комшија
Stara legenda
- Poruka
- 91.031
https://www.srbijadanas.com/vesti/s..._campaign=_Srpska_vojska_ne__263_e_napustiti_
"Srpska vojska neće napustiti Niš, pa sve i da je ruska vojska napadne" - Kako je Srbija bila na ivici rata sa Rusijom zbog Niša
Niš je ipak bio spašen, velikom diplomatskom borbom Jovana Ristića na Berlinskom kongresu
Navršilo se 142 godine od oslobođenja Niša od turske okupacije, nakon Drugog srpsko-turskog rata (1877/78).
Kralj Milan Obrenović (tada knez), svečano je ušao u grad 11. januara 1878. godine, čime je okončana petovekovna turska okupacija ovog srpskog grada.
Iako se kolebao isprva, kralj Milan nije mogao da odoli pritiscima javnosti da uđe u rat sa Turskom. Kneza Mihaila, koji je smatrao da Srbija nije vojnički spremna, neprestano su optuživali za oklevanje i neodlučnost da uđe u rat. Što je još apsurdnije, on je optuživan da nije smeo diplomatskim putem dobiti gradove od Turaka 1867. već isključivo vojničkim. Nažalost, Mihailove strepnje su se pokazale ispravne, jer je Srbija doživela vojnički slom u Prvom ratu sa Turcima (1876/77), nakon katastrofe kod Đunisa.
Kralj Milan
Rat nije bio diplomatski pripremljen, te je i stanje na političkom planu bilo veoma loše: "balkanski saveznici" (Grčka i Rumunija) ostali su neutralni; Srbi u Bosni i Vojvodini, ostali su sve vreme rata mirni; a ono što najviše poražava je naknadno saznanje da se srpska saveznica – Rusija, iza leđa dogovorila o predaji Bosne i Hercegovine Austro-Ugarskoj (Rajhštatski sporazum 1876, Budimpeštanska konvencija 1877), iako je znala da je Bosna i Hercegovina primaran razlog ulaska Srbije i Crne Gore u rat.
Međutim, nakon nagovora Rusije i cara Aleksandra II, Srbija krajem 1877. opet ulazi u rat, nakon kojeg oslobađa svoje južne krajeve i gradove Niš, Leskovac, Prokuplje, Vranje i Pirot.
Ubrzo nakon oslobođenja, Rusi su nameravali da predaju Niš Bugarskoj, nakon čega su usledile čuvene Milanove reči:
- Kada Rusi načine još jednu Ćele-kulu od srpskih glava, i ovu moju povrh njih metnu, tek tada će Bugari dobiti Niš. Srpska vojska neće napustiti Niš, pa sve i da je ruska vojska napadne! Mi znamo unapred da ishod tog sukoba neće biti povoljan za nas, ali će svet videti jedan prizor koji nije uobičajen za odnose među saveznicima.
Na tome se Rusija nije zaustavila. Rusija kao pobednica u ratu sa Turskom, zaključuje San Stefanski mir, koji predviđa stvaranje Velike Bugarske na račun srpskih teritorija.
San Stefanski mir
Iako pojedini istoričari tvrde da su Srbi oklevali da uđu na vreme u rat, kako bi pomogli nastupanje ruske vojske kroz Bugarsku, te su zato bili teritorijalno kažnjeni, general Bobrikov, ruski ataše u srpskom štabu, jasno opovrgava takve tvrdnje. U svojim "Ratnim uspomenama", on piše:
- Srpski štab je sledio instrukcije ruskog štaba čak i onda kad one nisu bile u saglasnosti sa posebnim intersima Srbije. Bitke srpske armije kod Ak-Palanke i Pirota donele su armiji generala Gurka nesumnjivu i bitnu pomoć. Srpska armija je jedan značajan deo armije Mehmed Paše privukla na sebe i pri svom daljem napredovanju ka Sofiji čitavu tursku rezervu i time omogućila Gurkovom korpusu prelaz preko Balkana. 16. decembra, Srbi su osvojili Pirot, a 17. decembra, ruske trupe su već mogle da se spuste sa Balkana u dolinu. Po pravdi, Srbima treba odati počast što nisu čekali da naše trupe pređu preko Balkana. Mora se priznati da su bez bilo kakvih skrivenih težnji nastojali da se pokažu kao korisni saveznici i zbog toga dobrovoljno su krenuli u napredovanje. U svakom slučaju mora se reći da su Srbi zadatak koji smo im zadali izvršili u potpunosti i pravovremeno...
