IDEOLOGIJA – šta ono beše?
------------------------------------
Voleo bih, bez zeze, da me zbog ove moje, filozofsko-titrave teze, pametniji od mene dopune, poprave, pa čak i osmeše …
-------------------------------------
Ideologija (gr. ἰδέα = ideja λόγος = logotipi, ponašanje) je multifunkcionalni pojam čije značenje uglavnom zavisi od konteksta upotrebe. U najširem smislu, to bi se moglo definisati kao sve one ideje o društvu (umetnost, vaspitanje, politika, ...) koje deli određena grupa ljudi. U tom smislu, to je skup vrednosti i verovanja. Ali ideologija se može odnositi i na uverenja koja su na neki način pogrešna ili iskrivljena. U trećem smislu [potreban citat], ovo je skup verovanja o skoro svemu što takođe uključuje svakodnevne omice, bez obzira da li su ta uverenja tačna ili ne….
Termin je prvi put koristio Étienne Bonnot de Condillac (1715–1780) i popularizovao ga je i uspostavio Destutt de Tracy (1754–1836; autor Eléments d'idéologie) sa drugim senzualističkim misliocima okupljenim oko njega. Obojica su pomenuti francuski mislioci prosvetiteljstva. De Trejsi je imao na umu neku vrstu nauke o idejama, koju je opisao kao deo zoologije, istovremeno definišući njenu svrhu kao prepoznavanje porekla ideja i otkrivanje odnosa između njih. Praktični cilj takvog razumevanja bio je da se postavljaju novi temelji za obrazovanje koji neće biti ograničeni verskim ili metafizičkim predrasudama….
Ali ubrzo je ideologija stekla pogrdni prizvuk. Tako je Napoleon (1769-1821) kritikovao te iste mislioce, filozofe katedrale, i zamerio im što su se izgubili u praznom odrazu i apstrakciji umesto da se bave realnošću koja je jedina važna stvar za političko delovanje. Nazvao ih je entuzijastičnim političkim idealistima kojima je život vanzemaljac. U tom smislu, dakle, ideologija (ili bolje rečeno ideolog) je već stekla negativno značenje….
Razgranato značenje
Iako je originalno značenje ideologije još uvek percipirano u 19. veku, ovaj pojam je sve više opisivao neku vrstu prepreke racionalnom razmišljanju. Ovo poslednje značenje prevladalo je u 20. veku.
Ideologijom su se mnogo bavili marksisti, koji su donekle diversifikovali značenje. "Klasici marksizma" su razumeli ideologa kao:
- sveobuhvatni svet misli i duhovnog života određenog doba,
- takozvano nadograđivanje društvene i ekonomske baze sistema,
- politička doktrina,
- svesno ili nesvesno idealizuje ili prikriva sopstvene interese (klasa, klasa, politička stranka, pokret itd.),
- lažna, pogrešna, fetišizovana svest i spoznaja proistekla iz klasnog utvrđivanja i ograničenja nosilaca,
- razumevanje ideja koje su promoteri istorijskog razvoja u tom pogledu…
Takav primer se primećuje u religiji. I takav zaokret, otuđujući proizvod ljudske svesti, Marks je to nazvao ideologijom. Ovo poslednje uzrokuje da se
"čovečanstvo i njegove okolnosti pojave naopačke kao u kameri opskurnih".
Ova fraza se takođe može razumeti na takav način da samo oni koji stoje izvan nje mogu da vide efekat ideologije. Ideološko razmišljanje bi stoga trebalo da bude nešto što treba izbegavati. Neki drugi marksisti, kao što je Louis Althusser ( (1918-1990), videli su ideologiju kao obmanjivanje (opsenu, zamagljivanje,…) ali istovremeno neizbežno.
Čuvene izreke o ideologiji uključuju misao Engelsa, koji je u pismu od 14. jula 1893. objasnio nemačkom političaru i publicisti Francu Mehringu:
"Ideologija je svesni proces takozvanog mislioca, ali sa pogrešnom svešću."
Savremene koncepcije, pojmovanja i definiranja te drevne filozofske frazeologije (društvene nauke, humanističke nauke)
U savremenoj sociologiji, odnosno društvenim naukama, mnogo se diskutuje o tome šta znači ideologija. Međutim, zabeležene su tri najopstranjenije tendencije:
- ideologija podrazumeva specifične tipove grupnih uverenja,
- ideologija kao niz iskrivljenih ili pogrešnih grupnih uverenja
- ideologija kao niz verovanja grupe koja obuhvata sve, od nauke i religije do svakodnevnih vrednosti iskušenja, bilo da su ta uverenja pogrešna ili ispravna.
