Srpsko ime u Dubrovniku

[Pumpaj Dinstanović]

Mozda ovaj?

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Игњат_Ђурђевић

Lingua serviana nije bio ni na koji način neuobičajeni termin.

 

[sumljiv_tip]

Lingua serviana nije bio ni na koji način neuobičajeni termin.

Pa znam, ali sam se pitao, da li se to moze tumaciti kao neka prethodnica sprskog osecanja u Dubrovniku.

Nekako mi srpstvo deluje kao mnogo organskiji nastavak slovinstva od hrvatstva, koja se postovlja vise kao neki uzurpator dotadasnjeg razvoja nacionalne svesti u Dubrovniku.

 

[Slavan]

Ne bih ja komplikovao toliko stvari; propagandna akcija je propagandna akcija, bez obzira na okolnosti koje bi objasnile njene uzroke. Čovek dobije pare iz srpskog budžeta i onda zastupa neke interese, bilo da govorimo o tome što je Milojević radio po Staroj Srbiji, Kovačević po Bosni i Hercegovini, Andrija Torvat Brkić po Slavoniji i slično, ili neki član srpskog kokusa u američkom kongresu danas.

Agitacija je agitacija, bez obzira koliko je mi probali ulepšavati ili opravdavati da ne izgleda iz nekih razloga leksički prljavo. Video sam dosta dokumentacije o propagandnim akcijama i nema nigde navoda da je to nešto što je silom prilika tako, defanzivno i slično, već isključivo se govori o prosvetnim i prosvetiteljskom karakteru, sa krajnjim ciljem stvaranja velike srpske ujedinjene države. Štaviše, na osnovu svega što sam video mogao bih kazati da je srpska nacionalna propaganda po BiH pa i dr. nekim krajevima, te tako i Dubrovniku, dosta rano krenula tj. predatira drugim nac. propagandama i u početku je svakako i vrlo berićetija (između ostalog jerbo je krenula ranije i jedno je bila ozbiljnija i organizovanija od drugih).

Није то компликовање, већ као што рекох, зависи ко гледа, како гледа и у које време. Поредити члана српског кокуса у америчком конгреду данас са свим овим од пре стотину и предесет година рецимо, сасвим је различито, па није баш ни примерено.

Из данашње перспективе они који живе на тим просторима, а нису Срби могу то другачије да посматрају, што углавном и чине. Сем тога, није то тек "пропаганда". Људи су тражили помоћ од ослобођене браће. Нису Срби странци у Босни или Славонији, но своји на своме, што није случај с Аустријанцима, рецимо.

Мој је утисак да није било жеље и захтева оданде, питање је колико би се Србија уопште ангажовала, јер ни овако није много, а ни тако дуго - ако говоримо о босанским фрањевцима конкретно. Њима је седиште Ватикан, и они су пре свега католички хришћани. То што су од словенства и српства, преко илиризма завршили на хрватству, управо доказује ово. Иако по пореклу, традицији, обичајима, језику... није тако требало да буде, католичка пропаганда, њихово школовање у Хрватској и значајан утицај надлежног надбискупа, а то је управо идеолог илиризма Људевит Гај, утопили су их у хрватство.

 

[Slavan]

Одломци из Гундулићевог "Османа"​

 

[Slavan]

Дубровник "Град Св. Влаха" | Разгледнице старог српског филма​

​

 

[doktorSokrates]

Синоћ на Хрт-у занимљива емисија о наводном српском својатању дубровачке књижевности.
Волео бих да форумаши упућени у тематику прокоментаришу аргументацију ових четверо младих хрватских знанственика коју су изнели у прилог да дубровачка књижевност није српска.

 

[psmaniac]

Синоћ на Хрт-у занимљива емисија о наводном српском својатању дубровачке књижевности.
Волео бих да форумаши упућени у тематику прокоментаришу аргументацију ових четверо младих хрватских знанственика коју су изнели у прилог да дубровачка књижевност није српска.

