Text je prekopiran sa jednog naseg foruma, vecini medicinara verovatno poznatog. Govori o iskustvu trazenja posla u Nemackoj. Ovo je poslednji deo.
''Drage kolege, najpoštenije je da ovaj nastavak, verovatno predzadnji ili zadnji iz serijala, započnem sa informacijom da sam ja u Srbiji. Ovde radim, a zadnjih godinu dana sam pokušavao da odem u Nemačku. Podeliću sa vama još informacija koje možda ne znate, a koje će vam možda koristiti, o mom iskustvu sa Nemačkom. Ja sam odustao ali znam da mnogi planiraju da odu. Vama takvima držim palčeve, želim sve najbolje i nadam se da ću pomoći bar malo.
Pre tačno godinu dana Božić i Novu godinu sam slavio u Nemačkoj. Tek što sam stigao u tu zemlju kao gostujući lekar u jednoj privatnoj klinici na severu Bajrena. Bio sam oduševljen apsolutno svime, kao što pretpostavljam da su svi kada dođu tamo. Dobro se sećam trenutka kada sam izlazio iz aviona, pogledao sam radnika iz zemaljske posade najbližeg prispelom avionu i pomislio: „Nemac!“ ( A, di mu je šmajser..?)
Bio sam jako uzbuđen. Mislio sam da sam napravio težak ali ogroman korak u smeru reševanja mnogih životnih pitanja. Kolega je verenici i meni ugovorio tromesečnu hospitaciju. Mi smo na to gledali kao na odskočnu dasku za dalje. U toj bolnici, u nekoj drugoj – svejedno!
Prvo primetite da je sve vrlo lepo uređeno i osmišljeno. Svaki dan ide istim redom, rasporedi i planovi su svuda. Prethodna smena sestara sve pripremi za narednu, sestre sve pripreme i slože lekarima, lekari sve pišu u kartone po kojima rade sestre i sve tako u krug.
Ja sam upao u trenutku kada je falilo kadra odeljenju. Da bi ostali postigli sve što su morali ja sam provodio po šest sati dnevno asistirajući u operacionim salama tog prvog meseca. Bio sam srećan što je to tako. Lupao sam recke za svaku tešku i dugu operaciju i pravio se da nisam umoran.
Nemci
Tog decembra si me pozvale odeljenske sestre na božićnu večeru celog odeljenja koje one organizuju. Saznao sam tada uzgred da sam trebao doći i na sličnu svečanu večeru za lekare koju je organizovao šef, i da se to podrazumevalo ali mi kolega, naš zemljak koji nas je tamo odveo, nije to preneo.
Svako je tebalo da donese poklon u vrednosti do 10 evra a koji će se nakon večere nasumično razdeliti prisutnima. Ja sam pazario lepu metalnu olovku i neke čokoladne kuglice sa bademima. Sve ukupno 13 evra. Zapakovao sa sve u mali paketić i otišao na proslavu. Dočekan sam zaista lepo. Seo za sto sa sestrama i par starijih lekara. Razgovarali su među sobom pa malo sa mnom. Ja sam se spoticao pomalo o svoj nemački ali ne preterano strašno. Došlo je i vreme da se podele paketi. Ja sam dobio teglicu sa solju za kupanje, jedna sestra je dobila keramičkog heruvima, neko flašu vina i pakovanje špageta, jedan od starijih lekara šolju sa bodibilderom u tangama, a moja je olovka sletela tačno preko stola od mene među konzilijum odeljenskih sestara. Možda zbog udaljenosti ali meni se činilo da se svi zabavljaju dobijajući glupave poklončiće međutim, po otvaranju mog poklona na meta rod mene usledila je kanonada sablažnjavanja. „Ko li je ovo doneo!? Pogledaj!“ „Sramota…“ „Ne, ne… ovo nije moglo biti 10 evra.“ Ovde nešto piše.“ „Šta piše?“ „Daj ovamo.“ … „Herlic!“ „Herlic?“ „Herlic!“ „Heeeeerlic… neverovatno.“
A, ja sa druge strane stola u sebi ludim: „ Šta, bre, kog vraga..! Šolja sa bilderom u tangama! ŠOLJA SA BILDEROM U TANGAMAAAA..! Tu niko ne vidi problem!“
Ah, da. To je i trenutak kada sam shvatio da su pokloni anonimni, a da sam se ja uredno potpisao uz čestitku koja još nije, ali samo što nije, otkrivena. (!) Tada britko i diplomatski pozvah sestru od preko stola: „Izvinite, ako Vam se baš toliko ne sviđa, hoćete da se menjamo?“ Podigoh teglicu sa solju za kupanje. „Ja u svom smeštaju imam samo tuš, ovo mi ne teba.“ Ona primetno porazmisli za sekund-dva, pa sa osmehom pruži moj poklon nazad meni a, ja njoj so za kupanje nepoznatog darodavca.
