Srpskohrvatski jezik

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Ja se tu slažem sa prof. Škarićom koji je radio istraživanje i utvrdio da u govoru Hrvati ne prave razliku između ta dva glasa.
U pisanju još koliko toliko možemo reći da se pravi razlika ali u izgovoru ne.
U izgovoru se ide prema srednjem glasu. Nešto između Č i Ć.
I mislim da bi tako trebalo biti.
Skromno smatram da bi u hrvatskom jeziku trebalo razmisliti o izbacivanju jednog od dva glasa i uvesti jedan koji bi bio srednji Č.
Čak ne vidim ni svrhu inzistiranja na dva glasa ako u mnogo bitnijem a to je izgovor nema razlike niti se kod ljudi ona prepoznaje.
Kaj bi se promijenilo ?

Колико ја знам, Херцеговина, велики део Босне, Славонија, па и Лика, све то прави разлику између ћ и ч. Иначе, слажем се да би у хрватском требало изједначити, тј. увести једно слово за ова два гласа...
 
Да будем искрен Хроби, мислим да треба потенцирати оно што нас раздваја, а не оно што нас спаја, мислим после свега што се догодило треба да се коначно раздвојимо ради мира у кући..

Apsolutno se slažem s tobom.
Naime unatoč tomu kaj mislim da su Hrvati i Srbi bratski narodi, da bi uistinu to i postali u budućnosti, a zbog prošlosti, potrebno je da se na neko vrijeme razdvoje.
Naročito u važnim stvarima kao što je jezik, kultura, povijest...
Tada ćemo valjda više cijeniti SVOJE a da bi mogli i cijeniti i TUĐE.
 
Колико ја знам, Херцеговина, велики део Босне, Славонија, па и Лика, све то прави разлику између ћ и ч. Иначе, слажем се да би у хрватском требало изједначити, тј. увести једно слово за ова два гласа...

Mislim da jedino Hercegovina ispravno izgovara i čuje razliku između ta dva glasa u izgovoru.
 
Да будем искрен Хроби, мислим да треба потенцирати оно што нас раздваја, а не оно што нас спаја, мислим после свега што се догодило треба да се коначно раздвојимо ради мира у кући..

Pa i ja bih. Da hrvatski prijeđe na futur kkav je predlagao Kurelac (ja prepišem, ja budem pisati).

No, nitko to ne šljivi i ne mari ...
 
Ja se tu slažem sa prof. Škarićom koji je radio istraživanje i utvrdio da u govoru Hrvati ne prave razliku između ta dva glasa.
U pisanju još koliko toliko možemo reći da se pravi razlika ali u izgovoru ne.
U izgovoru se ide prema srednjem glasu. Nešto između Č i Ć.
I mislim da bi tako trebalo biti.
Skromno smatram da bi u hrvatskom jeziku trebalo razmisliti o izbacivanju jednog od dva glasa i uvesti jedan koji bi bio srednji Č.
Čak ne vidim ni svrhu inzistiranja na dva glasa ako u mnogo bitnijem a to je izgovor nema razlike niti se kod ljudi ona prepoznaje.
Kaj bi se promijenilo ?

Škarićeva istraživanja su na premalom broju primjera. Nu, složio bih se
da nemali dio to ne razlikuje-kao n.pr. ni Slovenci- ali je pitanje kako tehnički izvesti, jer
velik dio razlikuje.
Možda preko dvostruke norme. Znam samo da je Škarić naišao i na oduševljeno
prihvaćanje i ogorčeno odbijanje.

Konsenzusa nema, ni približno.
 
А Славонија? Осијек? Жупања? Винковци? Ђаково?

ne može se jednoznačno reći. Neki čakavski krajevi jako razlikuju (č i tj, pa je ć zapravo tj), a neki pak imaju samo c- cakavizam.

Štokavski su miješani, a gradski govori su hibridni i ne podpadaju pod dijalktologiju
na klasični način.