Ма ко ће слушати њихове 'тлапње'?-нема шансе.
Стигох до Марина Држића и даље нема потребе.
Зашто би један Дубровчанин у свом делу Дундо Мароје
одвајао Гулисава као Хрвата од осталих?
Да ли то значи да остали Дубровчани нису Хрвати?

Прочитајмо шта пише дубровачки песник Медо Пуцић у вези порекла
дубровачког песништва.

 

[Urvan Hroboatos]

Синоћ на Хрт-у занимљива емисија о наводном српском својатању дубровачке књижевности.
Волео бих да форумаши упућени у тематику прокоментаришу аргументацију ових четверо младих хрватских знанственика коју су изнели у прилог да дубровачка књижевност није српска.

Ovi argumenti su slabi.

Ono što su trebali reći je ovo:

1. gledano dijalekatski, hrvatski jezik je kajkavski, čakavski i zapadnoštokavski, dok je srpski istočnoštokaski i torlački.

2. dubrovačka književnost pisaa je na mješavini zapadnoštokavskog i čakavskog.

3. nikada, od okvirno 1400. do 1800., nijedan dubrovački autor svoj jezik nije nazvao srpskim. Svi su ga zvali ili hrvatskim, ili slovinskim (što je općeslavenski u ikavskom obliku), a što je izjednačavano u više djela. Srpski nije nikada kod njih poistovjećivan s "ilirskim" ili slovinskim.

4. u svim relevantnim enciklopedijama na ruskom, njemačkom, engleskom, talijanskom, češkom, danskom..opseg hrvatske i sprske književnosti je takav kakav je u hrvatskim enciklopedijama, dakle regionalna dubrovačka je hrvatska i samo hrvatska literatura.

5. istočnokršćanski narod kao Srbi nema eminentno zapadne kulturne formacije u književnosti kakvi su humanizam, renesansa i barok. Nemaju to ni drugi pravoslavni narodi.

6. postojao je u nekoliko desetljeća u 19. i početku 20. st. pokret srbokatolika, no oni su se ili prezvorili u Jugoslavene ili nestali.
Oni među njima koji su imali potomke- Rešetar, Bogišić, Zore...njihovi su potomci Hrvati i gledaju na opredjeljenje, bar djelomično, svojih predaka kao na privremenu neuračunljivost. Ti sami srbokatolic 8Budamni i Rešetar, npr.) priredili su djela starijih dubrovačkih pisaca za ediciju JAZU/HAZU "Stari pisci hrvatski".

7. nekoliko autora iz 19. st. kao Matija Ban ili Medo Pucić bi, bar dijelom svojih djela, spadali u srpsku književnost i kulturu. Prije tih osooba, prije 1848. -nitko.

Ovi s argumentima tipa Tesle i sl. su besmisleni, jer to je preganjanje koje nema veze s književnošću. Također pri kraju je jedan sudionik rekao da Srbi imaju renesansu i barok- a to je gluparija i nebuloza.

 

[Pumpaj Dinstanović]

3. nikada, od okvirno 1400. do 1800., nijedan dubrovački autor svoj jezik nije nazvao srpskim. Svi su ga zvali ili hrvatskim, ili slovinskim (što je općeslavenski u ikavskom obliku), a što je izjednačavano u više djela. Srpski nije nikada kod njih poistovjećivan s "ilirskim" ili slovinskim

Pa i ovo je krivo predstavljanje činjenica.

Ne možeš jednu neistinu menjati drugom.

 

[Urvan Hroboatos]

Pa i ovo je krivo predstavljanje činjenica.

Ne možeš jednu neistinu menjati drugom.

Što je tu krivo?

Jasno je da su za renesansne i kasnije pisce "slovinski" i "hrvatski" isto. Taj ikavski oblik je samo u hrvatskim čakavskim i štokavskim, dijalekatski, djelima.
Nitko od Srba nikada nije svoj jezik zvao "slovinskim", ilirskim i iliričeskim u nekoliko djela u 18. st.kao posljedicu nametanja bečkih kancelarija.