Jedan stariji lekar je neme i verenicu prvih dana izveo na večeru! Divan gest. Ispričao se sa nama o svemu i svačemu. Međutim, isti čovek je kasnije mene stalno propitivao sve i svašta ali isključio pred pacijentima zbijajući šale na moj račun. Toliko da je i sestre nervirao. Nikada to nije radio u lekarskoj sobi kada smo sami. Uvek i isključivo pred publikom. Dosta toga sam ja znao, čak dovoljno dobro da se na njegovom licu videlo čuđenje ali bi on nastavio da traži da nešto ne znam zbog čega bi mi se smejao i mašući rukama govorio pacijentima „I to je lekar“. Kako je to izgledalo? Pa, on pita kada se uklanja to i to, ja kažem „nakon 15 dana“ a on „Ne, dve nedelje“, ja kažem „ pa, to je 14 dana“ na šta on krene da se smeje i kaže „Znači jedan dan predugo“… Nakon dosta takvih dana uz umor počne čoveka da nervira ovakvo ponašanje ali lepo vaspitanje me je sprečilo da se značajnije raspravljam.
Umeo je da, sasvim neočekivano, podbode i na nacionalnoj osnovi, ponovo isključivo u društvu.
Sve u svemu, ima dobrih ljudi i ima budala, kao i svuda. Šef je bio, recimo, savršen ali, problem je što sa šefom najmanje sarađujete.
Ima i divnih mladih ljudi. Ispravnih, pametnih. Bune se oni za dobre stvari. Vole da se bune oko svega, često mašeći poentu ali, eto, nešto rade. Ne udubljuju se preterano u problematiku ali se bune. Dižu glas i protiv narastajućeg neonaci pokreta ali, opet, ne naročito energično.
Jezik
UPOZORENJE!
Ovo što učite kao nemački, je imaginarni književni nemački koji van knjiga gotovo da ne postoji!
B2 ne znači ništa. U Nemačkoj se priča milion dijalekata. Ja sam bio na mestu gde se govori nakaradni franački. To se zove dijalekt ali to nije dijalekt. To je jezik za sebe i dok će se mladi brzo prilagoditi tome što ih ne razumete i prebaciti na “TV nemački”, babe i dede od 80-90 godina neće. Ako vi imate sasvim druge reči za određene pojmove, to je drugi jezik. I u radu sa pacijantima to bude jako veliki problem.
Evo dva primera kako stvari funkcionišu:
Na početku mog boravka tamo primeti me sestra u operacionoj sali i pita ko sam i šta radim tu. Objasnim ko sam i odakle sam i ona dalje pita kako se snalazim. Kažem ja da je sve u redu ali da mi je dijalekt težak. Kaže ona i njoj je bio, Nemici!, kada se udala i doselila tu. Na to je pita doktor, operater, odakle je, ona odgovori, a on pukne od smeha pod maskom. Žena je poreklom 20 kilometara odatle.
