Valjda je i ovo postalo istorija, uskoro ce se navrsiti 13 godina od tih dogadjaja.
Ova tema bas otvara dileme "sta bi bilo da je bilo"
S jedne strane stoji cinjenica da smo se vojnicki dobro drzali svo vreme, lepo je Tomislav Nikolic nakon povlacenja vojske prebacivao koalicionim partnerima iz SPS-JUL da su se branili "do nestanka struje na Dedinju". Snage bezbednosti su zasigurno mogle jos da izdrze, time bi se stvorila nada da ce eventualno doci do nekakvih podela u NATO, time bi mozda mogli da u odredjenom momentu isposlujemo manje ponizavajuce uslove za mir.
Na drugoj strani, nakon dva i po meseca, mislim da je najvecem delu populacije ipak bilo dosta svega, pogotovu onim u velikim gradovima i narocito nakon nestasica elektricne energije. Strah za sopstveni zivot i egzistenciju je ipak primaran. Nadjite negde stampu iz tog perioda, videcete da je najpre krajem marta i pocetkom aprila vladala euforija, da bi se vec u maju ona istopila, paralelno sa gubljenjem vere u mogucnost da nam Rusi nekako pomognu. Ne treba zaboraviti i prve naznake pobune medju vojskom i gradjanima pocetkom juna u Krusevcu i Kraljevu.
To opet otvara pitanje da li je trebalo prihvatiti ponudu koju je polovinom aprila navodno doneo Zoran Lilic iz Nemacke (da se ipak prihvati ulazak stranih trupa, ali i da deo nasih snaga bezbednosti ipak ostane na Kosovu), da li je Momcilo Perisic bio u pravu kada je jos oktobra 1998. godine na sednici VSO izjavio da "ako treba da se prihvati neko ponizenje vojske i naroda, to prihvati odmah, nego kasnije nakon zrtava i razaranja...