Tu se jednostavno nema o čemu raspravljati.

https://hrcak.srce.hr/file/301887

NARODNOSNI PRIDJEV U DJELIMA HRVATSKIH
RENESANSNIH PJESNIKA*

https://hrcak.srce.hr/file/305109

"Slovčnski" i "hrvatski" kao zamjenjivi nazivi za jezik hrvatske književnosti

 

[Urvan Hroboatos]

Da čujemo i argumentaciju srpske strane. Nije baš neka, no- audiatur et altera pars:
https://p-portal.net/profesor-slavk...-knjizevnost-je-srpska-bar-koliko-i-hrvatska/

Profesor Petaković: Dubrovačka književnost je srpska, bar koliko i hrvatska​

Evo još umovanja odprije:

https://www.novosti.rs/vesti/naslov...-Mi-nase-pisce-brisemo-a-Hrvati-ih-prisvajaju

Izbacivanje dubrovačke književnosti iz školskih programa značilo bi odricanje od autora čija su se dela odvajkada izučavala kao deo srpske pisane reči​

 

[Mej bregami]

Ма ко ће слушати њихове 'тлапње'?-нема шансе.
Стигох до Марина Држића и даље нема потребе.
Зашто би један Дубровчанин у свом делу Дундо Мароје
одвајао Гулисава као Хрвата од осталих?
Да ли то значи да остали Дубровчани нису Хрвати?
Pogledajte prilog 1101794

Прочитајмо шта пише дубровачки песник Медо Пуцић у вези порекла
дубровачког песништва.
Pogledajte prilog 1101798

Ima Hrvat, nema Srbina.

Da čujemo i argumentaciju srpske strane. Nije baš neka, no- audiatur et altera pars:
https://p-portal.net/profesor-slavk...-knjizevnost-je-srpska-bar-koliko-i-hrvatska/

Profesor Petaković: Dubrovačka književnost je srpska, bar koliko i hrvatska​

Evo još umovanja odprije:

https://www.novosti.rs/vesti/naslov...-Mi-nase-pisce-brisemo-a-Hrvati-ih-prisvajaju

Izbacivanje dubrovačke književnosti iz školskih programa značilo bi odricanje od autora čija su se dela odvajkada izučavala kao deo srpske pisane reči​

Baš odvajkada, početkom 19.st. tiskali dubrovačke i hrvatske autore pod svojim imenom i izmijenjenim sadržajem. Valjda jer su Srbi bili tako dobro upoznati sa tom književnošću da nisu ništa primijetili.

 

[Пилипенда]

Ima Hrvat, nema Srbina.

Наравно да нема, ни у Нушићевим подјелама по лицима нигдје није наглашавано да је нпр. срески начелник Јеротије Србин. (Знам да је Нушић Алкебијад Нуша, ништа спорно.)

 

[Mej bregami]

Lingua serviana nije bio ni na koji način neuobičajeni termin.

Samo što lingua serviana nije bio jezik kojeg današnji Srbin razumije.

Наравно да нема, ни у Нушићевим подјелама по лицима нигдје није наглашавано да је нпр. срески начелник Јеротије Србин. (Знам да је Нушић Алкебијад Нуша, ништа спорно.)

Ima Hrvat, Židov, Rimljanin, Novobrđanin, nema spomena Srba.

 

[Пилипенда]

Ima Hrvat, Židov, Rimljanin, Novobrđanin, nema spomena Srba.

Јбт, теби баш треба нацртати...

 

[Urvan Hroboatos]

Samo što lingua serviana nije bio jezik kojeg današnji Srbin razumije.


Ima Hrvat, Židov, Rimljanin, Novobrđanin, nema spomena Srba.

