Zanimljivo, nikad nisam na taj način razmišljala o tome.
Uvek sam bila introvert, rođena od roditelja introverta, iz (obe strane) porodica introverta, tako da su mi genetika i odgoj jasni. Međutim, nisam nikad razmišljala da li sam svoj stav u životu izgradila ZATO što sam introvert, ili zbog načina na koji su ljudi na mene reagovali. Na Balkanu su introverti i dan danas tele s dve glave, i uglavnom se misli da s njima neki đavo nije u redu. U tom te smislu ljudi doživljavaju i spram tebe se odnose, kao prema teletu s dve glave. Kako niko ne voli da ga vasceli svet gleda ko kakvo čudovište, čovek se počMe ponašati/usvajati stav koji bi ga od sveopšteg neodobravanja društva poštedeo. Kad su u pitanju ljudi meni nalik, gluma može da traje neko vreme, ali se brzo potroši i svaki put kad glumiš ludilo (odnosno, da NISI zatvoreni osobenjak) snage je sve manje, dok najposle ne dođeš do tačke kad više nemaš nimalo snage da se ponovo glupiraš i izigravaš nešto što nisi. Pametniji se i ne bakću time, znajući da nema vajde, pa i ne pokušavaju da glume.
Uzevši oba obrasca u obzir, pitanje je da li je društvo uslovilo mene, ili sam se uslovila sama. Kako god, obzirom da - ponavljam - pokušaji da se uklopiš uvek i definitivno dođu do kraja, pa najposle završiš na početku, onakav kakvog te bog dao; stvarno ne znam? Ja bih rekla da nisam ja nikog vraga usvajala, no da sam bila što jesam, a tuđa je reakcija bila uvek samo to, tuđa reakcija.
Inače, ta moja osobina, moja zatvorenost i agresivna privatnost, nije nikada bila nešto što sam "izabrala" u ovu ili onu svrhu. Nisam ni znala da ja tu mogu nešto da biram. To sam prosto bila ja.
