Само комунисти православно свештенство и монаштво називану клер. Све што је Србија била, може да буде опет. А што се Цркве у Срба тиче, потуно је исте важности оно што је било пре 800 година и оно што је било прекључе. Православна црква не познаје време. Узима га само као марке за неке догађаје. Зато су сва деловања већине Цркви дугорочна и често им се не распознаје циљ. Но, факат има данас свештеника СПЦ који су окренути маторијалном. Ја би волео да је СПЦ најбогатија црква на свету, али није. Има оних хришћанских цркава које су далеко богатије, јер су далеко дуже и више окренуте материјалном. Мени лично, такве аномалије су јасне. А сматрам да је далеко мањи проблем та лична материјлаизација нашег свештенства, него системска какву видимо на западу. Што се политизације тиче, од увек се радило пре свега о бризи свештенства за овај народ. Сад се по први пут појављују по неки свештеници који за новац оправдавају деловање неких политичара, што је сасвим сигурно ствар тренутка и духа времена. Није, дакле за Србе, нити треба да буде, важнији Качавенда од Теодосија Вршачког. А ко нема појма о теодосију Вршачком, Попу Луки Лазеревићу, Проти Матеји. Јустину Поповићу, Владики Николају, Светом Сави, Монаху Данилу, који је Хиландар спасио и стотине и стотине других,, нема шта да критикује ни оног несрећника Качавенду, ратног попа. У осталом, не видим зашто би неко ко у опште не припада СПЦ нити има везе са њом, у опште критковао Православље и СПЦ. Ту се не ради о атеизму. ради се о богоборству. Страшном јакобинству које се јавило у Француској револуцији, па затим у Православној Русији у Октобарској револуцији.
Знаш има једна анегдота везана за Карађорђа. Он је у тек ослобођеном Београду, 1806 године срео неког свештеника на улици. Саго сее да му пољуби руку. Попу беше непријатно, па трже руку . На то га Вожд опали песницом у главу и рече... Па дал си ти стварно помислио да ја то теби лично хоћу да пуољубим руку, глупане. Видиш, ради се о метафори, без које ни нас нема. религијско питање није данас у духу овог времна ништа друго, до питање идентитета. У остаалом, никад и није било ништа друго него идентитетско питање. Онима који су без идентита, није вађно ни која је црква у питању и сасвим ће је лакоо опљунути и негирати потребу да постоји. Онима који имају осећај пприпадности и ккојима је стало до свог идентитета, они ће уважити вредности и посебности своје конфесје, па чак и кад су потпуни атеисти. И тако даље....
,već:"
Ja muške ne begenišem...
) I ostale koji su okrenuti tradicionalizmu jer to
