразити антикомуниста био противник Милошевићевог режима.
1995/96 учесник је студентског протеста али одбија да буде именован за једног од студентских вођа у Новом Саду. Пар пута је хапшен и тучен од стране Милошевићеве полиције и заведен је већ тада у списима државне безбедности као „српски екстремиста“.
По формирању других студентских организација један је од оснивача „Студенске деснице“, мада сарађује и са Савезом студената. Међу првима оптужује „Отпор“ као експозитуру Сороша. Након тога се једина студентска националистичка организација „Студентска десница“ брзо баца на маргину и гаси, са једне стране због Државне безбедности а са друге стране због „Отпора“ у Новом Саду.
На Универзитету организује изузетно посећене трибине. Сарађује са многим родољубима које доводи као предаваче на Филозофски факултет у Новом Саду, између осталих Небојшу Крстића и Ратибора Ђурђевића, што је за оно време било врло опасно. То га поново доводи под лупу Државне безбедности.
Дистрибуира националистичку литературу, растура часописе, врши политичку едукацију омладине на улицама Новог Сада и других градова.
Води приватно породично предузеће а налази времена да свира бас гитару у неколико музичких група. Због учешћа и организовања скупова национално револуционарне омладине неколико пута је хапшен.
И након пада Милошевићевог режима наставља национално-револуционарни рад. БИА му узима за зло свирање у групи Razor 88 и организацију концерата. Неколико пута га зову на информативне разговоре, и држе га под константном присмотром. Сплетом околности два пута служи војску у две државе.
2004. оснива Покрет за очување српске културе и традиције, да би легално могао организовати трибине и скупове. Формира први националистички клуб у Новом Саду где се окупља православна и српска патриотска омладина, и одржавају политичке трибине, промоције књига, песничке вечери.
2005. након једног инцидента и вербалног сукоба са антисрпским професором на Филозофском факултету у Новом Саду ухапшен је и медијски прокажен као неонациста и „државни непријатељ број 1“. Иако је у нападу сепаратиста и анархиста на српске студенте испред факултета било повређених, за све је оптужен само Давидовић и двадесетак српских националиста.
Невиђена медијска харанга и масовна хапшења потресла су Нови Сад и јавност целе државе. Противници му злонамерно смишљају надимак Фирер. Хапсе га и пуштају, али скоро све партије и медији настављају жестоку кампању. Против-терористичка јединица (ПТЈ) га киднапује из полицијске станице, стан му се престреса више пута а сви медији у земљи и многи светски медији јављају о његовом случају. Нови Сад је због њега био окупиран специјалним полицијским снагама.
По изласку из притвора успева да се пробије у медијима и каже истину на неколико радио станица, дневних и недељних листова и локалних телевизија. Истина је полако излазила на видело.
Пре суђења 2006. Горан Давидовић је издао књигу „Случај Национални строј“ у којој су се објашњавали догађаји на факултету, и дао је десетине интервјуа домаћим и страним новинарима. Књига је продата у 3000 примерака иако је било проблема око дистрибуције.
Суђење тзв. Националном строју 2006. било је прави спектакл коме је присуствовало на десетине новинара и многобројна публика под изузетно јаким мерама обезбеђења, жандармеријом која је опколила новосадски суд.
Без обзира на одличну одбрану којом је разбио оптужницу, Горан Давидовић је осуђен на годину дана затвора.
Не обазирући се на затвор наставља политички рад, постаје активан на интернету и још више се посвећује разбијању медијског мрака. Покреће свој блог који након неколико месеци компанија Гугл забрањује. Након тога прави свој сајт који постаје врло посећен а покреће и форум српских патриота. Подноси више тужби за клевету и неколико кривичних пријава. Против њега се због његовог политичког деловања такође воде многи судски процеси.
2007. у марту организује прво јавно обележавање годишњице НАТО бомбардовања на Тргу Републике у Београду. Покушавају да га заплаше, ређају се тужбе, кривичне пријаве.
Због књиге „Случај Национални строј“ један га новинар тужи и тражи одштету од 500.000 динара. Суд доноси пресуду по којој мора да се исплати толики новац.
Поред тога Давидовића поново хапсе под оптужбом да је претио новинару али га због недостатка доказа пуштају. Заплене компјутера, телефона, хапшења пред дететом, претње његовој породици, нису га поколебали, и он наставља пробијање медијске блокаде дајући изјаве многим листовима у земљи.
