У разговору са Бранком Росићем – овај је за њега написао да је „легендарни продуцент и челник пројекта ’Њу примитивс’ који је запалио Југославију као менаџер Плавог оркестра” и о којем су по почетку рата „митови и легенде [добијали] сумануте димензије, па је у једном тренутку деловало скоро да је највећи медијски манипулатор бивше Југославије – доктор Гебелс
Радована Караџића” – Марић је о домишљању новог имена
изјавио сљедеће: „Реч је о догађају који се десио на самом почетку рата, једне топле летње вечери у једном мотелу на Палама. У разговору са својим пријатељима
Драгославом Боканом и
Соњом Караџић дошао сам на идеју да треба избацити назив Босна и Херцеговина из имена наше српске државе у настајању. Предложио сам да се придев српска претвори у именицу по узору на Пољску, Чешку, Мађарску, и да дамо нашој држави име Српска. Мој предлог је наишао на одобравање и одмах је дошло до надоградње. […] Били смо угодно изненађени, Бокан, Соња и ја, којом брзином је Скупштина Српске Републике Босне и Херцеговине прогласила Републику Српску.”
Слично је о истој ноћи говорио и Бокан, некадашњи вођа најблаже речено неславне паравојне формације „Бели орлови” којег Марић спомиње. На опаску новинара „Преса” како „многи не знају да сте својевремено били један од првих држављана РС и да сте са
Соњом Караџић и
Гораном Марићем, оснивачем и менаџером сарајевске поп групе ’Плави оркестар’, почетком деведесетих у касарни у Рајловцу смишљали име Републици Српској”,
Бокан се похвалио: „Смишљали и смислили. На позив министра информисања Велибора Остојића нас троје смо се осамили и у пар дана осмислили идеју да ова, тада само ослобођена српска територија бивше БиХ, задржи име ’Србија’ у оном другом свом облику – као у случају Француске, Чешке, Данске, Грчке, Енглеске… По том моделу смо предложили име ’Српска’ и оно је убрзо усвојено са накнадним додатком ’Република’.”