Zgranut pismom kojim ga komanda imenuje za guvernera Niša, koji je predviđen da bude predat Bugarskoj, general piše:
- Po ovom pismu čitava zemlja koju je srpska armija osvojila posmatrana je kao deo Bugarske. O tome se govori kao o jednoj činjenici u pogledu koje nema nikakve sumnje. Srbija se nijednom konvencijom nije obavezala da svoja teritorijalna proširenja ustupa bilo kome. Jedino i samo kroz zaprepašćenje koje je ideja stvaranja jedne idealne Velike Bugarske stvorila kod nas, može se reći da je takođe postojala i spremnost dati Niš Bugarskoj.
Niš je ipak bio spašen, velikom diplomatskom borbom Jovana Ristića na Berlinskom kongresu, koji je sazvan zbog nezadovoljstva zapadnih sila odlukama San Stefanskog mira.
Jovan Ristić
Međutim, ostao je gorak ukus u ustima nakon propasti nacionalnog plana o ujedinjenju sa Bosnom i Hercegovinom i oslobođenjem Kosova.
To razočarenje u nacionalne nade, savezništvo i realnu snagu srpskog korpusa, najbolje je oslikao Jovan Jovanović Zmaj, čuvenim stihovima:
- I svršeno je – maćijskom merom,
I potpisano zlaćanim perom,
I proslavljeno gospodskim pirom,
I srpska propast zove se mirom,
I crvak nema kome bi s’ vajk’o,
Hvala ti, hvala srpska nemajko!
Slava oslobodiocima Niša i svim poginulima u srpsko-turskim ratovima!
"Srpska vojska neće napustiti Niš, pa sve i da je ruska vojska napadne" - Kako je Srbija bila na ivici rata sa Rusijom zbog Niša
Niš je ipak bio spašen, velikom diplomatskom borbom Jovana Ristića na Berlinskom kongresu
Navršilo se 142 godine od oslobođenja Niša od turske okupacije, nakon Drugog srpsko-turskog rata (1877/78).
Kralj Milan Obrenović (tada knez), svečano je ušao u grad 11. januara 1878. godine, čime je okončana petovekovna turska okupacija ovog srpskog grada.
Iako se kolebao isprva, kralj Milan nije mogao da odoli pritiscima javnosti da uđe u rat sa Turskom. Kneza Mihaila, koji je smatrao da Srbija nije vojnički spremna, neprestano su optuživali za oklevanje i neodlučnost da uđe u rat. Što je još apsurdnije, on je optuživan da nije smeo diplomatskim putem dobiti gradove od Turaka 1867. već isključivo vojničkim. Nažalost, Mihailove strepnje su se pokazale ispravne, jer je Srbija doživela vojnički slom u Prvom ratu sa Turcima (1876/77), nakon katastrofe kod Đunisa.
Kralj Milan
Rat nije bio diplomatski pripremljen, te je i stanje na političkom planu bilo veoma loše: "balkanski saveznici" (Grčka i Rumunija) ostali su neutralni; Srbi u Bosni i Vojvodini, ostali su sve vreme rata mirni; a ono što najviše poražava je naknadno saznanje da se srpska saveznica – Rusija, iza leđa dogovorila o predaji Bosne i Hercegovine Austro-Ugarskoj (Rajhštatski sporazum 1876, Budimpeštanska konvencija 1877), iako je znala da je Bosna i Hercegovina primaran razlog ulaska Srbije i Crne Gore u rat.