Po mom iskustvu, oni koji su pismeni, znaju nepogrješivo pisati, no u izgovoru se ne
trazlikuje baš previše. Čak se naglašavnja oprjeke č i ć smatra nečim "seljačkim".
 
Pa koji ste ****** jaaado prelazili s jedne kršćsnske vjere u drugu ??
To je suština.
Zašto su dijelovi naroda u Crnoj Gori prešli na svetoslavlje i zašto je dio naroda ostao vjeran katoličkoj vjeri ?
I zašto se ovi koji su ostali katolici danas nazivaju Hrvatima i imaju jasno sjećanje o svojim precima i o povijesti Crne Gore ?
To ti meni odgovori argumentirano.
Inače ja uistinu nemam ni skrivenu namjeru Crnogorcima osporavati crnogorstvo i ljubav koja iz toga proizlazi.
Vjerovatno je razlog isti ka i kad bilo koji narod mijenja vjeru. Neki iz koristi, neki iz lakovjernosti, neki iz uvjerenja, neki pod pritiskom, neki radi "kudsviturcituimalimujo". Mijenjali su iz istijeh razloga koji su i moje i tvoje predke naveli da napušte paganstvo i prime hrišćanstvo, iz istijeh razloga koji su hrišćane naveli primat islam. Da bi se vjera očuvala mora bit slobodna, bez pritisaka, a u okruženju druge vjere mora imat instituciju koja će o tome brinut. Nemanjići su to odlično znali i svuda su instalirali svoje svetosavske bogomolje, a u rušili katoličke sabijajuć uticaj Katoličke crkve u gušće naseljene primorske gradove. Mnim se ni Rim nije pretrga sačuvat svoju pastvu, te je Nemanjićima posa bio olakšan.
 
Vrlo zanimljiva teorija koja ajmo reći može djelomično i odgovarati istini.
Ali s obzirom da Hrvatska ili prostor na kojem žive i živjeli su Hrvati nije nikada bio skroz pod Turcima pretpostavka je logična da su Hrvati izbjegli u dijelove svoje zemlje koji su bili slobodni.
E sad tu za vas Srbe ako idemo po istom argumentu stvari postaju komplicirane.
Znamo da je Srbija bila kompletna pod Turcima.
Znamo i da je dio Srba zbrisao.
Zna se manje više i broj i gdje su se nastanili.
Ali pitanje je što je s ogromnom većinom Srba kao naroda ?
Ako su Hrvati nestali koji nisu bili skroz okupirani kakva je tek sudbina Srba koji su skroz okupirani i to 500 godina ??
Alo 500 godina !!!!!!!
Čovjek ode početkom 20 st. u SAD i već u trećoj generaciji dakle za 60-70 g ne znaju ni beknut hrvatski / srpski / poljski...... a zamisli kaj je nakon 500 g ??????
Dakle ako mi ne postojimo zbog Turaka onda vi Srbi ne da ne postojite neko vam ni traga nema.
Bolje vam je da s tim i takvim argumentima zašutite jer su direktno upereni protiv vas.
Kao prvo nisu svi srbi bili istovremeno pod turcima .. kao drugo samo su pojedini krajevi srbije bilo u punom iznosu 500 godina pod turcima.. kao trece nisu bili kod nasnosioci okupacije pravi turci vec nasi ljudi koji su postali tkz. poturice...zatim za razliku od hrvata, srbi su od 6 veka pa do danas uvek ziveli na mnogo sirim podrucjima nego sto je to bila srbija i to u raznim periodima... neki krajevi i podrucja gde su ziveli srbi u raznim periodima, a cak i gde nikad formalno nije bila srbija su se iz razlicitih razlog cesto smatrale srpskim zemljama. srpski jezik je noseci jezik balkana tj slovenskih jezika...istovremeno i srpski se kvario u nekim krajevima , ali narod nikad nije smatrao da je nista drugo do srba, ili nikada nisu pristajali da postanu to nesto drugo.. cesto su prihvatali da koriste cak i razlicite lokalne sinonime...srbi su se selili i u rusiju i u ukrajnu i u poljsku i na ostatke hrvatske i u madjarsku i u austriju i u sloveniju i u rumuniju, a u onim delovima gde su bili pod turcima u mraku neznanja i a bogami grcizacije od strane grckih faranoita, turskih podanika i njihove crkvene grcke organizacije uspeli su bar da sacuvaju neku svest da nisu grci.. a to je bila jedini oblik prosvete...kasnije i bugarizacije... i tamo su uspeli da ostanu bar drugaciji u svesti ko su i sta su.. nisu uspeli samo pod pritiskom mletaka i madjara a ispod njih i hrvatske ilirske podvale i asimilacije... pozdrav savremeni hrvati su etnicki gledanoi smesa pokatolicenih srba, starih hrvata, pohrvacenih nemaca i madjara, tj gradjan danasnje teritorije slavonije npr. koji su tu dosli u 18 i 19 veku, nesto slovaka, ceha, u dalmacviji i nesto italijana, kao i vlaha..... i u zadnjih 50ak godina i poturica iz bosne.. i to je nova i neovisna......srbi nemaju takve probleme .. ima i kod nas i nesto grka i nesto vlaha, srba iz makedonije i bdanasnje bugarske, vrlo malo ceha , cincara.. i to je to .. i to sve i mnogo malim tragovima .. dok kod hrvata to nije tako..pogledajte im ona prezimena koja nisu slovenskog i srpskog porekla .....sve ce vam biti jasno ..oni jesu sloveni ali imaju i dosta toga u mentalitetu drugacijeg .. ja bih rekao malogradjandskog i to u svom punom znacenju....
 