Lingua Serviana nije bio nikakav jezik. To je ćirilsko pismo.

Nema ni jednoga teksta na latinici ili glagoljici u kojem bi bio uporabljen taj izraz,


https://www.matica.hr/vijenac/516 -...-nije-sastavni-dio-srpske-knjizevnosti-22634/

Što je lingua serviana?​

Za razliku od hrvatskoga etnonima i lingvonima, srpski je etnonim i lingvonim bio isključen iz etnogenetskih procesa u katoličkom Dubrovniku. To na prvi pogled nije prepoznatljivo zbog izraza lingua serviana koji u argumentaciji Jovana Popova predstavlja jedini prividno ozbiljan argument. Popov tvrdi da se u Dubrovniku „jezik slovenskog življa u zvaničnim aktima na više mesta… naziva lingua serviana“. Međutim, nije riječ o „zvaničnim aktima, već o komentarima dubrovačkih pisara, uglavnom Talijana, koji se odnose na dokumente pisane ćirilicom. Za te dokumente dubrovački pisari od kraja 15. stoljeća sporadično bilježe da su napisani „in lingua serviana“. Oni u istu svrhu u 16.
stoljeću rabe i izraz „lingua rasciana“ (rašanski, od Raška, Rascia), čime također označavaju ćirilicu. Isključeno je da bi se time označavao „rašanski“ nacionalno-jezični identitet Dubrovnika jer je za Dubrovčane u 16. stoljeću postati Rašanin ili Srbin značilo postati pripadnikom „srpske crkve“. I sam Milan Rešetar, koji je dubrovačku baštinu u nekoliko navrata određivao kao „srpsku“ pokušavajući tako svojoj srbokatoličkoj orijentaciji podariti povijesni legitimitet, u svojim je radovima jasno dao do znanja da se izrazi tipa „lingua serviana“ odnose na ćirilicu i da nisu odraz jezično-etničke samoidentifikacije u starom Dubrovniku. Unatoč jednoj možebitnoj potvrdi iz 1638. u kojoj se u Dubrovačkoj kancelariji izraz lingua serviana barem na prvi pogled ne odnosi na ćirilicom pisani tekst, učestalost toga izraza opada recipročno nestajanju ćirilice na prostoru Dubrovačke Republike i ne ostavlja nikakva traga ni utjecaja u etnogenezi Dubrovnika. To je tako jer se Dubrovčani i nositelji slavenske dubrovačke kulture nisu identificirali sa srpstvom i jer nisu komunicirali s njegovim predstavnicima.

Ćirilično pismo ne označava srpski jezik​

Za razumijevanje uporabe izraza „lingua serviana“ kao oznake za ćirilicu i ćirilicom pisanih tekstova, treba uzeti u obzir da je u prvoj polovici 16. stoljeća u Europi bilo uobičajeno pojedine „egzotične“ jezike mehanički titulirati prema imenima njihovih pisama. Bitan poticaj širenju toga dao je francuski polihistor Guillaume Postel knjigom Linguarum duodecim characteribus differentium alphabetum iz 1538. U njoj je usvojio legendu hrvatskih glagoljaša o Sv. Jeronimu kao tvorcu glagoljice pa glagoljicu zove „jeronimskim pismom“ („Alphabetum Hieronymianum“). Jezik koji se piše tim pismom Postel zove „jeronimskim jezikom“ („De lingua Hieronymiana“). Ćirilicu zove „srpskim pismom“, a iz imena pisma izvodi ime jezika koji se piše tim pismom. Ćirilicom pisani jezik mu je stoga „srpski jezik“ („Lingua Tzerviana“), isto onako kao što mu je glagoljicom pisan jezik „jeronimski jezik“. Postel fantazira da je „srpski jezik“ nastao iz „jeronimskoga jezika“ tijekom crkvene shizme u kojoj su se pripadnici „grčke crkve“ počeli orijentirati prema grčkomu pismu svojih susjeda Grka. Kao „srpsko pismo“ Postel donosi bosančicu za koju su i Milan Rešetar i povjesničar i filolog Petar Kolendić, također srbokatolik, u više navrata naglasili da se njome nisu služili pravoslavci, već samo katolici i muslimani. Postel je svoje informacije o glagoljičnim i ćiriličnim slovima očigledno dobio od hrvatskih svećenika koji su se služili glagoljicom i ćirilicom. Budući da je glagoljica slovila kao ekskluzivno „hrvatsko pismo“, vrlo je vjerojatno da su Postelovi informatori svoju ćirilicu zvali njima neproblematičnim nazivom „srpsko pismo“, prema imenu susjeda Srba u kojih je ćirilica bila jedino pismo, ne sluteći da će ih jednoga dana netko zbog toga izdvajati iz cjeline kojoj pripadaju i posrbljivati. U Dubrovniku se za ćirilicu proširio naziv „srpsko pismo“ i zato što se ondje naziv „ćirilica“ u 14/15. stoljeću rabio kao oznaka za glagoljicu.