Međutim, nakon nagovora Rusije i cara Aleksandra II, Srbija krajem 1877. opet ulazi u rat, nakon kojeg oslobađa svoje južne krajeve i gradove Niš, Leskovac, Prokuplje, Vranje i Pirot.
Ubrzo nakon oslobođenja, Rusi su nameravali da predaju Niš Bugarskoj, nakon čega su usledile čuvene Milanove reči:
- Kada Rusi načine još jednu Ćele-kulu od srpskih glava, i ovu moju povrh njih metnu, tek tada će Bugari dobiti Niš. Srpska vojska neće napustiti Niš, pa sve i da je ruska vojska napadne! Mi znamo unapred da ishod tog sukoba neće biti povoljan za nas, ali će svet videti jedan prizor koji nije uobičajen za odnose među saveznicima.
Na tome se Rusija nije zaustavila. Rusija kao pobednica u ratu sa Turskom, zaključuje San Stefanski mir, koji predviđa stvaranje Velike Bugarske na račun srpskih teritorija.
San Stefanski mir
Iako pojedini istoričari tvrde da su Srbi oklevali da uđu na vreme u rat, kako bi pomogli nastupanje ruske vojske kroz Bugarsku, te su zato bili teritorijalno kažnjeni, general Bobrikov, ruski ataše u srpskom štabu, jasno opovrgava takve tvrdnje. U svojim "Ratnim uspomenama", on piše:
- Srpski štab je sledio instrukcije ruskog štaba čak i onda kad one nisu bile u saglasnosti sa posebnim intersima Srbije. Bitke srpske armije kod Ak-Palanke i Pirota donele su armiji generala Gurka nesumnjivu i bitnu pomoć. Srpska armija je jedan značajan deo armije Mehmed Paše privukla na sebe i pri svom daljem napredovanju ka Sofiji čitavu tursku rezervu i time omogućila Gurkovom korpusu prelaz preko Balkana. 16. decembra, Srbi su osvojili Pirot, a 17. decembra, ruske trupe su već mogle da se spuste sa Balkana u dolinu. Po pravdi, Srbima treba odati počast što nisu čekali da naše trupe pređu preko Balkana. Mora se priznati da su bez bilo kakvih skrivenih težnji nastojali da se pokažu kao korisni saveznici i zbog toga dobrovoljno su krenuli u napredovanje. U svakom slučaju mora se reći da su Srbi zadatak koji smo im zadali izvršili u potpunosti i pravovremeno...
Zgranut pismom kojim ga komanda imenuje za guvernera Niša, koji je predviđen da bude predat Bugarskoj, general piše:
- Po ovom pismu čitava zemlja koju je srpska armija osvojila posmatrana je kao deo Bugarske. O tome se govori kao o jednoj činjenici u pogledu koje nema nikakve sumnje. Srbija se nijednom konvencijom nije obavezala da svoja teritorijalna proširenja ustupa bilo kome. Jedino i samo kroz zaprepašćenje koje je ideja stvaranja jedne idealne Velike Bugarske stvorila kod nas, može se reći da je takođe postojala i spremnost dati Niš Bugarskoj.
Niš je ipak bio spašen, velikom diplomatskom borbom Jovana Ristića na Berlinskom kongresu, koji je sazvan zbog nezadovoljstva zapadnih sila odlukama San Stefanskog mira.
Jovan Ristić
Međutim, ostao je gorak ukus u ustima nakon propasti nacionalnog plana o ujedinjenju sa Bosnom i Hercegovinom i oslobođenjem Kosova.
To razočarenje u nacionalne nade, savezništvo i realnu snagu srpskog korpusa, najbolje je oslikao Jovan Jovanović Zmaj, čuvenim stihovima:
- I svršeno je – maćijskom merom,
I potpisano zlaćanim perom,
I proslavljeno gospodskim pirom,
I srpska propast zove se mirom,
I crvak nema kome bi s’ vajk’o,
Hvala ti, hvala srpska nemajko!
Slava oslobodiocima Niša i svim poginulima u srpsko-turskim ratovima!