Poslednja izmena:
Јао какво лупетање. Довољно је прочитати Његоша и анализирати Његошев језик, па да буде јасно да је српски језик старији од Вука, а да је Вук учинио медвеђу услугу Србима.
E, tek je ovo lupetanje. Njegoš i srbski jezik!? Pa, Srbi nigda nijesu razumjeli Njegošev jezik, a mi Crnogorci i dan danji tijem jezikom zborimo. Ne samo da lažete no ste u tome laganju i bezumni.
 
...
U izgovoru se ide prema srednjem glasu. Nešto između Č i Ć.
I mislim da bi tako trebalo biti.
Skromno smatram da bi u hrvatskom jeziku trebalo razmisliti o izbacivanju jednog od dva glasa i uvesti jedan koji bi bio srednji Č.
Čak ne vidim ni svrhu inzistiranja na dva glasa ako u mnogo bitnijem a to je izgovor nema razlike niti se kod ljudi ona prepoznaje.
Kaj bi se promijenilo ?
U bilo kojemu od našijeh jezika ne bi se ništa značajno zbilo ako bismo uveli jedan znak za ta dva glasa... koja bi onda ubrzo i postala jedan glas.. Ali, eto, lingvisti se brinu za "bogatstvo" jezika.
 
Apsolutno se slažem s tobom.
Naime unatoč tomu kaj mislim da su Hrvati i Srbi bratski narodi, da bi uistinu to i postali u budućnosti, a zbog prošlosti, potrebno je da se na neko vrijeme razdvoje.
Naročito u važnim stvarima kao što je jezik, kultura, povijest...
Tada ćemo valjda više cijeniti SVOJE a da bi mogli i cijeniti i TUĐE.
Ja se ne slažem. Makar s obrazloženjem. Mene ne zanima ni sličnost ni razlika mojega jezika i vašijeh. Mene zanima moj jezik. Onakav kakav jest, kakovoga su ni predci ostavili. Da brinemo o njemu i osiguramo da njegov razvoj uvijek bude u duhu crnogorskome. Pošto je korijen našijeh jezika isti ne smeta mi ako zaluta koja vaša riječ u moj jezik, samo ako može crnogorski zvučat. I ako ni je niko ne natura.
 
