МА КРИВ ЈЕ ЗАСТАВНИК ЖИКА
Шта се догодило са дугом традицијом потпуне потчињености војске политичкој власти?
Баш као у филму о „добром и лошем полицајцу“, Војска Србије као да нема довољно унутрашњих проблема, па сада проблеме прави и главнокомандујућем, председнику Републике Борису Тадићу. Да ли је онда начелник Генералштаба генерал Здравко Понош, после Аписа, заправо и први бонапартиста на овим просторима? Шта се догодило са дугом традицијом потпуне потчињености војске политичкој власти, некада СКЈ, а после владајућим странкама? Је ли јавна полемика коју је покренуо генерал Понош знак велике кризе у оружаним снагама Србије, или је једина српска институција која је још увек у оперативном стању у искушењу које представља могућност ауторитарне реакције, да наметне ред друштву које је већ ушло у период који претходи хаосу? Колико најновији сукоб између начелника Генералштаба и министра одбране шири феномен распада, који је резултат опадања ауторитета државе и линије субординације у војсци?
Генералштаб Војске Србије је део Министарства одбране Србије. Министарство одбране је цивилна управа, а не цивилна контрола Генералштаба. Политику одбране Србије води Министарство одбране, а не Генералштаб, и када начелник Генералштаба не оде на састанак са командантом Кфора, а да то министар одбране нема појма, то није добро. Када начелник Генералштаба у Напуљу разговора са представницима НАТО-а о ревизији Кумановског споразума и око тога наступа у јавности, а да о томе министар одбране нема појма, то није добро, чак и када је идеја ревизије добра. Члан 18 Закона о војсци каже да министар одбране координира и спроводи утврђену одбрамбену политику и руководи целином система одбране укључујући и војску Србије. Јавља ли се Генералштаб као отуђени центар моћи? Није проблем што је генерал Понош наступио у јавности, он има овлашћење министра одбране да јавно наступа, али мислим да је проблем ипак требало да се решава много дискретније. Осим тога, начелник Генералштаба већ недељама не долази на колегијум министра одбране, нити шаље свог заменика. Да ли је ланац командовања нарушен? Генерал Понош тврди да није, јер он сматра да он одговара само врховном команданту, односно Борису Тадићу, а да је Министарство одбране само цивилна контрола. Закон у члану 18, када је мирнодопско време, каже другачије. У случају рата ствари стоје другачије, али сада није рат.
Податак о броју регрута који се одазивају позиву у војску министар одбране добио је управо од начелника Генералштаба, па је врло занимљиво како је онда тај податак „фарса“. Прича о око 400 милиона динара „изгубљених на курсним разликама“ има своју предисторију. Министарство одбране тражило је од Народне банке да купи одређену своту девиза и тако заштити свој новац, али то Народна банка није одобрила. Евро је од стране Министарства одбране био пројектован на 85 динара, али је неко време он био и 76 динара. Нико не говори и о томе.
Зашто Генералштаб ради на томе да обавештајно-извиђачка управа добије безбедносно-контраобавештајну функцију садашње ВБА? Финансијска питања, тендери? Министарство одбране је позвало буџетске ревизоре да испитају пословање у тој кући. Имамо ли политику одбране, да ли смо безбедни? У само пет дана чули смо различите одговоре.
„Хоће ли Србија бити безбедна 2015. или 2020. године“, запитао се генерал Понош. Да није мало претенциозно, јер таква дилема достојна је само маршала Тита: „Спремајмо се као да ће сутра бити рат“. А како смо се спремали протеклих година?
Војну кућу зидали смо од крова, не од подрума. Прво је „великом реформом“ одређен број војника, па тек онда задаци те војске. У свету је обрнут случај. Онда су линеарно пензионисани многи способни официри, научни институти су обезглављени, а нови корифеји војних реформи хтели су да угасе борбену авијацију и да ваздухопловство сведу на три транспортна хеликоптера и један транспортни авион. Који би пребацивали наших 1.000 понуђених војника у Ирак и Авганистан. Затим су погашене све војне традиције у копненој војсци и бригаде именоване од броја један, па надаље. Оклопне бригаде су разбијене и прешло се на енглеску формацију оклопних батаљона, при чему ми немамо ни самоходну артиљерију ни авијацију копнене војске која подржава такве енглеске оклопне батаљоне. Па смо онда у Војводини распоредили само једну бригаду чији су батаљони међусобно доста удаљени. Па су онда корифеји нове српске војне мисли рекли да рата на нашим просторима неће бити у следећих 50 година. Онда се Атлантски савет у Београду окомио да продаје војну имовину, откуд они одједном изникоше – нико не зна. Онда је складиште муниције у Параћину одлетело у ваздух, иако је Генералштаб био претходно упозорен да је барут у том складишту постао нестабилан. За катастрофу је оптужен заставник Жика. Затим су нам испадале и бомбе из камиончета, крив је био старији водник. У међувремену смо закључили да укупни броја војника мора бити већи, јер у Копненој зони безбедности морамо да користимо и припаднике Речне флотиле. У међувремену, први војници војске Србије рођени у касарнама, од родитеља војних лица који немају станове, одлазе на одслужење војног рока.
Из касарне у касарну. Време је да главнокомандујући каже своје...
Мирослав Лазански
[објављено: 27/12/2008]