Zahvaljujući pristupu kojemu je Postel bio vrlo utjecajni predstavnik, izrazom „lingua serviana“ automatizmom se nazivao ne samo ćirilicom pisan jezik, već i ćirilica kao pismo. To nije bilo ograničeno samo na Dubrovnik. Primjerice, u ćiriličnom izdanju djela Katehismus – Jedna malahna knjiga... hrvatskih protestanata, koja je tiskana 1561, u naslovu piše da je „harvacki istumačena“, a u podnaslovu na njemačkom piše da je tiskana „in der Syruischen Sprach“, tj. na „sirvskom jeziku“, čime se označuje ćirilica. U glagoljskom izdanju te knjige koje je tiskano iste godine u njemačkom podnaslovu piše da je tiskano „in der Crob(o)atischen Sprach“, tj. na »kroboatskom jeziku«, čime se označuje glagoljica. Hrvatski protestantski pisci Stjepan Konzul i Antun Dalmatin željeli su u to nazivlje uvesti reda pa u ćiriličnom Novom testamentu iz 1563. za objavljeni tekst kažu da je preveden u razumljiv „hrvatski jazik“ koji je „štampan“ „ciruličskimi slovi“. Unatoč tomu autor prve slovenske gramatike iz 1584. Adam Bohorič razlučuje hrvatski jezik koji se piše glagoljicom od onoga koji se piše ćirilicom. Jezik koji se piše „hrvatskim pismom“ (glagoljicom) Bohorič zove „hrvatskim jezikom“, a onaj koji se piše ćirilicom, zove „ćirilskim jezikom“. Taj nesklad uočio je utemeljitelj slavistike Josip Dobrovsky i popratio objašnjenjem da je naziv „ćirilski jezik“ u Bohoriča neprikladan jer da je ćirilica samo pismo, a jezik koji Bohorič tu donosi da je hrvatski, a ne ćirilski. Kao što je neprimjeren naziv ćirilski jezik, neprimjeren je i naziv lingua serviana jer je također izveden iz imena pisma.