U bilo kojemu od našijeh jezika ne bi se ništa značajno zbilo ako bismo uveli jedan znak za ta dva glasa... koja bi onda ubrzo i postala jedan glas.. Ali, eto, lingvisti se brinu za "bogatstvo" jezika.

Da.
Ono što me kod tvojih postova oduševljava je crnogorski jezik.
Čitajući tvoje upise na prekrasnom crnogorskom osjećam melodiju samog živog jezika.
I ono u kaj sam posve uvjeren, ma što god o tome mislili dežurni forumski lingvisti, ovo nije srpski jezik.
Naravno to nije ni hrvatski.
Dokaz o postojanju crnogorskog jezika si ti Pešo.
Samo nastavi jer je užitak čitati te.
 
Ja se ne slažem. Makar s obrazloženjem. Mene ne zanima ni sličnost ni razlika mojega jezika i vašijeh. Mene zanima moj jezik. Onakav kakav jest, kakovoga su ni predci ostavili. Da brinemo o njemu i osiguramo da njegov razvoj uvijek bude u duhu crnogorskome. Pošto je korijen našijeh jezika isti ne smeta mi ako zaluta koja vaša riječ u moj jezik, samo ako može crnogorski zvučat. I ako ni je niko ne natura.

Da samo zaboravljaš da je jezična politika u SFRJ navalila na dva najbrojnija jezika hrvatski i srpski pretvarajući ga i H-S ili S-H itd.
Ta politika je ostavila trajnu štetu na obadva jezika unatoč naporima malobrojnih da se stanje promijeni.
Tako da danas kad napišeš NOGOSTUP pojedinci iz Srbije se sprdaju i misle da je to riječ iz nekog novohrvatskog od 1990-tih a ne znaju da smo tu riječ normalno koristili u SFRJ kao i tisuće drugih riječi.
A ne znaju to jer smo u direktnim kontatima recimo u JNA morali govoriti nekakvom inačicom jugoslavenskog jezika pa nismo upotrebljavali riječi tipa NOGOSTUP, KOLOVOZ, BRZOJAV, ŠETNICA....itd.
I zato pojedinci i misle da su hrvatski i srpski jedan jezik a ne razumiju da se razlikuju :

1. grafiji (latinica i ćirilica)

2. fonetici (oko 100 zakona u akcentuaciji)

3. gramatici i sintaksi (oko 100 zakona)

4. pravopisu (iako oba jezika rabe fonološki pravopis, u hrvatskome je
nazočno morfonološko načelo u nizu propisa, dok se srpski jezik sve
više " fonetizira " u pravopisnim odredbama)

5. morfologiji (preko 300 pravila)

6. semantici

7. rječniku (oko 30% različitih riječi koje su isključivo hrvatske ili
srpske.
U rječniku od 100.000 riječi, oko 40.000 je različito; po
procjeni hrvatskoga jezikoslovca Dalibora Brozovića u korpusu od
500.000 riječi, hrvatski i srpski se razlikuju u 150.000 leksema)
 
Da.
Ono što me kod tvojih postova oduševljava je crnogorski jezik.
Čitajući tvoje upise na prekrasnom crnogorskom osjećam melodiju samog živog jezika.
I ono u kaj sam posve uvjeren, ma što god o tome mislili dežurni forumski lingvisti, ovo nije srpski jezik.
Naravno to nije ni hrvatski.
Dokaz o postojanju crnogorskog jezika si ti Peśo.
Samo nastavi jer je užitak čitati te.
Fala ti prijatelju, no sitan sam ja sprema našijeh velikijeh imena XIX stoljeća i prije. Neki jesu brkali ili manipulisali nacijom, ali vazda ih je odava narodni jezik crnogorski kojijem su pisali, a kojijem niđe niko liše nas Crnogoraca nije zborio.

