Kao, uostalom, i hrvatsko spisateljstvo u Bosni, kopnenoj Dalmaciji i drugdje.
Jedino vidljivo u prijevodima na srpski s hrvatskoga Vida Došena, Gundulića, a kasnije i Šenoe.
I sam jeSkerlić rekao da je za Srbe do Karadžića dbrovačka regionalna književnost bila strana i da ju obrazovani Srbi, koji su znali za njeno postojanje, nisu držali za svoju.
I tu se nema što "dokazivati".
Поставићу овде важан текст професора Николе Жутића који отворено указује на начин и безобзирност како су хрватски романописци, колекционари еклектичарски присвојили српско хајдучко и ускочко национално предање, које је касније Матица хрватска представљала као "хрватске јуначке пјесме" и "хрватско народно стваралаштво" производећи чисте фалсификате:
"Најзначајнији и најплоднији писац „хрватских повијесних приповијести“, Аугуст Шеноа, уопште није био хрватског порекла. Његовог оца, посластичара Алојза, довео је 1830. из Будима у Загреб загребачки бискуп Александар Алаговић. Чешки језик својих предака Алојз је у потпуности заборавио, а говорио је само немачки и мађарски. Шеноина мајка Терезија била је ћерка Мађара Максимилијана Едуарда Рабача (Rabacs). Међутим, нехрватско порекло није му сметало да напише бројне псеудоисторијске романе и приповетке
у којима је истицао и величао Хрвате, хрватство и римокатолицизам. У историјској приповијести - Чувај се сењске руке - он Хрватима, додуше преко јуначких подвига српских ускока, оставља следећи аманет: „Сине хрватски! И у
твом срцу гори божји пламен, и твоје груди су крути камен; сине хрватски,
памти до гроба старинску пјесму: Чувај се сењске руке!"
На обликовање историјске свести хрватског национа нарочито је утицала културна елита која је популарисала и усвајала вредности књижевних дела
која су својим садржајем извирала из „радикалног католицизма“. У делима
савремених хрватских књижевника и књижевних историчара Дубровник је на
пример представљан као старо хрватско културно средиште, иако он у раздобљу од XVI до XIX века није имао никакво хрватско народносно обележје.
У то време Дубровник је био римокатолички град мешане латинско-славенске
културе, са доминацијом романских културних елемената. Католичанство, па
потом и хрватство Дубровника, захваљујући интензивној вековној активности
фрањеваца и језуита, нарочито у раздобљу тзв. „католичке обнове“ (противреформације), успешно је укорењено у савремени Дубровник. Нарочито се осећао утицај исусоваца на културни и политички живот Дубровника.
Рефлексије данашњег хрватства у далеку прошлост интензивно су преносили хрватски грађански, нпр. Стјепан Радић, и клерикални политичари, а
нарочито хрватски књижевници и књижевни историчари. Тако је Марин Франичевић приписао дубровачком песнику Мавру Ветрановићу (1482-1576) да се он обраћа „славним Хрватима, браниоцима Клиса“, иако је непобитна исто
ријска чињеница да су у Клису живели и Клис бранили ускоци – православни
Срби, који после пада града, 1537. године, прелазе у Сењ, и, временом, прозелитским чином, постају унијати настањени у Жумберку. На сличан начин, пораз мађарске војске на Крбавском пољу 1493, коју је водио мађарски бан Емерик Деренчин (Derenncenui), М. Франичевић, преко стихова Ветрановића, интерпретира као „хрватску славу“.
Јунаке косовског, хајдучког и ускочког епског циклуса, хрватски књижевни теоретичари, нарочито они монашког фрањевачког порекла, знали су
приписати хрватској јуначкој епици. Котарски и сењски српски ускоци и епски
јунаци (Стојан Јанковић, Вук Мандушић, Илија Смиљанић, Комљен барјактар,
Тадија Сењанин, Иван Сењанин, Ускок Радојица др.) насилно су уклапани у
хрватске епске песме и носили хрватско народносно име. Клерикалац Драгутин Нежић прогласио је Сењ „средиштем најљепшег циклуса хрватске народне
епике из доба турских ратова“. Зато и град православних и римокатоличких
србских ускока проглашава „најхрватскијим хрватским градом“. За Илију
Смиљанића се обично говорило да је син хрватског јунака Петра Смиљанића и
да је био харамбаша хрватских ускока. Песма о Смиљанићима ("Смиљанићу,
Смиљанићу покисло ти перје") у савременој хрватској верзији третира се као
стара католичка далматинска (хрватска) песма. Превиђа се податак да су
Смиљанићи били пореклом са српске Удбине у Лици. Вук Мандушић је такође
представљан као хрватски јунак и одбацивано је његово српско порекло. Фрањевачка свехрватска национална пропаганда представљала је муслиманске
("турске") јунаке као „јунаке хрватских муслиманских народних песама“.
Слично су радили и световни хрватски књижевни историчари. Рафо Богишић је, на пример, истицао да се „поред фрањевачке католичке књижевно-
сти, и неовисно од ње, јавља у Босни крајем XVI стољећа, а обилније у XVII
стољећу, и друга једна књижевност на хрватском језику: књижевност босанских муслимана писана арапским писмом. Називамо је 'аљамиадо поезија' према арапској ријечи 'алаџамије', која значи страни, неарапски“. „Хрват муслиманске вере“, „обзораш“ Мухамед Хаџијахић, пише о почецима хрватског муслиманског пјесништва и о „Хрватској муслиманској књижевности прије
1878. године“."
Хрвати су иначе народ који није задржао никакво аутентично народно предање, и има веома оскудне културно-историјске трагове иза себе, али се Матица хрватска с краја 19-ога вијека дрзнула да и пјесме о Краљевићу Марку штампа као "хрватске пјесме".
Поред свега тога постоји мноштво података у хрватском присвајању српске културне баштине што преко Илирског покрета, што преко касније "римокатоличког југословенства" којим се хрватски национални идентитет с краја 19-ог вијека буквално насадио на српске слободарске јасле и пожео плодове слободарске традиције српског народа.
Нити се Илирски покрет може историјски идентификовати као "хрватски" нити су илирци користили назив "хрватски језик", остало су све неутемељене сомнамбулне спекулације и фантазми.
Стога, искључива хрватска политика с почетка 20-ог века, која је настављена у Брозово вријеме је била присвајање
дубровачке књижевности и римокатоличке баштине града Дубровника, а не језика дјела на ком су она писана.
.........
.........