Држава показује више пута двоструке аршине. Због претњи које су Давидовићу упућене од стране сина антисрпског професора Перовића суд доноси срамну пресуду о „судском укору“ чиме показује колико у држави Србији вреди живот Горана Давидовића.
На једном другом суђењу Горан Давидовић морао је да тражи да му се судски списи достављају на српском језику и писму. Случајеви ускраћивања његових људских и грађанских права били су многобројни, што га није никад поколебало да се за њих бори.
2007. у октобру најављује „Марш за јединство Србије“. Оштра кампања свих странака и из власти и опозиције покреће дрвље и камење у медијима. Након бесмислених оптужби и лажи долази до тражења да се скуп забрани, и то са свих страна и од политичких партија преко државних органа до невладиних организација.
Кампања против Српског марша се преноси и ван граница Србије. Против Давидовића се оглашава и Светски јеврејски конгрес а у његову одбрану устаје једино депутат и члан одбора за безбедност Руске Думе Николај Курјанович који упућује протесно писмо државним органима Србије.
Скуп је ипак забрањен. Давидовић заказује други, а кад и тај буде забрањен и трећи у затвореном простору. Град Нови Сад је блокиран и уследила су масовна хапшења и спречавање националиста да дођу на скуп, а простор који је уредно плаћен се отказује јер је полиција разбојнички претила.
На крају све доводи до нереда када руља чланова ЛСВ, ЛДП и неких анархистичких група напада Давидовића и националисте у једној башти ресторана. Доста повређених и похапшених и велика пажња страних и домаћих медија доводе и до задржавања Давидовића у затвору.
Након пуштања из затвора најављује оснивање Националне српске партије. Током скупљања потписа и организације странке, у самом зачетку, активирају се све полуге претњи и смицалица БИА и рад на организацији странке престаје крајем 2007.
2008. организује обележавање годишњице НАТО бомбардовања али скуп је забрањен. Одржава се само парастос и мали скуп у затвореном простору под јаком полицијском присмотром.
Због угрожене безбедности, егзистенције породице, и многобројних намештених процеса на којима је морао да се бори чак и на право на српски језик и ћиричично писмо, у августу 2008. принуђен је да емигрира у Италију.
Политички рад наставља у иностранству сарађујући са многим про-српским политичким организацијама у Италији и Европи. Састаје се и са посланицима европског парламента и говори на политичким скуповима у Румунији и Италији.
2009. режим тражи његово изручење, а због подвала и лажи из Београда италијанска специјална полиција га хапси у Трсту и врши заплену компјутера и политичког материјала.
Након само два месеца Италијани га пуштају на слободу и он наставља политичку активност као генерални секретар Новог српског програма, политичког удружења регистрованог у Србији. НСП је као удружење врло кратко деловао у Србији, учествујући и на неким локалним изборима, али због удара изнутра рад НСП престаје.
2010. док се враћао са пута из Немачке хапси га немачка служба БНД и режим из Србије тражи његово изручење. Борави у два немачка затвора и после два месеца незаконито је изручен Београду. У октобру 2010. успева да напусти Србију по други пут.
Наставља са активизмом у емиграцији, пише колумне, текстове под псеудонимом за неке листове у Србији, води свој блог. Учествује на политичким скуповима италијанских другова о чему понекад извештавају италијански медији.
Ради на оснивању Националног српског фронта у Србији, Црној Гори и Републици Српској као и на организацији у српској дијаспори.
Уставни суд Републике Србије забранио је организацију Национални строј која никад није ни била регистрована а чији је Давидовић проказани вођа, само да би га спречили да се легално политички активира у Србији. Против њега се још увек води неколико политичких процеса у Србији.
Подржава руски народ у Украјини, враћање Крима и формирање Новорусије, одржава контакте са националистима у окупираним српским земљама и свету.
Политички подржава и сарађује са Националним српским фронтом у Србији.
Неке чињенице о Горану Давидовићу:
1. Није никакав ни нациста ни фашиста.
2. Фирер му је надимак који су му наметнули медији.
3. Није нити оснивач нити члан Националност Строја. Национални Строј је као организација деловала као покрет без вође. Дакле, по њиховом Статуту Горан није могао да буде вође Националног Строја.