Da samo zaboravljaš da je jezična politika u SFRJ navalila na dva najbrojnija jezika hrvatski i srpski pretvarajući ga i H-S ili S-H itd.
Ta politika je ostavila trajnu štetu na obadva jezika unatoč naporima malobrojnih da se stanje promijeni.
Tako da danas kad napišeš NOGOSTUP pojedinci iz Srbije se sprdaju i misle da je to riječ iz nekog novohrvatskog od 1990-tih a ne znaju da smo tu riječ normalno koristili u SFRJ kao i tisuće drugih riječi.
A ne znaju to jer smo u direktnim kontatima recimo u JNA morali govoriti nekakvom inačicom jugoslavenskog jezika pa nismo upotrebljavali riječi tipa NOGOSTUP, KOLOVOZ, BRZOJAV, ŠETNICA....itd.
I zato pojedinci i misle da su hrvatski i srpski jedan jezik a ne razumiju da se razlikuju :

1. grafiji (latinica i ćirilica)

2. fonetici (oko 100 zakona u akcentuaciji)

3. gramatici i sintaksi (oko 100 zakona)

4. pravopisu (iako oba jezika rabe fonološki pravopis, u hrvatskome je
nazočno morfonološko načelo u nizu propisa, dok se srpski jezik sve
više " fonetizira " u pravopisnim odredbama)

5. morfologiji (preko 300 pravila)

6. semantici

7. rječniku (oko 30% različitih riječi koje su isključivo hrvatske ili
srpske.
U rječniku od 100.000 riječi, oko 40.000 je različito; po
procjeni hrvatskoga jezikoslovca Dalibora Brozovića u korpusu od
500.000 riječi, hrvatski i srpski se razlikuju u 150.000 leksema)
Nijesam ja to zaboravio, ako ni zbog čega drugoga ono radi toga što je naš jezik crnogorski bio stavljen izvan zakona i nije se niđe moglo njime javno zborit. Naturili su ni taj sintetički s-h jezik u kojemu su postojale samo dvije crnogorske jezičke posebnosti, dvije riječi: nijesam i sjutra. Čak je ovo drugo također sintetičko, jer niko i nije zborio tako već śutra, ali taj glas je jednako bio zabranjen.
Ja nemam statistički pregled razlika, ali lingvisti - pobornici jezika crnogorskoga umiju reć da se naš jezik više razlikuje od vašijeh, no oni među sobom.
 
Колико ја знам, Херцеговина, велики део Босне, Славонија, па и Лика, све то прави разлику између ћ и ч. Иначе, слажем се да би у хрватском требало изједначити, тј. увести једно слово за ова два гласа...

Ево Антун Радић ти објашњава сликовито зашто Хрвати имају виличну потешкоћу у разликовању ова два гласа:

У чланку "Тко је спасио хрватски народ ?" објављеном у "Дому" од 3. децембра 1903. Антун Радић, између осталог, објашњава да су Словенци претворени у Хрвате. "У старо вријеме, и још пред 300 до 400 година није око Загреба, Крижеваца, Сиска, Пожеге итд. тј. уопће у Хрватској с друге стране горе Велебита до мора - у цијелој тој земљи није било ниједнога Хрвата; Хрвати су били преко Велебита, ближе мору, а око Загреба итд, па на запад све преко Љубљане и даље доље уза Саву - све су то били Словинци или Словенци. А данс су ту Хрвати ! А гдје су Словинци ? Јесу ли Словинци пропали ? - Судите, јесу ли пропали; кад је хрватска влада и држава преко Велебита при мору пропала, преселили су се хрватски бани међу Словинце, у Загреб, али су се свеједно звали хрватски бани, и влада се њихова звала хрватска. И тако су Словинци имали хрватскога бана, али то њима није био туђи бан, јер су и Словинци говорили слично, или посве једнако као и Хрвати. Али кад имаду хрватскога бана и хрватску владу, почели су људи све по мало говорити да је то народ хрватски. И тако су се Словенци се по мало прозвали Хрватима - изгубили су своје име, тако и данас ниједан сељак око Загреба не зна шта је то Словенац или Словинац, него каже да је Хрват."

