Лингвиста Милош Ковачевић
Дело „Српски језик и српски језици“ проф. др Милоша Ковачевића доживело је велики успех. Да су читаоци жељни огољене и „без увијања“ истине о српском језику, потврђује чињеница да је за 20 дана продато 1.000 примерака овог дела. Ковачевић, један од најцењенијих лингвиста српског језика, за наш лист говори о судбини српског језика.
Ко све данас говори српским језиком и каква је његова будућност?
– Кад је Вук Караџић стандардизовао српски књижевни језик, он је наглашавао да је то језик свих Срба, сматрајући Србима управо све оне које обједињује српски језик. А то су, по Вуку, Срби трију (веро)закона: „закона грчкога, закона римскога и закона мухамеданскога“, тј. православци, католици и муслимани који говоре штокавским дијалектом. Временом су се језички јединствени Срби разделили у три нације према вери, али нису променили језик. Сви они и даље говоре српским језиком, али сви неће да га зову српским. Хрвати су га преименовали у „хрватски“, Црногорци у „црногорски“, а муслимани Бошњаци у „босански“. Научно гледано, српским језиком данас осим Срба говоре и сви они који језик који употребљавају „хрватски стандардни језик“, „босански стандардни језик“ и „црногорски стандардни језик“.
Да ли изменом имена српскога језика у хрватски, бошњачки или црногорски, српски језик постаје мање свој?
– Лингвистика има јасне критеријуме шта се може, а шта се не може сматрати посебним језиком. Међу те критеријуме спадају подударност у граматичкој структури језика (да ли нпр. има исти број падежа, глаголских облика и сл.), затим да ли је порекло језика исто (да ли им је основица иста) и колика је разумљивост међу говорницима разматраних језика. Према свим тим критеријумима, ни „хрватски“, ни „босански“ ни „црногорски“ не могу бити посебни језици различити од српског. Они представљају само преименовани вуков(ски) српски књижевни језик. Ако се, дакле, примене научни лингвистички критеријуми, преименовањем српског језика, без обзира на њихов број, српски језик не постаје мање српски. Он и даље остаје целином српски језик, само сад под различитим политичким именима.
Чињеница је да су Хрвати, Бошњаци и Црногорци преузели српски језик. Зашто га зову својим именом?
– Национална „неиживљеност“ и научна „незрелост“ једини су разлози зашто Хрвати, Бошњаци и Црногорци неће да употребљавају српско име за српски књижевни језик, него га хоће под несрпским именима. Они, очигледно, сматрају да је довољно српски језик преименовати па да он више не буде српски, него некакав „босански“ или „црногорски“. Они такође сматрају да свака нација, па и она која се формира средином или крајем 20. века мора имати свој посебан језик. Значи ли то да те нације пре тога нису имале никаквог стандардног или књижевног језика, да су биле књижевно „неписмене“?! А познато је и ономе ко је у школу ишао није да толике велике нације немају свог имена у називу језика, као нпр. Американци, Мексиканци, Бразилци, Аустралијанци и многи други. Јесу ли ти народи мање народи од Црногораца, Хрвата или Бошњака зато што језик којим се служе нису национално именовали?
Да ли постоји бошњачки језик и шта га одликује?
- „Бошњачки/босански“ језик не постоји ни према једном научном критеријуму. Он постоји само као фикција на нивоу политичке етикете. Они који сматрају да он постоји морали би подастрети бар један релевантан критеријум који би потврдио његов идентитет. Лингвистика, изузмемо ли ону политикантску, ниједан такав критеријум до сада није изнедрила. Сви који мисле да бошњачки језик постоји, према истом критеријуму могу тврдити да постоји и „коњички“, „мостарски“, „фојнички“, „зенички“ и многи други „језици“, који су истовредни са бошњачким/босанским језиком према било ком критеријуму језичког идентитета.
Како коментаришете чињеницу да ће у црногор ски језик бити уведена два нова слова?
– Умекшано „ш“ и умекшано „ж“ јесу гласови српског језика који нису фонеме. Још је Вук Караџић приметио и у свом „Српском рјечнику“ из 1818. записао да у говору има више гласова него у књижевном српском језику, и ту је поменуо и умекшано „ш“ и умекшано „ж“, сматрајући да они не могу добити статус „књижевних гласова“ јер немају разликовну функцију. То ће рећи да нигде замена „ш и ж“ с умекшаним „ш или ж“ не доводи до промене значења речи. Увођењем тих гласова у тзв. црногорски језик црногорски лингвисти показују да не знају ни елементарне појмове из фонологије и стандардологије. Зато тај њихов потез и изазива само научно поспрдне коментаре, и служи за прављење вицева, и формирање неке „монтенегристике“ насупрот елементарним лингвистичким начелима. Уза све то, не треба заборавити да дати умекшани гласови нису црногорска ексклузивност, њих имају и херцеговачки говори, тако да су и њих Црногорци узели из српског народног језика.
Хрватски језик
Хрвати свакако имају свој језик, али он није онај који они називају „хрватски књижевни језик“. За разлику од тога вуков(ск)ог језика који су преузели од Срба, Хрвати имају само свој језик, а то је чакавски језик. Сви чакавци су увек били Хрвати, као што су језички сви штокавци били Срби. Хрвати, међутим, свој чакавски језик нису унапредили у ранг стандардног језика, иако су на њему стварали литературу. Они су за свој књижевни језик одабрали вуков(ск)и српски језик, који и данас употребљавају, али који не желе називати српским именом. Хрватски чакавски језик стар је таман колико и српски штокавски. Није, дакле, проблем у старости, него је проблем у друштвеном статусу њиховог чакавског и српског штокавског: чакавски никад није стандардизован, а штокавском је Вук обезбедио статус стандардног/књижевног језика.
Др Милош Ковачевић (1953), професор лингвистике на више српских универзитета, стручњак за синтаксу, семантику, стилистику и историју српског књижевног језика, професор на факултетима у Бохуму (Немачка), Београду, Сарајеву, Никшићу, Нишу, Косовској Митровици, Бањалуци и Српском Сарајеву, аутор је четрнаест стручних и научних књига, међу којима су и „У одбрану језика српског - и даље", „Српски језик и српски језици" и „Српски писци о српском језику".
