Отуда Турци нису имали више вјере у Србе, те су, у споразуму с цариградским патријарсима, почели постављати Грке за пећске патријархе. Први Грк патријарх П. П. био је Вићентије III. Карађжа, који се спомиње као српски патријарх до 1746, касније као халкидонски митрополит и најзад 1760 као цариградски патријарх. Грци патријарси постављали су и за епископе само Грке, те су заједно глобили српски народ и пљачкали цркве и манастире. Утицај Грка Фанариота учинио је, да су се отуда и на пећском патријаршком пријестолу врло брзо мијењали патријарси, као што је то већ од 17 вијека био обичај на цариградском и охридском пријестолу. Стога се за не пуна три деценија, послије бијега патријарха Арсенија IV., од 1737—1766 на пећском пријестолу измијенило 10 патријарха, 5 Грка и 5 Срба. Све је то учинило, да је углед пећских патријарха у другој половини 18 вијека сасвим пао, и да се П. П. силно задужила државној благајници и приватним вјеровницима. То тешко стање П. П. искористио је енергични цариградски патријарх Санмило I. (1763—1768) за своје циљеве, и спремио је терен, да укине аутокефалност П. П. и да све њено подручје подвргне својој јурисдикцији. Посљедњи Србин пећски патријарх био је Василије Бркић, родом из Сријемских Карловаца (1763—1765). Њега су Грци оптужили пред турским властима као уходу и издајника, те је априла 1765 послан у прогонство на оток Ципар, а на његово мјесто послан је из Цариграда Грк Калиник II. Овај је ускоро, по споразуму с цариградским патријархом Самуилом Л, поднио оставку, и описавши тешко материјално стање П. П., заједно с осталим Грцима епископима П. П., предложио султану, да се П. П. укине и сједини с цариградском. Самуило је успио да увјери султана, да је укидање П. П. и њено сједињење с цариградском патријаршијом потребно и из државних интереса, јер ће државна благајна моћи уредно добивати прописани данак за П. П. и утјерати сав заостали дуг, а уз то ће Грци епископи умјети боље чувати Србе у вјерности султану, него њихови епископи, који су увијек показивали склоност аустријскому цесару и рускому цару. Пред таковим разлозима султан Мустафа III. је 13/9 1766 издао ферман, којим се укида П. П., с тим, да сав њен дуг плати цариградска патријаршија и у будуће, одвојеном сумом од свога данка, редовно плаћа годишњи данак, одређен за териториј укинуте П. П.
Послије укидања П. П. сви њени митрополити и епископи српске народности скинути су са својих катедара, а на њихова мјеста су постављени Грци, који су брзо од српских цркава, свећенства и народа наплатити дуг и данак П. П., па затим покупили дарове за цариградску патријарси ју и обогатили себе. Српски митрополити и епископи укинуте П. П., њих девет (штипски, самоковски, скопски, ниски, ново-пазарски, ужички, херцеговачки, босански и београдски), молили су, преко црногорског владике Василија Петровића, заштиту руске цркве и државе, и тражили су да се П. П. одржи. Али се тада на руском двору радило на тзв. грчком пројекту (на обновљењу Византије), и српски вапаји су остали без успјеха. Грци су, међутим, одмах узели власт у своје руке на подручју укинуте П. П. Патријарх Василије Бркић отишао је у Русију, гдје је умро 1772, а Срби епископи остали су дијелом у заточењу, дијелом су се сами повукли у Св. Гору или друге манастире, и помрли су као изагнаници. Њихова мјеста заузели су готово сами Грци. А да би се сасвим затро и траг П. П., у Пећи није постављен епископ, већ је патријаршки манастир, с цијелом старом хвостанском епархијом, потчињен је призренском митрополиту.
Извор