Словенци немају ни глас ни слово Ћ, него само Ч, тако да се српска презимена код њих пишу - КостиЧ, СениЧ, Атанасијевич.... тврдо
И наћи ћеш још безброј неутралних историјских докумената и са саме хрватске стране који потврђују Вукове тезе у вези са миграцијама и савршено се уклапају у његову језичку теорију. Поред тога имаш и Чехе, Словаке и др. слависте из западне Европе.... списак би био дуг када бисмо их све цитирали.

А будалчине којима су Старчевић и Туђман испрали мозгове, пусти их проћи ће њихово....
 
Лаза Костић своју расправу објављену под називом "Крађа српског језика" 1964. године у Бадену, Швајцарска, почиње констатацијом да су Хрвати једини народ на свијету који нема свој језик, позивајући се на познатог етнографа Гијома Лежана, који у својој књизи "Етнографија Европске Турске" навео да не постоје двојица слависта чије се мишљење подудара по питању шта су Хрвати, којим језиком говоре и како су географски распоређени. Сам Ватрослав Јагић који је "држао само кајкавски дијалекат Хрватске, према фактичким односима оног времена, као хрватски, све друго било је за њега илирски или српски."

Са Добровским слагао се и Павле Јосиф Шафарик који је у својим дјелима наводио да се српски језик говори у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Славонији и Далмацији: "И за њега су само три жупаније провинцијалне Хрватске, гдје се углавном кајкавски говорило, неоспорно хрватске." С друге стране, Јернеј Копитар кајкавске Хрвате сматра чистим Словенцима, а за праве Хрвате признаје само приморске чакавце. И он све штокавце сматра Србима, па каже: "Под српским (језиком) ми овдје разумијемо оно што се довољно неисторијски, назива илирским... Предио српског дијалекта се простире од Истре, преко Далмације, Хрватске Крајине, Босне, Србије, Бугарске до колонија исељеника из обих земаља у Славонији и у Јужној Угарској".
Копитар хрватски језик сматра подврстом словеначког, а сви аутори његовог времена слажу се у мишљењу да хрватским језиком говоре заправо бјегунци из Хрватске, расељени по Аустрији и Угарској.

Такво гледиште потврђује и Ватрослав Јагић у студији "Словенски језици" у којој пише "Чакавски дијалекат Сјеверне Далмације, Истре и острвља звао се одвајкада хрватски... У Сјеверној Хрватској, сјеверно од ријека Купе и Коране до Муре, а источно преко Сиска до Вировитице, влада одвајкада кајкавски дијалекат, врло близак са језиком западних сусједа Штајерске, али ипак не идентичан. Сад га народ зове хорватски, а до краја XVII в. цио предио између Саве и Драве звао се Славонија; својој латинско-мађарској форми имена одговарало је у народном језику означавање "Словенско краљевство" или "Словенски", отуда и назив дијалекта "Словенски језик", како се изричито зове у штампаним дјелима XVI и XVII стољећа. Можда се некад овај дијалекат под истим именом простирао и преко Вировитице; али је за вријеме Турака данашња Славонија добила ново становништво које је дошло с оне стране Саве и говори штокавски. Због тога је кајкавски дијалекат сада ограничен на сјеверозападни дио некадашњег Regnum Slavoniae, који од краја XVII вијека носи име Хрватска... Штокавски дијалекат Сјеверне Далмације и Босне (са искључењем Дубровника и Боке) добио је из вјерских разлога, исти назив (хрватски) да би се разликовао од (језика) источног православља чији се припадници називају Србима".
 
Могу се навести још читав низ аутора из XVII и XVIII в. који праве јасну дистинкцију између српског и хрватског језика, па хрватски идентификују као чакавски и лоцирају на приморску Далмацију и хрватске крајеве на сјеверу на које се она наставља. Босански, славонски и дубровачки говор се од њега јасно разликују и идентификују као српски. О томе су писали Бартол Кашић, Јоханес Луцијус, Пергошић, Врамец, Антон Веранцијус, Јурај Крижанић, Јоханес Луцијус је писао у XVII вијеку: "Ипак Далматинци и њима сусједни Словени не зову свој језик словенским, него хрватским или српским, према томе који је дијалекат у питању."