No to nije bilo lako prepoznati jer taj naziv za ćirilicom pisan hrvatski jezik može značiti i srpski jezik. Da on u Dubrovniku ne znači srpski jezik, već u glavnini slučajeva ćirilicom pisan slavenski ili hrvatski jezik, pokazuje činjenica da stariji dubrovački književnici na svojem materinskom slavenskom idiomu nijednom nisu svoj jezik nazvali „srpskim“. Dok se u kancelariji Dubrovačke Republike zbog distinkcije prema latinicom pisanim tekstovima od kraja 15. stoljeća ili od početka 16. stoljeća za spise na ćirilici počinje sporadično bilježiti da su napisani „in lingua serviana“ ili „rasciana“, dubrovački književnici svoj grad i jezik duboko promišljeno svrstavaju u hrvatsku cjelinu. To ne čine samo komunikacijski i nominalno, već i time što svoj jezik stiliziraju tako da bude što bliži jeziku čakavskih književnojezičnih stvaralaca s kojima komuniciraju i u koje se ugledaju. O tom svjedoči među ostalim poslanica dubrovačkoga pjesnika Mavra Vetranovića iz 30-ih godina 16. stoljeća njegovu prijatelju Petru Hektoroviću s Hvara, koju je prvi objavio Milan Rešetar 1901. Čakavac Hektorović svoj jezik u svojim objavljenim radovima ne zove „hrvatskim“, a u njegovu Ribanju i ribarskom prigovaranju (1568) bugarštice se pjevaju na „sarbski način“. Vetranović pak u svojoj poslanici Hektoroviću ne spominje „sarbski način“ ni „srpski jezik“, već svoj i Hektorovićev jezik istoznačno imenuje sinonimnim nazivima „jezik hrvatski“, „naš jezik“, „slovinski jezik“. Tu je riječ o pravim lingvonimima koji nisu vezani uz neko pismo, već uz pitanje identiteta i nadregionalne pripadnosti. Rafo Bogišić uvjerljivo je pokazao da je u dubrovačkih renesansnih pisaca narodnosni identitet bio hrvatski. Zahvaljujući izgradnji zajedničkoga identiteta s hrvatskim sjeverom, Vladislav Menčetić proglašava Petra Zrinskoga 1663. „trubljom slovinskom“ i najglasovitijim pjesnikom ne samo u „dubrovačkih krajeva“ odnosno „dubrovačkijeh država“, već takvim pjesnikom „kojim se diči sadašnji narod svega puka slovinskoga“. „Narod puka slovinskoga“ nadregionalna je etnička cjelina kojoj pripadaju Dubrovčani. Menčetić u nju ne ubraja Srbe, već „narod puka hrvatskoga“, s kojim ujedno izjednačuje „narod puka slovinskoga“: „Tva svies znana tebe izvisi / Varh svieh častih svieta ovoga, / O tvom svietu diha i visi / Narod puka harvatskoga.“ Menčetić u hrvatstvu sagledava snagu koja je od ropstva spasila čak i Italiju: „Od robstva bi davno u valih / Potonula Italija / O harvackieh da se žalih / More otmansko ne razbija.“ Povezujući i izjednačujući „narod puka hrvatskoga“ i „narod puka slovinskoga“, Menčetić na svoj način nastavlja tradiciju kojom se Dubrovčani uvrštavaju u kulturno-jezični krug koji je za sebe rabio sinonimne nazive slovinski – hrvatski – ilirski – dalmatinski. Takvo je uvrštavanje omogućilo leksikografu Jakovu Mikalji da u rječniku Blago jezika slovinskoga (1649) s jedne strane za „Hervat“ kaže da znači osim „Croata“ još i „Illyricus“, a „Hervatska zemglja“ da je ne samo „Croatia“, već i „Illyricum“, a da s druge strane za ime „Serbljin“ i „serbska zemglja“ kaže da znače samo „Servianus“ i „Seruia/Rasia“. U skladu s tim ni Joakim Stulli svoj (književni) jezik ne zove „srpskim“, već „ilirskim“ i „slovinskim“, a oboje poistovjećuje s „hrvatskim“ (Lexicon Latino-Italico-Illyricum, 1801, str. 674).

 

[Mej bregami]

Јбт, теби баш треба нацртати...

Ne razumijem

 

[Slavan]

Синоћ на Хрт-у занимљива емисија о наводном српском својатању дубровачке књижевности.
Волео бих да форумаши упућени у тематику прокоментаришу аргументацију ових четверо младих хрватских знанственика коју су изнели у прилог да дубровачка књижевност није српска.

Аргументација? Тежак уличарски речник, нарочито код појединих.