Drugi primer – jednom u viziti, jedan pacijent, stariji gospodin, priča savršen nemački. Ja uživam. Pita me stariji lekar da li nešto primećujem kod njega, a ja ću ozaren: „Kako da ne primećujem? Pa, sve razumem čoveka, priča savršeno!“ To malo pogodi starijeg lekara, čiji sam kraj posredno izvređao i upita on čoveka odakle je. Sa severa. Pita ovaj dalje da li priča frizenski. Priča. Da li bi nam nešto rekao na frizenskom? Poče pacijent da priča i, verujem da je rekao dve rečenice, nisam siguran. Jednu reč. Jednu reč ja nisam razumeo! Jedan veznik, bilo šta! Primeti stariji lekar da ja zurim u pacijenta sa poluotvorenim ustima pa mi reče kao naravoučenije: „E, al’ zato se oni razumeju sa Holanđanima.“
Sistem
Sećate se mog oduševljenja prvih dana sa vrha teksta. Pa, iz meseca u mesec se ono topilo. Sistem jeste lepo uspostavljen ali slučaj za slučajem se niže i naniže te čovek primeti da kolega kolegi uvaljuje posao, dobri rade više jer im loši guraju svoje, stariji lekari nestanu sa odeljenja i mlađi ih ne mogu naći. Niko neće da podučava one koji ne znaju. Naš zemljak, sa kojim sam bio na istom odeljenju, mi ta tri meseca nije ništa naročito pokazao. Zapravo, pokazao mi je dve –tri stvari. Sve u svemu, kolegijalnosti nema. Svako otalja svoje i – ćao, đaci! U principu, ono što vam niko neće reći ali to stoji za skoro sve koji su otišli, bilo muški, bilo ženski, kolege prvih par meseci gotovo da preplaču. Ne znate procedure, ne znate protokole, ne poznajete dokumentaciju. Na kraju krajeva, ne znate gde su obrasci, a i kada vam ih neko da u ruke – šta gde pisati? Evo citata sa početka rada jedne koleginice: od sestara: „Nije ona mala“ a, od mladog kolege Nemca: „Ni meni niko nije pomagao“. Jedan kolega se na početku pitao na društvenim mrežama šta mu je sve to trebalo dok mu je naš zemljak odgovorio da stisne zube i misli o plati koja stiže.
Tamo se svi kompenzuju nekako od svih ovih stvari. Ko kaže da nije tako – laže. Ja sam bio spreman da potiskujem u sebe sve i svašta i da se kompenzujem iz plate.
Posle par meseci postane to lakše, stvari se ponavljaju.
Odnos ka Nemcima je uvek zaštitnički. Odnos ka strancima je oštriji i hladniji. Jednom je stariji kolega neurohirurg koji je poreklom iz Irana, niži i crnji u proseku od nas iz Evrope, u hitnom prijemu ugurao kolica sa pacijentom u hodnik i sestri koja je tu bila rekao da treba da odgura pacijenta do radiologije. Ona ga je blentavo pogledala preko ramena, rekla da nema ona vremena za to i odšetala. Nemacu joj ne bi palo na pamet da to uradi. Iranac je sam odgurao pacijenta do radiologije iako je bio dežurni lekar u hitnom prijemu tog dana.
Ja sam tokom svojih priprema za odlazak u Nemačku pitao Nemaca sa kojim sam se godinu dana družio u Beogradu da mi iskreno kaže kakav je odnos prema strancima. „Šta se ti brineš? Ti izgledaš kao Nemac.“ Pametnome dosta.
Još nešto, što ljudi vrlo rado kompenzuju platom. Mi tamo nismo doktori, mi smo lekari. Nemci ne smatraju nijedan univerzitet van Nemačke za ravnopravan. Kolega koji je u Srbiji završio doktorske studije i u Nemačkoj je pri kraju njihove kliničke specijalizacije se jednom javio pred svojim šefom sa „doktor“ pa ime. Šef ga je sačekao da završi razgovor i rekao mu: „Kolega, to ste sada uradili i nikad više. Vi niste doktor!“