Већ тада се чакавски као хрватски језик разликује од кајкавског који се историјски назива словенским, заправо је словеначки. О томе пише и Иван Кукуљевић, осврћући се на загребачког бискупа Петра који је живио од 1610. до 1667. г: "Петретић зове своје кајкавски, или како вели: "Загребачко нарјечје" увјек словенским језиком, знајући добро да права хрватштина стопрв преко Саве, а поглавито преко Купе почима." Хрвати се тако врло јасно територијално лоцирају јужно од сјеверног тока Саве, као и јужно од преко Купе. То се слаже и са другим историјским изворима који свједоче да су Хрвати живјели на подручју данашњег Кордуна, Баније, Лике, Босанске Крајине и Далмације изнад Шибеника, одакле су се пред Турцима разбјежали и готово историјски нестали."

Тај исти историчар Кукуљевић, говорећи у Сабору Краљевине Далмације, Хрватске и Славоније, прецизирао је: "Језик онај што га наш народ хрватски испод Окића, око Самобора, у Загорју и Турову пољу говори, није по законима језикословља чисти хрватски, премда се сад тако зове... Тим управо именом словенским називао га је сав наш народ још у XVII и XVIII вијеку."
Други хрватски историчар који се прије свега бавио књижевном историјом посебно је значајан, то је Драгутин Прохаска који каже: "Католички босански писци називају скоро увијек њихов језик "босански", "хрватски" називају сасвим ријетко језик они који стоје на далматинском, дакле специјалном хрватском земљишту..." Спомиње фратра Дивковића, који свој језик назива "босанским", а писмо ћирилицу, српским. Затим писац наставља: "Специјално српски зову се православни Босанци, многобројни докази за то налазе се у српско-православној књижевности."

Сплитски племић др Петар Маркије почеткок XIX вијека формирао је Академију словенску, а за словенски језик каже да је у Далмацији општи матерњи, а за све вријеме постојања Академије "никада се није чула ни објавила ријеч о хрватском језику у њој." Негдје у исто вријеме Модрушић је написао трактат у коме је навео: "Упиташ ли тако којом приликом старо или младо, осим војаках, који су ето у најновије доба по војнах заповиедих итд. од поглавара хрватском привикли, који језиком говори, одрећи ће ти: рацким или славонским. А покрстиш ли га са оним, надне те с истим и с истоименога му земљишта изсмијехивати и гласу на ругло изметати"

Они су дакле, свој језик називали српским (рацким) или славонским. Само су ислужени војници казали кад-тад да говоре хрватски, јер су на војсци тако инструирани. Ако би иначе неко други то казао свијет би га извргао руглу !:zzima:
 
Пјесник и археолог Славонац, Матија Петар Катанчић који је био професор Универзитета у Будиму и католички свештеник, крајем XVIII вијека писао: "Хрвати - ово причам по свом знању - нас Траце (Раце) и Илире, који се од њих у дијалекту знатно разликујемо, зову све Власима."
Значи, Власима је назван сваки штокавац, без обзира да ли је био православац или католик: "У истој књизи (будимско издање 1778.) пише Катанчић да Црногрци, Србијанци, Бошњаци и Срби у Угарској говоре истим језиком којим и Далматинци, а да се од Хрвата разликују." Није нимало случајно што Ватрослав Јагић за кајкавски хрватски говор каже да је "прави језик који је литератури пуна четири стољећа заузимао сасвим самосталан положај."