Да нису присвојили дубровачку књижевност, да не кажем - украли, мало шта би ту имали вредног.
Нека се они баве доказивањем да је хрватска, а могу се бавити и тиме да није српска. Нас се то више не тиче.

 

[RickRoss]

A šta je Novobrđanin?

 

[Urvan Hroboatos]

Ne razumijem

U ovom tekstu je dosta tog razglobljeno:

https://blog.vecernji.hr/viktor-matic/im-li-srbima-pomoci-12835

Ima li Srbima pomoći?​

Ne vidim kako Srbi mogu išta realno reći što bi podkrijepilo njihove teze. Srpska se "argumentacija"svodi
na potpuno ignoriranje empirijski provjerenih činjenica i na baratanje mitološkim- rekla-kazala pseudoargumentima,
upravo na svim razinama, od jezične do identitetsko-kulturne, do povijesne i genealoške i moderne i povijesno-pravne.

To je razima umovanja piljarica s placa koju nitko u racionanom svijetu ne uzima ozbiljno.

 

[Crnugović]

U knjizi “Srbi u Dubrovniku” istražujete o Srbima pravoslavcima, ali i o svojevrsnom fenomenu – Srbima katolicima u Dubrovniku.

Moja istraživanja o Srbima katolicima nastavljaju se na dosadašnja istraživanja kako hrvatske tako i srpske istoriografije. Autori novijih istraživanja o Srbima katolicima u Dubrovniku, od 1990-ih do danas, većinom su hrvatski istoričari i ja sam u svojoj knjizi dala pregled njihovog rada. Što se tiče Srba pravoslavaca, Dubrovnik u srednjem veku nije dozvoljavao, uz katoličku, druge konfesije i vere, osim jevrejske koja je u gradu imali svoj geto. Kada je pravoslavno stanovništvo silazilo u Dubrovnik, da rade i da se naseljavaju, ono je primalo katoličku veru. Kada se vraćalo u krajeve u kojima je nekada živelo, ono bi se, kako je govorio Držić, “vraćalo u staru vjeru pradjedovsku”. Tako je bilo do 1790. godine, kada je pravoslavna zajednica u Dubrovniku uspela da legalizuje svoje postojanje. Ta priča o verama, kulturama i stanovništvu Dubrovnika vraća nas i u davno vreme njegovog postanka. Pokojni dubrovački istoričar Antun Ničetić, koji je napisao knjigu “Nove spoznaje o postanku Dubrovnika”, jednom prilikom me je vodio u dubrovačku katedralu i pokazivao mi kako se u temeljima te katedrale nalaze ostaci vizantijske bazilike sa freskama iz IX veka. Na taj način se potiru stare tvrdnje da su Dubrovnik na pustoj hridi osnovala romanska plemena koja su bežala od raznih najezdi, nego je tu, o tome piše Ničetić, već postojala neka vizantijska zajednica.
https://p-portal.net/irena-arsic-u-dubrovniku-je-bila-cast-biti-srbin-katolik/

Toliko sažeto u jednom odgovoru, da naprosto frapira nesposobnost "Ha eR" pripadnika, koji ovo do danas neuspevaju sažvakat

 

[Urvan Hroboatos]

U knjizi “Srbi u Dubrovniku” istražujete o Srbima pravoslavcima, ali i o svojevrsnom fenomenu – Srbima katolicima u Dubrovniku.