Prvo značenje je posebno karakteristično za američke političke nauke, koje razumeju ideologiju kao skup uverenja koja okružuju neke od osnovnih vrednosti. Prema tom shvatanju, pripada sledećem: komunizmu, fašizmu i raznim oblicima nacionalizma…
Drugo značenje, odnosno ideologija kao izobličenje, proističe iz marksističke misli, koja blisko povezuje ideologiju sa postojanjem ili pripadanja društvenim klasama. Ekonomska baza i klasna pripadnost tako iskrivljuju sliku stvarnosti u kapitalističkom sistemu.
Treće, potvrđuje da su sva uverenja društveno određena na ovaj ili onaj način, ali se, na primer, ne izdvaja ekonomska baza ili društvena klasa kao dominantan uzrok izobličenja.
Što se tiče mene i, naravski, moje buduće žene mojoj duši prija, blagougađa joj kao najdelotvornija lekarija, ovo antičko značenje i tumačenje.
Stari Grci su vekovima, počev od početka 6. veka pre n.e. (za tu tvrdnju postoje pisni dokumenti i nesporni dokaz) čeznuli da se Peleponez, sveta zemlja grčka, pripoji matici. Tu svoju neizmernu ljubav, čežnju, san, verovanje, ubeđenje, neizmernu želju
Moramo razlokovati »moderni« (to sam već opisao) izraz ideja, kao zamisao, i Platonov ideja kojom je branio je postojanje nefizičkog sveta ideja; senzualno opažajni svet bi trebalo da bude samo njegov snimak (paralelizam, dualizam i sl).
Prema njegovim rečima i zamislima, beznadežna ljudska duša teži ka supersensornom svetu, a telo je, kao i grobnica duše, samo prepreka da duša, za vreme naše ovozemaljskosti, dospe k atom svom čežnjivom cilju, njenoj prabitnosti. Platonovo učenje u tom pogledu je u suprotnosti sa inače uglavnom naklonjenim odnosom prema telu u grčkoj kulturi i mentalitetu.
Duša se približava svom cilju u vidu vrline. Glavne vrline ljudske duše su: mudrost, kao vrlina razmišljanja, hrabrost, kao vrlina volje, i razboritost, kao sposobnost pronalaženja mere između potrošnje i kao sposobnost pronalaženja mere između potrošnje i aseticizma – može se naučiti; konačno, sve tri vrline su uravnotežene sa pravdom. – može se naučiti; Konačno, sve tri vrline su uravnotežene sa pravdom i istinom.
Idejama se mogu pripisati 3 glavne karakteristike:
- objekti uma, razmišljanja, za razliku od objekata čulne percepcije,
- oblici ili ideje koje u stvarnosti borave (za razliku od objekata percepcije koji su podložni postajanju postajanja), stoga im se pripisuje bitnost (ousia);
- Forme ili ideje su večne, za razliku od sveta i stvari u njemu koje su prolazne…
Kroz naše, srpske, Ilijade i Odiseja, srpska epika i lirika ih po svemu nadmašuju, se takođe naslućuje i grudi blagougodno miluje svesrpska ideologija o ujedinjenju svih zemalja srpskih i Srbinovih. Ilija Garašanin je tu našu svesrpksu, nama urođenu i u dušu dušama od Boga utišnjenu, ideologiju donekle oblikovao, no, na našu veliku bruku i sramotu, političke vođe u Srbiji nisu imali ove Platonove vrline:
mudrost, kao vrlina razmišljanja, hrabrost, kao vrlina volje, i razboritost, kao sposobnost pronalaženja mere između potrošnje i kao sposobnost pronalaženja mere između potrošnje i aseticizma – može se naučiti; konačno, sve tri vrline su uravnotežene sa pravdom. – može se naučiti; Konačno, sve tri vrline su uravnotežene sa pravdom i istinom …
Grci su ostvarili tu svoju drevnu ideologiju, a mi nesrećni Srbi se još gložimo i međusobno nadogranjavamu u glupostina, umesto da bi se ujedinili i ostvarili tu našu vekovnu ideologiju …
Krstan Đ. Kovjenić