Поред Миклошича и Станко Враз је 1843. г. писао да је једино чакаски прави хрватски језик и да се говори у приморју, задарској области и на приморским и далматинским острвима. И Иван Броз, познати филолог, 1886. г. у књизи "Цртице из хрватске књижевности" пише: "Године 1857. написао је Ђуро Даничић, мимо Вука најбољи зналац језика хрватскога, расправу, и којој је показао разлике између језика хрватскога и српског, држећи нарјечје чакавско за језик хрватски, нарјечје штокавско за језик српски, док му је нарјечје кајкавско особито било нарјечје језика словенског. Бавећи се непрестанце око језика хрватског, тај је велики учењак изучио све појаве језика хрватскога и хисторију његову, као нико прије њега."

Фра Грга Мартић, чувени босански фрањевац, 1858. г. у писму Друштву српске словесности каже да је босански језик српски, а познати далматински научник Натко Нодило тврдио је да су Срби штокавци, а Хрвати чакавци. И следбеник Људевита Гаја, Фран Курелац, велики ауторитет у лингвистици, сматрао је да је српски језик штокавски, словеначки кајкавски, а хрватски само чакавски. Према Балтазару Богишићу могло се спорити да ли су прави Хрвати кајкавци, чакавци, или насељеници у Угарској и Бургенладну, али их није могао замислити ван тих простора.
 
Идемо даље да товаримо хрчке, с обзиром да Срби посједују гомилу непобитних научних чињеница у погледу језика за разлику од хрватско-латинашких конструката спекулација и изнад свега вјеште схоластичке софистерије и замјене теза (тако су их ваљда вијековима брусили по самостанима, нису они криви што су такви).
:grudvanje3:

Познати руски дипломата и историчар, Александар Фјодорович Гиљфердинг у дјелу "Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији" запазио је колико је јака српска национална свијест код свих православних Срба, без обзира гдје живе, док за Србе католичке вјере каже: "Србин католик одриче све српско, пошто је православно и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцегвоцем, Далматинцем, Словенцем, према области гдје се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, словенским итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита на примјер странце: "Умијете ли ви нашки." Но који је то "нашки језик" он не умије да каже. Он не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римо-католичка црква".

Слично пише и хрватски филолог Марсел Кушар:
"Словенски српско-хрватски дијалекат који влада у Далмацији зове се у устима тамошњег народа хрватски језик у цијелој сјеверној и средњој Далмацији и на острвима тог дијела Далмације. У јужној Далмацији од Неретве па све до краја, као и на острвима Корчули, Ластову, Мљету, и мањим около Дубровника, католици одговарају кад их неко упита како говоре само ријечју "нашки"... (док православни по самом Кушару, кажу увијек да говоре "српски језик". Већи број аутора је писао како су Хрвати прије више вјекова заборавили и своје народно име, изгубили историјско памћење и остали без народне свијести. Између два рата хрватски политичар Милан Банић писао је: "Не само да су Срби продрли у најзападније дијелове Хрватске, него је српство дало хрватству нов прилив свјеже крви, унијело му је у менталитет дио своје тврдоће и свог активизма, ослободило хрватску народну душу наметнуло хрватству свој говор, своју народну пјесму, добрим дјелом своје обичаје и навике."

И страни аутори износе сличне ставове. Тако, на примјер, њемачки слависта 19. в. Ернест фон Еберг пише да се српски језик говори широм Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе, Далмације, Славоније и источног дијела Хрватске, док Рудолф Рост пише да се хрватски језик говори само у загребачкој, крижевачкој и вараждинској жупанији и да је много ближи словеначком него српском. Слично су мислили Јохан Кристијан фон Енгел, Лудвиг Албрехт Еберхарди и Никола Томазео. А у књизи "Дубровачка књижевност" дубровачки католички каноник дум Иван Стојановић истиче: "Познати повјесничар Енегл кори Златарића што језик Далмације зове хрватскијем, те каже да је то посве криво, пошто је тај језик чисто српски, а да се име хрватско спомиње само ради тога, што је Далмација била неко вријеме у политичкијем свезама с Хрватском ради Угарске".

Према томе сво ово писаније типова попут Урвана Хробатоса, могу се слободно смутити, па просути пред оволиким обиљем непристрастних научних и лингвистичких чињеница.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top