Moja istraživanja o Srbima katolicima nastavljaju se na dosadašnja istraživanja kako hrvatske tako i srpske istoriografije. Autori novijih istraživanja o Srbima katolicima u Dubrovniku, od 1990-ih do danas, većinom su hrvatski istoričari i ja sam u svojoj knjizi dala pregled njihovog rada. Što se tiče Srba pravoslavaca, Dubrovnik u srednjem veku nije dozvoljavao, uz katoličku, druge konfesije i vere, osim jevrejske koja je u gradu imali svoj geto. Kada je pravoslavno stanovništvo silazilo u Dubrovnik, da rade i da se naseljavaju, ono je primalo katoličku veru. Kada se vraćalo u krajeve u kojima je nekada živelo, ono bi se, kako je govorio Držić, “vraćalo u staru vjeru pradjedovsku”. Tako je bilo do 1790. godine, kada je pravoslavna zajednica u Dubrovniku uspela da legalizuje svoje postojanje. Ta priča o verama, kulturama i stanovništvu Dubrovnika vraća nas i u davno vreme njegovog postanka. Pokojni dubrovački istoričar Antun Ničetić, koji je napisao knjigu “Nove spoznaje o postanku Dubrovnika”, jednom prilikom me je vodio u dubrovačku katedralu i pokazivao mi kako se u temeljima te katedrale nalaze ostaci vizantijske bazilike sa freskama iz IX veka. Na taj način se potiru stare tvrdnje da su Dubrovnik na pustoj hridi osnovala romanska plemena koja su bežala od raznih najezdi, nego je tu, o tome piše Ničetić, već postojala neka vizantijska zajednica.
https://p-portal.net/irena-arsic-u-dubrovniku-je-bila-cast-biti-srbin-katolik/

Toliko sažeto u jednom odgovoru, da naprosto frapira nesposobnost "Ha eR" pripadnika, koji ovo do danas neuspevaju sažvakat

Odlična ilustracija za ono što napisah:


Ne vidim kako Srbi mogu išta realno reći što bi podkrijepilo njihove teze. Srpska se "argumentacija"svodi
na potpuno ignoriranje empirijski provjerenih činjenica i na baratanje mitološkim- rekla-kazala pseudoargumentima,
upravo na svim razinama, od jezične do identitetsko-kulturne, do povijesne i genealoške i moderne i povijesno-pravne.

To je razina umovanja piljarica s placa koju nitko u racionanom svijetu ne uzima ozbiljno.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Što je tu krivo?

Jasno je da su za renesansne i kasnije pisce "slovinski" i "hrvatski" isto. Taj ikavski oblik je samo u hrvatskim čakavskim i štokavskim, dijalekatski, djelima.
Nitko od Srba nikada nije svoj jezik zvao "slovinskim", ilirskim i iliričeskim u nekoliko djela u 18. st.kao posljedicu nametanja bečkih kancelarija.

Tu se jednostavno nema o čemu raspravljati.

https://hrcak.srce.hr/file/301887

NARODNOSNI PRIDJEV U DJELIMA HRVATSKIH
RENESANSNIH PJESNIKA*

https://hrcak.srce.hr/file/305109

"Slovčnski" i "hrvatski" kao zamjenjivi nazivi za jezik hrvatske književnosti

Zato što je to strašno neozbiljno i van hrvatskih krugova, za ozbiljnu naučnu zajednicu, totalna smejurija.

Mislim, nekada zezaš Srbe za razne citatima nije, a ovo sa Dubrovnikom upravo je najgori primer toga. Kad se pogleda sveukupnost dubrovačke književnosti, dakle od onih pesmica u XV st. do početka XIX st., tako smešno idu ti pokušaji kojima se pokušava predstaviti da je hrvatski lingvinim bio za njih domaći i da su ga koristili da označe jezik Dubrovčana.

Gle, Dinko Zlatarić je napisao ono. Dakle, Dubrovčani su smatrali svoj jezik hrvatskim. Ma hajde budi ozbiljan, malo.

 

[Mej bregami]

A šta je Novobrđanin?

Pavo, netipično ime za Srbina, ali zato normalno kod nekog drugog naroda.
Dubrovačka kolonija u Novom Brdu i drugim trgovačkim mjestima po Srbiji su poznate.

 

[psmaniac]

Ima Hrvat, nema Srbina.

Срби су домаћи, нема потребе наглашавати их.
Странце попут Израиљаца, Римљана и Хрвата, има.